Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga III

Kako postupiti kada ima pričesnika mnogo, a Svetog Pričešća malo?

 

PITANJE: Kad ostane malo Svetog Pričešća, a pričesnika još ima, sme li se doliti običnog vina, da bi se tako, s ostatkom Svetog Pričešća, i oni mogli pričestiti?

 

ODGOVOR: Kako je pitanje formulisano, izgleda da se kod nekih sveštenika dešava da Svetog Tela ima (makar u mrvicama), ali ponestane Svete Krvi, pa se zato, valjda, javlja potreba dolivanja običnog vina. Takvu situaciju kao da predviđa i crkvenoslovenski Služebnik kad u uputstvu „O razdrobljeniji Svetog Agneca“, iza „Svjataja Svjatim“, savetuje svešteniku da ulije toplote „jeliko biti dovoljno vsjem hotjaščim pričastitisja“, a takođe pri ulivanju vina i vode na proskomidiji: „Togda da vlivaješi toliko jeliko biti dovoljno vsjem“, s opomenom: „Posljedi že nikakože čto da vlivaješi“.[1]

U stvari, obazriv sveštenik, sa mogućnostima koje mu stoje na raspolaganju ne bi trebalo da dođe u takav položaj. Pogotovo ako je duže na parohiji, zna svoje parohijane, njihove običaje i navike. Ako li je skoro došao na parohiju, ili kao gost treba da služi u nekoj crkvi ili manastiru, nema drugo nego da se obavesti prethodno hoće li biti pričesnika i koliko.

  1. Kao najcelishodnije sredstvo kojim se sveštenik može poslužiti da izbegne pomanjkanje Svetog Pričešća jeste upotreba dva (ili više) putira za Liturgiju. Kad ulije u prvi putir vino i vodu na proskomidiji, treba odmah da ulije i u drugi, a na završetku da pokrije darcima, a zatim vozduhom oba putira, kao što upućuje Sveti Simeon Solunski: „Zatim pokriva jedan ili više putira pokrovcem, govoreći ono što predstavlja vaploćenje Gospoda: „Pokri nebesa dobrodetelj Tvoja Hriste…“. Ove reči psalma odnose se na sve čaše, ako ih ima više, jer jedno se prinosi i jedna je čaša iako se njih više vidi, zato što je Krv i Telo Jednoga“.[2] Na Velikom vhodu preneće svečano jedan putir i diskos, pa kad ih stavi na Časnu trapezu, odmah će preneti iz proskomidije, ne izlazeći iz oltara, drugi putir i staviti na presto pored prvog. Na Kanonu Evharistije, pri blagosiljanju Časnih Darova, đakon će postupiti onako kako propisuje rukopisni Evhologion iz XIV v. manastira Svetog Save Osvećenog i reći: „Blagoslovi, Vladiko, Svetu čašu“. Ako ih ima više, govori u množini,[3] a sveštenik će blagosloviti oba putira govoreći: „A ježe v čašah sih čestnuju Krov Hrista Tvojego“. Po razdrobljenju Agneca, veli se u istom rukopisu, česticu IS podeliće na onoliko delova koliko ima putira i u svaki krstoobrazno spustiti po jedan deo. Takođe će uliti u svaki teplotu.[4]
  2. Iako se u postavljenom pitanju ne pominje pomanjkanje Svetog Agneca, neće biti suvišno da se podvuče kako i njega ne može da nedostane ako se u potrebi izvadi veći nego obično. Najbolje je, smatram, da se izvadi Agnec iz cele jedne prosfore, obrezavši donju koru i krajeve, ne obzirući se na pečat i slova na njemu.[5] U stvari, nije ni bilo pečata, ni vađenja Agneca, nego je ceo hleb prinošen i osvećivan, a zatim lomljen pred pričešće.[6] Stoga, u takvoj potrebi sveštenik može spremiti više prosfora (trebaće inače za antidor), pa iz cele jedne izvaditi veliki Agnec, iz druge čestice za Svetu Bogorodicu i devet činova, iz treće za žive i mrtve itd.[7]
  3. Kad je potreba, sveštenik može upotrebiti za pričešće vernih i česticu IS, kao i deo čestice HS (od koje će u takvom slučaju, uzeti samo deo da se pričesti sam, ostali sveštenici i đakoni), kao što savetuje ep. Melentije u svom Pravilniku.[8] U redovnim prilikama, razume se, ostaće pri ustanovljenom redu, da se česticom HS pričešćuje samo sveštenstvo. No kao što u slučaju potrebe, kad služi mnogo sveštenika, arhijerej može upotrebiti deo od čestica NI i KA da se oni pričeste,[9] tako se isto u potrebi mogu pričestiti verni ovom česticom.[10] Uostalom, tako biva i sa Agnecom koji se sprema za pričešće bolnih. On se ceo natapa Časnom Krvlju, seče u deliće i suši, pa se onda pričešćuju bolni bez obzira od koga je dela Agneca čestica. Tim se česticama pričešćuju i bolni sveštenici, a ne suši se za njih posebno samo čestica HS.
  4. Svakako da se u takvim prilikama može davati po manje Svetog Pričešća znajući da „u svakoj čestici i delu presuštastvenog hleba i vina nije deo Tela i Krvi Gospodnje… nego ceo celcat Gospod Hristos po suštini, tj. sa dušom i Božanstvom, odnosno savršeni Bog i savršeni čovek“.[11] „Stoga“ – kako veli arhiep. Venijamin – „ako se ko pričesti od tog hleba, on se pričešćuje svim Telom Hristovim i svom Krvlju Hristovom“.[12]
    Ova navedena sredstva biće dovoljna da onemoguće nedostajanje Svetog Pričešća, ma koliko da bude pričesnika, ako sveštenik bude vodio računa o tome. No ako on bude nemaran i u vršenju najveće i najsvetije Tajne Svetog Pričešća, pa onda dođe u situaciju da mora pribegavati veštinama, svakako će smrtno sagrešiti, kao što veli Učiteljno izvjestije, ne zbog neprilike u koju je neželjeno došao, nego zbog nemarnosti da je predvidi i izbegne.
  1. Ako bi, pored sve obazrivosti, sveštenik došao ipak u situaciju da mu nedostane Svetog Pričešća, a nepredviđeno pristigne veći broj pričesnika (npr. iz druge parohije čiji se sveštenik iznenada razboleo i zamolio da ovaj verne pričesti i sl.), Učiteljno izvjestije savetuje da se u takvom slučaju upotrebi pričešće za bolne, ili odsluži sutradan Liturgiju da bi se oni pričestili, ali zabranjuje dodavati kako neosvećeni hleb, tako i neosvećeno vino, smatrajući to smrtnim grehom raščinjenja.[13]

U Pravoslavnoj crkvi se postavlja pitanje da se čestice izvađene u čast Svete Bogorodice, devet činova, ili delova prosfora upotrebe za pričešće, jer se zna da se one „ne pretvaraju niti u Telo Gospodnje, niti u tela Svetih, nego su samo darovi i prinosi u njihovu slavu i čast“.[14] Na toj osnovi, svakako, rukopisni srpskoslovenski Arhijerejski Činovnik manastira Dečana, s kpaja XVI ili početkom XVII v. (br. 135), propisuje da sveštenik razdrobi čestice NI i KA tako da dostane svima pričesnicima: „A od čestice Svete Bogorodice, ili devet činova Svetih, ili drugih koji su na svetom diskosu, nikako da koga pričestiš“. A tako se isto veli i u crkvenoslovenskom Služebniku u navedenom uputstvu „O razdrobljeniji Svetog Agneca“ pred pričešćem.

No u pogledu dodavanja vina, izgleda da stvar nije ista, nego umnogome drugačija. Jer dok bi se dodavanjem neosvećenog hleba išlo za tim da se njime zameni Telo Hristovo, dodavanjem neosvećenog vina ne namerava se zameniti božanstvena Krv. Želi se samo olakšati pričešćivanje česticama Svetog Hleba natopljenih njome, sa ubeđenjem da ona ne može oslabiti, niti nestati u dolivenom vinu, slično tome kako ne gubi ništa dodavanjem teplote, ili pri pričešćivanju bolnih kvašenjem spremljenih čestica neosvećenim vinom, ili vodom, da bi ih bolesnik mogao lakše primiti. Još karakterističniji primer za to pruža nam Liturgija Pređeosvećenih Darova. U putir s neosvećenim vinom rastvorenim vodom i teplotom, spuštaju se čestice pređeosvećenog Agneca (razume se, natopljene prečasnom krvlju), pa se onda tako pričešćuju verni ako se jave za pričešće. Najzad i u slučaju da se pribegne upotrebi čestica za bolne, kao što savetuje Učiteljno izvestije za slučaj nužde, zar se neće opet uliti u putir obično vino, da bi se tim česticama verni mogli pričestiti?

Na sve ove navedene primere, iz svakodnevne prakse Crkve, ukazuje prof. Fundulis pa, potvrđujući ispravnost zabrane dodavanja ma kojih čestica umesto osvećenog Agneca, za dodavanje vina veli da ne vidi razlog da se ceni tako strogo i da se smatra smrtnim grehom, te onda zaključuje: „Može, dakle, sveštenik, po ovoj analogiji, da učini isto kad dođe u priliku da se iscrpe Časna Krv, dodajući blagovremeno vina, bez straha da će pogrešiti“.[15] Prof. P. Trembelas pak smatra da je zabrana dolivanja vina ili vode, po osvećenju Darova, iz novijeg doba i verovatno nastala pod uticajem rimokatolika, koji se drže gledišta Tome Akvinskog da „ni na kakav način ne treba dodavati vodu već osvećenom vinu, jer na neki način nastaje kvarenje Tajne“.[16]

Da zaključimo: Obazriv sveštenik, uz mogućnosti Crkvom blagoslovene, neće doći u nepriliku da mu nestane Svetog Pričešća. Ako se to ipak desi, zbog okolnosti koje se ne mogu predvideti, onda može pričestiti verne česticama za bolne, ili ako su pričesnici u mogućnosti da dođu – ostaviti ih za sutradan da se pričeste na Liturgiji koju će zbog toga odslužiti. U krajnjem slučaju, ako je ostalo u putiru čestica Svetog Hleba natopljenih Svetom Krvlju, da bi lakše izvršio pričešće njima, mogao bi doliti vina. To samo u izuzetnim prilikama, ali ne i onim koje se mogu predvideti i, na izneti način, liturgijski pravilno rešiti, bez dovođenja u sumnju vernih i opterećivanja svoje savesti. Čestice Svete Bogorodice, devet činova, ili koje druge, sem osvećenog Agneca, u Pravoslavnoj crkvi se ne mogu upotrebiti za pričešće.

 

Glasnik, jun 1973.

 


NAPOMENE:

[1] Ovako isto veli i prof. Mirković: „Treba paziti da se za pričešće na proskomidiji dosta vina u putir ulije, jer posle se, osim teplote, ne sme dolivati vino“ (Liturgika II, Beograd 1966, 116), kao i ep. Melentije: „Posle osvećenja nikako se ne sme u putir dolivati“ (Pravilnik, pomoćna bogoslužbena knjiga, Zaječar 1907, II, 137).

[2] O Sv. Liturgiji od Simeona Solunskog († 1429), s grčkog preveo Lazar Mirković, Bogoslovski Glasnik 1910 g., XVIII, str. 452.

[3] A. Dmitrijevskij, Evhologia, Kijev 1901, str. 313.

[4] Tamo, str. 315.

[5] N. d. II, 48.

[6] Arhim. Kiprijan (Kern), Evharistija, Pariz 1947, 157.

[7] Smatram da je bolje ovako postupiti nego onako kako predlaže ep. Melentije, tj. da se s gornje strane prosfore seče po pečatu, ali usko, da sa donje strane bude širi. Ako se tako učini „da Agnec na diskosu čvršće stoji“ (n. d. I, 48), kao što veli ep. Melentije, kako će se, po razdrobljenju Agneca, njegova četiri dela moći postaviti nauznako, tj. pečatom dole, kako propisuje Služebnik, i kako veli sam ep. Melentije (isto 77), kad mu je ta strana gde je pečat uža, a dolazi dole, a druga šira treba da dođe gore?

[8] N. d. II, 134.

[9] Arh. Činovnik, objašnjenje po ulivanju teplote; K. Nikoljskij, Posobije, S. Peterburg 1900, str. 454.

[10] Iz pojedinih grčkih rukopisa, čak iz XVI i XVII v., vidi se da još dotle nije bila ustanovljena praksa kojom se od tri preostale čestice (pošto je jedna stavljena u putir) pričešćuju sveštenici, jer se veli: „Uzima jednu od tri čestice“, „pričešćuje se od triju čestica“, ili „uzima donju“ (Trembelas, n. d. 138).

[11] Sv. Simeon Solunski, O Sv. Liturgiji; L. Mirković, Liturgika II, Beograd 1966, str. 112.

[12] Arhiep. Venijamin, Novaja Skrižalj, S. Peterburg 1859, str. 254.

[13] O podajaniji, prijatiji, hraljeniji že i poklonjeniji Božanstvenih Tain.
Isto ovako veli i „Pouka jereju i đakonu“ nastala krajem XVIII v. u Grčkoj (J. Fundulis, Apantisis is liturgikas aporias, Atina 1967, I, 77). A tako i ep. Melentije, n. d. II, 113, 137.

[14] Sv. Simeon Solunski, O Sv. Liturgiji, v. kod J. Fundulis, n. d. II, 160. Stav unijata je drukčiji. Da bi se što više približili praksi Rimske crkve, njihovi su sveštenici izbacili upotrebu kašičice, deliće osvećenog hleba uzimaju u ruku, umaču u putir i daju pričesnicima neposredio u usta. To je onda izazvalo potrebu spremanja takvih delića na proskomidiji, a zatim odluku pape Benedikta XIV (1740-1758. g.) da se sve na diskosu, Agnec i čestice, pretvaraju u Telo Hristovo (Fundulis, n. d. II, 164, 167).

[15] N. d. I, 78.

[16] Dogmatika, Atina 1961 g., III, 175. Na Florentijskom saboru (1439. g.), zapadnjaci su prebacivali istočnjacima ulivanje teplote u putir posle osvećenja Darova, iako ovo postoji u Crkvi već od osmog veka, ako ne i od ranije (tamo, str. 164).

 

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *