Како поступити када има причесника много, а Светог Причешћа мало?
ПИТАЊЕ: Кад остане мало Светог Причешћа, а причесника још има, сме ли се долити обичног вина, да би се тако, с остатком Светог Причешћа, и они могли причестити?
ОДГОВОР: Како је питање формулисано, изгледа да се код неких свештеника дешава да Светог Тела има (макар у мрвицама), али понестане Свете Крви, па се зато, ваљда, јавља потреба доливања обичног вина. Такву ситуацију као да предвиђа и црквенословенски Служебник кад у упутству „О раздробљенији Светог Агнеца“, иза „Свјатаја Свјатим“, саветује свештенику да улије топлоте „јелико бити довољно всјем хотјашчим причаститисја“, а такође при уливању вина и воде на проскомидији: „Тогда да вливајеши толико јелико бити довољно всјем“, с опоменом: „Посљеди же никакоже что да вливајеши“.[1]
У ствари, обазрив свештеник, са могућностима које му стоје на располагању не би требало да дође у такав положај. Поготово ако је дуже на парохији, зна своје парохијане, њихове обичаје и навике. Ако ли је скоро дошао на парохију, или као гост треба да служи у некој цркви или манастиру, нема друго него да се обавести претходно хоће ли бити причесника и колико.
- Као најцелисходније средство којим се свештеник може послужити да избегне помањкање Светог Причешћа јесте употреба два (или више) путира за Литургију. Кад улије у први путир вино и воду на проскомидији, треба одмах да улије и у други, а на завршетку да покрије дарцима, а затим воздухом оба путира, као што упућује Свети Симеон Солунски: „Затим покрива један или више путира покровцем, говорећи оно што представља ваплоћење Господа: „Покри небеса добродетељ Твоја Христе…“. Ове речи псалма односе се на све чаше, ако их има више, јер једно се приноси и једна је чаша иако се њих више види, зато што је Крв и Тело Једнога“.[2] На Великом входу пренеће свечано један путир и дискос, па кад их стави на Часну трапезу, одмах ће пренети из проскомидије, не излазећи из олтара, други путир и ставити на престо поред првог. На Канону Евхаристије, при благосиљању Часних Дарова, ђакон ће поступити онако како прописује рукописни Евхологион из XIV в. манастира Светог Саве Освећеног и рећи: „Благослови, Владико, Свету чашу“. Ако их има више, говори у множини,[3] а свештеник ће благословити оба путира говорећи: „А јеже в чашах сих честнују Кров Христа Твојего“. По раздробљењу Агнеца, вели се у истом рукопису, честицу ИС поделиће на онолико делова колико има путира и у сваки крстообразно спустити по један део. Такође ће улити у сваки теплоту.[4]
- Иако се у постављеном питању не помиње помањкање Светог Агнеца, неће бити сувишно да се подвуче како и њега не може да недостане ако се у потреби извади већи него обично. Најбоље је, сматрам, да се извади Агнец из целе једне просфоре, обрезавши доњу кору и крајеве, не обзирући се на печат и слова на њему.[5] У ствари, није ни било печата, ни вађења Агнеца, него је цео хлеб приношен и освећиван, а затим ломљен пред причешће.[6] Стога, у таквој потреби свештеник може спремити више просфора (требаће иначе за антидор), па из целе једне извадити велики Агнец, из друге честице за Свету Богородицу и девет чинова, из треће за живе и мртве итд.[7]
- Кад је потреба, свештеник може употребити за причешће верних и честицу ИС, као и део честице ХС (од које ће у таквом случају, узети само део да се причести сам, остали свештеници и ђакони), као што саветује еп. Мелентије у свом Правилнику.[8] У редовним приликама, разуме се, остаће при установљеном реду, да се честицом ХС причешћује само свештенство. Но као што у случају потребе, кад служи много свештеника, архијереј може употребити део од честица НИ и КА да се они причесте,[9] тако се исто у потреби могу причестити верни овом честицом.[10] Уосталом, тако бива и са Агнецом који се спрема за причешће болних. Он се цео натапа Часном Крвљу, сече у делиће и суши, па се онда причешћују болни без обзира од кога је дела Агнеца честица. Тим се честицама причешћују и болни свештеници, а не суши се за њих посебно само честица ХС.
- Свакако да се у таквим приликама може давати по мање Светог Причешћа знајући да „у свакој честици и делу пресуштаственог хлеба и вина није део Тела и Крви Господње… него цео целцат Господ Христос по суштини, тј. са душом и Божанством, односно савршени Бог и савршени човек“.[11] „Стога“ – како вели архиеп. Венијамин – „ако се ко причести од тог хлеба, он се причешћује свим Телом Христовим и свом Крвљу Христовом“.[12]
Ова наведена средства биће довољна да онемогуће недостајање Светог Причешћа, ма колико да буде причесника, ако свештеник буде водио рачуна о томе. Но ако он буде немаран и у вршењу највеће и најсветије Тајне Светог Причешћа, па онда дође у ситуацију да мора прибегавати вештинама, свакако ће смртно сагрешити, као што вели Учитељно извјестије, не због неприлике у коју је нежељено дошао, него због немарности да је предвиди и избегне.
- Ако би, поред све обазривости, свештеник дошао ипак у ситуацију да му недостане Светог Причешћа, а непредвиђено пристигне већи број причесника (нпр. из друге парохије чији се свештеник изненада разболео и замолио да овај верне причести и сл.), Учитељно извјестије саветује да се у таквом случају употреби причешће за болне, или одслужи сутрадан Литургију да би се они причестили, али забрањује додавати како неосвећени хлеб, тако и неосвећено вино, сматрајући то смртним грехом рашчињења.[13]
У Православној цркви се поставља питање да се честице извађене у част Свете Богородице, девет чинова, или делова просфора употребе за причешће, јер се зна да се оне „не претварају нити у Тело Господње, нити у тела Светих, него су само дарови и приноси у њихову славу и част“.[14] На тој основи, свакако, рукописни српскословенски Архијерејски Чиновник манастира Дечана, с кpaja XVI или почетком XVII в. (бр. 135), прописује да свештеник раздроби честице НИ и КА тако да достане свима причесницима: „А од честице Свете Богородице, или девет чинова Светих, или других који су на светом дискосу, никако да кога причестиш“. А тако се исто вели и у црквенословенском Служебнику у наведеном упутству „О раздробљенији Светог Агнеца“ пред причешћем.
Но у погледу додавања вина, изгледа да ствар није иста, него умногоме другачија. Јер док би се додавањем неосвећеног хлеба ишло за тим да се њиме замени Тело Христово, додавањем неосвећеног вина не намерава се заменити божанствена Крв. Жели се само олакшати причешћивање честицама Светог Хлеба натопљених њоме, са убеђењем да она не може ослабити, нити нестати у доливеном вину, слично томе како не губи ништа додавањем теплоте, или при причешћивању болних квашењем спремљених честица неосвећеним вином, или водом, да би их болесник могао лакше примити. Још карактеристичнији пример за то пружа нам Литургија Пређеосвећених Дарова. У путир с неосвећеним вином раствореним водом и теплотом, спуштају се честице пређеосвећеног Агнеца (разуме се, натопљене пречасном крвљу), па се онда тако причешћују верни ако се јаве за причешће. Најзад и у случају да се прибегне употреби честица за болне, као што саветује Учитељно известије за случај нужде, зар се неће опет улити у путир обично вино, да би се тим честицама верни могли причестити?
На све ове наведене примере, из свакодневне праксе Цркве, указује проф. Фундулис па, потврђујући исправност забране додавања ма којих честица уместо освећеног Агнеца, за додавање вина вели да не види разлог да се цени тако строго и да се сматра смртним грехом, те онда закључује: „Може, дакле, свештеник, по овој аналогији, да учини исто кад дође у прилику да се исцрпе Часна Крв, додајући благовремено вина, без страха да ће погрешити“.[15] Проф. П. Трембелас пак сматра да је забрана доливања вина или воде, по освећењу Дарова, из новијег доба и вероватно настала под утицајем римокатолика, који се држе гледишта Томе Аквинског да „ни на какав начин не треба додавати воду већ освећеном вину, јер на неки начин настаје кварење Тајне“.[16]
Да закључимо: Обазрив свештеник, уз могућности Црквом благословене, неће доћи у неприлику да му нестане Светог Причешћа. Ако се то ипак деси, због околности које се не могу предвидети, онда може причестити верне честицама за болне, или ако су причесници у могућности да дођу – оставити их за сутрадан да се причесте на Литургији коју ће због тога одслужити. У крајњем случају, ако је остало у путиру честица Светог Хлеба натопљених Светом Крвљу, да би лакше извршио причешће њима, могао би долити вина. То само у изузетним приликама, али не и оним које се могу предвидети и, на изнети начин, литургијски правилно решити, без довођења у сумњу верних и оптерећивања своје савести. Честице Свете Богородице, девет чинова, или које друге, сем освећеног Агнеца, у Православној цркви се не могу употребити за причешће.
Гласник, јун 1973.
НАПОМЕНЕ:
[1] Овако исто вели и проф. Мирковић: „Треба пазити да се за причешће на проскомидији доста вина у путир улије, јер после се, осим теплоте, не сме доливати вино“ (Литургика II, Београд 1966, 116), као и еп. Мелентије: „После освећења никако се не сме у путир доливати“ (Правилник, помоћна богослужбена књига, Зајечар 1907, II, 137).
[2] О Св. Литургији од Симеона Солунског († 1429), с грчког превео Лазар Мирковић, Богословски Гласник 1910 г., XVIII, стр. 452.
[3] А. Дмитријевскиј, Евхологиа, Кијев 1901, стр. 313.
[4] Тамо, стр. 315.
[5] Н. д. II, 48.
[6] Архим. Кипријан (Керн), Евхаристија, Париз 1947, 157.
[7] Сматрам да је боље овако поступити него онако како предлаже еп. Мелентије, тј. да се с горње стране просфоре сече по печату, али уско, да са доње стране буде шири. Ако се тако учини „да Агнец на дискосу чвршће стоји“ (н. д. I, 48), као што вели еп. Мелентије, како ће се, по раздробљењу Агнеца, његова четири дела моћи поставити наузнако, тј. печатом доле, како прописује Служебник, и како вели сам еп. Мелентије (исто 77), кад му је та страна где је печат ужа, а долази доле, а друга шира треба да дође горе?
[8] Н. д. II, 134.
[9] Арх. Чиновник, објашњење по уливању теплоте; К. Никољскиј, Пособије, С. Петербург 1900, стр. 454.
[10] Из појединих грчких рукописа, чак из XVI и XVII в., види се да још дотле није била установљена пракса којом се од три преостале честице (пошто је једна стављена у путир) причешћују свештеници, јер се вели: „Узима једну од три честице“, „причешћује се од трију честица“, или „узима доњу“ (Трембелас, н. д. 138).
[11] Св. Симеон Солунски, О Св. Литургији; Л. Мирковић, Литургика II, Београд 1966, стр. 112.
[12] Архиеп. Венијамин, Новаја Скрижаљ, С. Петербург 1859, стр. 254.
[13] О подајанији, пријатији, храљенији же и поклоњенији Божанствених Таин.
Исто овако вели и „Поука јереју и ђакону“ настала крајем XVIII в. у Грчкој (Ј. Фундулис, Апантисис ис литургикас апориас, Атина 1967, I, 77). А тако и еп. Мелентије, н. д. II, 113, 137.
[14] Св. Симеон Солунски, О Св. Литургији, в. код Ј. Фундулис, н. д. II, 160. Став унијата је друкчији. Да би се што више приближили пракси Римске цркве, њихови су свештеници избацили употребу кашичице, делиће освећеног хлеба узимају у руку, умачу у путир и дају причесницима непосредио у уста. То је онда изазвало потребу спремања таквих делића на проскомидији, а затим одлуку папе Бенедикта XIV (1740-1758. г.) да се све на дискосу, Агнец и честице, претварају у Тело Христово (Фундулис, н. д. II, 164, 167).
[15] Н. д. I, 78.
[16] Догматика, Атина 1961 г., III, 175. На Флорентијском сабору (1439. г.), западњаци су пребацивали источњацима уливање теплоте у путир после освећења Дарова, иако ово постоји у Цркви већ од осмог века, ако не и од раније (тамо, стр. 164).
