Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига III

Изговарају ли се речи „и љубовију“ у „Со страхом Божијим…“ на Светој Литургији?

 

ПИТАЊЕ: У Грчкој, позив верним на Литургији да приступе Светом Причешћу гласи: „Со страхом Божијим, вјероју и љубовију приступите!“ Тако стоји и у најновијем преводу Литургије о. Јустина Поповића. Ако је тако правилније, зашто се и у нашој Цркви не говори „и љубовију“?

 

ОДГОВОР: У Гласнику бр. 2, 1979. год., у одговору на питање да ли свештеник треба да остави путир на Часну трапезу па онда да упути благослов народу уз речи: „Спаси Боже људи Твоја…“, речено је да у најстарије време, вероватно, није упућиван посебан позив народу да приступи Причешћу, него је оно следило непосредно по причешћу свештенства, онако како је тај чин описан у VIII књизи Апостолских Установа. У доцније доба верни се не причешћују непосредно после причешћа свештенства, било што су свештеници почели читати благодарствену молитву одмах пошто се причесте, било што је за верне одређено да се не причешћују пред Часном трапезом, него ван олтара, како сматра проф. Трембелас.[1] Тако је настала потреба да се верним упути позив за приступање Причешћу. Првобитно је тај позив био прост, само „Приступите!“, и упућивао га је узгласно ђакон, као што смо тамо изнели. Доцније, пред тај позив говорио је свештеник, најпре у себи, затим тихо, а најзад гласно: „Со страхом Божијим и вјероју…“. Кад су ове речи почеле да се говоре гласно, преузео их је ђакон и сједињавао са „Приступите!“. Колико нам је сада познато, код нас, цео овај позив почео је да говори ђакон гласно тек у XVI-XVII веку, како нам показује дечански рукописни Архијерејски чиновник бр. 135, из тог времена, да би онда остало тако до данас.

Речи „Са страхом Божијим и вероју приступите!“ налазимо у свима нашим рукописним и старим штампаним Служабницима. Ни у једном од оних које сам имао прилику да размотрим нема ништа друго. Према примедби Ивана Дмитријевског, исто је тако и у руским старим рукописним и штампаним Служебницима.[2] У словенске рукописе ушле су ове речи преводом из грчких, а о грчким рукописима вели проф. Трембелас: „Скоро у свима рукописима… пише: „Са страхом Божијим и вером приступите“.“[3] Само у три рукописа из XVII в. и четири из XVIII в., као и у једном атонском Евхологиону из XV-XVI в., од њих 84 које проф. Трембелас наводи, налазимо савремену грчку праксу: „Мета фову Тхеу, пистеос ке агапис проселтхете“[4] (Са страхом Божјим, вером и љубављу приступите.).

Према 99. глави дела Светог Симеона Солунског о Светој Литургији: „И кад ђакон позове (верне) да приђу са страхом Божјим и вером (Проселтхин мета фову Тхеу ке пистеос), да не би неки прилазећи причешћу причестили се на осуду себи“,[5] видимо да се реч „и љубављу“ није употребљавала ни у његово време (почетак XV века). Помињање вере и страха Божјега, без речи „и љубављу“, налазимо и код канонисте Теодора Валсамона (XII век), који тумачећи 101. конон Трулског сабора вели: „Не чуди се и не питај за узрок због кога, у неким Црквама, даје се лаицима Свето Тело Христово, а не предаје им се у руке, према наређењу овог канона. Права вера, и страх Божји и побожност неподозривим ово предаде, а не недостојност лаика“.[6] Поименце се ова два услова налазе и у „Тачном изложењу православне вере“ Светог Јована Дамаскина: „Стога са сваким страхом, и чистом савешћу и непоколебивом вером прилазимо и биће нам сасвим како верујемо без двоумљења“.[7]

Као најстарији помен речи „и љубављу“, неки писци наводе „Тумачење Литургије Пређеосвећених Дарова“ Светог Теодора Студита, у коме стоји: „Онда се позивају браћа да се причесте: Са страхом Божјим… и вером и љубављу. Овде, дакле, реченица изражава божанску слику Божанске и Животворне Тројице: израз „страх“ славу Божанске и Прве Светлости Оца; вера – Јединородног и Сабеспочетног Логоса, а љубав – Доброг и Свесветог Духа“.[8] Но са правом се указује да употреба почетног возгласа „Благословено Царство…“, уместо „Благословен Бог наш…“, од којих први боље одговара пуној Литугији као израз победе, а други Пређеосвећеној у знак смирености због греха; затим да свештеник не скидајући воздух, на „Преждеосвјашченаја…“, подиже Свети Хлеб, што се све јавља у рукописима ХII-ХШ в.[9] указује на то да ово тумачење не припада Светом Теодору. Нисмо у могућности да проверимо рукописе овог дела да би се видело да ли ова реч постоји у најстаријим примерцима, или се јавља тек у доцнијим преписима. У сваком случају, неће бити да потиче из времена Светог Теодора Студита (IX век).

Проф. Л. Мирковић наводи дело патријарха Германа „Мистики тхеориа“, у коме се ова реч наводи у позиву верним да приступе Причешћу: „Са страхом Божјим, вером и љубављу приступите Христу Богу и Цару нашем. Треба, дакле ми да имамо страх и љубав у време Тајни, и да са вером приступамо. Јер ако имамо мноштво праведности, али мрзимо, никаквог од оног спасења, вели, нећемо достићи. Стога, треба да имамо страх и љубав у време жртава. Јер ништа друго не говори о праведности колико љубав. Сам Јединородни Син и Реч Божја, извор је мира сваком који верује и часно Његово Тело и Крв је дао (онима) са страхом и вером“.[10]

Но, давно је исказана сумња да ово дело припада цариградском патријарху Герману I из VIII в., него пре Герману II (1222-1240.г.).

Никола Кавасила, с краја XVI в., у тумачењу Свете Литургије вели: „А јереј, причестивши се, окреће се народу и показавши свето, позива оне који хоће да се причесте, и позива их да приступе „Са страхом Божјим и вером…“.“[11]

Према изнетом, тврђење проф. К. Керна да је позив народу за причешће, у коме поред „страха Божјег“ и „вере“, стоји „и љубављу“ (агапис) „старији и налази се у старијим рукописним формуларима литургије…,[12] не може се одржати без обзира што се он позива на неколико аутора, али не наводи ниједан од тих старијих рукописних „формулара Литургије“, односно рукописе у којима се ова реч налази. Његова примедба да овај додатак није литургички погрешан и да „одговара смислу евхаристијских молитава“ (нпр. у другој молитви верних: „Дажд им всегда со страхом и љубовију служашчим Тебје… причаститисја свјатих Твојих тајин…“; или у Литургији Пређеосвећених Дарова: „Вјероју и љубовију приступим да причасници жизни вјечнија будем…“), стоји, али се из тога не може закључити да се реч „и љубављу“ налази од старине у позиву верних. Архиепископ Василије исправно примећује: „Ово је прекрасан додатак, али он собом не представља древну литургичку традицију, која тачно одговарајући сакраменталном духовном животу Златоустове Литургије, подвлачи осећање страха пред „Великом Тајном“.[13] Но неће бити тачно мишљење овог писца да се реч „и љубављу“ почела употребљавати на Атону у XVIII в., и да су је увеле присталице честог причешћивања, представници покрета „кољивара“, на челу са преп. Никодимом Агиоритом, да би онда била унета у Типик Цариградске цркве 1838. г.[14] Према наводима у грчким рукописима, видимо да је она као пракса почела улазити у рукописе већ од XVI веку. Можемо примити као вероватно да су за њено ширење и утврђивање свуда у Грчкој имали „највећу заслугу преп. Никодим и покрет кољивара“.[15] У Русији, као и код нас Срба, она није примљена до данас, док се налази у бугарском Служебнику из 1928. године.[16]

Стари позив верним да приступе Светом Причешћу изражава два главна момента у односу на Свето Причешће: веру да је оно истинско Тело и Крв Христова, без кога не можемо имати живот вечни (Јов. 6, 53, 54). И друго – да му се зато не може приступати како било, него „са страхом Божјим“, очишћени и припремљени колико је то могуће, да нам Свето Причешће не би било на осуду.[17]

Иако се речима „и љубовију“, у позиву верним пред причешће, са литургичке и догматске стране не може ставити приговор (но такав се приговор, сматрам, исто тако не би могао ставити ни позиву верним да покажу тада и трећу еванђелску врлину – наду, тј. да позив гласи: „вјероју и љубовију и надеждеју приступим“), али историјски позив верним био је кроз векове: „Со страхом Божијим и вјероју приступите!“ Стога, не спорећи се са Грцима и Бугарима што су у новије време у позив верним унели реч „и љубовију“, сматрам да нема неког битног разлога да тим путем пођемо и ми, те да је сада и ми уводимо. Ако је негде већ ушла у употребу, мислим да од тога не треба правити проблем, иако историјски разлози, као што видесмо, као и потреба једнообразности говоре да је боље остати при досадашњој, вековној пракси.

 

Гласник, август 1979.

 


НАПОМЕНЕ:

[1] Е трис литургие, Атина 1935, 148.

[2] Историческоје, догматическоје и таинственноје изјасњеније Божественној Литургији, С. Петербург 1884. Примедба (р) гласи: „У садашњим грчким штампаним Служебницима, овим речима још је додато „и љубовију“, ке агапис… Но како у најстаријим рукописима Златоустове Литургије (са којих су је првобитно и превели на словенски језик Методије и Кирило… учитељи словенски у IX веку) ове речи није било…, то и у нашу службу није примљено; у време исправљања књига при патријарху Никону оно није унесено и до сада га нема“ (стр. 277).

[3] H. д. 148.

[4] Исто. Код Гоара налази се додатак „и љубовију“ (Евхологион, Венеција 1730, 67).

[5] Мињ. П. Г. 155, к. 300.

[6] Атинска синтагма, Атина 1852, Т. II, 548.

[7] Екдосис акривис тис ортходоксу пистеос, изд. Бонифациус Коттер, Берлин-Њујорк 1973, 86; 121-123, стр. 196.

[8] Мињ. П. Г. 99, к. 1689.

[9] Д. Мораитис, И литургиа тон проигиазменон, Тхесалоники 1955, стр. 11; 84-86; 99.

[10] Литургика 11, 1, 118.

[11] Ис тин тхиан литургиан, Тхесалоники 1979, 192.

[12] Евхаристија, Париз 1947, 321.

[13] Њекоторије богослужбеније особености у Греков и Русских и их значеније, Вестник руского западно-европејского ексархата 1975. год., бр. 89-90, стр. 77.

[14] Исто.

[15] Еп. бачки Иринеј сматра ову реч додатком XVII века (Недеља Св. Педесетнице, Ујвидек 1942, 333).

[16] Стр. 137; 388.

[17] B. Гласник 1978, бр. 2, стр. 43.

 

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.