Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga III

Izgovaraju li se reči „i ljuboviju“ u „So strahom Božijim…“ na Svetoj Liturgiji?

 

PITANJE: U Grčkoj, poziv vernim na Liturgiji da pristupe Svetom Pričešću glasi: „So strahom Božijim, vjeroju i ljuboviju pristupite!“ Tako stoji i u najnovijem prevodu Liturgije o. Justina Popovića. Ako je tako pravilnije, zašto se i u našoj Crkvi ne govori „i ljuboviju“?

 

ODGOVOR: U Glasniku br. 2, 1979. god., u odgovoru na pitanje da li sveštenik treba da ostavi putir na Časnu trapezu pa onda da uputi blagoslov narodu uz reči: „Spasi Bože ljudi Tvoja…“, rečeno je da u najstarije vreme, verovatno, nije upućivan poseban poziv narodu da pristupi Pričešću, nego je ono sledilo neposredno po pričešću sveštenstva, onako kako je taj čin opisan u VIII knjizi Apostolskih Ustanova. U docnije doba verni se ne pričešćuju neposredno posle pričešća sveštenstva, bilo što su sveštenici počeli čitati blagodarstvenu molitvu odmah pošto se pričeste, bilo što je za verne određeno da se ne pričešćuju pred Časnom trapezom, nego van oltara, kako smatra prof. Trembelas.[1] Tako je nastala potreba da se vernim uputi poziv za pristupanje Pričešću. Prvobitno je taj poziv bio prost, samo „Pristupite!“, i upućivao ga je uzglasno đakon, kao što smo tamo izneli. Docnije, pred taj poziv govorio je sveštenik, najpre u sebi, zatim tiho, a najzad glasno: „So strahom Božijim i vjeroju…“. Kad su ove reči počele da se govore glasno, preuzeo ih je đakon i sjedinjavao sa „Pristupite!“. Koliko nam je sada poznato, kod nas, ceo ovaj poziv počeo je da govori đakon glasno tek u XVI-XVII veku, kako nam pokazuje dečanski rukopisni Arhijerejski činovnik br. 135, iz tog vremena, da bi onda ostalo tako do danas.

Reči „Sa strahom Božijim i veroju pristupite!“ nalazimo u svima našim rukopisnim i starim štampanim Služabnicima. Ni u jednom od onih koje sam imao priliku da razmotrim nema ništa drugo. Prema primedbi Ivana Dmitrijevskog, isto je tako i u ruskim starim rukopisnim i štampanim Služebnicima.[2] U slovenske rukopise ušle su ove reči prevodom iz grčkih, a o grčkim rukopisima veli prof. Trembelas: „Skoro u svima rukopisima… piše: „Sa strahom Božijim i verom pristupite“.“[3] Samo u tri rukopisa iz XVII v. i četiri iz XVIII v., kao i u jednom atonskom Evhologionu iz XV-XVI v., od njih 84 koje prof. Trembelas navodi, nalazimo savremenu grčku praksu: „Meta fovu Theu, pisteos ke agapis proselthete“[4] (Sa strahom Božjim, verom i ljubavlju pristupite.).

Prema 99. glavi dela Svetog Simeona Solunskog o Svetoj Liturgiji: „I kad đakon pozove (verne) da priđu sa strahom Božjim i verom (Proselthin meta fovu Theu ke pisteos), da ne bi neki prilazeći pričešću pričestili se na osudu sebi“,[5] vidimo da se reč „i ljubavlju“ nije upotrebljavala ni u njegovo vreme (početak XV veka). Pominjanje vere i straha Božjega, bez reči „i ljubavlju“, nalazimo i kod kanoniste Teodora Valsamona (XII vek), koji tumačeći 101. konon Trulskog sabora veli: „Ne čudi se i ne pitaj za uzrok zbog koga, u nekim Crkvama, daje se laicima Sveto Telo Hristovo, a ne predaje im se u ruke, prema naređenju ovog kanona. Prava vera, i strah Božji i pobožnost nepodozrivim ovo predade, a ne nedostojnost laika“.[6] Poimence se ova dva uslova nalaze i u „Tačnom izloženju pravoslavne vere“ Svetog Jovana Damaskina: „Stoga sa svakim strahom, i čistom savešću i nepokolebivom verom prilazimo i biće nam sasvim kako verujemo bez dvoumljenja“.[7]

Kao najstariji pomen reči „i ljubavlju“, neki pisci navode „Tumačenje Liturgije Pređeosvećenih Darova“ Svetog Teodora Studita, u kome stoji: „Onda se pozivaju braća da se pričeste: Sa strahom Božjim… i verom i ljubavlju. Ovde, dakle, rečenica izražava božansku sliku Božanske i Životvorne Trojice: izraz „strah“ slavu Božanske i Prve Svetlosti Oca; vera – Jedinorodnog i Sabespočetnog Logosa, a ljubav – Dobrog i Svesvetog Duha“.[8] No sa pravom se ukazuje da upotreba početnog vozglasa „Blagosloveno Carstvo…“, umesto „Blagosloven Bog naš…“, od kojih prvi bolje odgovara punoj Litugiji kao izraz pobede, a drugi Pređeosvećenoj u znak smirenosti zbog greha; zatim da sveštenik ne skidajući vozduh, na „Preždeosvjaščenaja…“, podiže Sveti Hleb, što se sve javlja u rukopisima HII-HŠ v.[9] ukazuje na to da ovo tumačenje ne pripada Svetom Teodoru. Nismo u mogućnosti da proverimo rukopise ovog dela da bi se videlo da li ova reč postoji u najstarijim primercima, ili se javlja tek u docnijim prepisima. U svakom slučaju, neće biti da potiče iz vremena Svetog Teodora Studita (IX vek).

Prof. L. Mirković navodi delo patrijarha Germana „Mistiki theoria“, u kome se ova reč navodi u pozivu vernim da pristupe Pričešću: „Sa strahom Božjim, verom i ljubavlju pristupite Hristu Bogu i Caru našem. Treba, dakle mi da imamo strah i ljubav u vreme Tajni, i da sa verom pristupamo. Jer ako imamo mnoštvo pravednosti, ali mrzimo, nikakvog od onog spasenja, veli, nećemo dostići. Stoga, treba da imamo strah i ljubav u vreme žrtava. Jer ništa drugo ne govori o pravednosti koliko ljubav. Sam Jedinorodni Sin i Reč Božja, izvor je mira svakom koji veruje i časno Njegovo Telo i Krv je dao (onima) sa strahom i verom“.[10]

No, davno je iskazana sumnja da ovo delo pripada carigradskom patrijarhu Germanu I iz VIII v., nego pre Germanu II (1222-1240.g.).

Nikola Kavasila, s kraja XVI v., u tumačenju Svete Liturgije veli: „A jerej, pričestivši se, okreće se narodu i pokazavši sveto, poziva one koji hoće da se pričeste, i poziva ih da pristupe „Sa strahom Božjim i verom…“.“[11]

Prema iznetom, tvrđenje prof. K. Kerna da je poziv narodu za pričešće, u kome pored „straha Božjeg“ i „vere“, stoji „i ljubavlju“ (agapis) „stariji i nalazi se u starijim rukopisnim formularima liturgije…,[12] ne može se održati bez obzira što se on poziva na nekoliko autora, ali ne navodi nijedan od tih starijih rukopisnih „formulara Liturgije“, odnosno rukopise u kojima se ova reč nalazi. Njegova primedba da ovaj dodatak nije liturgički pogrešan i da „odgovara smislu evharistijskih molitava“ (npr. u drugoj molitvi vernih: „Dažd im vsegda so strahom i ljuboviju služaščim Tebje… pričastitisja svjatih Tvojih tajin…“; ili u Liturgiji Pređeosvećenih Darova: „Vjeroju i ljuboviju pristupim da pričasnici žizni vječnija budem…“), stoji, ali se iz toga ne može zaključiti da se reč „i ljubavlju“ nalazi od starine u pozivu vernih. Arhiepiskop Vasilije ispravno primećuje: „Ovo je prekrasan dodatak, ali on sobom ne predstavlja drevnu liturgičku tradiciju, koja tačno odgovarajući sakramentalnom duhovnom životu Zlatoustove Liturgije, podvlači osećanje straha pred „Velikom Tajnom“.[13] No neće biti tačno mišljenje ovog pisca da se reč „i ljubavlju“ počela upotrebljavati na Atonu u XVIII v., i da su je uvele pristalice čestog pričešćivanja, predstavnici pokreta „koljivara“, na čelu sa prep. Nikodimom Agioritom, da bi onda bila uneta u Tipik Carigradske crkve 1838. g.[14] Prema navodima u grčkim rukopisima, vidimo da je ona kao praksa počela ulaziti u rukopise već od XVI veku. Možemo primiti kao verovatno da su za njeno širenje i utvrđivanje svuda u Grčkoj imali „najveću zaslugu prep. Nikodim i pokret koljivara“.[15] U Rusiji, kao i kod nas Srba, ona nije primljena do danas, dok se nalazi u bugarskom Služebniku iz 1928. godine.[16]

Stari poziv vernim da pristupe Svetom Pričešću izražava dva glavna momenta u odnosu na Sveto Pričešće: veru da je ono istinsko Telo i Krv Hristova, bez koga ne možemo imati život večni (Jov. 6, 53, 54). I drugo – da mu se zato ne može pristupati kako bilo, nego „sa strahom Božjim“, očišćeni i pripremljeni koliko je to moguće, da nam Sveto Pričešće ne bi bilo na osudu.[17]

Iako se rečima „i ljuboviju“, u pozivu vernim pred pričešće, sa liturgičke i dogmatske strane ne može staviti prigovor (no takav se prigovor, smatram, isto tako ne bi mogao staviti ni pozivu vernim da pokažu tada i treću evanđelsku vrlinu – nadu, tj. da poziv glasi: „vjeroju i ljuboviju i nadeždeju pristupim“), ali istorijski poziv vernim bio je kroz vekove: „So strahom Božijim i vjeroju pristupite!“ Stoga, ne sporeći se sa Grcima i Bugarima što su u novije vreme u poziv vernim uneli reč „i ljuboviju“, smatram da nema nekog bitnog razloga da tim putem pođemo i mi, te da je sada i mi uvodimo. Ako je negde već ušla u upotrebu, mislim da od toga ne treba praviti problem, iako istorijski razlozi, kao što videsmo, kao i potreba jednoobraznosti govore da je bolje ostati pri dosadašnjoj, vekovnoj praksi.

 

Glasnik, avgust 1979.

 


NAPOMENE:

[1] E tris liturgie, Atina 1935, 148.

[2] Istoričeskoje, dogmatičeskoje i tainstvennoje izjasnjenije Božestvennoj Liturgiji, S. Peterburg 1884. Primedba (r) glasi: „U sadašnjim grčkim štampanim Služebnicima, ovim rečima još je dodato „i ljuboviju“, ke agapis… No kako u najstarijim rukopisima Zlatoustove Liturgije (sa kojih su je prvobitno i preveli na slovenski jezik Metodije i Kirilo… učitelji slovenski u IX veku) ove reči nije bilo…, to i u našu službu nije primljeno; u vreme ispravljanja knjiga pri patrijarhu Nikonu ono nije uneseno i do sada ga nema“ (str. 277).

[3] H. d. 148.

[4] Isto. Kod Goara nalazi se dodatak „i ljuboviju“ (Evhologion, Venecija 1730, 67).

[5] Minj. P. G. 155, k. 300.

[6] Atinska sintagma, Atina 1852, T. II, 548.

[7] Ekdosis akrivis tis orthodoksu pisteos, izd. Bonifacius Kotter, Berlin-Njujork 1973, 86; 121-123, str. 196.

[8] Minj. P. G. 99, k. 1689.

[9] D. Moraitis, I liturgia ton proigiazmenon, Thesaloniki 1955, str. 11; 84-86; 99.

[10] Liturgika 11, 1, 118.

[11] Is tin thian liturgian, Thesaloniki 1979, 192.

[12] Evharistija, Pariz 1947, 321.

[13] Njekotorije bogoslužbenije osobenosti u Grekov i Russkih i ih značenije, Vestnik ruskogo zapadno-evropejskogo eksarhata 1975. god., br. 89-90, str. 77.

[14] Isto.

[15] Ep. bački Irinej smatra ovu reč dodatkom XVII veka (Nedelja Sv. Pedesetnice, Ujvidek 1942, 333).

[16] Str. 137; 388.

[17] B. Glasnik 1978, br. 2, str. 43.

 

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *