Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga III

Šta činiti sa Svetim putirom posle reči „So strahom Božijim…“?

 

PITANJE: Kada kažu: „So strahom Božijim i vjeroju pristupite“, neki sveštenici ostavljaju putir na trapezu i uz reči: „Spasi Bože ljudi tvoja…“ blagosiljaju desnicom narod. Drugi rekavši: „So strahom Božijim…“ ne ostavljaju putir, nego s njim u levoj ruci, a desnicom pridržavajući ga, stoje na dverima, a po završetku „Blagosloven grjadij…“, blagosiljaju narod desnicom, pa tek onda ostavljaju putir na trapezu i kade.

Isto tako, kad ima pričesnika, jedni sveštenici ostave putir na trapezu, pa se okreću i čitaju pričesnicima molitvu: „Vjeruju Gospodi i ispovjeduju“, dok drugi govore tu molitvu na dverima držeći putir u ruci.

Nije li ovaj drugi način u oba slučaja pravilniji?

 

ODGOVOR: Pravilniji je i bolji iz ovih razloga:

  1. Kad se, s putirom u levoj ruci, desnom blagosiljaju verni, biva očigledno da ovo blagosiljanje, tj. osvećenje,[1] sveštenik vrši u ime Hrista Koji se sada nalazi vidljivo u putiru u obliku hleba i vina i od Koga se moli spasenje naroda i blagoslov. Upravo da blagoslov, koji sveštenik i u drugim prilikama upućuje vernim, nije njegov, niti od njega, nego Božji, a sveštenik ga samo, kao sluga i pomoćnik Božji, predaje vernim. U stvari, Bog blagosilja narod svoj upotrebljavajući ruke i glas Svog sveštenstva. „… Bog ih blagosilja. Stvarno ne blagosilja ih čovek…“.[2]
    A sveštenstvo i narod u Bogu su jedno: „… i onaj koji osvećuje i oni koji se osvećuju svi su od jednoga…“ (Jevr. 2, 11).
  1. S druge strane, ostavljajući putir na trapezu i okrećući se narodu radi blagosiljanja, iskazuje se nedovoljna pažnja i poštovanje Telu i Krvi Gospodnjoj u prilici u kojoj se to može izraziti bolje, držanjem putira u ruci.
  2. Ako sveštenik ostavlja putir na trapezu i okreće se narodu da bi iz Služebnika pročitao molitvu pred pričešće: „Vjeruju Gospodi i ispovjeduju“, zato što ovu još nije naučio napamet, te je mora čitati iz Služebnika, ili iz Molitvenika na savremenom jeziku, onda je takav njegov postupak bez izgovora za osudu. I kod Rusa i kod Grka u ovoj prilici sveštenici drže putir u ruci, i verni, ponavljajući reči molitve, gledaju u putir s Životvornim Pričešćem, a ne u sveštenika iza čijih se leđa nalazi Sveti putir.
  3. I istorijsko razmatranje ovog dela Liturgije pokazuje nam da je u starini putir držao đakon, ili sveštenik, u toj prilici. U najstarije doba pričešćivanje vernih bivalo je odmah po pričešćivanju klirika, verovatno bez ikakvog poziva, kao što se izlaže u Liturgiji VIII knjige Apostolskih Ustanova: „I posle toga pričešćivao se episkop, zatim prezviteri i đakoni, i ipođakoni, i čteci, i pojci, i monasi, pa od žena đakonise, i devojke, i udovice, onda deca, pa zatim sav narod po redu, sa smernošću i pobožnošću, bez buke“.[3] Iz istog izvora vidi se da je episkop davao Sveti Hleb u ruke pričesnicima, uz reči: „Telo Hristovo“, na šta je verni odgovarao: „Amin“; a đakon je držao putir i pričešćujući govorio: „Krv Hristova, Čaša života“, a verni je takođe odgovarao: „Amin“.[4] Ova stara praksa, kako razložno primećuje prof. Trembelas, objašnjava nam zašto i danas, s putirom u ruci đakoni pozivaju verne da pristupe, iako će iz putira pričešćivati kašičicom[5] episkop, ili sveštenik, a ne više đakon.[6]

U docnije vreme, verni se ne pričešćuju neposredno po pričešću sveštenstva, možda zbog toga što su ovi posle svog pričešća odmah čitali blagodarstvenu molitvu: „Blagodarim tja, Vladiko Čelovjekoljubče…“, kako stoji u većini novijih grčkih rukopisa,[7] dok se u drugim ova molitva nalazi iza „So strahom Božjim …“, te se u jednom rukopisu iz XV v. naziva „Molitva po pričešću sviju“.[8] I u većini naših rukopisa ovu molitvu sveštenik čita po pričešću naroda i njegovom blagosiljanju, dok đakon spušta čestice Svete Bogorodice i ostale s diskosa u putir. Po mišljenju prof. Trembelasa, potreba poziva vernim da priđu Pričešću nastala je zbog prestanka davanja Svetog Pričešća vernim, i muškim i ženskim, u oltaru.[9] S početka je, veli on, ovaj poziv bio „verovatno… Pristupite!“.[10] Izvesnost ovog zaključka potvrđuju naši stari rukopisi u kojima nalazimo prelaznu praksu. Po njima, đakon, pošto uzme putir „poveljevšu jemu jereju“, govori uzglasno: „Pristupite!“, pošto prethodno jerej rekne: „Sa strahom Božjim i veroju…“. Sveštenik je ove reči govorio tiho, u sebi, što zaključujemo iz pojedinih rukopisa posredno, na osnovu primedbe da je đakon govorio „Pristupite!“ uzglasno.[11] I kad je sam sveštenik pozivao narod na pričešće, govorio je „taj(tajno): Sa strahom B(o)ži(ji)m i sa veroju, vazgl(a)s: Pristupite!“.[12] U grčkim rukopisima takođe se nalazi ova primedba. Prof. Trembelas navodi Patmoski rukopisni Evhologion iz HII-HŠ veka u kome stoji: „govori tiho: Sa strahom Božjim… i uzglašava… Pristupite!“.[13] Tek u dečanskom rukopisnom Arhijerejskom Činovniku br. 135, s kraja XVI v., govori sve ove reči đakon: „Sa strah(om) B(o)žijim i sa veroju pristupite!“.[14]

Ostavljanje putira na trapezu naši rukopisi predviđaju tek po blagoslovu koji jerej upućuje narodu, „diakonu držeštu s(ve)tuju čašu“.[15] U pergamentnom dečanskom Služabniku br. 120, XIV v., izložen je ceo ovaj čin tako da ga vrši sam sveštenik bez đakona, ali on i u tom slučaju ostavlja putir na trapezu tek po blagosiljanju naroda. Po pričešću sveštenika i pročitanju molitve,[16] veli se tu: „I tako valagajet s(ve)tuju lavitu[17] va s(ve)ti potir. I vazam jego obraštajet se ka ljudem g(lago)lje taj: Sa strahom Boži(ji)m i sa veroju, vazgl(a)s: Pristupite. Taže bl(ago)s(lo)vit ljudi ka sebe gl(agolj)e: Sp(a)si B(ož)e ljud(i) svoje i bl(ago)s(lo)vi dos(to)janije tvoje.[18] I vazvraštaje se postavljajte s(ve)ti potir na s(ve)toj trapezi…“.[19] Iza toga navodi se da čita sadašnju molitvu po pričešću: „Blagodarim te Vl(adi)ko… Taže kadit s(ve)tije dari gl(agolj)e: Vaznesi se na n(e)b(e)sa B(o)že i po vase zemlji slava Tvoja.[20] Taž(e) vazam s(ve)taja i gl(agolj)e ka seb(e): Bl(ago)s(love)n B(og) naš i vazgl(a)s: Vasegda i n(i)nja,[21] i vanosit s(ve)taja va s(ve)ti oltar mali. Tež(e) vrašt se gla(golj)et: Prosti prijemše…“.[22]

Propis da se putir ostavlja na Časnu trapezu posle blagoslova sveštenikovog nalazimo i u štampanom crkvenoslovenskom Arhijerejskom činovniku: „Arhijerej uzevši i celivavši Sveti putir, predaje ga protođakonu. (Ovaj) primivši ga obema rukama, celiva ruku arhijerejevu, odlazi na Carske dveri i uznoseći Sveti putir govori: „So strahom Božijim…“. Arhijerej izišavši iz Carskih vrata blagosilja narod… govoreći: „Spasi Bože ljudi Tvoja…“ i okrenuvši se Svetoj trapezi blagosilja saslužitelje… i primivši Sveti putir iz ruku protođakona, postavlja ga na Svetu trapezu“.

Ovakvu istu praksu nalazimo u savremenim grčkim Ieratikonima,[23] Evhologijima i Liturgikonima,[24] ali po blagoslovu sveštenika, uz reči „Spasi Bože ljudi Tvoja“, okreću se „i jerej i đakon Svetoj trapezi i đakon – a ne sveštenik – postavlja na nju Sveti putir“.

U savremenim crkvenoslovenskim Služebnicima predviđeno je služenje sveštenika sa đakonom i pričešće naroda odmah iza poziva: „So strahom Božjim…“.[25] Po pričešću naroda sveštenik ostavlja putir na Časnu trapezu, đakon u njega stavlja čestice s diskosa, a sveštenik blagoslovivši narod, okreće se trapezi i kadi. Nema primedbe kako postupaju sveštenik i đakon ako nema pričesnika, niti kad služi sam sveštenik bez đakona. U Služebniku P. Mogile, štampanom 1639. g., takođe se izlaže služenje sveštenika i đakona, ali se u njemu predviđaju oba slučaja, i kad ima pričesnika i kad ih nema. Kad ima pričesnika, po đakonovom pozivu: „So strahom Božjim i vjeroju pristupite“, „jerej vzemljet ot njego (đakona) čašu, i stav sam posredje carskih dverej, objema rukama blagogovjejno božestvenuju derža čašu“, govori molitvu: „Vjeruju, Gospodi, i ispovjeduju“, koju za njim ponavljaju svi koji će se pričestiti, pa se onda redom pričešćuju. „Po pričaščeniji že vsjeh pokrivajet ierej pokrovcem svjatuju čašu i šujceju krjepko svjatuju čašu derža, desniceju blagoslovljajet. Ašče že ne sut (pričesnici), diakonu svjatuju čašu objema rukama deržašču, ierej ot desnija strani jego stoja, blagoslovljajet ljudi glagolja: „Spasi Bože ljudi svoja i blagoslovi dostojanije Tvoje“.“[26]

Da se putir ostavlja na Časnu trapezu po blagosiljanju sveštenika, od liturgičkih pisaca govori prof. Trembelas, navodeći propise novijih rukopisa od XVII v.: „I pošto se pričeste svi koji hoće, dok đakon drži Sveti putir, jerej blagosilja narod govoreći glasno: Spasi Bože ljudi Tvoja…“,[27] zatim prof. Mirković.[28] Prema episkopu Melentiju, kad sveštenik služi sa đakonom, postupa se isto kao što je opisano u Arhijerejskom činovniku,[29] a kad služi bez đakona, sveštenik hvata stub putira levom rukom, a desnom stopu i govori: „So strahom Božjim…“. Onda, blagosiljajući narod desnicom, uzglašava: „Spasi Bože ljudi Tvoja…“, pa ostavlja putir na trapezu i kadi.[30] R. Dimitrijević takođe navodi objašnjenje da sveštenik drži putir „obema rukama, no tako da ga desnicom samo pridržava, kojom će pri izgovaranju reči: „Spasi Bože ljudi Tvoja…“, blagosiljati“.[31] U izlaganju prof. K. Kerna, ovaj momenat uglavnom odgovara crkvenoslovenskom Služebniku, s izvesnom neodređenošću u pitanju koje nas interesuje.[32] U prevodu Liturgije Svetog Jovana Zlatousta od poč. bačkog episkopa Irineja,[33] propis je kao u savremenim grčkim, a u sličnom prevodu arhim. dr Justina Popovića, kao u crkvenoslovenskom Služebniku, sa napomenom da, ako nema pričesnika stavljanje čestica s diskosa u putir vrši đakon po pričešću sveštenika.[34]

Prema K. Nikoljskom pak izlazi da sveštenik, i kad nema pričesnika, uzima putir od đakona, pošto ovaj kaže: „So strahom Božijim…“, stavlja ga na presto i „okrenuvši se narodu, blagosilja ga uzglašavajući: „Spasi Bože ljudi Tvoja…“.“[35] Izgleda da takvo mišljenje zastupa i Bulgakov.[36] I po bugarskom Služebniku biće da sveštenik po ostavljanju putira na trapezu blagosilja narod.[37] Suprotno, dakle, od prakse svih ostalih navedenih starijih i novijih crkvenih knjiga i pisaca.

Zaključujući ponovićemo ono što smo rekli u početku: Bolje je da sveštenik, pre reči: „So strahom Božjim…“ uzme putir u levu ruku, a desnom da ga samo pridržava, da bi na reči „Spasi Bože ljudi Tvoja…“ mogao desnicom blagosloviti narod, a onda, ako nema pričesnika, da ga ostavi i okadi.

Ako služi i đakon, po otvaranju dveri, sveštenik njemu predaje putir, i đakon, stojeći na dverima, govori: „So strahom Božjim…“. Ako su dveri dovoljno široke, đakon će s putirom stajati na dverima, prema ikoni Hristovoj, da bi sveštenik mogao, njemu s desne strane, blagosloviti narod sa dveri, uz reči: „Spasi Bože ljudi Tvoja…“. Ako su dveri uske, đakon će se povući malo da bi sveštenik mogao sa dveri blagosloviti. Potom sveštenik, ako nema pričesnika, uzima putir od đakona, ostavlja ga na trapezu i kadi.

Ako li ima pričesnika, sveštenik će, držeći putir, govoriti molitvu pred pričešće „Verujem, Gospode, i ispovedam…“, koju treba da zna napamet, i to bolje je na savremenom jeziku, u zvaničnom prevodu iz Molitvenika izdanja Svetog Arhijerejskog Sinoda iz 1971. i 1972. g., a nikako da putir ostavlja i, okrenuvši mu leđa, čita ovu molitvu.

 

Glasnik, februar 1979.

 


NAPOMENE:

[1] „Jer je blagosiljanje predavanje osvećenja“ (27. kan Sv. Vasilija Velikog i 26. kan. Šestog Vas. sab; Milaš, Pravila Pravosl. crkve, N. Sad 1895, II, 384; I, 506).

[2] Sv. Jovan Zlatousti, Beseda II na 2 Kor. (Tvorenija, na ruskom, S. Peterburg).

[3] Na ovaj stari način pričešćuju se verni još krajem VII v., što potvrđuje 101. kan. Šestog Vas. sabora (692. g.) naređenjem da verni primajući Telo Hristovo „slože ruke u obliku krsta“ (Pidalion, izd. Astir 1979, 310; N. Milaš, Pravila, I, 592), a takođe u VIII v. Sv. Jovan Damaskin veleći: „Prilazimo mu s plamenom željom, i složivši šake unakrst, primimo Telo Raspetoga…“(Ekdosis akrivis tis ortodoksu pisteos, izd. Bonifacije Koter, Berlin 1973, T.II, 196). Prema primedbi kanoniste T. Valsamona na 101. kan. Šestog Vas. sabora: „Ne čudi se, niti ispituj uzrok zbog koga u nekim Crkvama predaju laicima Sv. Telo Hristovo ne u ruke, kako naređuje kanon, jer prava vera, i strah Božji i pobožnost nepodozrivim ovo predaše“ (D. Moraitis, u članku „Lavis“, u Thriskevtki ke ithiki enkiklopedia, Atina 1966, T. VIII, 65), vidimo da se pričećivanje vrši i u XII v. na taj način u pojedinim krajevima.

[4] Iste ove reči upućuju se vernim, u vreme pričešćivanja, na Liturgiji Sv. Jakova brata Gospodnjeg, a proširene („Telo Sveto Gospoda i Boga i Spasa našeg Isusa Hrista“) u Liturgiji Sv. ap. Marka (J. Fundulis, Thia liturgiagu ap. Marka, izd. Purnara, Solun 1970, 52).

[5] Što se tiče pitanja kad je kašičica uvedena u Pravoslavnoj crkvi, prof. Trembelas smatra netačnom tvrdnju po kojoj ju je uveo Sv. Jovan Zlatoust povodom jednog slučaja u Carigradu, prema kome je žena nekog pripadnika Makedonijeve jeresi, koja je bila pravoslavna, primorana od muža da se pričesti kod njih, primivši hleb u ruke bacila ga. Po njemu, svi su izgledi da je „za posebne slučajeve kašičica, kao liturgički sasud, uvedena dosta rano“, što dokazuje njeno postojanje kod Kopta, nestorijana i drugih istočnih hrišćana koji su se odvojili od Pravoslavne crkve polovinom V veka (n. d. 150).
Prep. Nikodim Agiorit smatra da je na uvođenje kašičice uticalo nestajanje đakona, pogotovo u manjim, seoskim crkvama, što je prisiljavalo sveštenike da sami pričešćuju verne i Telom i Krvlju Hristovom (Pidalion, 311), a što je onda dovelo do redovne upotrebe kašičice.
U dečanskim rukopisnim Služabnicima redovno se kašičica pominje i veli da đakon „s(ve)štenuju l’žicu va s(ve)tuju čašu valoživ i pokriv ju jedinjem pokrovcem…“ (br. 119, XIV v.; br. 120, XIV v.; s(ve)tuju lavitu (od grč. lavis=klešta) pokazuje narodu).

[6] E tris liturgie, Atina 1934, 149.

[7] U dečanskom pergamentnom Služabniku br. 120, XIV v., na tome mestu sveštenik čita molitvu: „Telo Tvoje S(ve)toje G(ospod)i moj Isu(se) H(rist)e da budet mi va život večnij…“, sličnu sadašnjoj četvrtoj što se čita po pričešću, a molitvu: „Bl(a)godarim te Vl(adi)ko…“ čitao je po blagosiljanju vernih i ostavljanju putira na trapezu.

[8] Trembelas, n. d. 146.

[9] N. d. 148. Da su se verni pričešćivali pred prestolom, kao i sveštenici, u prvo doba, kad su se hrišćani sakupljali na evharistijske skupove u kućama i katakombama, može se lako shvatiti. Pozivajući se na Sv. Dionisija Aleksandrijskog i Jevsevija Kesarijskog, prof. Trembelas zaključuje da su se verni pričešćivali u oltaru za neko vreme i docnije. Sv. Dionisije, u jednom svom kanonskom odgovoru veli da žene hrišćanke u afedronu (mesečnom pranju), ako su verne i pobožne, same od sebe „neće se usuditi pristupiti Sv. trapezi, ili primiti Telo i Krv Hristovu…“. Takođe veli da se mora zabraniti „da uđe u Svetinju nad svetinjama svakome koji nije čist i dušom i telom“ (Prav. 2, Pidalion, 347; Milaš, n. d. II, 306). Jevsevije pak navodi reči pape Ksista o nekom čoveku koji je primio krštenje od nepravoslavnih, ali je smatran pravoslavnim, i godinama „prisustvovao blagodarenju i zajedno s drugim govorio „Amin“, i stajao pred trapezu i pružao ruke za primanje Sv. hrane“ (Istorija, knj VII, 9, izd. Apost. Diakonija, Atina 1959, T. 20, 16). Valsamon, u tumačenju 2. kan. Sv. Dionisija Aleksandrijskog direktno veli: „Kako izgleda, u starini ulažahu žene u oltar i pričešćivahu se sa Sv. trapeze“ (Atin. sintagma, Atina 1954, T. IV, 9.)

[10] N. d. 148.

[11] „Sam že ierej prežde reč(e)t: Sa strahom B(o)ži(ji)m i sa veroju“ (Rukopisni pergamentni Služabnik Dečanske bibliot. br. 120, XIV v. – Sa strahom i veroju; br. 123 iz 1395; br. 124, XV v.; br. 127, XIV-XVI v.; br. 128, XV v.; br. 129, XV-XVII v.; br. 130, XVI v.; br. 131 iz 1453. g.; br. 132, XV v.; br. 133, XVI v.; br. 134, XVI v.; Bož.Vukovića iz 1519. g. i Vincenca Vukovića iz 1554. g.; Muzeja SPC u Beogradu br. 108, XV v.; br. 117, XVI v.; br. 227, XIV v.; Man. Sv. Trojice kod Pljevalja br. 110, XV v.), a neposredno iz drugih rukopisa u kojima se direktno veli: „Iereju gl(ago)ljuštu tiho: Sa strahom B(o)žijim i veroju“ (Dečanski pergam. Služabnik br. 121, XIV v.).

[12] Dečanski pergamentni Služabnik br. 120, XIV v.

[13] N. d. 148. Isto tako je i u grč. rukopisu Esfigmenske bibliot. iz 1281. g., kao i u rukopisu Patr. bibliot. u Jerusalimu iz XV v., koji je negde pripadao man. Sv. Save Osvećenog (N. Krasnoseljcev, Materiali dlja istoriji činoposljedovanija Liturgiji Sv. Ioanna Zlat., Kazanj 1889, str. 16 i 92).

[14] L. 76b.

[15] Služabnici Dečan. bibliot. br. 119, XI v.; br. 123 iz 1395. g.; br. 124, XV v.; br. 125, XV v.; br. () XV-XVI v.; br. 133, XVI v.; Vatoped. bibliot. br 133, XVI v. (Krasnoseljcev. n. d. 74).

[16] Koja nije kao u sadašnjim Služebnicima, nego: „Telo Tvoje S(ve)toje G(ospod)i moj Isu(se) H(ri)s(te) da budet mi va život večni…“ (sasvim slična 4. molitvi od onih koje se sada čitaju po pričešću, kao što već ranije napomenusmo).

[17] Grč. lavis=kašičica, doslovno: klešta.

[18] Ni u jednom našem starom rukopisu ne nalazimo posle blagoslova sveštenika pesmu „Vidjehom svjet istinij“. A tako je i u grčkom, te prof. Trembelas veli: „To što danas pevamo: „Vidjehom svjet istinij…“, ne nalazimo ni u jednom rukopisu“ (n. d. 149). Ova se stihira nalazi u srpskim rukopisima tek od XVI v. (npr. u dečanskom Arhijerej. činovniku br. 135, XVI-XVII v.).
I u to ranije doba, kad je sveštenik po pričešću naroda ćutke ga blagosiljao, dok je đakon spuštao čestice s diskosa u putir, mada se nije pevala stihira „Vidjehom svjet…“, nije nastajalo ćutanje u crkvi, jer je sveštenik, po svima rukopisima, čitao molitvu: „Blagodarimo Ti, Vladiko…“. A ako nije bilo pričesnika, te je metanje čestica u putir i čitanje molitve bilo odmah po pričešću sveštenstva, po blagosiljanju naroda i ostavljanju putira, kao i sada, kadio je triput putir i govorio: „Vaznesi se na nebesa Bože…“.
U starijim rukopisima ne nalazimo takođe ni pesmu „Blagosloven grjadij“, po vozglasu: „So strahom Božijim…“, iako se ona nalazi u Liturgiji VIII knj. Apostolskih Ustanova (izd. Apost. Diakonia, Atina 1955, T. II, 158), iza vozglasa: „Svjataja Svjatim“. Iza poziva đakona: „So strahom Božijim…“ ova se pesma javlja u grčkim rukopisima od HII-HŠ v. (Trembelas, n. d. 149), a u našim tek od XVI-XVII v. (npr. u dečan. Arhijer. činovn. br. 135). Pesma pak „Da ispolnjatsja usta naša…“ nalazi se, na svom mestu, u većini naših rukopisa koje sam imao u rukama.

[19] Isto tako stoji i u dečan. rukop. br. 121, XVI v., kao i u grčkom svitku Patmoske biblioteke br. 709 iz 1260. g.

[20] Kađenje putira i po svima ostalim našim rukopisima sveštenik vrši uz reči: „Vaznesi se na n(e)b(e)sa B(ož)e…“, kako stoji u psalmu 107, 6, i kako je pravilnije nego: „Voznesijsja na nebesa…“, kako se navodi u nekim izdanjima crkvenoslovenskog Služebnika, jer u tom slučaju rečenica ne bi imala predikata, kako primećuje Bulgakov (n. d. 825).

[21] Izgleda čudno – veli prof. Trembelas – da se glasno govori samo „Vsegda…“, a ne i „Blagosloven Bog naš“. Od rukopisa koje navodi veli da svega u jednom iz XVI v. stoji da se „Blagosloven Bog naš“ govori glasno. Stoga on pretpostavlja da je „Blagosloven Bog naš“ docnije dodato radi jasnijeg smisla „Vsegda ninje i prisno“, a da su ove reči ranije bile završetak molitve kojom se sveštenik molio „da zajednica vernih bude sa Hristom svagda i u vekove vekova…“ Zbog toga što reči „Blagosloven Bog naš“ nema u mnogim starim rukopisima, no tek u jednom iz XII v., a zatim u nekim iz XVI v., Trembelas zaključuje da su one počele da ulaze u upotrebu tek od HII-HŠ v. (n. d. 151).
Po I. Dmitrevskom, reči „Blagosloven Bog naš…“ u starini su bile završetak molitve: „Voznesijsja na nebesa Bože“ (Istoričeskoje, dogmatičeskoje i tainstvenoje izjasnjenije Božanstv. Liturgiji, S. Peterburg 1884, 281). I po prof. Mirkoviću, ove reči su prvobitno završni dodatak psalamskim rečima „Voznesijsja na nebesa Bože“ (n. d. 123). Nikoljski ih smatra završetkom pesme „Vidjehom svjet istinij“ (n. d. 461).
U navođenim rukopisima Dečanske biblioteke svuda se navodi „Blagosloven Bog naš“, uz primedbu da se govore tajno.

[22] L. 37a-38a. Iz ovog, kao i iz mnogih naših rukopisa, vidi se da je sveštenik, blagosiljajući narod, reči blagoslova govorio tajno: „Glagoljet malmi (tiho): Spasi Bože ljude svoje…“ (Dečanski: br. 119, 123, 124, 125, 127, 129, 130, 132, 133, 134; Muzeja SPC: 108, XV v.; 214, XVI v.; 227, XIV v.). U dečanskom pergamentnom Služabniku br. 120, XIV v., umesto „malmi“ stoji: „g(lago)lje k sebe (u sebi): Spasi Bože…“ U nekim rukopisima nema primedbe da reči blagoslova sveštenik govori „tiho“, ili „u sebi“, nego samo „blagosloviv ljudi glagolje: Spasi Bože ljudi svoje…“ (Dečanski 123, 128, 131, Bož. Vukovića 1519. g.). Po rukopisu Muzeja SPC br. 117, XVI v., i Služabniku Vincenca Vukovića iz 1539. g., sveštenik reči blagoslova ne izgovara „malmi“, nego nasuprot „g(lago)lje velmi (glasno): Spasi Bože…“, a u rukopisnom Služabniku man. Orahovice iz 1539. g. sveštenik „vazglašajet: Spasi Bože…“ (Zbirka prof. Grujića, u Muzeju SPC, br. 84).
Još potpuniju skalu ovih razlika prikazuju grčki rukopisi. U Evhologionu Moskovske sin. biblioteke. br. 381, iz 1289-1293. g., veli se da jerej „blagosiljajući narod govori u sebi (kat eavton): Spasi Bože…“; u rukopisima Vatikan. biblioteke br. 573 i Patrijaršije u Jerusalimu, oba iz XV v., jerej govori te reči „tiho“ (isihos) (Krasnoseljcev, n. d. str. 29, 113, 92.). Po Evhologionu Sinaj. bibliot. br. 986, XV v., govori ih „srednjim glasom“ (mesi foni) (Dmitrijevskij, Evhologia, Kijev 1901, 613). Po rukopisima koje je upotrebio Goar već ih govori „glasno“ (ekfonos) (Evhologion, Venecija 1730, str. 67, 77). A prema nekoliko rukopisa XVI, XVII i XVIII v., sveštenik ih govori „veoma glasno“ (megalofonos) (Trembelas, n. d. 151). Rukopisi Esfigmenske iz 1281. g. i Vatopedske biblot. br. 133, iz XIV g., o rečima blagoslova ne vele ni da se govore tajno, ni glasno (Krasnoseljcev, n. d. str. 16, 74).

[23] Izdanja Apost. Diakonia, Atina 1971, str. 107 i 1977, str. 136.

[24] E. Skarpa, izd. Saliveru, Atina, bez god. izdanja, str. 175; Liturgikon, izd. Jerusalim 1956, str. 102.

[25] Kao što je pravilo i kao što treba svagda činiti kad ima pričesnika, a samo izuzetno, u pojedinim prilikama – zbog nevremena, ili bolesti – ostaviti pričešće za kraj Liturgije.

[26] Str. 373, 374.

[27] N. d. 151.

[28] Liturgika II, 1, Beograd 1966, 119.

[29] Pravilnik, Zaječar 1907, II, 103.

[30] N. d. 117.

[31] Pitanja i odgovori, Beograd 1929, 46.

[32] Evharistija, Pariz 1947, 328, 329.

[33] Pedesetnica, Ujvidek 1942, 333.

[34] Božanstvene Liturgije, Beograd 1978, 74.

[35] Posobije…, S. Peterburg 1900, 460.

[36] Nastoljnaja knjiga, Harkov 1900, 825.

[37] Sofija 1928, 138, 388.

 

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *