Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига III

Шта чинити са Светим путиром после речи „Со страхом Божијим…“?

 

ПИТАЊЕ: Када кажу: „Со страхом Божијим и вјероју приступите“, неки свештеници остављају путир на трапезу и уз речи: „Спаси Боже људи твоја…“ благосиљају десницом народ. Други рекавши: „Со страхом Божијим…“ не остављају путир, него с њим у левој руци, а десницом придржавајући га, стоје на дверима, а по завршетку „Благословен грјадиј…“, благосиљају народ десницом, па тек онда остављају путир на трапезу и каде.

Исто тако, кад има причесника, једни свештеници оставе путир на трапезу, па се окрећу и читају причесницима молитву: „Вјерују Господи и исповједују“, док други говоре ту молитву на дверима држећи путир у руци.

Није ли oвaj други начин у оба случаја правилнији?

 

ОДГОВОР: Правилнији је и бољи из ових разлога:

  1. Кад се, с путиром у левој руци, десном благосиљају верни, бива очигледно да ово благосиљање, тј. освећење,[1] свештеник врши у име Христа Који се сада налази видљиво у путиру у облику хлеба и вина и од Кога се моли спасење народа и благослов. Управо да благослов, који свештеник и у другим приликама упућује верним, није његов, нити од њега, него Божји, а свештеник га само, као слуга и помоћник Божји, предаје верним. У ствари, Бог благосиља народ свој употребљавајући руке и глас Свог свештенства. „… Бог их благосиља. Стварно не благосиља их човек…“.[2]
    А свештенство и народ у Богу су једно: „… и онај који освећује и они који се освећују сви су од једнога…“ (Јевр. 2, 11).
  1. С друге стране, остављајући путир на трапезу и окрећући се народу ради благосиљања, исказује се недовољна пажња и поштовање Телу и Крви Господњој у прилици у којој се то може изразити боље, држањем путира у руци.
  2. Ако свештеник оставља путир на трапезу и окреће се народу да би из Служебника прочитао молитву пред причешће: „Вјерују Господи и исповједују“, зато што ову још није научио напамет, те је мора читати из Служебника, или из Молитвеника на савременом језику, онда је такав његов поступак без изговора за осуду. И код Руса и код Грка у овој прилици свештеници држе путир у руци, и верни, понављајући речи молитве, гледају у путир с Животворним Причешћем, а не у свештеника иза чијих се леђа налази Свети путир.
  3. И историјско разматрање овог дела Литургије показује нам да је у старини путир држао ђакон, или свештеник, у тој прилици. У најстарије доба причешћивање верних бивало је одмах по причешћивању клирика, вероватно без икаквог позива, као што се излаже у Литургији VIII књиге Апостолских Установа: „И после тога причешћивао се епископ, затим презвитери и ђакони, и ипођакони, и чтеци, и појци, и монаси, па од жена ђаконисе, и девојке, и удовице, онда деца, па затим сав народ по реду, са смерношћу и побожношћу, без буке“.[3] Из истог извора види се да је епископ давао Свети Хлеб у руке причесницима, уз речи: „Тело Христово“, на шта је верни одговарао: „Амин“; а ђакон је држао путир и причешћујући говорио: „Крв Христова, Чаша живота“, а верни је такође одговарао: „Амин“.[4] Ова стара пракса, како разложно примећује проф. Трембелас, објашњава нам зашто и данас, с путиром у руци ђакони позивају верне да приступе, иако ће из путира причешћивати кашичицом[5] епископ, или свештеник, а не више ђакон.[6]

У доцније време, верни се не причешћују непосредно по причешћу свештенства, можда због тога што су ови после свог причешћа одмах читали благодарствену молитву: „Благодарим тја, Владико Человјекољубче…“, како стоји у већини новијих грчких рукописа,[7] док се у другим ова молитва налази иза „Со страхом Божјим …“, те се у једном рукопису из XV в. назива „Молитва по причешћу свију“.[8] И у већини наших рукописа ову молитву свештеник чита по причешћу народа и његовом благосиљању, док ђакон спушта честице Свете Богородице и остале с дискоса у путир. По мишљењу проф. Трембеласа, потреба позива верним да приђу Причешћу настала је због престанка давања Светог Причешћа верним, и мушким и женским, у олтару.[9] С почетка је, вели он, овај позив био „вероватно… Приступите!“.[10] Извесност овог закључка потврђују наши стари рукописи у којима налазимо прелазну праксу. По њима, ђакон, пошто узме путир „повељевшу јему јереју“, говори узгласно: „Приступите!“, пошто претходно јереј рекне: „Са страхом Божјим и вероју…“. Свештеник је ове речи говорио тихо, у себи, што закључујемо из појединих рукописа посредно, на основу примедбе да је ђакон говорио „Приступите!“ узгласно.[11] И кад је сам свештеник позивао народ на причешће, говорио је „тај(тајно): Са страхом Б(о)жи(ји)м и са вероју, вазгл(а)с: Приступите!“.[12] У грчким рукописима такође се налази ова примедба. Проф. Трембелас наводи Патмоски рукописни Евхологион из ХII-ХШ века у коме стоји: „говори тихо: Са страхом Божјим… и узглашава… Приступите!“.[13] Тек у дечанском рукописном Архијерејском Чиновнику бр. 135, с краја XVI в., говори све ове речи ђакон: „Са страх(ом) Б(о)жијим и са вероју приступите!“.[14]

Остављање путира на трапезу наши рукописи предвиђају тек по благослову који јереј упућује народу, „диакону држешту с(ве)тују чашу“.[15] У пергаментном дечанском Служабнику бр. 120, XIV в., изложен је цео овај чин тако да га врши сам свештеник без ђакона, али он и у том случају оставља путир на трапезу тек по благосиљању народа. По причешћу свештеника и прочитању молитве,[16] вели се ту: „И тако валагајет с(ве)тују лавиту[17] ва с(ве)ти потир. И вазам јего обраштајет се ка људем г(лаго)ље тај: Са страхом Божи(ји)м и са вероју, вазгл(а)с: Приступите. Таже бл(аго)с(ло)вит људи ка себе гл(агољ)е: Сп(а)си Б(ож)е људ(и) своје и бл(аго)с(ло)ви дос(то)јаније твоје.[18] И вазвраштаје се постављајте с(ве)ти потир на с(ве)тој трапези…“.[19] Иза тога наводи се да чита садашњу молитву по причешћу: „Благодарим те Вл(ади)ко… Таже кадит с(ве)тије дари гл(агољ)е: Вазнеси се на н(е)б(е)са Б(о)же и по васе земљи слава Твоја.[20] Таж(е) вазам с(ве)таја и гл(агољ)е ка себ(е): Бл(аго)с(лове)н Б(ог) наш и вазгл(а)с: Васегда и н(и)ња,[21] и ваносит с(ве)таја ва с(ве)ти олтар мали. Теж(е) врашт се гла(гољ)ет: Прости пријемше…“.[22]

Пропис да се путир оставља на Часну трапезу после благослова свештениковог налазимо и у штампаном црквенословенском Архијерејском чиновнику: „Архијереј узевши и целивавши Свети путир, предаје га протођакону. (Овај) примивши га обема рукама, целива руку архијерејеву, одлази на Царске двери и узносећи Свети путир говори: „Со страхом Божијим…“. Архијереј изишавши из Царских врата благосиља народ… говорећи: „Спаси Боже људи Твоја…“ и окренувши се Светој трапези благосиља саслужитеље… и примивши Свети путир из руку протођакона, поставља га на Свету трапезу“.

Овакву исту праксу налазимо у савременим грчким Иератиконима,[23] Евхологијима и Литургиконима,[24] али по благослову свештеника, уз речи „Спаси Боже људи Твоја“, окрећу се „и јереј и ђакон Светој трапези и ђакон – а не свештеник – поставља на њу Свети путир“.

У савременим црквенословенским Служебницима предвиђено је служење свештеника са ђаконом и причешће народа одмах иза позива: „Со страхом Божјим…“.[25] По причешћу народа свештеник оставља путир на Часну трапезу, ђакон у њега ставља честице с дискоса, а свештеник благословивши народ, окреће се трапези и кади. Нема примедбе како поступају свештеник и ђакон ако нема причесника, нити кад служи сам свештеник без ђакона. У Служебнику П. Могиле, штампаном 1639. г., такође се излаже служење свештеника и ђакона, али се у њему предвиђају оба случаја, и кад има причесника и кад их нема. Кад има причесника, по ђаконовом позиву: „Со страхом Божјим и вјероју приступите“, „јереј вземљет от њего (ђакона) чашу, и став сам посредје царских двереј, објема рукама благоговјејно божественују держа чашу“, говори молитву: „Вјерују, Господи, и исповједују“, коју за њим понављају сви који ће се причестити, па се онда редом причешћују. „По причашченији же всјех покривајет иереј покровцем свјатују чашу и шујцеју крјепко свјатују чашу держа, десницеју благословљајет. Ашче же не сут (причесници), диакону свјатују чашу објема рукама держашчу, иереј от деснија страни јего стоја, благословљајет људи глагоља: „Спаси Боже људи своја и благослови достојаније Твоје“.“[26]

Да се путир оставља на Часну трапезу по благосиљању свештеника, од литургичких писаца говори проф. Трембелас, наводећи прописе новијих рукописа од XVII в.: „И пошто се причесте сви који хоће, док ђакон држи Свети путир, јереј благосиља народ говорећи гласно: Спаси Боже људи Твоја…“,[27] затим проф. Мирковић.[28] Према епископу Мелентију, кад свештеник служи са ђаконом, поступа се исто као што је описано у Архијерејском чиновнику,[29] а кад служи без ђакона, свештеник хвата стуб путира левом руком, а десном стопу и говори: „Со страхом Божјим…“. Онда, благосиљајући народ десницом, узглашава: „Спаси Боже људи Твоја…“, па оставља путир на трапезу и кади.[30] Р. Димитријевић такође наводи објашњење да свештеник држи путир „обема рукама, но тако да га десницом само придржава, којом ће при изговарању речи: „Спаси Боже људи Твоја…“, благосиљати“.[31] У излагању проф. К. Керна, овај моменат углавном одговара црквенословенском Служебнику, с извесном неодређеношћу у питању које нас интересује.[32] У преводу Литургије Светог Јована Златоуста од поч. бачког епископа Иринеја,[33] пропис је као у савременим грчким, а у сличном преводу архим. др Јустина Поповића, као у црквенословенском Служебнику, са напоменом да, ако нема причесника стављање честица с дискоса у путир врши ђакон по причешћу свештеника.[34]

Према К. Никољском пак излази да свештеник, и кад нема причесника, узима путир од ђакона, пошто овај каже: „Со страхом Божијим…“, ставља га на престо и „окренувши се народу, благосиља га узглашавајући: „Спаси Боже људи Твоја…“.“[35] Изгледа да такво мишљење заступа и Булгаков.[36] И по бугарском Служебнику биће да свештеник по остављању путира на трапезу благосиља народ.[37] Супротно, дакле, од праксе свих осталих наведених старијих и новијих црквених књига и писаца.

Закључујући поновићемо оно што смо рекли у почетку: Боље је да свештеник, пре речи: „Со страхом Божјим…“ узме путир у леву руку, а десном да га само придржава, да би на речи „Спаси Боже људи Твоја…“ могао десницом благословити народ, а онда, ако нема причесника, да га остави и окади.

Ако служи и ђакон, по отварању двери, свештеник њему предаје путир, и ђакон, стојећи на дверима, говори: „Со страхом Божјим…“. Ако су двери довољно широке, ђакон ће с путиром стајати на дверима, према икони Христовој, да би свештеник могао, њему с десне стране, благословити народ са двери, уз речи: „Спаси Боже људи Твоја…“. Ако су двери уске, ђакон ће се повући мало да би свештеник могао са двери благословити. Потом свештеник, ако нема причесника, узима путир од ђакона, оставља га на трапезу и кади.

Ако ли има причесника, свештеник ће, држећи путир, говорити молитву пред причешће „Верујем, Господе, и исповедам…“, коју треба да зна напамет, и то боље је на савременом језику, у званичном преводу из Молитвеника издања Светог Архијерејског Синода из 1971. и 1972. г., а никако да путир оставља и, окренувши му леђа, чита ову молитву.

 

Гласник, фебруар 1979.

 


НАПОМЕНЕ:

[1] „Јер је благосиљање предавање освећења“ (27. кан Св. Василија Великог и 26. кан. Шестог Вас. саб; Милаш, Правила Правосл. цркве, Н. Сад 1895, II, 384; I, 506).

[2] Св. Јован Златоусти, Беседа II на 2 Кор. (Творенија, на руском, С. Петербург).

[3] На овај стари начин причешћују се верни још крајем VII в., што потврђује 101. кан. Шестог Вас. сабора (692. г.) наређењем да верни примајући Тело Христово „сложе руке у облику крста“ (Пидалион, изд. Астир 1979, 310; Н. Милаш, Правила, I, 592), а такође у VIII в. Св. Јован Дамаскин велећи: „Прилазимо му с пламеном жељом, и сложивши шаке унакрст, примимо Тело Распетога…“(Екдосис акривис тис ортодоксу пистеос, изд. Бонифације Котер, Берлин 1973, T.II, 196). Према примедби канонисте Т. Валсамона на 101. кан. Шестог Вас. сабора: „Не чуди се, нити испитуј узрок због кога у неким Црквама предају лаицима Св. Тело Христово не у руке, како наређује канон, јер права вера, и страх Божји и побожност неподозривим ово предаше“ (Д. Мораитис, у чланку „Лавис“, у Тхрискевтки ке итхики енкиклопедиа, Атина 1966, Т. VIII, 65), видимо да се причећивање врши и у XII в. на тај начин у појединим крајевима.

[4] Исте ове речи упућују се верним, у време причешћивања, на Литургији Св. Јакова брата Господњег, а проширене („Тело Свето Господа и Бога и Спаса нашег Исуса Христа“) у Литургији Св. ап. Марка (Ј. Фундулис, Тхиа литургиагу ап. Марка, изд. Пурнара, Солун 1970, 52).

[5] Што се тиче питања кад је кашичица уведена у Православној цркви, проф. Трембелас сматра нетачном тврдњу по којој ју је увео Св. Јован Златоуст поводом једног случаја у Цариграду, према коме је жена неког припадника Македонијеве јереси, која је била православна, приморана од мужа да се причести код њих, примивши хлеб у руке бацила га. По њему, сви су изгледи да је „за посебне случајеве кашичица, као литургички сасуд, уведена доста рано“, што доказује њено постојање код Копта, несторијана и других источних хришћана који су се одвојили од Православне цркве половином V века (н. д. 150).
Преп. Никодим Агиорит сматра да је на увођење кашичице утицало нестајање ђакона, поготово у мањим, сеоским црквама, што је присиљавало свештенике да сами причешћују верне и Телом и Крвљу Христовом (Пидалион, 311), а што је онда довело до редовне употребе кашичице.
У дечанским рукописним Служабницима редовно се кашичица помиње и вели да ђакон „с(ве)штенују л’жицу ва с(ве)тују чашу валожив и покрив ју једињем покровцем…“ (бр. 119, XIV в.; бр. 120, XIV в.; с(ве)тују лавиту (од грч. лавис=клешта) показује народу).

[6] Е трис литургие, Атина 1934, 149.

[7] У дечанском пергаментном Служабнику бр. 120, XIV в., на томе месту свештеник чита молитву: „Тело Твоје С(ве)тоје Г(оспод)и мој Ису(се) Х(рист)е да будет ми ва живот вечниј…“, сличну садашњој четвртој што се чита по причешћу, а молитву: „Бл(а)годарим те Вл(ади)ко…“ читао је по благосиљању верних и остављању путира на трапезу.

[8] Трембелас, н. д. 146.

[9] Н. д. 148. Да су се верни причешћивали пред престолом, као и свештеници, у прво доба, кад су се хришћани сакупљали на евхаристијске скупове у кућама и катакомбама, може се лако схватити. Позивајући се на Св. Дионисија Александријског и Јевсевија Кесаријског, проф. Трембелас закључује да су се верни причешћивали у олтару за неко време и доцније. Св. Дионисије, у једном свом канонском одговору вели да жене хришћанке у афедрону (месечном прању), ако су верне и побожне, саме од себе „неће се усудити приступити Св. трапези, или примити Тело и Крв Христову…“. Такође вели да се мора забранити „да уђе у Светињу над светињама свакоме који није чист и душом и телом“ (Прав. 2, Пидалион, 347; Милаш, н. д. II, 306). Јевсевије пак наводи речи папе Ксиста о неком човеку који је примио крштење од неправославних, али је сматран православним, и годинама „присуствовао благодарењу и заједно с другим говорио „Амин“, и стајао пред трапезу и пружао руке за примање Св. хране“ (Историја, књ VII, 9, изд. Апост. Диаконија, Атина 1959, Т. 20, 16). Валсамон, у тумачењу 2. кан. Св. Дионисија Александријског директно вели: „Како изгледа, у старини улажаху жене у олтар и причешћиваху се са Св. трапезе“ (Атин. синтагма, Атина 1954, Т. IV, 9.)

[10] Н. д. 148.

[11] „Сам же иереј прежде реч(е)т: Са страхом Б(о)жи(ји)м и са вероју“ (Рукописни пергаментни Служабник Дечанске библиот. бр. 120, XIV в. – Са страхом и вероју; бр. 123 из 1395; бр. 124, XV в.; бр. 127, XIV-XVI в.; бр. 128, XV в.; бр. 129, XV-XVII в.; бр. 130, XVI в.; бр. 131 из 1453. г.; бр. 132, XV в.; бр. 133, XVI в.; бр. 134, XVI в.; Бож.Вуковића из 1519. г. и Винценца Вуковића из 1554. г.; Музеја СПЦ у Београду бр. 108, XV в.; бр. 117, XVI в.; бр. 227, XIV в.; Ман. Св. Тројице код Пљеваља бр. 110, XV в.), а непосредно из других рукописа у којима се директно вели: „Иереју гл(аго)љушту тихо: Са страхом Б(о)жијим и вероју“ (Дечански пергам. Служабник бр. 121, XIV в.).

[12] Дечански пергаментни Служабник бр. 120, XIV в.

[13] Н. д. 148. Исто тако је и у грч. рукопису Есфигменске библиот. из 1281. г., као и у рукопису Патр. библиот. у Јерусалиму из XV в., који је негде припадао ман. Св. Саве Освећеног (Н. Красносељцев, Материали дља историји чинопосљедованија Литургији Св. Иоанна Злат., Казањ 1889, стр. 16 и 92).

[14] Л. 76б.

[15] Служабници Дечан. библиот. бр. 119, XI в.; бр. 123 из 1395. г.; бр. 124, XV в.; бр. 125, XV в.; бр. () XV-XVI в.; бр. 133, XVI в.; Ватопед. библиот. бр 133, XVI в. (Красносељцев. н. д. 74).

[16] Која није као у садашњим Служебницима, него: „Тело Твоје С(ве)тоје Г(оспод)и мој Ису(се) Х(ри)с(те) да будет ми ва живот вечни…“ (сасвим слична 4. молитви од оних које се сада читају по причешћу, као што већ раније напоменусмо).

[17] Грч. лавис=кашичица, дословно: клешта.

[18] Ни у једном нашем старом рукопису не налазимо после благослова свештеника песму „Видјехом свјет истиниј“. А тако је и у грчком, те проф. Трембелас вели: „То што данас певамо: „Видјехом свјет истиниј…“, не налазимо ни у једном рукопису“ (н. д. 149). Ова се стихира налази у српским рукописима тек од XVI в. (нпр. у дечанском Архијереј. чиновнику бр. 135, XVI-XVII в.).
И у то раније доба, кад је свештеник по причешћу народа ћутке га благосиљао, док је ђакон спуштао честице с дискоса у путир, мада се није певала стихира „Видјехом свјет…“, није настајало ћутање у цркви, јер је свештеник, по свима рукописима, читао молитву: „Благодаримо Ти, Владико…“. А ако није било причесника, те је метање честица у путир и читање молитве било одмах по причешћу свештенства, по благосиљању народа и остављању путира, као и сада, кадио је трипут путир и говорио: „Вазнеси се на небеса Боже…“.
У старијим рукописима не налазимо такође ни песму „Благословен грјадиј“, по возгласу: „Со страхом Божијим…“, иако се она налази у Литургији VIII књ. Апостолских Установа (изд. Апост. Диакониа, Атина 1955, Т. II, 158), иза возгласа: „Свјатаја Свјатим“. Иза позива ђакона: „Со страхом Божијим…“ ова се песма јавља у грчким рукописима од ХII-ХШ в. (Трембелас, н. д. 149), а у нашим тек од XVI-XVII в. (нпр. у дечан. Архијер. чиновн. бр. 135). Песма пак „Да исполњатсја уста наша…“ налази се, на свом месту, у већини наших рукописа које сам имао у рукама.

[19] Исто тако стоји и у дечан. рукоп. бр. 121, XVI в., као и у грчком свитку Патмоске библиотеке бр. 709 из 1260. г.

[20] Кађење путира и по свима осталим нашим рукописима свештеник врши уз речи: „Вазнеси се на н(е)б(е)са Б(ож)е…“, како стоји у псалму 107, 6, и како је правилније него: „Вознесијсја на небеса…“, како се наводи у неким издањима црквенословенског Служебника, јер у том случају реченица не би имала предиката, како примећује Булгаков (н. д. 825).

[21] Изгледа чудно – вели проф. Трембелас – да се гласно говори само „Всегда…“, а не и „Благословен Бог наш“. Од рукописа које наводи вели да свега у једном из XVI в. стоји да се „Благословен Бог наш“ говори гласно. Стога он претпоставља да је „Благословен Бог наш“ доцније додато ради јаснијег смисла „Всегда ниње и присно“, а да су ове речи раније биле завршетак молитве којом се свештеник молио „да заједница верних буде са Христом свагда и у векове векова…“ Због тога што речи „Благословен Бог наш“ нема у многим старим рукописима, но тек у једном из XII в., а затим у неким из XVI в., Трембелас закључује да су оне почеле да улазе у употребу тек од ХII-ХШ в. (н. д. 151).
По И. Дмитревском, речи „Благословен Бог наш…“ у старини су биле завршетак молитве: „Вознесијсја на небеса Боже“ (Историческоје, догматическоје и таинственоје изјасњеније Божанств. Литургији, С. Петербург 1884, 281). И по проф. Мирковићу, ове речи су првобитно завршни додатак псаламским речима „Вознесијсја на небеса Боже“ (н. д. 123). Никољски их сматра завршетком песме „Видјехом свјет истиниј“ (н. д. 461).
У навођеним рукописима Дечанске библиотеке свуда се наводи „Благословен Бог наш“, уз примедбу да се говоре тајно.

[22] Л. 37а-38a. Из овог, као и из многих наших рукописа, види се да је свештеник, благосиљајући народ, речи благослова говорио тајно: „Глагољет малми (тихо): Спаси Боже људе своје…“ (Дечански: бр. 119, 123, 124, 125, 127, 129, 130, 132, 133, 134; Музеја СПЦ: 108, XV в.; 214, XVI в.; 227, XIV в.). У дечанском пергаментном Служабнику бр. 120, XIV в., уместо „малми“ стоји: „г(лаго)ље к себе (у себи): Спаси Боже…“ У неким рукописима нема примедбе да речи благослова свештеник говори „тихо“, или „у себи“, него само „благословив људи глагоље: Спаси Боже људи своје…“ (Дечански 123, 128, 131, Бож. Вуковића 1519. г.). По рукопису Музеја СПЦ бр. 117, XVI в., и Служабнику Винценца Вуковића из 1539. г., свештеник речи благослова не изговара „малми“, него насупрот „г(лаго)ље велми (гласно): Спаси Боже…“, а у рукописном Служабнику ман. Ораховице из 1539. г. свештеник „вазглашајет: Спаси Боже…“ (Збирка проф. Грујића, у Музеју СПЦ, бр. 84).
Још потпунију скалу ових разлика приказују грчки рукописи. У Евхологиону Московске син. библиотеке. бр. 381, из 1289-1293. г., вели се да јереј „благосиљајући народ говори у себи (кат еавтон): Спаси Боже…“; у рукописима Ватикан. библиотеке бр. 573 и Патријаршије у Јерусалиму, оба из XV в., јереј говори те речи „тихо“ (исихос) (Красносељцев, н. д. стр. 29, 113, 92.). По Евхологиону Синај. библиот. бр. 986, XV в., говори их „средњим гласом“ (меси фони) (Дмитријевскиј, Евхологиа, Кијев 1901, 613). По рукописима које је употребио Гоар већ их говори „гласно“ (екфонос) (Евхологион, Венеција 1730, стр. 67, 77). А према неколико рукописа XVI, XVII и XVIII в., свештеник их говори „веома гласно“ (мегалофонос) (Трембелас, н. д. 151). Рукописи Есфигменске из 1281. г. и Ватопедске библот. бр. 133, из XIV г., о речима благослова не веле ни да се говоре тајно, ни гласно (Красносељцев, н. д. стр. 16, 74).

[23] Издања Апост. Диакониа, Атина 1971, стр. 107 и 1977, стр. 136.

[24] Е. Скарпа, изд. Саливеру, Атина, без год. издања, стр. 175; Литургикон, изд. Јерусалим 1956, стр. 102.

[25] Као што је правило и као што треба свагда чинити кад има причесника, а само изузетно, у појединим приликама – због невремена, или болести – оставити причешће за крај Литургије.

[26] Стр. 373, 374.

[27] Н. д. 151.

[28] Литургика II, 1, Београд 1966, 119.

[29] Правилник, Зајечар 1907, II, 103.

[30] Н. д. 117.

[31] Питања и одговори, Београд 1929, 46.

[32] Евхаристија, Париз 1947, 328, 329.

[33] Педесетница, Ујвидек 1942, 333.

[34] Божанствене Литургије, Београд 1978, 74.

[35] Пособије…, С. Петербург 1900, 460.

[36] Настољнаја књига, Харков 1900, 825.

[37] Софија 1928, 138, 388.

 

Comments are closed.