Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига III

Отирање длана антиминсном губом. Време и узроци настанка илитона и антиминса.

 

ПИТАЊЕ: У преводу Учитељног извјестија протојереја Живка Бранковића, из 1901. год., по причешћу Светим Хлебом, вели се да свештеник отире длан антиминсном губом, а такође о илитон, да не би остала која мрвица Светог Хлеба (стр. 23). Исто тако стоји и у црквенословенском тексту.

Зар није природније да се длан брише о антиминс него о илитон?

 

ОДГОВОР: Не само да је природније и лакше да се длан – ако га већ треба поред губе још о нешто брисати – брише о антиминс који је озго, него о илитон који је испод њега, него и правилније и боље, и то стога што се на томе месту Учитељног извјестија, под речју илитон свакако подразумева антиминс, без обзира што се у грчким, па и неким старим руским рукописима казује да свештеник и ђакон „причестивши се Светим Телом које је у рукама (ту ен херсин агиу соматос) отиру своје руке о илитон“.[1] Осим тога, у многим другим рукописима у којима нема упутства о брисању руке по причешћу, од XIV века налазимо примедбу о отирању звездице о илитон да се она скине са дискоса: „И отрвши је о илитон“ (ке спонгисас автон – астерискон – епи ту илиту).[2] Исто тако, не само у млађим, него и у старијим грчким рукописима где се у црквенословенском Служебнику говори о развијању антиминса, уместо „антиминс“ у њима стоји реч „илитон“. Тако већ у рукопису еп. Порфирија, из IX в., по возгласу „Да и ти с нами славјат…“ : „ђакон распростирући илитон (аплон то илитон) говори „Јелици оглашени, изиђите“.“[3] У мноштву других грчких рукописа које наводе Гоар, Красносељцев, А. Дмитријсвскиј, П. Трембелас, од XIV до XVIII века, помиње се само развијање и савијање илитона.[4] Иста реч се налази и у савременим грчким Евхологионима и Иератиконима, како приватних тако и званичних издања у Грчкој.[5]

Поред свега тога, ипак велим да на указаном месту Учитељног извјестија о отирању руке, као и на местима о отирању звездице, развијању и савијању илитона, за нас сада реч „илитон“ може да значи само „антиминс“. У прилог ове тврдње говоре не само наши стари рукописи у којима се на свим тим местима, барем у онима које сам имао прилике да прегледам, не налази нигде реч „илитон“, него свуда „антиминс“, или „андиминс“, или „анидимис“, а у четири рукописа, уместо ове стране употребљена је словенска реч „платац“ и „платанце“,[6] него и млађи грчки рукописи у којима се на месту где у другим стоји „илитон“ помиње „антиминс“. Тако се у рукописном Евхалогиону Синајске библиотеке бр. 986, из XV в., вели да ђакон, на речи „Побједнују пјесањ…“, узима звездицу и „брише је прстима, или о антиминс“.[7] Реч „антиминс“ налази се и у рукопису Светогробске библиотеке бр. 425, XV в., али и на почетку Литургије Светог Јована Златоуста, по молитви „Царју Небесниј“: „И целива (јереј) Свето Еванђеље, Свети антиминс и Свету трапезу“.[8]

Да се и у наше доба код Грка речју „илитон“ назива и антиминс, директно казује митрополит крфски Методије Контостанос, пишући о илитону: „Сматра се неохподним… правоугло платно на коме се слика, с унутрашње стране, скидање (с крста), или сахрањивање Исуса Христа… Ово платно (отхони) назива се илитон; развија се или савија и остаје на Светој трапези… Назива се и антиминс, сложеницом од грчке речи „анти“ и латинске „менса“ (трапеза). Тако антиминс значи „уместо трапезе“.“[9] У званичном издању Служебника (Иератикон) Грчке цркве, из 1977. г., види се непосредно како се реч „илитон“ замењује речју „антиминс“. На крају Златоустове и Василијеве Литургије, док ђакон говори јектенију „Прости приимше…“, „јереј ставља губу у антиминс, склапа га и ставља на средину жртвеника“ (трапезе). А мало даље, да јереј с Еванђељем чини знак крста изнад већ склопљеног антиминса (стр. 137, 192), иако исти Иератикон, у почетку обеју Литургија говори о распростирању „илитона“ (илитон ектилиси).[10]

Но тврдња да реч „илитон“, на указаном месту Учитељног извјестија, може да значи само антиминс, поред свега изнетога, ипак остаје недоказана, и то стога што је сасвим могуће да се, не само у грчким Евхологионима и Иератиконима, и код митрополита Методија, него и у српским и руским рукописима, или бар у неким од њих, под речју „антиминс“, поготово под „платанце“, У ствари мисли на илитон.[11]

Како сад то да реч „илитон“ може означавати антиминс, а реч „антиминс“ – илитон, кад то нису исте ствари, него сасвим различите и по начину освећења, и по томе што антиминс има Свете мошти, а илитон их нема, и што се антиминс увија у илитон, а никад обратно? Да би то разумели потребно је изнети макар неколико речи о времену и узроцима постанка како илитона тако и антиминса.

Што се тиче илитона, одмах се може рећи да је постао врло рано. Сасвим је разумљива и прихватљива мисао да његово порекло треба видети у оном чистом платну којим је прекривен сто на коме се вршило „ломљење хлеба“, Света Евхаристија, по приватним домовима одмах у почетку Цркве. Такав прекривач се употребљавао и у катакомбама колико ради поштовања Светих Дарова, толико ради потребе њиховог увијања у случају напада незнабожаца и неопходности бежања с Даровима на друго место.[12]

Прва јасна вест о ланеном платну које се стављало преко Часне трапезе, „тако да се при свршавању Тајне могло дотицати прекривача, а не самог дрвета“ (трапезе), потиче са Запада од Оптата Милевијског († 392. год.).[13] Но како је ово платно простирано не испод обичне хране, него испод Светог Причешћа, оно је врло рано добило символичко значење оне плаштанице у коју је било увијено Тело Христово скинуто с крста, о чему казује Свети Исидор Пелусиот у V в.: „Чисти прекривач (синдон), прострт ради потребе Божанских Дарова, служба је Ариматејског Јосифа. Јер као што он обви Тело Господње плаштаницом и положи у гроб, што свему народу уроди васкрсењем, тако и ми, осветивши предложени хлеб на прекривачу, налазимо несумњиво Тело Христово, из кога нам извире она нетрулежност коју је Исус, сахрањен Јосифом, васкрснувши даровао“.[14]

Из овог казивања, као и из казивања Оптата Милевијског, види се јасно да је с почетка Часна трапеза прекривена само тим једним прекривачем, илитоном. Доцније она добија и друге прекриваче, али илитон, са истим символичким значењем, остаје и даље у употреби – простире се преко ове и на њега се непосредно постављају Часни Дарови и освећују. У тумачењу Литургије, које се приписује Светом Јовану Поснику († 595. г.), вели се: „Илитон, сматрам, распростире се на Божанственој трапези у знак плаштанице којом је било обвијено Господње Тело Јосифом и Никодимом“.[15] У доцније време о илитону слично казује Свети Герман: „Илитон означава плаштаницу којом је Тело Христово, скинуто с крста, било обвијено и положено у гроб“.[16]

И Свети Симеон Солунски говори о илитону, али га доводи у везу не само са Христовом смрћу, него и са Његовим васкрсењем, велећи: „Јер по васкрсењу апостоли видеше га (илитон) са покровима, савијен на једном месту. Стога је он савијен и назива се илитон, и беше око главе Христове, и свештено Еванђеље се полаже на њега уместо Спаситеља“.[17] У својој Литургици проф. Л. Мирковић казује: „На Светом престолу имамо даље илитон (од илео, увијам, лат. корпорале)“.[18]

Сасвим је могуће да се на илитону, због његовог символичног значења, током времена почело сликање крста и оруђа Христовог страдања, а доцније Његовог полагања у гроб,[19] што се сада редовно представља на антиминсу.

Што се тиче антиминса, време његовог постанка не може се са сигурношћу одредити. Судећи према називу „уместо трапезе”,[20] биће да је постао ради потребе вршења Свете Литургије онде где није било храма и Часне трапезе, или где они нису били освећени: при војном походу, на лађама, мисионарењима у крајевима с незнабожачким становништвом, у пустињама, у малим привременим црквама где епископ није могао доћи и извршити освећење итд.

Прва вест о антиминсу такође је са Запада и налази се код Беде Венерабилиса, у његовој „Хисториа екклезиастика гентис Англорум“. Помињући два Англа мисионара међу Саксонцима, 692. год., казује за њих да су поред потребних утвари собом донели „освећену плочу уместо олтара“ (табулам алтарис вице дедикатам).[21] На Истоку пак помиње се да је на Васкрс 776. год. цар Лав Хазар, у присуству свега народа, прогласио царем свога сина Константина на цариградском хиподрому, кад је патријарх, „пошто је донет антиминс“, извршио молитву.[22]

Вероватно је освећена „табула“, коју помиње Беда Венерабилис, била од дрвене даске. У доба Светог Теодора Студита, y IX в., антиминси су прављени како од танке даске, тако и од платна. Антиминсе од платна, у исто време, помиње Свети Никифор Исповедник († 818. г.) велећи да опрани из незнања не губе своје освећење.[23] Свети Симеон Солунски, почетком XV в., помиње само антиминсе од платна и каже: „Ови антиминси су од ланене материје и уместо свештене трапезе бивају“,[24] али поред свега тога, у Грчкој се налазе антиминси од даске све до XVII века.[25]

Тај разлог што антиминс собом замењује освећену Часну трапезу, испод које су или у коју су,[26] од давнина полагане мошти мученика,[27] антиминси се освећују на исти начин на који и Часна трапеза, и при томе се у њих полажу Свете мошти. И о томе говори Свети Симеон Солунски, велећи: „Најзад се у њих, помазане миром частице Светих мошти стављају, с источне стране… те су испуњени славе Божје“.[28] И Гоар узима стављање мошти у антиминсе за главну разлику између њих и илитона.[29]

Употреба антиминса особито је порасла у доба иконоборства, кад су православни, избегавајући да служе у храмовима које су држали иконоборци, радије вршили богослужење по приватним домовима, за шта су им били неопходни антиминси. На постављено му ПИТАЊЕ: „Ако се буде у храму где служећи помиње јеретика, а православни има освећени жртвеник на платну или на дасци, може ли се он положити у том храму у одсуству оног који помиње (јеретика) и на њему православни да служи?“ Свети Теодор Студит одговара: „Не треба, него је боље служити по нужди у обичном дому, избравши неко чистије место“.[30] Но и после победе над иконоборцима, потреба за антиминсима ни у освећеним храмовима није престала, јер су иконоборци били уклонили Свете мошти из многих храмова и трапеза, а за многе се није могло знати са извесношћу да ли их имају или немају, те су антиминси употребљавани свуда, за сваку сигурност.

У свом тумачењу 31. Трулског канона, који забрањује свештеницима вршење богослужења у капелама које су по приватним домовима, без одобрења надлежног архијереја, Валсамон вели: „Стога су, изгледа, и установљени антиминси и освећују их месни епископи у време обновљења (енкениазмом) храма, да се положе на Свете трапезе капела (евктирион). И довољни су не само уместо освећења трапеза… тј. освећења, отверзења и обновљења, него и да докажу да у капели бива свештенослужење по одобрењу епископа“.[31] На тај начин антиминсје добио још једну ознаку која га разликује од илитона; он не само омогућава да се Света Литургија може служити и онде где храм и трапеза нису освећени,[32] него је и сведоџба да свештеник не ствара парасинагогу, посебну молитвену заједницу непризнавањем епархијског архијереја,[33] него је у канонском јединству са Црквом преко епископа, са чијим знањем и дозволом он врши ово богослужење, не за све верне, него само за неке од њих.

Током времена ова фунцкија антиминса добијала је све већи значај тако да у првој половини XIII в. већ настаје пропис да се антиминси не могу правити од ког било платна, него само од оног којим је била обавијена и покривена Часна трапеза, „кад архијереј лично чинодејствује на обновљењу (енкениасмон) (храма), и од тог платна које се обавијало и постављало на трапезу, исеченог на мање делове, и пошто се на њих стави натпис, дају се јерејима и без њих ови не могу свештенодејствовати“.[34] Тако оно што је половином XII века сматрано дозволом само за изнимне случајеве, већ у XIII веку постаје услов без кога свештеници уопште не могу служити.

Ако се казивање о овом платну којим је била „обавијена и покривана“ Часна трапеза при њеном освећивању, и од кога су се после правили антиминси, односи на остатак од кошуље (срачице) Часне трапезе, кад је трапеза већ била помазана Светим миром и освећена, и Свете мошти постављене – онда се свакако у те антиминсе нису стављале мошти, јер они и нису давани само свештеницима за служење у храмовима који нису били освећени, него и осталим, тако да ни ови нису могли без тога служити.

Таквих антиминса било је у старини и код нас Срба, као што их је било и код Руса. Најстарији сачувани руски антиминс потиче из ХII в. (из 1149. год.). Он је без мошти. И поједини антиминси из доцнијег времена, XV и XVI в., такође су без мошти.[35]

Код нас се нису сачували антиминси из дубоке старине.[36] Најстарији потичу из XVI века: један освећен 1532. године митрополитом херцеговачким Марком; други је нацртан 1564. године за цркву Светог Стефана у селу Добродољани код Ораховца. Овај антиминс помиње и С. Јастребов велећи да се налази у манастиру Светог Марка код Призрена и да га је нашао калуђер, отац Никанор у селу Грековце у близини истог манастира, „код једног Турчина, који је носио овај антиминс на прсима у савијеној кожи као хамајлију“.[37] Јастребов је видео у призренској цркви Светог Ђорђа један стари антиминс који је осветио пећки патријарх Мојсије, а цртао „саписа… грешни Ион в љето 3СКВ“ 1716. год. (н. д. 87, 88). Григорович наведену годину чита 7122, те му од Исуса Христа излази 1614. г. Међутим, јасно стоји 7222. г. од стварања, тј. 1716. г. од Христа. А и патријарх Мојсије Рајовић је у то време (1712-1726). Григорович помиње и један антиминс у селу Пећинци у Средској жупи, „изображен“ 1725. год., који је патријарх Арсеније Јовановић-Шакабента дао у село Мушниково у истој жупи (Јастребов вели „Арсеније Чарнојевић“, што према години издавања свакако није, него ће бити Арсеније IV). Како је он постао патријарх 1726. г., биће да година 1725. на антиминсу означава кад се антиминс „изобрази“, а не кад је освећен. Један још ранији је освећен 1566. године Пахомијем митрополитом Студенице Хвостанске код Пећи.[38] Сачувани антиминс из цркве Светог Стефана села Добродољана код Призрена је без мошти, као и неки други.[39] Али антиминс из 1708. г., освећен Мојсијем Петровићем, има мошти, као и антиминс арадског епископа Викентија Јовановића с почетка XVIII в. Дрворезни антиминс који је резао Георгије Николић 1740. г. нема мошти, али их имају антиминси патријарха Арсенија IV Шакебенте из 1743. г., митрополита Павла Ненадовића 1752. г., Стевана Стратимировића 1833. г., митрополита београдског Михаила из 1873. г., итд.

Збирка Музеја СПЦ у Београду има грчких антиминса 58. Већина је пореклом из Јерусалимске патријаршије, затим из Цариградске и Антиохијске. Они редовно немају мошти, од најстаријег сачуваног, митрополита битољског Павла 1616. г., па до цариградског патријарха Јоакима из 1905. г. Немају мошти ни грчки антиминси из збирке епископије у Призрену. Али антиминс антиохијског патријарха Јеротеја из 1856. г., збирке Музеја СПЦ, има мошти.

Ни бугарски антиминси, збирке Музеја СПЦ, из 1916. г. немају мошти, као ни они из збирке Епископије у Призрену из 1916. године.

Антиминси без мошти су били дакле, код нас већином у употреби после укидања Пећке патријаршије 1766. год., у време епископа фанариота, али их је у нашим јужним епархијама, с обзиром да нам је то време блиско, релативно мало сачувано.[40] Тешко ће се моћи утврдити да ли је већи део њих пропао током балканских и првог светског рата, да ли су их повукли за време окупације бугарски епископи кад су издавали своје, или су сами Грци епископи, по доласку на епархију, повлачили старе и издавали нове?[41] Ово им је био један од извора прихода, јер се за антиминс морало платити,[42] а и начини да свештенике држе у послушности, јер су им антиминс могли и не дати, и дати повући, а с њима могућност и право богослужења.[43]

Тако је дошло до настанка две врсте антиминса: оних који имају Свете мошти и оних који су без њих. Према ономе што је до сада овде изнето, као и према речима Валсамоновим, антиминси у правом смислу речи, са Светим моштима, неопходни су за служење Свете Литургије у местима где нема храма и Часне трапезе, или где они нису освећени, а не и за архијерејем освећене.[44]

Како се у наведеним приликама антиминси распростиру и на њих се полажу Свети Дарови, то су они преузели улогу илитона, па су илитони постали практично непотребни. Да се илитон не би сасвим изгубио, Свети Симеон Солунски саветује да се зашије уз антиминс.[45] Код Руса и Срба, где илитон редовно постоји, но изгубивши своју првобитну улогу он служи за увијање антиминса да се сачува од хабања и прљања: „У илитон се увек увија освећени антиминс“, како вели архиеп. Венијамин, а тако и други наши и руски литургичари.[46]

Антиминс без Светих мошти у ствари није антиминс, него илитон у првобитном смислу те речи, тј. распростире се на освећеној Часној трапези која има Свете мошти, да би на њега били положени Часни Дарови. Током времена, као што је изложено, означавали су и дозволу епископа свештенику да може свештенодејствовати. Тај значај током времена придаван је како антиминсима-илитонима, без Светих моштију, тако и онима у правом смислу речи, који су Свете мошти имали.

Према примедби у Чину освећења храма у Требнику патријарха Никона, да после освећења храма „свјашченодејствије и без антиминса бивајет на њем (престолу) зањеже бити јему освјашчену“,[47] и код Руса, а ваљда и код нас Срба, у старије време антиминси са Светим моштима постављани су само на архијерејем неосвећеним престолима.[48] Московски сабор при патријарху Јоакиму, 1675. г., наредио је да се антиминси полажу на све престоле, али на оне које је осветио архијереј „там полагати антиминсиј без мошчеј свјатих“,[49] свакако не само зато да се одстрани сумња да је освећење извршио архијереј, него и да би се у својству илитона распростирали под Свете Дарове, за шта су, на неосвећеним трапезама видесмо, служили антиминси са Св. моштима.

Пошто је у Русији био велики број храмова који нису били освећени архијерејским освећењем, него јерејским, тј. полагањем у њима само антиминса освећених архијерејем с ушивеним моштима,[50] па је при замени овешталих антиминса, или кад би они били уништени у ратним приликама, тешко било утврдити да ли је храм освећен архијерејем, те да му треба антиминс-илитон без моштију, или са моштима, утврдио се обичај да се у све антиминсе стављају Свете мошти.[51] Тако је и код нас, те се у свим храмовима, било да трапеза има мошти или нема, обавезно на њој налази антиминс са Св. моштима.[52] Наредбу о томе донео је још 1864. године Архијерејски сабор Краљевине Србије, у којој се за антиминс вели: „… Нужно је да има у себи у једном крају ушивене Св. мошти“.[53] Код Грка пак, код којих су епархије територијално мале те су епископи у могућности да свуда стигну и освете храмове, не постоји јерејско освећење храмова, нити потреба антиминса са моштима да се на неосвећеној трапези може служити. Стога код њих, као и код Бугара, антиминси, са графичком представом полагања Христа у гроб, редовно немају мошти. Иако се понегде називају антиминси, у ствари су илитони, и како је речено, већином се и називају илитони.

Наведене чињенице у целом досадашњем расуђивању довеле су нас, сматрам, до разумевања питања како то реч „илитон“ може да означава антиминс, а реч „антиминс“ – илитон, а тиме и до одговора на постављено питање. Тај одговор може се овако формулисати: Како је, с једне стране, у неосвећеним црквама освећени антиминс преузимао улогу илитона, те по навици и називан „илитон“, а с друге, употреба антиминса без моштију, само у функцији илитона, доводила до истог назива, биће да су то главни разлози што се из старине па све до данас код Грка антиминс и назива „илитон“. У Учитељном извјестију, код Булгакова и у неким рукописима, израз илитон преузет је механички од Грка, али не да означи антиминс без моштију, у ствари илитон какав је код њих, него антиминс са моштима какав је код нас Срба и Руса. Тако је дошло до пометње. Требало је на тим местима, одмах при преводу, ставити реч антиминс, па забуне не би било.[54] При оваквом пак стању ствари, иако онде стоји реч „илитон“, ни на какав начин она не може да се односи нити да означава оно што реч „илитон“ означава код Руса и Срба, него само оно што код њих означава реч „антиминс“.

То би био одговор на постављено питање, онакав, дакле исти какав је стављен на почетку, недовољно образложен, а сада свакако и јасније изнет и образложен.

У вези с тим, треба се осврнути на питање зашто се у нашим рукописима налази само реч „антиминс“? Сматрам да је то стога што су не само с почетка примања хришћанства, него и задуго, у већини цркава употребљавани антиминси у правом смислу речи, са Светим моштима, јер епископ који је све до освајања Стевана Немање био само један за целу Рашку, са седиштем у Петровој цркви код Новог Пазара, није могао стићи да освешта све цркве по удаљеним планинским крајевима. За те цркве он је давао освећене антиминсе са Светим моштима. Затечени антиминси, кад би црква била освештана, можда су замењивани са онима који нису имали мошти, али су се по навици и ови називали антиминси. Кажем можда, јер из тог старог немањићког доба антиминси нису сачувани, стога о томе да ли су били са моштима, или без њих можемо само нагађати. Тек од XVI века у могућности смо да пратимо њихов развој и питања с тим у вези.

Кад је већ помињано скидање звездице с дискоса, на „Побједнују пјесањ“, и њено отирање о илитон, управо о антиминс, треба рећи да нема разлога – сем изузетно – да се она отире било антиминсном губом, било прстима, како се вели у неким рукописима и код појединих писаца. Сасвим је довољно да се њени крајеви отиру о антиминс, да би се тако скинуле честице које би се могле за њу прихватити.

Пошто се звездица скине и отре, упутства где се она оставља нису увек сагласна. По једнима, ставља се „на“ (епи) илитон, тј. антиминс;[55] „заједно са воздухом“ (мета ту аерос);[56] „са дарцима“ (мета тон калиматон);[57] или „на једно место Свете трапезе“ (ен ени мери тис агиас трапезис).[58] У руским и српским рукописима „полагајет ју са аером“; у Служебнику Петра Могиле из 1635. г. „полаже на сложени воздух“ (стр. 311); у црквенословенском сасвим неодређено: „и цјеловав ју полагајет“; по новијој пракси – у савијени воздух. Сматрам да је то најбоље и најпрактичније, јер на тај начин она не може лако да испадне, затим, зна се одмах где да се тражи, а поред тога она може да држи кашичицу и копље ако се они ставе испод ње у воздух, поготово ако јој краци буду у правцу превоја воздуха, „окренути истоку“ (влепон та акра авту прос анатолас), како се вели у једном грчком рукопису.[59]

Треба напоменути и то да свуда у Грчкој, а понегде и код нас, при скидању звездице и чињењу крста над дискосом (уз речи: појушче, вопијушче, взивајушче и глагољушче), ђакон или свештеник удара њеним крајевима о дискос да се чује звук тога ударања у цркви. То свакако нема неке практичне сврхе, тј. да се отресу уз њу прионуле честице, јер се она, као што је речено, отире о антиминс. Поред тога, у тако озбиљном тренутку, наједанпут се прекида свечаност речи Канона Евхаристије, који је већ почео, тупим ударцима звездице о дискос. Биће да је на недоличност овог поступка упућена примедба једног александријског рукописа из XVI в., која наређује: „Не ударамо по дискосу, као што пише онај блажењејши кир Јоасаф…“[60] и овим хоће да исправи примедбе оних рукописа који ту ударање прописују.[61]

Примедба о брисању руке по причешћу, као што је речено, налази се у малом броју рукописа. Већином се у њима казује: „Причешћује се оним у рукама за сваком сигурношћу“.[62] На основу тога што се у старијим рукописима говори о отирању руке о илитон (одн. у нашим о антиминс), проф. Трембелас закључује да је првобитно у ту сврху употребљаван илитон, а да се губа са том функцијом јавља тек од XVIII века.[63] Новији пак литургички текстови и литургички писци помињу само губу за ово отирање: „Са сваком пажњом отире свој длан губом над дискосом“.[64] Од литургичких писаца, архиеп. Венијамин вели: „Ову руку свештенослужитељи… пажљиво отиру освећеном губом над дискосом“,[65] а тако исто Никољскиј[66] и још пре њих Гоар,[67] такође проф. Керн и еп. Мелентије.[68] У Литургици проф. Мирковића нема примедбе о отирању руке, а С. Булгаков, позивајући се на Учитељно известије, вели да се рука тада отире „антиминсном губом, или илитоном над путиром“.[69] Није јасно како он замишља то отирање „илитоном над путиром“, ако је илитон распрострт испод антиминса? Па и кад би под речју „илитон“ подразумевао антиминс, као што треба, тешко би се то могло извести без бојазни да се не преврне или путир, или дискос.[70]

 

Гласник, децембар 1980.

 


НАПОМЕНЕ:

[1] Евхологион Патр. библиот. у Јерусалиму, бр. 362, XIV в., А. Дмитријевскиј, Евхологиа, Кијев 1901, 316; „Таж(е) став отирајет длањ своју на илитоње“ (Служебник митр. Кипријана, крај XIV в); Н. Красносељцев, Свједјенија о њекоторих литургических рукописјах ватиканској библиотеки, Казањ 1885, 190, 191.

[2] Рукопис Пантелејм. манастира у Св. Гори Филотејевог устава бр. 6277-770, XIV в., П. Трембелас, Е трис литургие, Атина 1935, 11. А тако исто стоји у осам других рукописа Народ. библит. у Атини од XVI до XVIII в. (Трембелас, н. д. 106). И код Гоара у главном тексту стоји исто (Евхологион, Венеција 1730, 61).

[3] Н. Красносељцев, н. д. 288.

[4] Ке аплони то илитон о иереос (И јереј распростире илитон); или: Евхи пистон проти мета то аплотхине то илитон (Молитва верних прва по распростирању илитона); или: О де иеревс… диплосас то илитон (А јереј… савивши илитон) итд. И у кијевском Служабнику из 1620 г., у све три Литургије, говори се о развијању и савијању илитона (К. Никољскиј, Об антиминсах православној руској церкви, С. Петербург 1872, 122).

[5] Архиератикон, издања штампарије у Цариграду 1820. г. (Мета то еплотх ине то илитон евхи пистон проти, стр. 14); у издању Малог евхологиона Евстатија Скарпа, изд. Саливеру, Атина, без године издања, стр. 147; у Литургикону штампаном у штампарији Св. гроба, Јерусалим 1956, изд. монаха Модеста; Иератикон, изд. Апостолики Диакониа, Атина 1971, стр. 84, и 1977. г., стр. 124.

[6] Изнад прве молитве Златоустове Литургије, рукописног свитка Ватикан. библиот. српског порекла: Мол(итва) по простерти(ји) с’гбенаго платца (Красносељцев, н. д. 154). У два друга рукописа налази се ова реч у Василијевој Литургији (У рукопису Музеја СПЦ у Београду, бр. 227, XIV в. и бр. 214, XVI в.), док у Златоустовој, у оба ова рукописа долази само реч „антиминс“. У Василијевој Литургији рукоп. Служабника исте библиот. бр. 108, XV-XVI в. стоји: сагбеннаго плат’нца (л. 41а), док се у Златоустовој Литургији такође налази реч „антиминс“ и на том месту и на „Победнују песањ…“: Вазмет диакон звездицу и обрисав ју о антиминс и целовав полагајет са аером (л. 29а).
Уз упутства о развијању и савијању антиминса, многи наши рукописи који имају упутства о отирању звездице веле само да се то чини „о антиминс“. Поред већ наведеног рухописа (Музеја СПЦ бр. 108), налази се она у рукописима исте библиот. бр. 227, XIV в., 117, 214 из XVI в., такође бр. 215, XVI в. (и обрисав ју о антиминс и целовав полагајет са орарем – у ствари треба „са аером“); Грујићеве збирке: бр. 50, XVI в., бр. 84, из 163. г.; Дечанским: бр. 119, XIV в., 123, из 1395. г., бр. 124, 125, XV в., бр. 127, XIV-XVI в., бр. 130, XIV в., бр. 132, 134, XVI в.
Примедба о брисању руке по причешћу налази се ретко како у грчким и руским, тако и нашим старим текстовима. Код нас се она налази у штампаном Служабнику Божидара Вуковића из 1554. г.: Отираје руце о амтиминс да не останет нечто на њих от животворештаго хлеба.
И у преводу Литургије Св. Јована Златоуста од др Јустина Поповића говори се о развијању и савијању „антиминса“, а у сличном преводу поч. еп. бачког Иринеја вели се: „Грч.: илитон, цсл. (црквенословенски): антиминс“ (Недеља Св. Педесетнице, Ујвидек 1942, стр. 307).

[7] Дмитријевскиј, н. д. 611.

[8] Исто, 822.

[9] Телетургики, Керкира 1958, стр. 123, 124.

[10] Стр. 161, 167. Овај распрострти илитон назива се „антиминс“ и на Великом входу и вели да га целивају свештеник и ђакон и на њега (епи ту антиминсиу) полажу путир и дискос (тр. 120, 172). Као антиминс помиње се и на крају причешћа кад се с њега (ту агиу антиминсиу) стресају честице у путир (стр. 135, 190).
И у руским старијим Служебницима налазимо овакво замењивање речи „илитон“ и „антиминс“. Кијевски Служебник из 1629. г., на Литургији Злат. и Васил. вели: „развивајетсја илитон“, „молитва по простертији илитона“, а у Пређеосвећеној: „развивајетсја антиминс“; на крају пак те исте Литургије: „и сгибајет илитон по обичају“ (Никољскиј, Об антиминсах… стр. 122). Сасвим исто налази се и у Стратинском Служебнику из 1604. г. Међутим, у Кијевском Службенику из 1653. г.: „иереј распростирајет илитон и антиминс в њем сушчиј“, а даље: „Молитва по вњегда распростерти илитон“ (исто, стр. 124, 125; 122), а тако исто у Лвовском из 1646. г. (исто, стр. 124, 125).
Тек у издању Служебника у време патријарха Никона 1655. и 1658. г. и даље, на тим местима стоји само антиминс („Да и ти с нами… и простирајет антиминс свјашченик“); у Василијевој: „свјашченик развивајет антиминс по обичају“; „молитва вјерних перваја по простренији антиминса“ (исто, стр. 128). Руски старообрјадци, поред престанка пришивања антиминса уз илитон, приговарају што у Никоновским „новопечатних Служебницјех вељено распростират вмјесто литона антиминс“ (исто, 120).

[11] Биће да је реч „платац“, „платанце“, превод грчке речи „отхони“.

[12] Уп. К. Калинику, О христианикос наос, Атина 1969; А. Петровскиј, Илитон, у Богословскаја енциклопедиа Лопухина, Петроград 1904, Т. В. к. 854.

[13] A. Петровскиј, исто.

[14] Исто.

[15] Красносељцев, н. д. 309.

[16] Исто, 354.

[17] О Св. храму, гл. 112, Мињ, П. Г. Т. 155, к. 317.

[18] Н. д. Београд 1965, I, 102.

[19] М. Контостанос, н. д. 123. Према Ар. Панотису, иконографске представе на антиминсима од старине су: крст на бази која означава Голготу; крст је или сам, или са символима страдања: копљем и сунђером; затим представа „крајњег смирења“; или јагњета; или Христа у путиру Евхаристије; или где врши бескрвну жртву; или најзад мртвим, испруженим Телом Његовим. Од XVII в. символичка представа јагњета замењује се надгробним плачем (полагањем Христа у гроб) (Тхрискевтики ке итхики енкиклопедиа, Атина 1963, Т. II, к. 873).

[20] Већином се узима, као што наводи још преп. Никодим Светогорац, да је реч „антиминс“ сложеница од грчке речи „анти“ и латинске „менса, минса“ = сто, те значи: уместо стола, тј. Часне трапезе (Пидалион, изд. Астир 1970, 246. Уп. Тхрискевтики ке итхики енкиклопедиа… Т. III, к. 870; Никољскиј, н. д. 2; др Л. Мирковић, н. д. 103; К. Калинику, н. д. 173).
Пошто замењују Часну трапезу, грчки антиминси у натпису обично носе иазив тхисиастирион (жртвеник) (уп. М. Контостанос, н. д. 124). ‘Гако се и код нас Срба, најстарији антиминс из 1564. г. у натпису назива „жртавник“, а затим и цртани антиминси: вретанијског еп. Максима из 1632. г., свидничког и платеначког еп. Исаије Поповића, из 1690. г. Од штампаних: антиминс патр. Арсенија Чарнојевића назива се „олтар“, дрворезни попа-јеромонаха Христофора Бешеновца, с краја XVI и поч. XVII в. „жртвеник“; арадског епископа Викентија Јовановића, с. поч. XVIII в. „жртавник“; митроп. Мојсија Петровића, 1722. г. „олтар“; из 1725. г. назива се „антиминс“. Антиминси из 1743. и 1770. носе назив „жертвеник“, а иза тога до данас „антиминс“.
Код Руса, најстарији антиминс из 1149. г. назива се такође „ж’ртв’ник“. Остали стари цртани антиминси називају се „олтар“ (њих 21 од 1486. до 1672. г.), а тако исто штампани од најстаријег, кијевског из 1627. г., као и московски до 1671. г. После тога долази у натписима назив „антиминс“ (Никољскиј, н. д. 231, 294-305).

[21] Калинику, н. д. 174.

[22] Исто, 175; Никољскиј, н. д. 6.

[23] Милаш, Правила Прав. цркве с тумачењима, Н. Сад 1895, II, 520.

[24] О Св. храму, гл. 108, н. д. к. 317.

[25] Уп. Еванг. Тхеодору, Антиминс, у Тхрискетики ке итхики енкиклопедиа… Т. II, 873. Не зна се да ли је таквих антиминса било и код нас. У Музеју СПЦ у Београду налази се једна дашчица, величине 33×20,5 цм, с полуокруглом пробушеном дршком на горњем ужем крају, с налепљеним хартијаним натписом, за коју се мисли да је служила као антиминс. На хартији, при врху, нацртан је мастилом осмокраки крст на чијем су горњем попречном краку слова ИНЦI а са стране ИС ХС НИ КА. С једне и друге стране крста је копље и трска са губом, а испод крста натпис: „Ос(вја)тисја жертвеник Г(оспо)да Б(о)га и Сп(а)са нашего И(су)са Хр(и)ста и храм сеј с(вја)таго отца нашего Николаа Архиеп(и)скопа Мирликијскаго Чудотворца при державје Августјејшаго Великаго Императора и краља Хунгарскаго Леополда II, с(вја)шченодјејствијем високопреос(вја)шчењејшаго Архиеп(и)скопа карловачкаго и всего в державах цесаро краљевских обрјетајушчагосја Славеносербскаго и Валахијскаго народа митрополита Г(оспо)дина Стефана от Стратимирович, в љето воплошченија Г(оспо)дња 1791. м(је)с(ја)ца декемв(рија) 6о дне в Карловцје“. Према речима „Освјатисја жертвеник… и храм сеј…“ најпре ће бити да је овде реч о освећењу Св. Николајевске цркве у Карловцима. У знак потврде овог освећења изгледа да је издат овај натпис који је на тој дашчици висио на зиду у олтару, као што сам видео сличан натпис у олтару, на зиду с јужне стране, прикуцану плехану плочицу, црну с белим словима, у мом родном месту и другим црквама у околини.

[26] Уп. Пидалион, н. д. 329.

[27] Св. Амвросије, у писму Марцелину, вели да је освећујући једну цркву у Милану, положио под олтар мошти Св. Мученика Протасија и Гервасија. Он наводи и разлог зашто их је ту метнуо: „Овај (Исус Христос), Који је за све пострадао, на олтару, а они (мученици), који су искупљени Његовом Крвљу, под олтарем“, (Никољскиј, Об антиминсах… н. д. 31).
Седми пак Васељенски сабор, својим 7. каноном, наређује да ако је неки храм освећен без мошти, „да буде потпуно полагање у њима Св. Мошти. Ако ли се од сада нађе неки епископ да освети храм без Св. Мошти, да буде збачен као преступник црквених предања“ (Пидалион, н. д. 268).

[28] Н. д., к. 333.

[29] Објашњавајући реч „илитон“, он вели да је то платно које се ставља испод дискоса и путира, не увијајући се око њих, које се код Латина назива „корпорале“. Даље вели: „Илитон има исти облик који и антиминс… а овај се од онога ничим не разликује сем што на једном месту антиминс има пришивене мошти, а илитон нема“ (Евхологион, н. д. 112).

[30] Творенија преп. Теодора Студита у руском преводу, С. Петербург 1908, Т. II, 287.

[31] Атинска синтагма, Атина 1852, Т. II, 372.

[32] Као у приватним капелама у којима није било архијерејско освећење, полагање мошти, обновљење и отверзење.

[33] Уп. Пидалион, н. д. 246.

[34] К. Калинику, н. д. 176.

[35] Никољскиј, Об антиминсах… 102; А. Петровскиј, н. д. к. 802. Такви су особито „непокретни антиминси“, како се поједини називају и у његовом натпису, а за које Никољскиј вели да су давани за постојани, стални храм (исто, 81), који је свакако осветио архијереј. Десет таквих антиминса, од 1692. до 1785. г. Никољскиј наводи и описује (стр. 81-83).
За остале старе антиминсе, из 1343. и 1455. r., он не износи податке да ли имају, или немају Св. мошти, али за њих 20, од 1486. до пред крај XVII в., и друге, вели да имају мошти (н. д. 293-320), на некима чак пише: „мошти“, или „тут мошчи“ (н. д. 136, 140, 299). Оне између њих који су дати не за неки одређени храм или за покретне и привремене храмове, Никољскиј назива „покретним“ и наводи да се поједини и у натпису тако називају: „дља совершенија служби на всјаком мјестје“, „при храмје Сошествија Св. Духа, обитељи православној Сурдецкој, подвижниј“; на неким другим „подвижно“ итд. (н. д. 61, 62).

[36] Да ли стога што би они били спаљивани, како се претпоставља (Свет. Душанић, Антиминс као научни објект, Календар Црква 1947. г., стр. 61), за шта нема података, или пре због непријатељског уништавања у честим устанцима и ратовима, јер је вероватно и код нас била пракса као у Русији, да „првобитно стари антиминси нису били одузимани, него су се чували или под новим, или под срачицом на трапези исте цркве“ (Никољскиј, н. д. 100, 102), те су тако и могли бити сачувани.

[37] Подаци за Историју српске Цркве, Београд 1879, 88.

[38] Љ. Стојановић, Записи и натписи, Београд 1902, I, зап. 470, стр. 150; зап. 643, стр. 200; зап, 658, стр. 205.

[39] Нпр. антиминс вретанијског епископа Максима из 1632. г.; Свидничког и платеничког еп. Исаије Поповића, из 1690. г.; патр. Арсенија Чарнојевића, из 1692. г.; антиминс попа-јеромонаха Христофора Бешеновца с краја XVII и поч. XVIII в., који је осветио митрополит Мојсије Петровић 1719. г.

[40] У збирци Епископије рашко-призренске има их свега 11.

[41] Такав је обичај, изгледа, постојао у Русији у XV в., јер митроп. Јона (1449-1460. г.), говорећи о новим антиминсима да их треба освећивати, вели даље: „… а ветхаја подтверждати с именем нашего смиренија, во славу Божију“ (Никољскиј, н. д. 99). У XVIII в. неколико епископа Бјелоградске и Черниговске епархије повлачили су старе и издавали нове антиминсе, а оне који су били још добри само потписивали. И за једно и за друго морало се платити доста високом ценом. На тражење синодске комисије, која је послата да то испита, митроп. черниговски Антоније одговорио је да је то чинио по обичају који се врши у Молдавији (Никољскиј, н. д. 278).

[42] И у Русији се од старина плаћало за добијени антиминс. Почетком XVI в. плаћало се 1 до 1,5 рубља (што је одговарало вредности 8 до 10 рубаља 1913. г.); у доба митроп. Макарија 25 копејки. Патријарх Јоаким је укинуо плаћање за антиминсе, но последњи патријарх Адријан (1690-1700. г.) одреди да се плаћа 1 рубља и 75 копејки. И после тога плаћање је било неколико пута укидано и поново увођено. Године 1725. било је сведено свега на 4 копејке, а за свилени 5 рубаља, па и 8, а 1868. г. плаћало се 1 рубља (Никољскиј, н. д. 267-293; А. Петровскиј, н. д. к. 807). У Српској цркви за антиминсе се не плаћа, но по Уредби Цркве Краљевине Србије из 1846. и 1853. године за нове антиминсе плаћало се 3 цесарска дуката (Зборник правила …, Београд 1900, стр. 42).

[43] Сматрам да поступак повлачења старих и издавања нових антиминса кадгод се промени епископ, у смислу давања права новог епископа свештеницима да могу и надаље вршити богослужење, није лутургички и канонски основан. Свештенодејствовање правилно рукоположеног свештеника, који није учинио канонску кривицу, не може бити у зависности од воље било епископа, верних, или кога другога, јер он рукоположењем добија благодат свештенодејства коју му признаје цела васељенска Црква и коју он има ма где се нашао. Друга је ствар што је он, кад се нађе ван своје парохије, или епархије, да би свештенослужио, по канонском реду био обавезан потражити за то сагласност старешине цркве и показати „мирно писмо“ од свог надлежног епископа, како би било извесно да је заиста православни свештеник, да није под забраном свештенодејства, итд.
Свакако да се антиминс који је епископ давао у знак своје сагласности да се може вршити Литургија у некој приватној капели, или на ком другом наведеном месту, могао и повући, ако би, по његовој оцени, настали разлози за то. Али антиминси нису само знак сагласности епископа свештеницима да служе у изузетним приликама, него и припадности парохијским црквама ради сталне потребе верних за Св. Евхаристијом. Стога њихово одузимање и давање не може бити у зависности од једне такве околности као што је промена епископа. Правилна је, дакле, примедба Никољског, да се за повлачење антиминса „безусловно тражила њихова овешталост“ (н. д. 99). На таквом ставу, сматрам, почива и представка московског митроп. Филарета Св. Синоду 1861. г. да би требало, као у старини, правити антиминсе од ланене тканине, јер су они бивали у употреби без повреде по 70 година, док они од свиле 25 година или још маље (Никољскиј, н. д. 111).
И у турско доба епископи су имали начина да своје приходе од свештеника осигурају наплаћивањем за синђелије, а не издавањем или неиздавањем антиминса (уп. П. Костић, Црквени живот у Призрену, Београд 1928, 20).

[44] Тако вели и Јован Китруски, грчки писац из XII в., да се антиминси стављају на оне Св. трапезе које „свештањем нису освећене“ (Калиникос, н. д. 177), а тако исто Матеј Властар у својој Азбучној синтагми: „Антиминси се управо полажу на оне трапезе које нијесу биле освећене“ (Милаш, н. д. I, 512). Цариградски патријарх Мануил II (1244-1255. г.) вели одлучније: „Није потреба да се стављају на Св. трапезе сем за које се не зна да ли су освећене или нису. Јер антиминси немају места на освећеним Св. трапезама. И где се зна да су трапезе освећене, нема потребе за антиминсом“ (Калиникос, н. д. 177). Савремени пак литургички писац Константин Каллиникос изражава се још искључивије: „Антиминси се употребљавају само на неосвећеним и необновљеним (акатхиеротон ке анкениастон) Св. трапезама, тако да се сматра да где постоји и освећена трапеза (тхисиастирион) и антиминс, да се прекорачује како циљ антиминса тако и хиљадугодишње црквено предање“ (н. д. 178).

[45] Н. д. к. 332. Могуће да је овај пропис изазвао појаву поставе (обично црвене или плаве боје), зашивене око платна самог антиминса, коју имају и неки стари антиминси, док је најстарији и неки млађи немају. У садашње време антиминси редовно имају поставу.

[46] Новаја Скрижаљ, С. Петербург 1859, 17.

[47] И. Дмитревскиј, Историческоје, догматическоје и таинственноје изјасњеније Божественној Литургији, С. Петербург 1884, стр. 85, прим. 404.

[48] На то указује и чин у савременом Арх. чиновнику: „Возсљедованије како освјешчати антиминси архијереју на њихже освјешченодејствовати свјашченику во церкви идјеже не имат свјатаја трапеза мошчеј“ (Москва 1907,150).

[49] И. Дмитревскиј, исто.

[50] У Русији је и постао чин „Посљедованије освјашченија храма јагда творит јереј избраниј от архијереја и искусниј“. За овај начин освећења храма преп. Никодим Светогорац вели да је „против наредаба Евхологија, јер Евхологији свуда, и Симеон Солунскн где износи о обновљењу, помињу архијереја, а не јереја” (Пидалион, н. д. 329).

[51] И преп. Никодим Светогорац вели: „У Русији (ен Московиа) никад се не употребљавају антиминси без Св. моштију“ (Пидалион, н. д. 246).

[52] Наведено мишљење Калиникоса да се „где постоји и освећена трапеза и антиминс прекорачује како циљ антиминса, тако и хиљадугодишње црквено предање“, у суштини тачно, ипак не може обеснажити нашу праксу, насталу како због постојања храмова освећених јерејским освећењем, тако и због нужде наметнуте честим ратним разарањима. Јер лутургички је забрањено служити Литургију ако би и трапеза и антиминс били без Св. моштију, а не кад их и једно и друго имају. Поред тога, антиминс је од потребе и за случај ако би за време Литургије настао пожар цркве, или се од олује или земљотреса почела да руши, како би свештеник могао њиме да обвије Св. Дарове и изишавши из цркве, на другом чистом месту, на антиминсу сврши Литургију, почевши од места где је прекинуо (Учитељно известије, О случајех в служенији Литургији прикључитсја могушчих).

[53] Зборник правила, уредба и наредба Арх. сабора, Београд 1900, стр. 157.

[54] На исти начин поменуто је, према Учитељном извјестију, отирање руку, по причешћу, о илитон у чланку о служењу Литургије еп. бачког Иринеја (В. Гласник 1972. г., бр. 7 стр. 183).

[55] Трембелас, н. д. 106.

[56] Гоар, у главном тексту, н. д. 61.

[57] У једном рукопису Варие лекционес. Исто 81.

[58] Ватикан. зборник бр. 573, XIV-XV в., Красносељцев, Материали… 109.

[59] По 159. прав. Номоканона при В. Требнику, ако би звездица пала на земљу, свештенику се налаже епитимија да не литургише 50 дана.

[60] Дмитријевскиј, н. д. 611.

[61] Ke крусас автон ортхион иремос ен то агио диско (И ударивши њоме усправно, мирно по Св. дискосу) (Евхологион Синајске библиотеке бр. 986, XV в., Дмитријевскиј, н. д. 611).

[62] Филотејев Диатаксис, Трембелас, н. д. 14.

[63] Н. д. 142. У нашим рукописима, од XIV в., се помиње не губа, него „метлица“, не за отирање руке, него за уређивање честица на дискосу по завршетку проскомидије: „И ваз’м метлицу сабирајет јеже ва с(ве)тем бљуде чести от издола под с(ве)ти хлеб, јакоже лежати ва с(а)бљуденији и утвржденији и не испаднути что“ (Служабници Музеја СПЦ у Београду: бр. 227, XIV в., бр. 117, 214, 215, 238, XVI в., Божидара Вуковића из 1519. г., бр. 108, XVI-XVII в.); исто тако на завршетку Литургије при стављању честица у путир: „И по сем сам убо диакон вазмет рукама с(ве)тоје бљудце и метлицу савакупљајет вса ва с(ве)тују чашу, са страхом и всаким опасенијем јакоже ничтоже от танчајших паднути или остати…“ (Исти рукописи, сем бр. 215 коме на крају недостаје лист ).

[64] Литургикон, Јерусалим 1956, стр. 100. Исто је тако по црквенословенском Архијерејском чиновнику (Москва 1890, 50а) и бугарском Служебнику (Софија 1928, стр. 133, 383).

[65] Новаја Скрижаљ, н. д. 261.

[66] Н. д. 455: „… затим узима губу, отире њоме руку, и целивавши губу полаже на место“.

[67] „Ho руку, пре него што се дотакне главе, ако би која честица чвршће прионула, Св. губом над дискосом отиру најпажљивије“ (н. д. 129).

[68] Н. д. 316. Правилник, Зајечар 1907, II, 101.

[69] Н. д. 725.

[70] Сем ако он, уз еп. Мелентија, не сматра да се илитон скине са антиминса, савије „и стави на крај Св. престола, где стоји до свршетка Св. Литургије, кад се опет у њега увије антиминс“ (Настлњаја књига, н. д. 907; Правилник, II, 55).

 

Comments are closed.