Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga III

Otiranje dlana antiminsnom gubom. Vreme i uzroci nastanka ilitona i antiminsa.

 

PITANJE: U prevodu Učiteljnog izvjestija protojereja Živka Brankovića, iz 1901. god., po pričešću Svetim Hlebom, veli se da sveštenik otire dlan antiminsnom gubom, a takođe o iliton, da ne bi ostala koja mrvica Svetog Hleba (str. 23). Isto tako stoji i u crkvenoslovenskom tekstu.

Zar nije prirodnije da se dlan briše o antimins nego o iliton?

 

ODGOVOR: Ne samo da je prirodnije i lakše da se dlan – ako ga već treba pored gube još o nešto brisati – briše o antimins koji je ozgo, nego o iliton koji je ispod njega, nego i pravilnije i bolje, i to stoga što se na tome mestu Učiteljnog izvjestija, pod rečju iliton svakako podrazumeva antimins, bez obzira što se u grčkim, pa i nekim starim ruskim rukopisima kazuje da sveštenik i đakon „pričestivši se Svetim Telom koje je u rukama (tu en hersin agiu somatos) otiru svoje ruke o iliton“.[1] Osim toga, u mnogim drugim rukopisima u kojima nema uputstva o brisanju ruke po pričešću, od XIV veka nalazimo primedbu o otiranju zvezdice o iliton da se ona skine sa diskosa: „I otrvši je o iliton“ (ke spongisas avton – asteriskon – epi tu ilitu).[2] Isto tako, ne samo u mlađim, nego i u starijim grčkim rukopisima gde se u crkvenoslovenskom Služebniku govori o razvijanju antiminsa, umesto „antimins“ u njima stoji reč „iliton“. Tako već u rukopisu ep. Porfirija, iz IX v., po vozglasu „Da i ti s nami slavjat…“ : „đakon rasprostirući iliton (aplon to iliton) govori „Jelici oglašeni, iziđite“.“[3] U mnoštvu drugih grčkih rukopisa koje navode Goar, Krasnoseljcev, A. Dmitrijsvskij, P. Trembelas, od XIV do XVIII veka, pominje se samo razvijanje i savijanje ilitona.[4] Ista reč se nalazi i u savremenim grčkim Evhologionima i Ieratikonima, kako privatnih tako i zvaničnih izdanja u Grčkoj.[5]

Pored svega toga, ipak velim da na ukazanom mestu Učiteljnog izvjestija o otiranju ruke, kao i na mestima o otiranju zvezdice, razvijanju i savijanju ilitona, za nas sada reč „iliton“ može da znači samo „antimins“. U prilog ove tvrdnje govore ne samo naši stari rukopisi u kojima se na svim tim mestima, barem u onima koje sam imao prilike da pregledam, ne nalazi nigde reč „iliton“, nego svuda „antimins“, ili „andimins“, ili „anidimis“, a u četiri rukopisa, umesto ove strane upotrebljena je slovenska reč „platac“ i „platance“,[6] nego i mlađi grčki rukopisi u kojima se na mestu gde u drugim stoji „iliton“ pominje „antimins“. Tako se u rukopisnom Evhalogionu Sinajske biblioteke br. 986, iz XV v., veli da đakon, na reči „Pobjednuju pjesanj…“, uzima zvezdicu i „briše je prstima, ili o antimins“.[7] Reč „antimins“ nalazi se i u rukopisu Svetogrobske biblioteke br. 425, XV v., ali i na početku Liturgije Svetog Jovana Zlatousta, po molitvi „Carju Nebesnij“: „I celiva (jerej) Sveto Evanđelje, Sveti antimins i Svetu trapezu“.[8]

Da se i u naše doba kod Grka rečju „iliton“ naziva i antimins, direktno kazuje mitropolit krfski Metodije Kontostanos, pišući o ilitonu: „Smatra se neohpodnim… pravouglo platno na kome se slika, s unutrašnje strane, skidanje (s krsta), ili sahranjivanje Isusa Hrista… Ovo platno (othoni) naziva se iliton; razvija se ili savija i ostaje na Svetoj trapezi… Naziva se i antimins, složenicom od grčke reči „anti“ i latinske „mensa“ (trapeza). Tako antimins znači „umesto trapeze“.“[9] U zvaničnom izdanju Služebnika (Ieratikon) Grčke crkve, iz 1977. g., vidi se neposredno kako se reč „iliton“ zamenjuje rečju „antimins“. Na kraju Zlatoustove i Vasilijeve Liturgije, dok đakon govori jekteniju „Prosti priimše…“, „jerej stavlja gubu u antimins, sklapa ga i stavlja na sredinu žrtvenika“ (trapeze). A malo dalje, da jerej s Evanđeljem čini znak krsta iznad već sklopljenog antiminsa (str. 137, 192), iako isti Ieratikon, u početku obeju Liturgija govori o rasprostiranju „ilitona“ (iliton ektilisi).[10]

No tvrdnja da reč „iliton“, na ukazanom mestu Učiteljnog izvjestija, može da znači samo antimins, pored svega iznetoga, ipak ostaje nedokazana, i to stoga što je sasvim moguće da se, ne samo u grčkim Evhologionima i Ieratikonima, i kod mitropolita Metodija, nego i u srpskim i ruskim rukopisima, ili bar u nekim od njih, pod rečju „antimins“, pogotovo pod „platance“, U stvari misli na iliton.[11]

Kako sad to da reč „iliton“ može označavati antimins, a reč „antimins“ – iliton, kad to nisu iste stvari, nego sasvim različite i po načinu osvećenja, i po tome što antimins ima Svete mošti, a iliton ih nema, i što se antimins uvija u iliton, a nikad obratno? Da bi to razumeli potrebno je izneti makar nekoliko reči o vremenu i uzrocima postanka kako ilitona tako i antiminsa.

Što se tiče ilitona, odmah se može reći da je postao vrlo rano. Sasvim je razumljiva i prihvatljiva misao da njegovo poreklo treba videti u onom čistom platnu kojim je prekriven sto na kome se vršilo „lomljenje hleba“, Sveta Evharistija, po privatnim domovima odmah u početku Crkve. Takav prekrivač se upotrebljavao i u katakombama koliko radi poštovanja Svetih Darova, toliko radi potrebe njihovog uvijanja u slučaju napada neznabožaca i neophodnosti bežanja s Darovima na drugo mesto.[12]

Prva jasna vest o lanenom platnu koje se stavljalo preko Časne trapeze, „tako da se pri svršavanju Tajne moglo doticati prekrivača, a ne samog drveta“ (trapeze), potiče sa Zapada od Optata Milevijskog († 392. god.).[13] No kako je ovo platno prostirano ne ispod obične hrane, nego ispod Svetog Pričešća, ono je vrlo rano dobilo simvoličko značenje one plaštanice u koju je bilo uvijeno Telo Hristovo skinuto s krsta, o čemu kazuje Sveti Isidor Pelusiot u V v.: „Čisti prekrivač (sindon), prostrt radi potrebe Božanskih Darova, služba je Arimatejskog Josifa. Jer kao što on obvi Telo Gospodnje plaštanicom i položi u grob, što svemu narodu urodi vaskrsenjem, tako i mi, osvetivši predloženi hleb na prekrivaču, nalazimo nesumnjivo Telo Hristovo, iz koga nam izvire ona netruležnost koju je Isus, sahranjen Josifom, vaskrsnuvši darovao“.[14]

Iz ovog kazivanja, kao i iz kazivanja Optata Milevijskog, vidi se jasno da je s početka Časna trapeza prekrivena samo tim jednim prekrivačem, ilitonom. Docnije ona dobija i druge prekrivače, ali iliton, sa istim simvoličkim značenjem, ostaje i dalje u upotrebi – prostire se preko ove i na njega se neposredno postavljaju Časni Darovi i osvećuju. U tumačenju Liturgije, koje se pripisuje Svetom Jovanu Posniku († 595. g.), veli se: „Iliton, smatram, rasprostire se na Božanstvenoj trapezi u znak plaštanice kojom je bilo obvijeno Gospodnje Telo Josifom i Nikodimom“.[15] U docnije vreme o ilitonu slično kazuje Sveti German: „Iliton označava plaštanicu kojom je Telo Hristovo, skinuto s krsta, bilo obvijeno i položeno u grob“.[16]

I Sveti Simeon Solunski govori o ilitonu, ali ga dovodi u vezu ne samo sa Hristovom smrću, nego i sa Njegovim vaskrsenjem, veleći: „Jer po vaskrsenju apostoli videše ga (iliton) sa pokrovima, savijen na jednom mestu. Stoga je on savijen i naziva se iliton, i beše oko glave Hristove, i svešteno Evanđelje se polaže na njega umesto Spasitelja“.[17] U svojoj Liturgici prof. L. Mirković kazuje: „Na Svetom prestolu imamo dalje iliton (od ileo, uvijam, lat. korporale)“.[18]

Sasvim je moguće da se na ilitonu, zbog njegovog simvoličnog značenja, tokom vremena počelo slikanje krsta i oruđa Hristovog stradanja, a docnije Njegovog polaganja u grob,[19] što se sada redovno predstavlja na antiminsu.

Što se tiče antiminsa, vreme njegovog postanka ne može se sa sigurnošću odrediti. Sudeći prema nazivu „umesto trapeze”,[20] biće da je postao radi potrebe vršenja Svete Liturgije onde gde nije bilo hrama i Časne trapeze, ili gde oni nisu bili osvećeni: pri vojnom pohodu, na lađama, misionarenjima u krajevima s neznabožačkim stanovništvom, u pustinjama, u malim privremenim crkvama gde episkop nije mogao doći i izvršiti osvećenje itd.

Prva vest o antiminsu takođe je sa Zapada i nalazi se kod Bede Venerabilisa, u njegovoj „Historia ekkleziastika gentis Anglorum“. Pominjući dva Angla misionara među Saksoncima, 692. god., kazuje za njih da su pored potrebnih utvari sobom doneli „osvećenu ploču umesto oltara“ (tabulam altaris vice dedikatam).[21] Na Istoku pak pominje se da je na Vaskrs 776. god. car Lav Hazar, u prisustvu svega naroda, proglasio carem svoga sina Konstantina na carigradskom hipodromu, kad je patrijarh, „pošto je donet antimins“, izvršio molitvu.[22]

Verovatno je osvećena „tabula“, koju pominje Beda Venerabilis, bila od drvene daske. U doba Svetog Teodora Studita, y IX v., antiminsi su pravljeni kako od tanke daske, tako i od platna. Antiminse od platna, u isto vreme, pominje Sveti Nikifor Ispovednik († 818. g.) veleći da oprani iz neznanja ne gube svoje osvećenje.[23] Sveti Simeon Solunski, početkom XV v., pominje samo antiminse od platna i kaže: „Ovi antiminsi su od lanene materije i umesto sveštene trapeze bivaju“,[24] ali pored svega toga, u Grčkoj se nalaze antiminsi od daske sve do XVII veka.[25]

Taj razlog što antimins sobom zamenjuje osvećenu Časnu trapezu, ispod koje su ili u koju su,[26] od davnina polagane mošti mučenika,[27] antiminsi se osvećuju na isti način na koji i Časna trapeza, i pri tome se u njih polažu Svete mošti. I o tome govori Sveti Simeon Solunski, veleći: „Najzad se u njih, pomazane mirom častice Svetih mošti stavljaju, s istočne strane… te su ispunjeni slave Božje“.[28] I Goar uzima stavljanje mošti u antiminse za glavnu razliku između njih i ilitona.[29]

Upotreba antiminsa osobito je porasla u doba ikonoborstva, kad su pravoslavni, izbegavajući da služe u hramovima koje su držali ikonoborci, radije vršili bogosluženje po privatnim domovima, za šta su im bili neophodni antiminsi. Na postavljeno mu PITANJE: „Ako se bude u hramu gde služeći pominje jeretika, a pravoslavni ima osvećeni žrtvenik na platnu ili na dasci, može li se on položiti u tom hramu u odsustvu onog koji pominje (jeretika) i na njemu pravoslavni da služi?“ Sveti Teodor Studit odgovara: „Ne treba, nego je bolje služiti po nuždi u običnom domu, izbravši neko čistije mesto“.[30] No i posle pobede nad ikonoborcima, potreba za antiminsima ni u osvećenim hramovima nije prestala, jer su ikonoborci bili uklonili Svete mošti iz mnogih hramova i trapeza, a za mnoge se nije moglo znati sa izvesnošću da li ih imaju ili nemaju, te su antiminsi upotrebljavani svuda, za svaku sigurnost.

U svom tumačenju 31. Trulskog kanona, koji zabranjuje sveštenicima vršenje bogosluženja u kapelama koje su po privatnim domovima, bez odobrenja nadležnog arhijereja, Valsamon veli: „Stoga su, izgleda, i ustanovljeni antiminsi i osvećuju ih mesni episkopi u vreme obnovljenja (enkeniazmom) hrama, da se polože na Svete trapeze kapela (evktirion). I dovoljni su ne samo umesto osvećenja trapeza… tj. osvećenja, otverzenja i obnovljenja, nego i da dokažu da u kapeli biva sveštenosluženje po odobrenju episkopa“.[31] Na taj način antiminsje dobio još jednu oznaku koja ga razlikuje od ilitona; on ne samo omogućava da se Sveta Liturgija može služiti i onde gde hram i trapeza nisu osvećeni,[32] nego je i svedodžba da sveštenik ne stvara parasinagogu, posebnu molitvenu zajednicu nepriznavanjem eparhijskog arhijereja,[33] nego je u kanonskom jedinstvu sa Crkvom preko episkopa, sa čijim znanjem i dozvolom on vrši ovo bogosluženje, ne za sve verne, nego samo za neke od njih.

Tokom vremena ova funckija antiminsa dobijala je sve veći značaj tako da u prvoj polovini XIII v. već nastaje propis da se antiminsi ne mogu praviti od kog bilo platna, nego samo od onog kojim je bila obavijena i pokrivena Časna trapeza, „kad arhijerej lično činodejstvuje na obnovljenju (enkeniasmon) (hrama), i od tog platna koje se obavijalo i postavljalo na trapezu, isečenog na manje delove, i pošto se na njih stavi natpis, daju se jerejima i bez njih ovi ne mogu sveštenodejstvovati“.[34] Tako ono što je polovinom XII veka smatrano dozvolom samo za iznimne slučajeve, već u XIII veku postaje uslov bez koga sveštenici uopšte ne mogu služiti.

Ako se kazivanje o ovom platnu kojim je bila „obavijena i pokrivana“ Časna trapeza pri njenom osvećivanju, i od koga su se posle pravili antiminsi, odnosi na ostatak od košulje (sračice) Časne trapeze, kad je trapeza već bila pomazana Svetim mirom i osvećena, i Svete mošti postavljene – onda se svakako u te antiminse nisu stavljale mošti, jer oni i nisu davani samo sveštenicima za služenje u hramovima koji nisu bili osvećeni, nego i ostalim, tako da ni ovi nisu mogli bez toga služiti.

Takvih antiminsa bilo je u starini i kod nas Srba, kao što ih je bilo i kod Rusa. Najstariji sačuvani ruski antimins potiče iz HII v. (iz 1149. god.). On je bez mošti. I pojedini antiminsi iz docnijeg vremena, XV i XVI v., takođe su bez mošti.[35]

Kod nas se nisu sačuvali antiminsi iz duboke starine.[36] Najstariji potiču iz XVI veka: jedan osvećen 1532. godine mitropolitom hercegovačkim Markom; drugi je nacrtan 1564. godine za crkvu Svetog Stefana u selu Dobrodoljani kod Orahovca. Ovaj antimins pominje i S. Jastrebov veleći da se nalazi u manastiru Svetog Marka kod Prizrena i da ga je našao kaluđer, otac Nikanor u selu Grekovce u blizini istog manastira, „kod jednog Turčina, koji je nosio ovaj antimins na prsima u savijenoj koži kao hamajliju“.[37] Jastrebov je video u prizrenskoj crkvi Svetog Đorđa jedan stari antimins koji je osvetio pećki patrijarh Mojsije, a crtao „sapisa… grešni Ion v ljeto 3SKV“ 1716. god. (n. d. 87, 88). Grigorovič navedenu godinu čita 7122, te mu od Isusa Hrista izlazi 1614. g. Međutim, jasno stoji 7222. g. od stvaranja, tj. 1716. g. od Hrista. A i patrijarh Mojsije Rajović je u to vreme (1712-1726). Grigorovič pominje i jedan antimins u selu Pećinci u Sredskoj župi, „izobražen“ 1725. god., koji je patrijarh Arsenije Jovanović-Šakabenta dao u selo Mušnikovo u istoj župi (Jastrebov veli „Arsenije Čarnojević“, što prema godini izdavanja svakako nije, nego će biti Arsenije IV). Kako je on postao patrijarh 1726. g., biće da godina 1725. na antiminsu označava kad se antimins „izobrazi“, a ne kad je osvećen. Jedan još raniji je osvećen 1566. godine Pahomijem mitropolitom Studenice Hvostanske kod Peći.[38] Sačuvani antimins iz crkve Svetog Stefana sela Dobrodoljana kod Prizrena je bez mošti, kao i neki drugi.[39] Ali antimins iz 1708. g., osvećen Mojsijem Petrovićem, ima mošti, kao i antimins aradskog episkopa Vikentija Jovanovića s početka XVIII v. Drvorezni antimins koji je rezao Georgije Nikolić 1740. g. nema mošti, ali ih imaju antiminsi patrijarha Arsenija IV Šakebente iz 1743. g., mitropolita Pavla Nenadovića 1752. g., Stevana Stratimirovića 1833. g., mitropolita beogradskog Mihaila iz 1873. g., itd.

Zbirka Muzeja SPC u Beogradu ima grčkih antiminsa 58. Većina je poreklom iz Jerusalimske patrijaršije, zatim iz Carigradske i Antiohijske. Oni redovno nemaju mošti, od najstarijeg sačuvanog, mitropolita bitoljskog Pavla 1616. g., pa do carigradskog patrijarha Joakima iz 1905. g. Nemaju mošti ni grčki antiminsi iz zbirke episkopije u Prizrenu. Ali antimins antiohijskog patrijarha Jeroteja iz 1856. g., zbirke Muzeja SPC, ima mošti.

Ni bugarski antiminsi, zbirke Muzeja SPC, iz 1916. g. nemaju mošti, kao ni oni iz zbirke Episkopije u Prizrenu iz 1916. godine.

Antiminsi bez mošti su bili dakle, kod nas većinom u upotrebi posle ukidanja Pećke patrijaršije 1766. god., u vreme episkopa fanariota, ali ih je u našim južnim eparhijama, s obzirom da nam je to vreme blisko, relativno malo sačuvano.[40] Teško će se moći utvrditi da li je veći deo njih propao tokom balkanskih i prvog svetskog rata, da li su ih povukli za vreme okupacije bugarski episkopi kad su izdavali svoje, ili su sami Grci episkopi, po dolasku na eparhiju, povlačili stare i izdavali nove?[41] Ovo im je bio jedan od izvora prihoda, jer se za antimins moralo platiti,[42] a i načini da sveštenike drže u poslušnosti, jer su im antimins mogli i ne dati, i dati povući, a s njima mogućnost i pravo bogosluženja.[43]

Tako je došlo do nastanka dve vrste antiminsa: onih koji imaju Svete mošti i onih koji su bez njih. Prema onome što je do sada ovde izneto, kao i prema rečima Valsamonovim, antiminsi u pravom smislu reči, sa Svetim moštima, neophodni su za služenje Svete Liturgije u mestima gde nema hrama i Časne trapeze, ili gde oni nisu osvećeni, a ne i za arhijerejem osvećene.[44]

Kako se u navedenim prilikama antiminsi rasprostiru i na njih se polažu Sveti Darovi, to su oni preuzeli ulogu ilitona, pa su ilitoni postali praktično nepotrebni. Da se iliton ne bi sasvim izgubio, Sveti Simeon Solunski savetuje da se zašije uz antimins.[45] Kod Rusa i Srba, gde iliton redovno postoji, no izgubivši svoju prvobitnu ulogu on služi za uvijanje antiminsa da se sačuva od habanja i prljanja: „U iliton se uvek uvija osvećeni antimins“, kako veli arhiep. Venijamin, a tako i drugi naši i ruski liturgičari.[46]

Antimins bez Svetih mošti u stvari nije antimins, nego iliton u prvobitnom smislu te reči, tj. rasprostire se na osvećenoj Časnoj trapezi koja ima Svete mošti, da bi na njega bili položeni Časni Darovi. Tokom vremena, kao što je izloženo, označavali su i dozvolu episkopa svešteniku da može sveštenodejstvovati. Taj značaj tokom vremena pridavan je kako antiminsima-ilitonima, bez Svetih moštiju, tako i onima u pravom smislu reči, koji su Svete mošti imali.

Prema primedbi u Činu osvećenja hrama u Trebniku patrijarha Nikona, da posle osvećenja hrama „svjaščenodejstvije i bez antiminsa bivajet na njem (prestolu) zanježe biti jemu osvjaščenu“,[47] i kod Rusa, a valjda i kod nas Srba, u starije vreme antiminsi sa Svetim moštima postavljani su samo na arhijerejem neosvećenim prestolima.[48] Moskovski sabor pri patrijarhu Joakimu, 1675. g., naredio je da se antiminsi polažu na sve prestole, ali na one koje je osvetio arhijerej „tam polagati antiminsij bez moščej svjatih“,[49] svakako ne samo zato da se odstrani sumnja da je osvećenje izvršio arhijerej, nego i da bi se u svojstvu ilitona rasprostirali pod Svete Darove, za šta su, na neosvećenim trapezama videsmo, služili antiminsi sa Sv. moštima.

Pošto je u Rusiji bio veliki broj hramova koji nisu bili osvećeni arhijerejskim osvećenjem, nego jerejskim, tj. polaganjem u njima samo antiminsa osvećenih arhijerejem s ušivenim moštima,[50] pa je pri zameni oveštalih antiminsa, ili kad bi oni bili uništeni u ratnim prilikama, teško bilo utvrditi da li je hram osvećen arhijerejem, te da mu treba antimins-iliton bez moštiju, ili sa moštima, utvrdio se običaj da se u sve antiminse stavljaju Svete mošti.[51] Tako je i kod nas, te se u svim hramovima, bilo da trapeza ima mošti ili nema, obavezno na njoj nalazi antimins sa Sv. moštima.[52] Naredbu o tome doneo je još 1864. godine Arhijerejski sabor Kraljevine Srbije, u kojoj se za antimins veli: „… Nužno je da ima u sebi u jednom kraju ušivene Sv. mošti“.[53] Kod Grka pak, kod kojih su eparhije teritorijalno male te su episkopi u mogućnosti da svuda stignu i osvete hramove, ne postoji jerejsko osvećenje hramova, niti potreba antiminsa sa moštima da se na neosvećenoj trapezi može služiti. Stoga kod njih, kao i kod Bugara, antiminsi, sa grafičkom predstavom polaganja Hrista u grob, redovno nemaju mošti. Iako se ponegde nazivaju antiminsi, u stvari su ilitoni, i kako je rečeno, većinom se i nazivaju ilitoni.

Navedene činjenice u celom dosadašnjem rasuđivanju dovele su nas, smatram, do razumevanja pitanja kako to reč „iliton“ može da označava antimins, a reč „antimins“ – iliton, a time i do odgovora na postavljeno pitanje. Taj odgovor može se ovako formulisati: Kako je, s jedne strane, u neosvećenim crkvama osvećeni antimins preuzimao ulogu ilitona, te po navici i nazivan „iliton“, a s druge, upotreba antiminsa bez moštiju, samo u funkciji ilitona, dovodila do istog naziva, biće da su to glavni razlozi što se iz starine pa sve do danas kod Grka antimins i naziva „iliton“. U Učiteljnom izvjestiju, kod Bulgakova i u nekim rukopisima, izraz iliton preuzet je mehanički od Grka, ali ne da označi antimins bez moštiju, u stvari iliton kakav je kod njih, nego antimins sa moštima kakav je kod nas Srba i Rusa. Tako je došlo do pometnje. Trebalo je na tim mestima, odmah pri prevodu, staviti reč antimins, pa zabune ne bi bilo.[54] Pri ovakvom pak stanju stvari, iako onde stoji reč „iliton“, ni na kakav način ona ne može da se odnosi niti da označava ono što reč „iliton“ označava kod Rusa i Srba, nego samo ono što kod njih označava reč „antimins“.

To bi bio odgovor na postavljeno pitanje, onakav, dakle isti kakav je stavljen na početku, nedovoljno obrazložen, a sada svakako i jasnije iznet i obrazložen.

U vezi s tim, treba se osvrnuti na pitanje zašto se u našim rukopisima nalazi samo reč „antimins“? Smatram da je to stoga što su ne samo s početka primanja hrišćanstva, nego i zadugo, u većini crkava upotrebljavani antiminsi u pravom smislu reči, sa Svetim moštima, jer episkop koji je sve do osvajanja Stevana Nemanje bio samo jedan za celu Rašku, sa sedištem u Petrovoj crkvi kod Novog Pazara, nije mogao stići da osvešta sve crkve po udaljenim planinskim krajevima. Za te crkve on je davao osvećene antiminse sa Svetim moštima. Zatečeni antiminsi, kad bi crkva bila osveštana, možda su zamenjivani sa onima koji nisu imali mošti, ali su se po navici i ovi nazivali antiminsi. Kažem možda, jer iz tog starog nemanjićkog doba antiminsi nisu sačuvani, stoga o tome da li su bili sa moštima, ili bez njih možemo samo nagađati. Tek od XVI veka u mogućnosti smo da pratimo njihov razvoj i pitanja s tim u vezi.

Kad je već pominjano skidanje zvezdice s diskosa, na „Pobjednuju pjesanj“, i njeno otiranje o iliton, upravo o antimins, treba reći da nema razloga – sem izuzetno – da se ona otire bilo antiminsnom gubom, bilo prstima, kako se veli u nekim rukopisima i kod pojedinih pisaca. Sasvim je dovoljno da se njeni krajevi otiru o antimins, da bi se tako skinule čestice koje bi se mogle za nju prihvatiti.

Pošto se zvezdica skine i otre, uputstva gde se ona ostavlja nisu uvek saglasna. Po jednima, stavlja se „na“ (epi) iliton, tj. antimins;[55] „zajedno sa vozduhom“ (meta tu aeros);[56] „sa darcima“ (meta ton kalimaton);[57] ili „na jedno mesto Svete trapeze“ (en eni meri tis agias trapezis).[58] U ruskim i srpskim rukopisima „polagajet ju sa aerom“; u Služebniku Petra Mogile iz 1635. g. „polaže na složeni vozduh“ (str. 311); u crkvenoslovenskom sasvim neodređeno: „i cjelovav ju polagajet“; po novijoj praksi – u savijeni vozduh. Smatram da je to najbolje i najpraktičnije, jer na taj način ona ne može lako da ispadne, zatim, zna se odmah gde da se traži, a pored toga ona može da drži kašičicu i koplje ako se oni stave ispod nje u vozduh, pogotovo ako joj kraci budu u pravcu prevoja vozduha, „okrenuti istoku“ (vlepon ta akra avtu pros anatolas), kako se veli u jednom grčkom rukopisu.[59]

Treba napomenuti i to da svuda u Grčkoj, a ponegde i kod nas, pri skidanju zvezdice i činjenju krsta nad diskosom (uz reči: pojušče, vopijušče, vzivajušče i glagoljušče), đakon ili sveštenik udara njenim krajevima o diskos da se čuje zvuk toga udaranja u crkvi. To svakako nema neke praktične svrhe, tj. da se otresu uz nju prionule čestice, jer se ona, kao što je rečeno, otire o antimins. Pored toga, u tako ozbiljnom trenutku, najedanput se prekida svečanost reči Kanona Evharistije, koji je već počeo, tupim udarcima zvezdice o diskos. Biće da je na nedoličnost ovog postupka upućena primedba jednog aleksandrijskog rukopisa iz XVI v., koja naređuje: „Ne udaramo po diskosu, kao što piše onaj blaženjejši kir Joasaf…“[60] i ovim hoće da ispravi primedbe onih rukopisa koji tu udaranje propisuju.[61]

Primedba o brisanju ruke po pričešću, kao što je rečeno, nalazi se u malom broju rukopisa. Većinom se u njima kazuje: „Pričešćuje se onim u rukama za svakom sigurnošću“.[62] Na osnovu toga što se u starijim rukopisima govori o otiranju ruke o iliton (odn. u našim o antimins), prof. Trembelas zaključuje da je prvobitno u tu svrhu upotrebljavan iliton, a da se guba sa tom funkcijom javlja tek od XVIII veka.[63] Noviji pak liturgički tekstovi i liturgički pisci pominju samo gubu za ovo otiranje: „Sa svakom pažnjom otire svoj dlan gubom nad diskosom“.[64] Od liturgičkih pisaca, arhiep. Venijamin veli: „Ovu ruku sveštenoslužitelji… pažljivo otiru osvećenom gubom nad diskosom“,[65] a tako isto Nikoljskij[66] i još pre njih Goar,[67] takođe prof. Kern i ep. Melentije.[68] U Liturgici prof. Mirkovića nema primedbe o otiranju ruke, a S. Bulgakov, pozivajući se na Učiteljno izvestije, veli da se ruka tada otire „antiminsnom gubom, ili ilitonom nad putirom“.[69] Nije jasno kako on zamišlja to otiranje „ilitonom nad putirom“, ako je iliton rasprostrt ispod antiminsa? Pa i kad bi pod rečju „iliton“ podrazumevao antimins, kao što treba, teško bi se to moglo izvesti bez bojazni da se ne prevrne ili putir, ili diskos.[70]

 

Glasnik, decembar 1980.

 


NAPOMENE:

[1] Evhologion Patr. bibliot. u Jerusalimu, br. 362, XIV v., A. Dmitrijevskij, Evhologia, Kijev 1901, 316; „Taž(e) stav otirajet dlanj svoju na ilitonje“ (Služebnik mitr. Kiprijana, kraj XIV v); N. Krasnoseljcev, Svjedjenija o njekotorih liturgičeskih rukopisjah vatikanskoj biblioteki, Kazanj 1885, 190, 191.

[2] Rukopis Pantelejm. manastira u Sv. Gori Filotejevog ustava br. 6277-770, XIV v., P. Trembelas, E tris liturgie, Atina 1935, 11. A tako isto stoji u osam drugih rukopisa Narod. biblit. u Atini od XVI do XVIII v. (Trembelas, n. d. 106). I kod Goara u glavnom tekstu stoji isto (Evhologion, Venecija 1730, 61).

[3] N. Krasnoseljcev, n. d. 288.

[4] Ke aploni to iliton o iereos (I jerej rasprostire iliton); ili: Evhi piston proti meta to aplothine to iliton (Molitva vernih prva po rasprostiranju ilitona); ili: O de ierevs… diplosas to iliton (A jerej… savivši iliton) itd. I u kijevskom Služabniku iz 1620 g., u sve tri Liturgije, govori se o razvijanju i savijanju ilitona (K. Nikoljskij, Ob antiminsah pravoslavnoj ruskoj cerkvi, S. Peterburg 1872, 122).

[5] Arhieratikon, izdanja štamparije u Carigradu 1820. g. (Meta to eploth ine to iliton evhi piston proti, str. 14); u izdanju Malog evhologiona Evstatija Skarpa, izd. Saliveru, Atina, bez godine izdanja, str. 147; u Liturgikonu štampanom u štampariji Sv. groba, Jerusalim 1956, izd. monaha Modesta; Ieratikon, izd. Apostoliki Diakonia, Atina 1971, str. 84, i 1977. g., str. 124.

[6] Iznad prve molitve Zlatoustove Liturgije, rukopisnog svitka Vatikan. bibliot. srpskog porekla: Mol(itva) po prosterti(ji) s’gbenago platca (Krasnoseljcev, n. d. 154). U dva druga rukopisa nalazi se ova reč u Vasilijevoj Liturgiji (U rukopisu Muzeja SPC u Beogradu, br. 227, XIV v. i br. 214, XVI v.), dok u Zlatoustovoj, u oba ova rukopisa dolazi samo reč „antimins“. U Vasilijevoj Liturgiji rukop. Služabnika iste bibliot. br. 108, XV-XVI v. stoji: sagbennago plat’nca (l. 41a), dok se u Zlatoustovoj Liturgiji takođe nalazi reč „antimins“ i na tom mestu i na „Pobednuju pesanj…“: Vazmet diakon zvezdicu i obrisav ju o antimins i celovav polagajet sa aerom (l. 29a).
Uz uputstva o razvijanju i savijanju antiminsa, mnogi naši rukopisi koji imaju uputstva o otiranju zvezdice vele samo da se to čini „o antimins“. Pored već navedenog ruhopisa (Muzeja SPC br. 108), nalazi se ona u rukopisima iste bibliot. br. 227, XIV v., 117, 214 iz XVI v., takođe br. 215, XVI v. (i obrisav ju o antimins i celovav polagajet sa orarem – u stvari treba „sa aerom“); Grujićeve zbirke: br. 50, XVI v., br. 84, iz 163. g.; Dečanskim: br. 119, XIV v., 123, iz 1395. g., br. 124, 125, XV v., br. 127, XIV-XVI v., br. 130, XIV v., br. 132, 134, XVI v.
Primedba o brisanju ruke po pričešću nalazi se retko kako u grčkim i ruskim, tako i našim starim tekstovima. Kod nas se ona nalazi u štampanom Služabniku Božidara Vukovića iz 1554. g.: Otiraje ruce o amtimins da ne ostanet nečto na njih ot životvoreštago hleba.
I u prevodu Liturgije Sv. Jovana Zlatousta od dr Justina Popovića govori se o razvijanju i savijanju „antiminsa“, a u sličnom prevodu poč. ep. bačkog Irineja veli se: „Grč.: iliton, csl. (crkvenoslovenski): antimins“ (Nedelja Sv. Pedesetnice, Ujvidek 1942, str. 307).

[7] Dmitrijevskij, n. d. 611.

[8] Isto, 822.

[9] Teleturgiki, Kerkira 1958, str. 123, 124.

[10] Str. 161, 167. Ovaj rasprostrti iliton naziva se „antimins“ i na Velikom vhodu i veli da ga celivaju sveštenik i đakon i na njega (epi tu antiminsiu) polažu putir i diskos (tr. 120, 172). Kao antimins pominje se i na kraju pričešća kad se s njega (tu agiu antiminsiu) stresaju čestice u putir (str. 135, 190).
I u ruskim starijim Služebnicima nalazimo ovakvo zamenjivanje reči „iliton“ i „antimins“. Kijevski Služebnik iz 1629. g., na Liturgiji Zlat. i Vasil. veli: „razvivajetsja iliton“, „molitva po prostertiji ilitona“, a u Pređeosvećenoj: „razvivajetsja antimins“; na kraju pak te iste Liturgije: „i sgibajet iliton po običaju“ (Nikoljskij, Ob antiminsah… str. 122). Sasvim isto nalazi se i u Stratinskom Služebniku iz 1604. g. Međutim, u Kijevskom Službeniku iz 1653. g.: „ierej rasprostirajet iliton i antimins v njem suščij“, a dalje: „Molitva po vnjegda rasprosterti iliton“ (isto, str. 124, 125; 122), a tako isto u Lvovskom iz 1646. g. (isto, str. 124, 125).
Tek u izdanju Služebnika u vreme patrijarha Nikona 1655. i 1658. g. i dalje, na tim mestima stoji samo antimins („Da i ti s nami… i prostirajet antimins svjaščenik“); u Vasilijevoj: „svjaščenik razvivajet antimins po običaju“; „molitva vjernih pervaja po prostreniji antiminsa“ (isto, str. 128). Ruski staroobrjadci, pored prestanka prišivanja antiminsa uz iliton, prigovaraju što u Nikonovskim „novopečatnih Služebnicjeh veljeno rasprostirat vmjesto litona antimins“ (isto, 120).

[11] Biće da je reč „platac“, „platance“, prevod grčke reči „othoni“.

[12] Up. K. Kaliniku, O hristianikos naos, Atina 1969; A. Petrovskij, Iliton, u Bogoslovskaja enciklopedia Lopuhina, Petrograd 1904, T. V. k. 854.

[13] A. Petrovskij, isto.

[14] Isto.

[15] Krasnoseljcev, n. d. 309.

[16] Isto, 354.

[17] O Sv. hramu, gl. 112, Minj, P. G. T. 155, k. 317.

[18] N. d. Beograd 1965, I, 102.

[19] M. Kontostanos, n. d. 123. Prema Ar. Panotisu, ikonografske predstave na antiminsima od starine su: krst na bazi koja označava Golgotu; krst je ili sam, ili sa simvolima stradanja: kopljem i sunđerom; zatim predstava „krajnjeg smirenja“; ili jagnjeta; ili Hrista u putiru Evharistije; ili gde vrši beskrvnu žrtvu; ili najzad mrtvim, ispruženim Telom Njegovim. Od XVII v. simvolička predstava jagnjeta zamenjuje se nadgrobnim plačem (polaganjem Hrista u grob) (Thriskevtiki ke ithiki enkiklopedia, Atina 1963, T. II, k. 873).

[20] Većinom se uzima, kao što navodi još prep. Nikodim Svetogorac, da je reč „antimins“ složenica od grčke reči „anti“ i latinske „mensa, minsa“ = sto, te znači: umesto stola, tj. Časne trapeze (Pidalion, izd. Astir 1970, 246. Up. Thriskevtiki ke ithiki enkiklopedia… T. III, k. 870; Nikoljskij, n. d. 2; dr L. Mirković, n. d. 103; K. Kaliniku, n. d. 173).
Pošto zamenjuju Časnu trapezu, grčki antiminsi u natpisu obično nose iaziv thisiastirion (žrtvenik) (up. M. Kontostanos, n. d. 124). ‘Gako se i kod nas Srba, najstariji antimins iz 1564. g. u natpisu naziva „žrtavnik“, a zatim i crtani antiminsi: vretanijskog ep. Maksima iz 1632. g., svidničkog i platenačkog ep. Isaije Popovića, iz 1690. g. Od štampanih: antimins patr. Arsenija Čarnojevića naziva se „oltar“, drvorezni popa-jeromonaha Hristofora Bešenovca, s kraja XVI i poč. XVII v. „žrtvenik“; aradskog episkopa Vikentija Jovanovića, s. poč. XVIII v. „žrtavnik“; mitrop. Mojsija Petrovića, 1722. g. „oltar“; iz 1725. g. naziva se „antimins“. Antiminsi iz 1743. i 1770. nose naziv „žertvenik“, a iza toga do danas „antimins“.
Kod Rusa, najstariji antimins iz 1149. g. naziva se takođe „ž’rtv’nik“. Ostali stari crtani antiminsi nazivaju se „oltar“ (njih 21 od 1486. do 1672. g.), a tako isto štampani od najstarijeg, kijevskog iz 1627. g., kao i moskovski do 1671. g. Posle toga dolazi u natpisima naziv „antimins“ (Nikoljskij, n. d. 231, 294-305).

[21] Kaliniku, n. d. 174.

[22] Isto, 175; Nikoljskij, n. d. 6.

[23] Milaš, Pravila Prav. crkve s tumačenjima, N. Sad 1895, II, 520.

[24] O Sv. hramu, gl. 108, n. d. k. 317.

[25] Up. Evang. Theodoru, Antimins, u Thrisketiki ke ithiki enkiklopedia… T. II, 873. Ne zna se da li je takvih antiminsa bilo i kod nas. U Muzeju SPC u Beogradu nalazi se jedna daščica, veličine 33×20,5 cm, s poluokruglom probušenom drškom na gornjem užem kraju, s nalepljenim hartijanim natpisom, za koju se misli da je služila kao antimins. Na hartiji, pri vrhu, nacrtan je mastilom osmokraki krst na čijem su gornjem poprečnom kraku slova INCI a sa strane IS HS NI KA. S jedne i druge strane krsta je koplje i trska sa gubom, a ispod krsta natpis: „Os(vja)tisja žertvenik G(ospo)da B(o)ga i Sp(a)sa našego I(su)sa Hr(i)sta i hram sej s(vja)tago otca našego Nikolaa Arhiep(i)skopa Mirlikijskago Čudotvorca pri deržavje Avgustjejšago Velikago Imperatora i kralja Hungarskago Leopolda II, s(vja)ščenodjejstvijem visokopreos(vja)ščenjejšago Arhiep(i)skopa karlovačkago i vsego v deržavah cesaro kraljevskih obrjetajuščagosja Slavenoserbskago i Valahijskago naroda mitropolita G(ospo)dina Stefana ot Stratimirovič, v ljeto voploščenija G(ospo)dnja 1791. m(je)s(ja)ca dekemv(rija) 6o dne v Karlovcje“. Prema rečima „Osvjatisja žertvenik… i hram sej…“ najpre će biti da je ovde reč o osvećenju Sv. Nikolajevske crkve u Karlovcima. U znak potvrde ovog osvećenja izgleda da je izdat ovaj natpis koji je na toj daščici visio na zidu u oltaru, kao što sam video sličan natpis u oltaru, na zidu s južne strane, prikucanu plehanu pločicu, crnu s belim slovima, u mom rodnom mestu i drugim crkvama u okolini.

[26] Up. Pidalion, n. d. 329.

[27] Sv. Amvrosije, u pismu Marcelinu, veli da je osvećujući jednu crkvu u Milanu, položio pod oltar mošti Sv. Mučenika Protasija i Gervasija. On navodi i razlog zašto ih je tu metnuo: „Ovaj (Isus Hristos), Koji je za sve postradao, na oltaru, a oni (mučenici), koji su iskupljeni Njegovom Krvlju, pod oltarem“, (Nikoljskij, Ob antiminsah… n. d. 31).
Sedmi pak Vaseljenski sabor, svojim 7. kanonom, naređuje da ako je neki hram osvećen bez mošti, „da bude potpuno polaganje u njima Sv. Mošti. Ako li se od sada nađe neki episkop da osveti hram bez Sv. Mošti, da bude zbačen kao prestupnik crkvenih predanja“ (Pidalion, n. d. 268).

[28] N. d., k. 333.

[29] Objašnjavajući reč „iliton“, on veli da je to platno koje se stavlja ispod diskosa i putira, ne uvijajući se oko njih, koje se kod Latina naziva „korporale“. Dalje veli: „Iliton ima isti oblik koji i antimins… a ovaj se od onoga ničim ne razlikuje sem što na jednom mestu antimins ima prišivene mošti, a iliton nema“ (Evhologion, n. d. 112).

[30] Tvorenija prep. Teodora Studita u ruskom prevodu, S. Peterburg 1908, T. II, 287.

[31] Atinska sintagma, Atina 1852, T. II, 372.

[32] Kao u privatnim kapelama u kojima nije bilo arhijerejsko osvećenje, polaganje mošti, obnovljenje i otverzenje.

[33] Up. Pidalion, n. d. 246.

[34] K. Kaliniku, n. d. 176.

[35] Nikoljskij, Ob antiminsah… 102; A. Petrovskij, n. d. k. 802. Takvi su osobito „nepokretni antiminsi“, kako se pojedini nazivaju i u njegovom natpisu, a za koje Nikoljskij veli da su davani za postojani, stalni hram (isto, 81), koji je svakako osvetio arhijerej. Deset takvih antiminsa, od 1692. do 1785. g. Nikoljskij navodi i opisuje (str. 81-83).
Za ostale stare antiminse, iz 1343. i 1455. r., on ne iznosi podatke da li imaju, ili nemaju Sv. mošti, ali za njih 20, od 1486. do pred kraj XVII v., i druge, veli da imaju mošti (n. d. 293-320), na nekima čak piše: „mošti“, ili „tut mošči“ (n. d. 136, 140, 299). One između njih koji su dati ne za neki određeni hram ili za pokretne i privremene hramove, Nikoljskij naziva „pokretnim“ i navodi da se pojedini i u natpisu tako nazivaju: „dlja soveršenija službi na vsjakom mjestje“, „pri hramje Sošestvija Sv. Duha, obitelji pravoslavnoj Surdeckoj, podvižnij“; na nekim drugim „podvižno“ itd. (n. d. 61, 62).

[36] Da li stoga što bi oni bili spaljivani, kako se pretpostavlja (Svet. Dušanić, Antimins kao naučni objekt, Kalendar Crkva 1947. g., str. 61), za šta nema podataka, ili pre zbog neprijateljskog uništavanja u čestim ustancima i ratovima, jer je verovatno i kod nas bila praksa kao u Rusiji, da „prvobitno stari antiminsi nisu bili oduzimani, nego su se čuvali ili pod novim, ili pod sračicom na trapezi iste crkve“ (Nikoljskij, n. d. 100, 102), te su tako i mogli biti sačuvani.

[37] Podaci za Istoriju srpske Crkve, Beograd 1879, 88.

[38] LJ. Stojanović, Zapisi i natpisi, Beograd 1902, I, zap. 470, str. 150; zap. 643, str. 200; zap, 658, str. 205.

[39] Npr. antimins vretanijskog episkopa Maksima iz 1632. g.; Svidničkog i plateničkog ep. Isaije Popovića, iz 1690. g.; patr. Arsenija Čarnojevića, iz 1692. g.; antimins popa-jeromonaha Hristofora Bešenovca s kraja XVII i poč. XVIII v., koji je osvetio mitropolit Mojsije Petrović 1719. g.

[40] U zbirci Episkopije raško-prizrenske ima ih svega 11.

[41] Takav je običaj, izgleda, postojao u Rusiji u XV v., jer mitrop. Jona (1449-1460. g.), govoreći o novim antiminsima da ih treba osvećivati, veli dalje: „… a vethaja podtverždati s imenem našego smirenija, vo slavu Božiju“ (Nikoljskij, n. d. 99). U XVIII v. nekoliko episkopa Bjelogradske i Černigovske eparhije povlačili su stare i izdavali nove antiminse, a one koji su bili još dobri samo potpisivali. I za jedno i za drugo moralo se platiti dosta visokom cenom. Na traženje sinodske komisije, koja je poslata da to ispita, mitrop. černigovski Antonije odgovorio je da je to činio po običaju koji se vrši u Moldaviji (Nikoljskij, n. d. 278).

[42] I u Rusiji se od starina plaćalo za dobijeni antimins. Početkom XVI v. plaćalo se 1 do 1,5 rublja (što je odgovaralo vrednosti 8 do 10 rubalja 1913. g.); u doba mitrop. Makarija 25 kopejki. Patrijarh Joakim je ukinuo plaćanje za antiminse, no poslednji patrijarh Adrijan (1690-1700. g.) odredi da se plaća 1 rublja i 75 kopejki. I posle toga plaćanje je bilo nekoliko puta ukidano i ponovo uvođeno. Godine 1725. bilo je svedeno svega na 4 kopejke, a za svileni 5 rubalja, pa i 8, a 1868. g. plaćalo se 1 rublja (Nikoljskij, n. d. 267-293; A. Petrovskij, n. d. k. 807). U Srpskoj crkvi za antiminse se ne plaća, no po Uredbi Crkve Kraljevine Srbije iz 1846. i 1853. godine za nove antiminse plaćalo se 3 cesarska dukata (Zbornik pravila …, Beograd 1900, str. 42).

[43] Smatram da postupak povlačenja starih i izdavanja novih antiminsa kadgod se promeni episkop, u smislu davanja prava novog episkopa sveštenicima da mogu i nadalje vršiti bogosluženje, nije luturgički i kanonski osnovan. Sveštenodejstvovanje pravilno rukopoloženog sveštenika, koji nije učinio kanonsku krivicu, ne može biti u zavisnosti od volje bilo episkopa, vernih, ili koga drugoga, jer on rukopoloženjem dobija blagodat sveštenodejstva koju mu priznaje cela vaseljenska Crkva i koju on ima ma gde se našao. Druga je stvar što je on, kad se nađe van svoje parohije, ili eparhije, da bi sveštenoslužio, po kanonskom redu bio obavezan potražiti za to saglasnost starešine crkve i pokazati „mirno pismo“ od svog nadležnog episkopa, kako bi bilo izvesno da je zaista pravoslavni sveštenik, da nije pod zabranom sveštenodejstva, itd.
Svakako da se antimins koji je episkop davao u znak svoje saglasnosti da se može vršiti Liturgija u nekoj privatnoj kapeli, ili na kom drugom navedenom mestu, mogao i povući, ako bi, po njegovoj oceni, nastali razlozi za to. Ali antiminsi nisu samo znak saglasnosti episkopa sveštenicima da služe u izuzetnim prilikama, nego i pripadnosti parohijskim crkvama radi stalne potrebe vernih za Sv. Evharistijom. Stoga njihovo oduzimanje i davanje ne može biti u zavisnosti od jedne takve okolnosti kao što je promena episkopa. Pravilna je, dakle, primedba Nikoljskog, da se za povlačenje antiminsa „bezuslovno tražila njihova oveštalost“ (n. d. 99). Na takvom stavu, smatram, počiva i predstavka moskovskog mitrop. Filareta Sv. Sinodu 1861. g. da bi trebalo, kao u starini, praviti antiminse od lanene tkanine, jer su oni bivali u upotrebi bez povrede po 70 godina, dok oni od svile 25 godina ili još malje (Nikoljskij, n. d. 111).
I u tursko doba episkopi su imali načina da svoje prihode od sveštenika osiguraju naplaćivanjem za sinđelije, a ne izdavanjem ili neizdavanjem antiminsa (up. P. Kostić, Crkveni život u Prizrenu, Beograd 1928, 20).

[44] Tako veli i Jovan Kitruski, grčki pisac iz XII v., da se antiminsi stavljaju na one Sv. trapeze koje „sveštanjem nisu osvećene“ (Kalinikos, n. d. 177), a tako isto Matej Vlastar u svojoj Azbučnoj sintagmi: „Antiminsi se upravo polažu na one trapeze koje nijesu bile osvećene“ (Milaš, n. d. I, 512). Carigradski patrijarh Manuil II (1244-1255. g.) veli odlučnije: „Nije potreba da se stavljaju na Sv. trapeze sem za koje se ne zna da li su osvećene ili nisu. Jer antiminsi nemaju mesta na osvećenim Sv. trapezama. I gde se zna da su trapeze osvećene, nema potrebe za antiminsom“ (Kalinikos, n. d. 177). Savremeni pak liturgički pisac Konstantin Kallinikos izražava se još isključivije: „Antiminsi se upotrebljavaju samo na neosvećenim i neobnovljenim (akathieroton ke ankeniaston) Sv. trapezama, tako da se smatra da gde postoji i osvećena trapeza (thisiastirion) i antimins, da se prekoračuje kako cilj antiminsa tako i hiljadugodišnje crkveno predanje“ (n. d. 178).

[45] N. d. k. 332. Moguće da je ovaj propis izazvao pojavu postave (obično crvene ili plave boje), zašivene oko platna samog antiminsa, koju imaju i neki stari antiminsi, dok je najstariji i neki mlađi nemaju. U sadašnje vreme antiminsi redovno imaju postavu.

[46] Novaja Skrižalj, S. Peterburg 1859, 17.

[47] I. Dmitrevskij, Istoričeskoje, dogmatičeskoje i tainstvennoje izjasnjenije Božestvennoj Liturgiji, S. Peterburg 1884, str. 85, prim. 404.

[48] Na to ukazuje i čin u savremenom Arh. činovniku: „Vozsljedovanije kako osvješčati antiminsi arhijereju na njihže osvješčenodejstvovati svjaščeniku vo cerkvi idježe ne imat svjataja trapeza moščej“ (Moskva 1907,150).

[49] I. Dmitrevskij, isto.

[50] U Rusiji je i postao čin „Posljedovanije osvjaščenija hrama jagda tvorit jerej izbranij ot arhijereja i iskusnij“. Za ovaj način osvećenja hrama prep. Nikodim Svetogorac veli da je „protiv naredaba Evhologija, jer Evhologiji svuda, i Simeon Solunskn gde iznosi o obnovljenju, pominju arhijereja, a ne jereja” (Pidalion, n. d. 329).

[51] I prep. Nikodim Svetogorac veli: „U Rusiji (en Moskovia) nikad se ne upotrebljavaju antiminsi bez Sv. moštiju“ (Pidalion, n. d. 246).

[52] Navedeno mišljenje Kalinikosa da se „gde postoji i osvećena trapeza i antimins prekoračuje kako cilj antiminsa, tako i hiljadugodišnje crkveno predanje“, u suštini tačno, ipak ne može obesnažiti našu praksu, nastalu kako zbog postojanja hramova osvećenih jerejskim osvećenjem, tako i zbog nužde nametnute čestim ratnim razaranjima. Jer luturgički je zabranjeno služiti Liturgiju ako bi i trapeza i antimins bili bez Sv. moštiju, a ne kad ih i jedno i drugo imaju. Pored toga, antimins je od potrebe i za slučaj ako bi za vreme Liturgije nastao požar crkve, ili se od oluje ili zemljotresa počela da ruši, kako bi sveštenik mogao njime da obvije Sv. Darove i izišavši iz crkve, na drugom čistom mestu, na antiminsu svrši Liturgiju, počevši od mesta gde je prekinuo (Učiteljno izvestije, O slučajeh v služeniji Liturgiji priključitsja moguščih).

[53] Zbornik pravila, uredba i naredba Arh. sabora, Beograd 1900, str. 157.

[54] Na isti način pomenuto je, prema Učiteljnom izvjestiju, otiranje ruku, po pričešću, o iliton u članku o služenju Liturgije ep. bačkog Irineja (V. Glasnik 1972. g., br. 7 str. 183).

[55] Trembelas, n. d. 106.

[56] Goar, u glavnom tekstu, n. d. 61.

[57] U jednom rukopisu Varie lekciones. Isto 81.

[58] Vatikan. zbornik br. 573, XIV-XV v., Krasnoseljcev, Materiali… 109.

[59] Po 159. prav. Nomokanona pri V. Trebniku, ako bi zvezdica pala na zemlju, svešteniku se nalaže epitimija da ne liturgiše 50 dana.

[60] Dmitrijevskij, n. d. 611.

[61] Ke krusas avton orthion iremos en to agio disko (I udarivši njome uspravno, mirno po Sv. diskosu) (Evhologion Sinajske biblioteke br. 986, XV v., Dmitrijevskij, n. d. 611).

[62] Filotejev Diataksis, Trembelas, n. d. 14.

[63] N. d. 142. U našim rukopisima, od XIV v., se pominje ne guba, nego „metlica“, ne za otiranje ruke, nego za uređivanje čestica na diskosu po završetku proskomidije: „I vaz’m metlicu sabirajet ježe va s(ve)tem bljude česti ot izdola pod s(ve)ti hleb, jakože ležati va s(a)bljudeniji i utvrždeniji i ne ispadnuti čto“ (Služabnici Muzeja SPC u Beogradu: br. 227, XIV v., br. 117, 214, 215, 238, XVI v., Božidara Vukovića iz 1519. g., br. 108, XVI-XVII v.); isto tako na završetku Liturgije pri stavljanju čestica u putir: „I po sem sam ubo diakon vazmet rukama s(ve)toje bljudce i metlicu savakupljajet vsa va s(ve)tuju čašu, sa strahom i vsakim opasenijem jakože ničtože ot tančajših padnuti ili ostati…“ (Isti rukopisi, sem br. 215 kome na kraju nedostaje list ).

[64] Liturgikon, Jerusalim 1956, str. 100. Isto je tako po crkvenoslovenskom Arhijerejskom činovniku (Moskva 1890, 50a) i bugarskom Služebniku (Sofija 1928, str. 133, 383).

[65] Novaja Skrižalj, n. d. 261.

[66] N. d. 455: „… zatim uzima gubu, otire njome ruku, i celivavši gubu polaže na mesto“.

[67] „Ho ruku, pre nego što se dotakne glave, ako bi koja čestica čvršće prionula, Sv. gubom nad diskosom otiru najpažljivije“ (n. d. 129).

[68] N. d. 316. Pravilnik, Zaječar 1907, II, 101.

[69] N. d. 725.

[70] Sem ako on, uz ep. Melentija, ne smatra da se iliton skine sa antiminsa, savije „i stavi na kraj Sv. prestola, gde stoji do svršetka Sv. Liturgije, kad se opet u njega uvije antimins“ (Nastlnjaja knjiga, n. d. 907; Pravilnik, II, 55).

 

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *