Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига III

Од кога се дела Агнеца спремају честице за причешће болних?

 

ПИТАЊЕ: Од ког се дела Агнеца спремају честице за причешће болних? Једни свештеници секу у ту сврху цео Агнец, други пак само делове НИ-КА, а честице од ХС, веле, треба осушити и оставити за причешће болних свештеника. Како овде у ствари треба поступати?

 

ОДГОВОР: На ово питање дат је укратко одговор у излагању: Да ли се може долити вина у путир кад остану у њему мрвице Агнеца, натопљених Светом Крвљу, да би се њима олакшало причешће верних који још нису причешћени?[1] Ту је речено: „Кад је потребно, свештеник може употребити за причешће верних и честицу ИС, као и део честице ХС (од које ће, у таквом случају, узети само део да се причести сам, остали свештеници и ђакони)“, као што саветује еп. Мелентије у свом Правилнику. У редовним приликама, разуме се, остаће при установљеном реду, да се честицом ХС причешћује само свештенство. У даљем се излагању вели још одређеније: „Уосталом, тако бива и са Агнецом који се спрема за причешће болних. Он се цео натапа Часном Крвљу, сече у делиће и суши, па се онда причешћују болни, без обзира од ког је дела Агнеца честица. Тим се честицама причешћују и болни свештеници, а не суши се за њих само честица ХС“. Према томе, правилно је да се за болне остављају честице од целог Агнеца, а не само од делова НИ-КА.

Исправност оваквог става потврђује и разматрање историјског развитка Чина причешћа од најстаријег доба до данас. У прво време, на престо је стављен цео хлеб ради освећења и ломљења пред причешће, како би сваки од присутних верних и свештеника примио један део. Нема података да се тада свештенство причешћивало од неког извесног одломка Светог Хлеба, а верни од другог. Битно је да су сви примили од једног истог хлеба и тако бивали једно са Христом и између себе: „Хлеб који ломимо није ли заједница Тела Христовог? Јер смо један хлеб, једно тело ми многи, јер сви од једног Хлеба једемо“ (1 Кор. 10, 16, 17). Овом ломљењу већ од VI в. придаје се симболичко значење крсне жртве Спаситељеве, на шта подсећају и речи које се при томе изговарају: „Раздробљајетсја и раздјељајетсја Агнец Божиј…“. Доцније ће се честице Агнеца постављати крстообразно на дискосу, за шта имамо потврду већ у рукописима ХII-ХШ века.[2] Из VI в. имамо такође потврду за стављање једне честице Агнеца – после ломљења – у путир, на Истоку познато под називом „еносис“, „сједињење“ Тела и Крви у путиру, јер су се они, освећени појединачно, све дотле налазили на Часној трапези одвојено једно од другог. Сједињење бива уз изговарање речи „Исполњеније Духа Свјатаго“, чиме се означава да Духом Светим бива како освећење Дарова, тако и њихово сједињење.[3]

Задуго није било ни копља, ни исецања Агнеца из просфоре, нити вађења осталих честица.[4] Тек у IX в. Свети Теодор Студит помиње употребу копља на проскомидији. Још доцније помиње се цртање крста копљем на просфори и вађење Агнеца; од XIV в. вађење осталих честица, најзад употреба печата на просфорама и пропис да се Агнец дели на четири дела,[5] од којих се део ИС ставља у путир, делом ХС причешћује служеће свештенство, а делом НИ-КА причешћују верни. Но још у XVI-XVII в., како видимо из појединих грчких рукописа, у том погледу није устаљена пракса, те се при причешћу свештеника поступа различито. Пошто стави честицу ИС у путир, упућује се свештеник да за своје причешће: „узима једну од три честице“; или: „причешћује се од три честице“; или: „узима доњу“.[6] И у савременом Архијерејском чиновнику налази се пропис, кад служећег свештенства буде много, те од честице ХС неће бити довољно за причешће свију („ашче же не довољно будет части онија“), да епископ говорећи: „Раздробљајетсја и раздјељајетсја Агнец Божиј“, узима једну од честица НИ-КА и одваја од ње колико треба да се причесте сви клирици („раздробљајет и другују от дву“). У Литургији Светога Јакова одређује се пак да се честица ХС ставља у путир, а остале три деле на потребан број за причешће свештенства и верних.

Из казивања Учитељног извјестија, у одељку: „Како хранити Божественија Тајни бољних ради“, са извесношћу може се закључити да цео Агнец, за то припремљен, освећен и напојен Животворном Крвљу, свештеник треба да раздроби св. копљем на мале честице. Ту је реч о целом Агнецу који се напаја Животворном Крвљу („Напајајет же свјатиј Агнец Животворјашчеју Кровију“), пред сушење свештеник га цео вади из кивота, полаже цео на дискос, и пошто се долично поклони, дроби га цео с побожношћу. Нема ниједне речи о томе да честицу ИС или ХС треба издвојити. Потпуно исто налазимо у сличном одељку грчког превода Учитељног известија[7] које наводи ово упутство од речи до речи, помињући такође свагда цео Агнец. Исто је тако у преводу Учитељног извјестија на бугарски језик, штампаном на крају Служебника издатог у Софији 1928. год. У одељку „Приготовјане на запасни Свете Дарове“ вели се: „И с копљем дроби Свети Агнец на мале честице…“.[8] У старом руском Служебнику, штампаном у Кијеву 1620. г., у којем још нема Учитељног извјестија, али има неколико других додатака, међу њима и „О Свјатом Агнцје в свјатиј Четверток закалајемом и о сохрањенији јего чрез все љето“, упутство је сасвим слично, али је од значаја за нас што се ту изриком помиње дробљење целог Агнеца: „И начинајет св. копијем раздробљати Св. Агнец… Раздробив же все…“.[9]

Из описа овог чина код проф. Мирковића такође се закључује да се цео Агнец копљем дроби на мале честице за потребе болних.[10] Исто излази из казивања Њестеровског: „На Велики четвртак… свештеник вади други Агнец, као за Литургију Пређеосвећених Дарова, освећује и помоћу кашичице напаја Агнец Светом Крвљу над чашом. После Литургије дроби га копљем на мале делове и суши на престолу“.[11] Уопштено о подели целог хлеба копљем на мале делиће говори и проф. Фундулис према „Иера Антхологија“ иероди-даскала Данила Георгопула, у ствари превода овог одељка из Учитељног извјестија.[12]

Епископ Мелентије сасвим одређено и јасно вели да се дели цео Агнец: „Потом (свештеник) узима копље и њиме иситни сав Свети Агнец на ситне честице“. У примедби под текстом наставља овако: „не остављајући посебну честицу „ХР“ како то понеки погрешно чине. Јер болно свештено лице може се причестити ма којом било честицом Света Тела Христова“.[13] Потпуно исто наводи се у Диатаксису на крају Литургикона јерусалимског,[14] а такође и Николајевићевом Великом типику.[15]

Према излагању К. Никољског, који износи слично питање и даје на њега одговор, види се из самог питања да су у то време у Русији честице за болне остављане од целог Агнеца. Питање је гласило: „На Велики четвртак, припремају ли се „запасније (резервни) Дари“ за причешће болних, при чему, у пракси, све четири честице Агнеца иду у „запасније Дари“? Треба ли тако поступати, држећи се строго Служебника, по којима се мирјани могу причестити само честицама НИ и КА?“ У одговору који је дат у Церковном Вестнику 1893. г., а који Никољски наводи, заступа се мишљење да се не остављају честице за болне мирјане од целог Агнеца, него само од делова НИ и КА: „Агнец за „запасне Даре“ треба делити на четири дела, при чему део ИС треба стављати у путир при сједињењу Дарова, део ХС треба дробити за случај болести свештенослужитеља, а делове НИ и КА раздробити за причешћивање болесних мирјана“. К. Никољски се не слаже са овим мишљењем, и на основу излагања свих дејстава са Агнецом за болне у Служебнику и Учитељном известију закључује да је наведено мишљење сасвим неправилно. Навешћемо његове речи дословно: „Овде, у изнетом питању и одговору, разуме се други Агнец тј. онај за спремање Св. Дарова за болне. Учитељно извјестије у Служебнику не вели да би се овај Агнец делио на четири дела, и да би се од тог другог Агнеца спуштала честица у путир. Сједињење Агнеца са Светом Крвљу бива „полагањем Агнеца (а не његових делова) на антиминсну губу, натапајући га Животворном Крвљу над Светом чашом помало кашичицом (Изв. учит.). У Учитељном известију не говори се о посебном, одвојеном одељку за чување Светих Дарова као „запас“ за болесне свештенослужитеље. Свештенослужитељи се могу причешћивати и од честица Агнеца на којима се налазе слова печата НИ и КА. Агнец Божји је раздробљајемиј, не раздјељајемиј (В. у Чиновнику о причешћу). Један је хлеб, од једног се хлеба сви причешћујемо (1 Кор. 10, 17)“. Најзад Никољски закључује: „Дробљење сва четири дела другог Агнеца ради причешћа „запасним“ Даровима није у противречности с посебно установљеним чином (поретком) причешћа на Литургији“.[16] Из његовог излагања, дакле, излази да се за болне дроби и суши цео Агнец, а затим да се честицама од ког било његовог дела причешћују како болни мирјани, тако и свештеници.

С. Булгаков, пак, поред свију ових јасних доказа, сматра да се и овај, други Агнец, који ће се сушити и оставити за причешће болних, такође дели на четири дела, од којих се део ИС спушта у путир, део ХС дели на мање честице и суши за болне свештенике, а део НИ-КА за болне мирјане. На чему он то заснива? Сем позивања на одговоре дате у Церковном Веснику за 1887, 1893. и Руководству дља сељски паст. 1889, као једини доказ он износи опште наводе Учитељног извјестија да се „Свети Агнец за „запасне“ Дарове припремао исто онако као и за Пређеосвећену Литургију“.[17] Пошто се на овој Литургији „Свети Агнец разлама за причешће и свештенослужитеља и мирјана на четири дела… природно је“ – вели он – „да на тај начин треба да буде раздробљен и Св. Агнец припремљен за причешће болних…“.[18] Да је погрешно извођење оваквог закључка из сасвим уопштеног казивања Учитељног известија да се Агнец за причешће болних спрема „по Чину како се у Велики пост чини за Пређеосвећену Литургију“ – мислим да је сувишно и наводити.

Према томе, правилно је цео спремљени Агнец за причешће болних поделити на мале честице, осушити и употребљавати по потреби како за причешћивање болних мирјана, тако и болних свештеника.

 

Гласник, април 1976.

 


НАПОМЕНЕ:

[1] В. Гласник бр. 6. за јун 1973, 143.

[2] П. Трембелас, Е трис литургие, Атина 1935, 132.

[3] Трембелас, н. д. 134; Л. Мирковић, Литургика II, 112.

[4] Уп. Архим. К. Керн. Евхаристија, Париз 1947, 157; П. Трембелас, н. д. 19, 20; Гласник бр. 8, 1974 г., 184.

[5] У другим источним Литургијама хлеб пред причешће дели се на више делова: у Мозарабској Литургији на 7 делова; код Копта на три, па онда сваки од ова три опет на три, свега девет делова; у несторијанским и јерменским Литургијама дели се на два дела; код Сираца на онолико делова колико је потребно (В. Трембелас, н. д. 133).
Што се тиче момента дељења Агнеца, у грчким, римским и египатским (Св. Марка) Литургијама бива после читања Молитве Господње. У галиканским, амвросијским, коптским и сирским пре ове молитве. И у египатској Литургији је пре ове молитве, али се она код њих чита после причешћа (исто 13, 134).

[6] Трембелас, н. д. 138.

[7] Које се под именом „Упутство јерејима и ђаконима, прегледано од свјатјешег патријарха цариградског Калиника“ („Ерминиа прос тус иерис ке диаконус, тхеоритхиса пара ту панагиотату патриарху К. Калинику ке ипо тис синоду диа ту дидаскалу”) налази као додатак у преводу дела Св. Симеона Солунског на новогрчки језик (Симеону архиепископу тхесалоникис та апанта, издање В. Ригопулу, Тхесалоники, без год. издања).

[8] Стр. 540.

[9] Од интереса је да укажемо на казивање овог Служебника да се Св. Агнец припремљен на Велики четвртак, и натопљен Животворном Крвљу, ставља у „артофорион, сијест, кивот, или хранилицу Божествених Тајин“ и ту стоји и све до јутрење Светлог уторка. Тада, обукавши се у све одјејање, свештеник га вади, кади, копљем дели на ситне честице („на дробнија частки“) и суши на прописан начин док појци врше јутрењу (стр. 4-6 посебне нумерације).
И према Требнику Петра Могиле, такође се Агнец за причешће болних не суши одмах, на Велики четвртак после Литургије, него сутрадан, на Велики петак. За време шестопсалмија и Велике јектеније свештеник врши са Агнецом све што је прописано у Учитељном извјестију (Никољскиј, Пособије…, С Петербург 1900, 694). Можемо се домишљати да је тако чињено можда због мноштва причесника на Велики четвртак. Али је тешко то све вршити и на јутрењи Великог петка кад се читају Страсна Еванђеља. Остављати га пак до Светлог уторка доста је далеко, поготово кад је Васкрс доцкан и наступе топли дани. У Русији је то још којекако могуће, јер хладноће већином трају и у то време, али код нас, или у Грчкој то већ не би било саветно. Зато проф. Фундулис, предочавајући свештеницима ову тешкоћу, вели да је најбоље да се сушење обави „ако је могуће истог дана (тј. на Велики четвртак), или најдаље идућег дана“ (Апантисис ис литургикас апори ас, Атина 1970, II, 67).
У потреби, Агнец за причешће болних може се спремити и сушити и у друге дане преко године а не само на Велики четвртак (Учитељно извјестије). У храмовима у којима се служи свакодневно Св. Литургија не морају се сушити честице за болне, него се може оставити део Св. Агнеца, напојен Часном Крвљу до сутрадан, да би се употребио у случају нужде (Учитељно извјестије).

[10] Литургика II, Београд 1967, 77.

[11] Литургика, ч. II, Курск 1900, 216.

[12] Апантисис ис литургикас апориас, Атина 1970, II, 66.

[13] Правилник, II, Зајечар 1907, 143.

[14] Изд. 1956. год. 171.

[15] Казивање Учитељног известија да треба сушити цео Агнец помиње В. Николајевић у Великом типику, Београд 1971, 189.

[16] Пособије, С. Петербург 1900, 694, 695.

[17] Настољнаја књига, Харков 1900, 731.

[18] Исто.

 

Comments are closed.