Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига III

Клањање пред Светим Агнецом

 

ПИТАЊЕ: У одговору на ПИТАЊЕ: „Зашто се на речи „Вонмем! Свјатаја Свјатим“ уздиже само Агнец, а не и путир, навели сте да, првобитно, свештеник није подизао Агнец, него само руку и да тај гест није значио позивање верних да се Светом Агнецу клањају, као што тврди један савремени тумач Литургије. И у једном разговору, чини ми се, да сте рекли да се у Православној цркви не клања Светим Даровима до пред само причешће.

Откуд онда неки писци говоре о клањању Агнецу, описујући поворку Светих епископа у апсиди олтара старих, живописаних цркава и манастира?

 

ОДГОВОР: Неће бити да сам ја говорио да се у Православној цркви не клања Светим Даровима, него тек непосредно пред причешће, кад и у савременом Служебнику стоји да се свештеник и ђакон „клањају побожно“ пред „предложеним Часним Даровима“, на крају проскомидије (како сам и сам чинио као јерођакон и јеромонах), и кад се и епископ клања пред примањем дискоса, а затим путира, на Великом входу – како и сам чиним на Литургији. Поготово, пак, кад Црква прописује да на Литургији Пређеосвећених Дарова, при преносу Светих Тајни, верни треба да „богоподобни поклон учине Христу Богу Који је у Тајнама, јер су савршено пре освећене“.[1]

Из казивања Светог Симеона Солунског видимо да је тако било и у старини. На Литургији Пређеосвећених Дарова, „на Св. входу треба да сви падну (земљи), јер су савршени Божански Дарови, те је заиста ту сам наш Спаситељ присутан“.[2] А тако говоре и савремени литургички писци: проф. др Лазар Мирковић: „А цео народ с појцима пада челом земљи, јер се клањају освећеном Агнецу И(сусу) Христу“;[3] К. Никољски говори исто тако, наводећи пропис Типика;[4] архиепископ Венијамин: „Дужни смо тада с топлотом душе припасти земљи“.[5]

Него говорио сам да ово клањање нема посебан карактер, независно од Свете Eвхаристије, него да бива у вези с њом и поступним припремањем за сједињење са Христом у Светом Причешћу. Говорио сам да код нас нема посебног клањања Светом Хлебу, како то постоји у Римокатоличкој цркви, где се освећена хостија, у нарочитом сасуду (остензориј, монстранца, показница), излаже погледу верних да би јој се клањали. Код њих, у дужност неких монашких редова спада и та да даноноћно приносе молитве и клањање освећеној хостији. Код нас се, дакле, Агнец и путир освећују не ради клањања, него ради причешћа. Клањањем ми изражавамо своју веру да је Свето Причешће право Тело и Крв Христова и указујемо му поштовање да причешћујући се постајемо сателесници Христови.

У погледу уздизања Агнеца при речима „Свјатаја Свјатим“, као и првобитно уздизање руке, да немају смисао позива верним да се Светом Хлебу клањају, поред наведеног казивања Светог Јована Златоуста, Светог Германа, Светог Симеона Солунског и Николе Кавасиле,[6] навешћемо још речи истог Светог Јована које претходе онде наведеним. Говорећи да су се у његово време неки причешћивали једанпут годишње, неки двапут, а неки више пута, и ставивши ПИТАЊЕ: „Коме одобрити, онима који се једанпут причешћују, или онима који често, или онима који ретко?“ – Свети Јован одговара: „Ни једнима, а ни другима, ни трећима, него онима који се причешћују са чистом савешћу, чистим срцем, беспрекорним животом. Такви нека приступају увек, а који нису такви – никад. Зашто? Зато што они навлаче на себе суд, осуду, казну и мучење“.[7]

Из ових речи, као и из наведених у поменутом одговору, види се јасно да свештеник и гестом уздизања руке, и речима „Свјатаја Свјатим“, казује једно исто: „Ко није свет нека не приступа“,[8] тј. и једно и друго значе позив достојним да се причесте, недостојним пак да се не причесте, док се не очисте и потруде да буду достојни. Никако позив и једнима и другима да се Светом Причешћу клањају.

Што се тиче појединих писаца, историчара уметности и др., стоји тврдња да они поворку Светих епископа, у доњој зони олтарске апсиде, молитвено погнутих глава према представи путира и Агнеца (детета-Христа), на дискосу у средини апсиде, називају „поклоњење Христу-јагњету“; „поклоњење јагњету“; „поклоњење Агнецу“;[9] „клањање Христу-жртви“; „поклоњење жртви“;[10] „поклоњење Агнецу“;[11] „служба Агнецу“.[12]

Уколико би се ови изрази употребљавали као стручни назив (терминус техникус) за ову сцену, могли бисмо их разумети. Али ако би се њима хтео да означи и смисао шта сцена представља, прихватити их не бисмо могли, из разлога што сцена означава служење евхаристијске жртве, Свете Литургије.

Да је то заиста тако, указаћемо на следеће чињенице: Путир и дискос, у средини те сцене, почивају на представи Часне трапезе. На дискосу (патена) лежи Агнец, тј. дете-Христос, изнад кога је некад звездица и прекривач-дарак,[13] некад прекривач без звездице, а некад нема ни прекривача-дарка. Свети епископи су у пуном литургијском одјејању, на челу са Светим Василијем на северној, а Светим Јованом Златоустим на јужној страни апсиде,[14] обично са десницама сложеним, за благослов, благосиљају према дискосу и путиру.

Но, од особите је важности, за разумевање њихове и функције осталих Светих епископа овде, чињеница што они држе у једној, или обе руке развијене свитке са текстом редовно из чина Литургије. У манастиру Сопоћани то је свега једна молитва: „Боже свети и ва светих почиваја…“, која долази и сада пред читањем Апостола.[15] У Богородичиној цркви манастира Студенице, на свицима Светих јерараха налазе се почеци пет литургијских молитава: поред наведене пред Апостол, још молитва проскомидије: „Боже, Боже наш, небесни хлеб…“, херувимске песме: „Никтоже достојин…“, прва молитва канона евхаристије: „Сиј Владико Господи Боже…“ (Василијеве Литургије) и заамвона молитва: „Благослови благословештеје те Господи…“.[16] Четири овакве молитве, уз пет возгласа, налазе се и на свицима Светих епископа у олтару манастира Свете Тројице код Пљеваља: Молитва верних друга: „Паки и многашти…“; херувимске песме; по освећењу дарова: „Јакоже бити причештајуштим се…“; молитва заамвона. Возгласи су: по првој молитви верних: „Јако подобајет Тебје…“; по молитви оглашених: „Да и ти с нами славет…“; по сугубој јектенији: „је Јако милостив и чловекољубац…“; по другој молитви верних: „Јако да под државоју…“; по освећењу дарова: „Изредноје о Пресветој…“.[17]

У Богородичиној цркви манастира Пећке патријаршије на свицима су почеци такође пет молитава Златоустове Литургије: Проскомидије, херувимске песме, молитва другог приношења: „Господи Боже Васедржитељу, једин свет…“; молитва из „Пијте от њеје вси“: „Поминајуште убо спаснују заповед…“; молитва по освећењу дарова: „Помени Господи град са ва њемже живем…“. У цркви Светог апостола истог манастира, на одговарајућим свицима, почеци су осам литургијских молитава, од којих су четири као у цркви Свете Богородице (изузев молитве проскомидије), а друге четири: Друга молитва верних: „Паки и многашти ти припадајем…“; прва и друга молитва Канона Евхаристије: „Достојно и праведно те пети…“; „Са (с) ими и ми блаженим силама…“; молитва главоприклоњења по „Оче наш“: „Благодарим те Цару невидими…“. У цркви Светог Димитрија истог манастира на свитку Светог Григорија Богослова пише: „Твоја от Твојих…“. Остали ликови у овом низу, или њихови свици су уништени од влаге…

У манастиру Грачаница има девет почетака литургијских молитва на свицима Светих епископа. Поред трију (Херувимске и Трисвете песме, и по освећењу дарова „Изредно о Пресвете…“), претходно наведених, има шест других: Молитва трећег антифона: „Јеже обштије сије и сагласније…“; Малог входа: „Владико Господи Боже наш…“; другог приношења (по Великом входу): „Господи Боже Васедржитељу…“; молитва оглашених: „Господи Боже наш, иже на високих живи…“; верних прва: „Благодарим те Господи Боже сил…“; верних друга: „Паки и многашти…“.

У манастиру Дечанима на одговарајућим свицима има десет молитава, од којих су седам од претходно поменутих,[18] а остале три су до сада непоменуте: Молитва другог антифона: „Господи Боже наш, спаси људе своје…“; молитва пред „Оче наш“: „Тебе предлагајем живот наш…“; молитва пред „Светаја Светим“: „Вамни Господи Исусе…“.

У Краљевој цркви у манастиру Студеници, на свицима Светих епископа у олтарској апсиди, налазе се такође почеци десет литургијских молитава. Од њих су девет од већ познатих.[19] Молитва по причешћу: „Благодарим те Владико чловекољубче…“, не налази се међу до сада поменутим молитвама. Као обично, и овде се у центру олтарске апсиде, на представи Часне трапезе, налази путир и дискос са дететом-Христом, прекривеним дарком. Али је од значаја да испод рипида двају анђела, пригнутих Светим Даровима, стоји натпис из чина проскомидије, који се и данас говори при сечењу хлеба-Агнеца, по доњој, мекој страни: „Жрет се и закалајет се Агнец Божји за живот всего мира“.[20] Речи наведеног натписа јасно казују да је овде представљено вршење проскомидије, као почетка Свете Литургије, чији даљи ток до краја означавају молитве на свицима Светих епископа у том реду.

Још одређенија сцена проскомидије приказана је у ниши проскомидије манастира Матејче. На представи Часне трапезе налази се дискос на коме лежи наго дете-Христос. Један Свети јерарх, стојећи са јужне стране, благосиља, а други, са леве, придржавајући дете-Христа левом руком за ноге, десну са копљем пружа према Њему, очигледно представљајући тако чин проскомидије.

За обе ове фреске, са представом детета-Христа на дискосу и Светим епископима са једне и друге стране, тешко би се могло рећи да представљају „поклоњење Агнецу“, поготову ону из Матејче, него вршење чина проскомидије. У апсиди главног олтара Богородице Љевишке у Призрену налазе се ликови четири Света архијереја: Јована Златоуста и Григорија Богослова са јужне, Светог Василија Великог и Светог Атанасија Великог са северне стране. У средини апсиде је представа Часне трапезе и на њој, северно дискос са Агнецом-Дететом Христом, на јужној путир, а између дискоса и путира расклопљена звездица. Свети Григорије и Свети Атанасије обема рукама држе по свитак са натписом: „Изредно о прес(ве)теј и чистеј и пребл(а)госл(о)вењеј…“ = возглас по освећењу Дарова (Свитак Светог Григорија) и: „Сподоби нас Вл(а)дико са дрзно…“ = возглас пред „Оче наш“ (на свитку Светог Атанасија Великог).

Карактеристично је овде да Свети Јован и Свети Василије немају уопште у рукама свитка, него десном благосиљају, а левом показују, Свети Јован према путиру, а Свети Василије према Агнецу на дискосу. Најпре ће бити да оба ова геста, указивања левом и благосиљања десном Агнеца на дискосу и путиру, илуструју моменат: „И сотвори убо хљеб сај частноје тело Христа Твојего; А јеже ва чаши си частнују крв Христа Твојего“. Речи при томе нису наведене вероватно због тога што су оне унеколико друкчије у Василијевој од оних у Златоустовој Литургији.

Из свега што смо до сада изнели, може се одређено закључити да се на свицима Светих епископа, у доњој зони олтара поменутих манастира, налазе редовно молитве Литургија Светог Јована Златоуста и Василија Великог, од проскомидије па редом: молитве антифона, Малог и Великог входа, трисвете песме, молитве оглашених и верних, молитве по Великом входу, Канона Евхаристије и по освећењу дарова, молитве пред „Вонмем! Свјатаја Свјатим!“ и по причешћу и, најзад, заамвоне, дакле од почетка Литургије до њеног краја. Значи, цела ова сцена са представом Часне трапезе, дискоса са Агнецом на њој, и путира, као и Светих јерараха с једне и друге стране, потпуно литургијски обучених, приказује ништа друго него њихово служење Свете Литургије.

Свакако да се ова представа, служење Литургије Светих епископа, није случајно нашла у олтару на том месту. Она треба да је веза између представе причешћа апостола, која је изнад ње, и служења садашње, актуелне Литургије, на Часној трапези у центру олтара, која је испред ње. У причешћу апостола, које врши сам Исус Христос, представљена је Његова првосвештеничка служба, у којој је Он првосвештеник и жртва за грехе свега света. По његовој заповести: „Ово чините за мој спомен“ (Лк. 22, 29), Света Евхаристија је вршена одмах од почетка у време апостола. Примивши је од њих, служили су је кроз векове Свети Оци, а примивши је од ових, служимо је и ми сада, у ово време, не као неку нову жртву, него ону исту жртву Христову за све људе, не понављајући је (јер је она непоновљива), него настављајући, да би је предали поколењима после нас и тако да се служи до краја света, „док не дође (Господ)“ (1 Кор. 11, 26.).

Што се тиче сликања Светог Хлеба, Агнеца, у облику детета-Христа, свакако да она треба да илуструје речи Господње: „Ово је моје Тело…, ово је Крв моја“ (Мт. 26, 26, 27), тј. да очигледно прикаже да Агнец, иако извађен из хлеба, просфоре, и вино у путиру, по освећењу нису више обичан хлеб и вино, него Тело и Крв Христова. На овај начин да нам стално доводе на ум речи Светог Кирила Јерусалимског: „Не гледај, дакле, као на обичан хлеб и вино, јер су, по Господњој одлуци, Тело и Крв Његова. Ако и (чулни) осети оно казују, но вера те убеђује. Не суди ствар по укусу, него се обавести од вере несумњиве, да се удостојаваш Тела и Крви Христове“.[21]

Несумњиво, дакле, да је у овој сликарској представи реч о служењу Свете Евхаристије, мада се то на први поглед не уочава, јер су Свети епископи молитвено пригнутих глава у правцу дискоса и путира, што је онда повукло на израз „поклоњење Агнецу“. На постанак овог израза свакако је дејствовало и постојање праксе клањања освећеном хлебу у Западној цркви, што је страно Православљу.

Да не буде забуне, израз „поклоњење Агнецу“, „служење Агнецу“ и слично, није саветно употребљавати за ознаку ове познате сцене, него боље „служење Свете Евхаристије“, или „служење Свете Литургије“.

 

Гласник, мај 1987.

 


НАПОМЕНЕ:

[1] Црквенословенски Типик, сијест Устав церковниј, Москва 1877, л. 301a.

[2] О Св. Молитви, г. 355, Мињ. П. Г. 155, к. 657.

[3] Литургика, Београд 1966, II, 1,134.

[4] Пособије к изученију Устава богослуженија Православној церкви, С. Петербург 1900, 486.

[5] Новаја Скрижаљ, С. Петербург 1856, 294.

[6] Уп. Гласник 1986, 116.

[7] Св. Јоанна Злат. Творенија, в русском переводје, С. Петербург 1906, 17. беседа на посл. Јевр. 4; Т. XII, 153, 154.

[8] Исто, 155.

[9] Проф. Светозар Радојчић, Милешева, Београд 1963, 75; Старо српско сликарство, Београд 1966, 18, 58, 99, 106 итд.; „Грачаничке фреске“, у Византијска уметност почетком XIV в., Београд 1978, 176.

[10] Проф. др Војислав Ђурић, Сопоћани, Београд 1963, 75; исто, 66, 67, табле бр. I, II.

[11] Душан Тасић, Студеница, Београд 1968, Сликарство, стр. 80, 81, итд.

Гордана Бабић, Сликарство Богородице Љевишке: „Поклоњење Агнецу“ (табле у боји, V, VI, VII), „Архијереји се клањају Агнецу“ (стр. 116. у Драга Панић и Гордана Бабић, Богородица Љевишка, Београд 1975).

[12] Др Владимир Петковић, Преглед црквених споменика кроз повесницу српског народа, Београд 1950, 14, 74, 122, 142, итд. Проф. Петковић у својој књизи Манастир Студеница, Београд 1924, ову сцену назива „процесијом св. Архијереја“, 70.

[13] У ман. Дечанима.

[14] У Сопоћанима, манастиру Бањи код Прибоја, Дечанима; Манасија обратно: Св. Василије је са јужне, а Св. Јован Златоуст са северне стране.

[15] Она почиње на свитку Св. Јован Златоуста, па се наставља на свицима 4 остала епископа на тој северној страни, да би се наставила на свитку Св. Василија Великог и других 6 епископа на јужној и 2 последња на северној страни апсиде.

[16] Студеница, Д. Тасић, Сликарство, н. д. 80, 81.

[17] Сретен Петковић, Манастир Св. Тројица код Пљеваља, Београд 1974, 132-135.

[18] Молитва проскомидије; херувимске песме; другог приношења; друга молитва Кан. Евхаристије: „Са сима и ми…“; по освећењу дарова: „Изредно о Пресветој“; главоприклоњења по „Оче наш“…

[19] Молитва проскомидије; трећег антифона; друга молитва верних; херувимске песме; прва по освећењу дарова: „Јако бити причештајуштим се…“; „Изредно о Пресветеј…“: после „Оче наш“; пред „Свјатаја Свјатим“; заамвона молитва.

[20] Влад. Петковић, Студеница, н. д. 59, 68, 71.

[21] Четврта мистагошка катихеза, VI, изд. ВЕПЕС, Атина 1969, Т. 39, 256.

 

Comments are closed.