Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga III

Klanjanje pred Svetim Agnecom

 

PITANJE: U odgovoru na PITANJE: „Zašto se na reči „Vonmem! Svjataja Svjatim“ uzdiže samo Agnec, a ne i putir, naveli ste da, prvobitno, sveštenik nije podizao Agnec, nego samo ruku i da taj gest nije značio pozivanje vernih da se Svetom Agnecu klanjaju, kao što tvrdi jedan savremeni tumač Liturgije. I u jednom razgovoru, čini mi se, da ste rekli da se u Pravoslavnoj crkvi ne klanja Svetim Darovima do pred samo pričešće.

Otkud onda neki pisci govore o klanjanju Agnecu, opisujući povorku Svetih episkopa u apsidi oltara starih, živopisanih crkava i manastira?

 

ODGOVOR: Neće biti da sam ja govorio da se u Pravoslavnoj crkvi ne klanja Svetim Darovima, nego tek neposredno pred pričešće, kad i u savremenom Služebniku stoji da se sveštenik i đakon „klanjaju pobožno“ pred „predloženim Časnim Darovima“, na kraju proskomidije (kako sam i sam činio kao jerođakon i jeromonah), i kad se i episkop klanja pred primanjem diskosa, a zatim putira, na Velikom vhodu – kako i sam činim na Liturgiji. Pogotovo, pak, kad Crkva propisuje da na Liturgiji Pređeosvećenih Darova, pri prenosu Svetih Tajni, verni treba da „bogopodobni poklon učine Hristu Bogu Koji je u Tajnama, jer su savršeno pre osvećene“.[1]

Iz kazivanja Svetog Simeona Solunskog vidimo da je tako bilo i u starini. Na Liturgiji Pređeosvećenih Darova, „na Sv. vhodu treba da svi padnu (zemlji), jer su savršeni Božanski Darovi, te je zaista tu sam naš Spasitelj prisutan“.[2] A tako govore i savremeni liturgički pisci: prof. dr Lazar Mirković: „A ceo narod s pojcima pada čelom zemlji, jer se klanjaju osvećenom Agnecu I(susu) Hristu“;[3] K. Nikoljski govori isto tako, navodeći propis Tipika;[4] arhiepiskop Venijamin: „Dužni smo tada s toplotom duše pripasti zemlji“.[5]

Nego govorio sam da ovo klanjanje nema poseban karakter, nezavisno od Svete Evharistije, nego da biva u vezi s njom i postupnim pripremanjem za sjedinjenje sa Hristom u Svetom Pričešću. Govorio sam da kod nas nema posebnog klanjanja Svetom Hlebu, kako to postoji u Rimokatoličkoj crkvi, gde se osvećena hostija, u naročitom sasudu (ostenzorij, monstranca, pokaznica), izlaže pogledu vernih da bi joj se klanjali. Kod njih, u dužnost nekih monaških redova spada i ta da danonoćno prinose molitve i klanjanje osvećenoj hostiji. Kod nas se, dakle, Agnec i putir osvećuju ne radi klanjanja, nego radi pričešća. Klanjanjem mi izražavamo svoju veru da je Sveto Pričešće pravo Telo i Krv Hristova i ukazujemo mu poštovanje da pričešćujući se postajemo satelesnici Hristovi.

U pogledu uzdizanja Agneca pri rečima „Svjataja Svjatim“, kao i prvobitno uzdizanje ruke, da nemaju smisao poziva vernim da se Svetom Hlebu klanjaju, pored navedenog kazivanja Svetog Jovana Zlatousta, Svetog Germana, Svetog Simeona Solunskog i Nikole Kavasile,[6] navešćemo još reči istog Svetog Jovana koje prethode onde navedenim. Govoreći da su se u njegovo vreme neki pričešćivali jedanput godišnje, neki dvaput, a neki više puta, i stavivši PITANJE: „Kome odobriti, onima koji se jedanput pričešćuju, ili onima koji često, ili onima koji retko?“ – Sveti Jovan odgovara: „Ni jednima, a ni drugima, ni trećima, nego onima koji se pričešćuju sa čistom savešću, čistim srcem, besprekornim životom. Takvi neka pristupaju uvek, a koji nisu takvi – nikad. Zašto? Zato što oni navlače na sebe sud, osudu, kaznu i mučenje“.[7]

Iz ovih reči, kao i iz navedenih u pomenutom odgovoru, vidi se jasno da sveštenik i gestom uzdizanja ruke, i rečima „Svjataja Svjatim“, kazuje jedno isto: „Ko nije svet neka ne pristupa“,[8] tj. i jedno i drugo znače poziv dostojnim da se pričeste, nedostojnim pak da se ne pričeste, dok se ne očiste i potrude da budu dostojni. Nikako poziv i jednima i drugima da se Svetom Pričešću klanjaju.

Što se tiče pojedinih pisaca, istoričara umetnosti i dr., stoji tvrdnja da oni povorku Svetih episkopa, u donjoj zoni oltarske apside, molitveno pognutih glava prema predstavi putira i Agneca (deteta-Hrista), na diskosu u sredini apside, nazivaju „poklonjenje Hristu-jagnjetu“; „poklonjenje jagnjetu“; „poklonjenje Agnecu“;[9] „klanjanje Hristu-žrtvi“; „poklonjenje žrtvi“;[10] „poklonjenje Agnecu“;[11] „služba Agnecu“.[12]

Ukoliko bi se ovi izrazi upotrebljavali kao stručni naziv (terminus tehnikus) za ovu scenu, mogli bismo ih razumeti. Ali ako bi se njima hteo da označi i smisao šta scena predstavlja, prihvatiti ih ne bismo mogli, iz razloga što scena označava služenje evharistijske žrtve, Svete Liturgije.

Da je to zaista tako, ukazaćemo na sledeće činjenice: Putir i diskos, u sredini te scene, počivaju na predstavi Časne trapeze. Na diskosu (patena) leži Agnec, tj. dete-Hristos, iznad koga je nekad zvezdica i prekrivač-darak,[13] nekad prekrivač bez zvezdice, a nekad nema ni prekrivača-darka. Sveti episkopi su u punom liturgijskom odjejanju, na čelu sa Svetim Vasilijem na severnoj, a Svetim Jovanom Zlatoustim na južnoj strani apside,[14] obično sa desnicama složenim, za blagoslov, blagosiljaju prema diskosu i putiru.

No, od osobite je važnosti, za razumevanje njihove i funkcije ostalih Svetih episkopa ovde, činjenica što oni drže u jednoj, ili obe ruke razvijene svitke sa tekstom redovno iz čina Liturgije. U manastiru Sopoćani to je svega jedna molitva: „Bože sveti i va svetih počivaja…“, koja dolazi i sada pred čitanjem Apostola.[15] U Bogorodičinoj crkvi manastira Studenice, na svicima Svetih jeraraha nalaze se počeci pet liturgijskih molitava: pored navedene pred Apostol, još molitva proskomidije: „Bože, Bože naš, nebesni hleb…“, heruvimske pesme: „Niktože dostojin…“, prva molitva kanona evharistije: „Sij Vladiko Gospodi Bože…“ (Vasilijeve Liturgije) i zaamvona molitva: „Blagoslovi blagoslovešteje te Gospodi…“.[16] Četiri ovakve molitve, uz pet vozglasa, nalaze se i na svicima Svetih episkopa u oltaru manastira Svete Trojice kod Pljevalja: Molitva vernih druga: „Paki i mnogašti…“; heruvimske pesme; po osvećenju darova: „Jakože biti pričeštajuštim se…“; molitva zaamvona. Vozglasi su: po prvoj molitvi vernih: „Jako podobajet Tebje…“; po molitvi oglašenih: „Da i ti s nami slavet…“; po suguboj jekteniji: „je Jako milostiv i človekoljubac…“; po drugoj molitvi vernih: „Jako da pod državoju…“; po osvećenju darova: „Izrednoje o Presvetoj…“.[17]

U Bogorodičinoj crkvi manastira Pećke patrijaršije na svicima su počeci takođe pet molitava Zlatoustove Liturgije: Proskomidije, heruvimske pesme, molitva drugog prinošenja: „Gospodi Bože Vasedržitelju, jedin svet…“; molitva iz „Pijte ot njeje vsi“: „Pominajušte ubo spasnuju zapoved…“; molitva po osvećenju darova: „Pomeni Gospodi grad sa va njemže živem…“. U crkvi Svetog apostola istog manastira, na odgovarajućim svicima, počeci su osam liturgijskih molitava, od kojih su četiri kao u crkvi Svete Bogorodice (izuzev molitve proskomidije), a druge četiri: Druga molitva vernih: „Paki i mnogašti ti pripadajem…“; prva i druga molitva Kanona Evharistije: „Dostojno i pravedno te peti…“; „Sa (s) imi i mi blaženim silama…“; molitva glavopriklonjenja po „Oče naš“: „Blagodarim te Caru nevidimi…“. U crkvi Svetog Dimitrija istog manastira na svitku Svetog Grigorija Bogoslova piše: „Tvoja ot Tvojih…“. Ostali likovi u ovom nizu, ili njihovi svici su uništeni od vlage…

U manastiru Gračanica ima devet početaka liturgijskih molitva na svicima Svetih episkopa. Pored triju (Heruvimske i Trisvete pesme, i po osvećenju darova „Izredno o Presvete…“), prethodno navedenih, ima šest drugih: Molitva trećeg antifona: „Ježe obštije sije i saglasnije…“; Malog vhoda: „Vladiko Gospodi Bože naš…“; drugog prinošenja (po Velikom vhodu): „Gospodi Bože Vasedržitelju…“; molitva oglašenih: „Gospodi Bože naš, iže na visokih živi…“; vernih prva: „Blagodarim te Gospodi Bože sil…“; vernih druga: „Paki i mnogašti…“.

U manastiru Dečanima na odgovarajućim svicima ima deset molitava, od kojih su sedam od prethodno pomenutih,[18] a ostale tri su do sada nepomenute: Molitva drugog antifona: „Gospodi Bože naš, spasi ljude svoje…“; molitva pred „Oče naš“: „Tebe predlagajem život naš…“; molitva pred „Svetaja Svetim“: „Vamni Gospodi Isuse…“.

U Kraljevoj crkvi u manastiru Studenici, na svicima Svetih episkopa u oltarskoj apsidi, nalaze se takođe počeci deset liturgijskih molitava. Od njih su devet od već poznatih.[19] Molitva po pričešću: „Blagodarim te Vladiko človekoljubče…“, ne nalazi se među do sada pomenutim molitvama. Kao obično, i ovde se u centru oltarske apside, na predstavi Časne trapeze, nalazi putir i diskos sa detetom-Hristom, prekrivenim darkom. Ali je od značaja da ispod ripida dvaju anđela, prignutih Svetim Darovima, stoji natpis iz čina proskomidije, koji se i danas govori pri sečenju hleba-Agneca, po donjoj, mekoj strani: „Žret se i zakalajet se Agnec Božji za život vsego mira“.[20] Reči navedenog natpisa jasno kazuju da je ovde predstavljeno vršenje proskomidije, kao početka Svete Liturgije, čiji dalji tok do kraja označavaju molitve na svicima Svetih episkopa u tom redu.

Još određenija scena proskomidije prikazana je u niši proskomidije manastira Matejče. Na predstavi Časne trapeze nalazi se diskos na kome leži nago dete-Hristos. Jedan Sveti jerarh, stojeći sa južne strane, blagosilja, a drugi, sa leve, pridržavajući dete-Hrista levom rukom za noge, desnu sa kopljem pruža prema Njemu, očigledno predstavljajući tako čin proskomidije.

Za obe ove freske, sa predstavom deteta-Hrista na diskosu i Svetim episkopima sa jedne i druge strane, teško bi se moglo reći da predstavljaju „poklonjenje Agnecu“, pogotovu onu iz Matejče, nego vršenje čina proskomidije. U apsidi glavnog oltara Bogorodice Ljeviške u Prizrenu nalaze se likovi četiri Sveta arhijereja: Jovana Zlatousta i Grigorija Bogoslova sa južne, Svetog Vasilija Velikog i Svetog Atanasija Velikog sa severne strane. U sredini apside je predstava Časne trapeze i na njoj, severno diskos sa Agnecom-Detetom Hristom, na južnoj putir, a između diskosa i putira rasklopljena zvezdica. Sveti Grigorije i Sveti Atanasije obema rukama drže po svitak sa natpisom: „Izredno o pres(ve)tej i čistej i prebl(a)gosl(o)venjej…“ = vozglas po osvećenju Darova (Svitak Svetog Grigorija) i: „Spodobi nas Vl(a)diko sa drzno…“ = vozglas pred „Oče naš“ (na svitku Svetog Atanasija Velikog).

Karakteristično je ovde da Sveti Jovan i Sveti Vasilije nemaju uopšte u rukama svitka, nego desnom blagosiljaju, a levom pokazuju, Sveti Jovan prema putiru, a Sveti Vasilije prema Agnecu na diskosu. Najpre će biti da oba ova gesta, ukazivanja levom i blagosiljanja desnom Agneca na diskosu i putiru, ilustruju momenat: „I sotvori ubo hljeb saj častnoje telo Hrista Tvojego; A ježe va čaši si častnuju krv Hrista Tvojego“. Reči pri tome nisu navedene verovatno zbog toga što su one unekoliko drukčije u Vasilijevoj od onih u Zlatoustovoj Liturgiji.

Iz svega što smo do sada izneli, može se određeno zaključiti da se na svicima Svetih episkopa, u donjoj zoni oltara pomenutih manastira, nalaze redovno molitve Liturgija Svetog Jovana Zlatousta i Vasilija Velikog, od proskomidije pa redom: molitve antifona, Malog i Velikog vhoda, trisvete pesme, molitve oglašenih i vernih, molitve po Velikom vhodu, Kanona Evharistije i po osvećenju darova, molitve pred „Vonmem! Svjataja Svjatim!“ i po pričešću i, najzad, zaamvone, dakle od početka Liturgije do njenog kraja. Znači, cela ova scena sa predstavom Časne trapeze, diskosa sa Agnecom na njoj, i putira, kao i Svetih jeraraha s jedne i druge strane, potpuno liturgijski obučenih, prikazuje ništa drugo nego njihovo služenje Svete Liturgije.

Svakako da se ova predstava, služenje Liturgije Svetih episkopa, nije slučajno našla u oltaru na tom mestu. Ona treba da je veza između predstave pričešća apostola, koja je iznad nje, i služenja sadašnje, aktuelne Liturgije, na Časnoj trapezi u centru oltara, koja je ispred nje. U pričešću apostola, koje vrši sam Isus Hristos, predstavljena je Njegova prvosveštenička služba, u kojoj je On prvosveštenik i žrtva za grehe svega sveta. Po njegovoj zapovesti: „Ovo činite za moj spomen“ (Lk. 22, 29), Sveta Evharistija je vršena odmah od početka u vreme apostola. Primivši je od njih, služili su je kroz vekove Sveti Oci, a primivši je od ovih, služimo je i mi sada, u ovo vreme, ne kao neku novu žrtvu, nego onu istu žrtvu Hristovu za sve ljude, ne ponavljajući je (jer je ona neponovljiva), nego nastavljajući, da bi je predali pokolenjima posle nas i tako da se služi do kraja sveta, „dok ne dođe (Gospod)“ (1 Kor. 11, 26.).

Što se tiče slikanja Svetog Hleba, Agneca, u obliku deteta-Hrista, svakako da ona treba da ilustruje reči Gospodnje: „Ovo je moje Telo…, ovo je Krv moja“ (Mt. 26, 26, 27), tj. da očigledno prikaže da Agnec, iako izvađen iz hleba, prosfore, i vino u putiru, po osvećenju nisu više običan hleb i vino, nego Telo i Krv Hristova. Na ovaj način da nam stalno dovode na um reči Svetog Kirila Jerusalimskog: „Ne gledaj, dakle, kao na običan hleb i vino, jer su, po Gospodnjoj odluci, Telo i Krv Njegova. Ako i (čulni) oseti ono kazuju, no vera te ubeđuje. Ne sudi stvar po ukusu, nego se obavesti od vere nesumnjive, da se udostojavaš Tela i Krvi Hristove“.[21]

Nesumnjivo, dakle, da je u ovoj slikarskoj predstavi reč o služenju Svete Evharistije, mada se to na prvi pogled ne uočava, jer su Sveti episkopi molitveno prignutih glava u pravcu diskosa i putira, što je onda povuklo na izraz „poklonjenje Agnecu“. Na postanak ovog izraza svakako je dejstvovalo i postojanje prakse klanjanja osvećenom hlebu u Zapadnoj crkvi, što je strano Pravoslavlju.

Da ne bude zabune, izraz „poklonjenje Agnecu“, „služenje Agnecu“ i slično, nije savetno upotrebljavati za oznaku ove poznate scene, nego bolje „služenje Svete Evharistije“, ili „služenje Svete Liturgije“.

 

Glasnik, maj 1987.

 


NAPOMENE:

[1] Crkvenoslovenski Tipik, sijest Ustav cerkovnij, Moskva 1877, l. 301a.

[2] O Sv. Molitvi, g. 355, Minj. P. G. 155, k. 657.

[3] Liturgika, Beograd 1966, II, 1,134.

[4] Posobije k izučeniju Ustava bogosluženija Pravoslavnoj cerkvi, S. Peterburg 1900, 486.

[5] Novaja Skrižalj, S. Peterburg 1856, 294.

[6] Up. Glasnik 1986, 116.

[7] Sv. Joanna Zlat. Tvorenija, v russkom perevodje, S. Peterburg 1906, 17. beseda na posl. Jevr. 4; T. XII, 153, 154.

[8] Isto, 155.

[9] Prof. Svetozar Radojčić, Mileševa, Beograd 1963, 75; Staro srpsko slikarstvo, Beograd 1966, 18, 58, 99, 106 itd.; „Gračaničke freske“, u Vizantijska umetnost početkom XIV v., Beograd 1978, 176.

[10] Prof. dr Vojislav Đurić, Sopoćani, Beograd 1963, 75; isto, 66, 67, table br. I, II.

[11] Dušan Tasić, Studenica, Beograd 1968, Slikarstvo, str. 80, 81, itd.

Gordana Babić, Slikarstvo Bogorodice Ljeviške: „Poklonjenje Agnecu“ (table u boji, V, VI, VII), „Arhijereji se klanjaju Agnecu“ (str. 116. u Draga Panić i Gordana Babić, Bogorodica Ljeviška, Beograd 1975).

[12] Dr Vladimir Petković, Pregled crkvenih spomenika kroz povesnicu srpskog naroda, Beograd 1950, 14, 74, 122, 142, itd. Prof. Petković u svojoj knjizi Manastir Studenica, Beograd 1924, ovu scenu naziva „procesijom sv. Arhijereja“, 70.

[13] U man. Dečanima.

[14] U Sopoćanima, manastiru Banji kod Priboja, Dečanima; Manasija obratno: Sv. Vasilije je sa južne, a Sv. Jovan Zlatoust sa severne strane.

[15] Ona počinje na svitku Sv. Jovan Zlatousta, pa se nastavlja na svicima 4 ostala episkopa na toj severnoj strani, da bi se nastavila na svitku Sv. Vasilija Velikog i drugih 6 episkopa na južnoj i 2 poslednja na severnoj strani apside.

[16] Studenica, D. Tasić, Slikarstvo, n. d. 80, 81.

[17] Sreten Petković, Manastir Sv. Trojica kod Pljevalja, Beograd 1974, 132-135.

[18] Molitva proskomidije; heruvimske pesme; drugog prinošenja; druga molitva Kan. Evharistije: „Sa sima i mi…“; po osvećenju darova: „Izredno o Presvetoj“; glavopriklonjenja po „Oče naš“…

[19] Molitva proskomidije; trećeg antifona; druga molitva vernih; heruvimske pesme; prva po osvećenju darova: „Jako biti pričeštajuštim se…“; „Izredno o Presvetej…“: posle „Oče naš“; pred „Svjataja Svjatim“; zaamvona molitva.

[20] Vlad. Petković, Studenica, n. d. 59, 68, 71.

[21] Četvrta mistagoška katiheza, VI, izd. VEPES, Atina 1969, T. 39, 256.

 

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *