Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига III

О клечању на Литургији по коначном освећењу Дарова

 

ПИТАЊЕ: Једне недеље, приликом саборног служења Свете Литургије – а служило је пет свештеника с ђаконом – после трећег благосиљања Светих Дарова уз речи: „Преложив Духом Твојим Свјатим“, сви су клекли на колена пред Светим престолом, па и ја. По завршетку Литургије, у разговору који је настао, рекох братији да, колико знам, постоје канонски прописи који забрањују клечање недељом. Они рекоше да су тако научили, да тако чине и други свештеници, да у томе не може бити ништа рђаво, а сем тога да клечање у то време препоручују и поједини богословски писци.

Треба ли, дакле, клекнути на Литургији после освећења Дарова, или не треба?

 

ОДГОВОР: У црквенословенским Служебницима, званичној књизи наше Цркве, као и у грчким, нема помена о клечању после освећења Дарова. А тако ни у старим рукописним Служабницима. Ни код старих грчких и руских литургичких писаца: Светог Симеона Солунског, Николе Кавасиле, архиепископа Венијамина, Ивана Дмитревског, К. Никољског, не налазимо о томе ни речи. Исто тако ни у Литургици проф. др Лазара Мирковића.

Колико ми је познато, код Руса, о клечању после освећења Дарова, крајем прошлог века говори Сергије Булгаков. У својој „Настољној књизи“ он каже: „Што се тиче земних поклона, једни тврде да су по установљеном обичају наше Цркве, на Литургији за свештенослужитеље одређена три земна поклона, а највише четири: један после освећења Светих Дарова, други по Оченашу, трећи по читању „Ослаби, остави“ пред причешћем Св. Тајни и четврти при речима: „Се прихожду безсмертному царју…“, при чему примећују да земни поклон свештенослужећег, изазван његовим високим религиозним настројењем и стањем умиљења, никад и нигде не може бити забрањен“.[1] Булгаков ће се поново осврнути на ово питање у посебној глави: „О коленопреклоњенијах в дњи Пјатдесјатници…“ Но и ту ће, поред канонске и отачке наредбе против клечања у те дане (за коју ће наредбу рећи: „Ово старо правило остаје непромењиво и обавезно и за садашње време“), ипак закључити: „Но о коленопреклоњењима свештеника у важнијим моментима Литургије треба приметити да они не потпадају под дејство указаног правила. У правилу је реч о молитви обичној, и само се на њу може применити тумачење овог или другог положаја тела оног који се моли у наведеном смислу. А коленопреклоњење свештеника у моменту пресуштаствљења је клањање истинском Телу и Крви Христовој; оно се може вршити и у први дан Пасхе“.[2]

Овакво мишљење, усвојивши га од Булгакова, заступају и неки наши литургички писци. Тако хаџи Теофило Стевановић, у свом Обредословљу, по освећењу Св. Дарова, вели: „Зато свештеник пада ничице пред престо, на коме више не стоје хлеб и вино, него право Тело и Крв Христова, пред којима се он као пред Богом клања“.[3] Слично становиште заступа и епископ тимочки Мелентије: „Преложив Духом Твојим Свјатим – Амин, Амин, Амин, и одмах клекне на колена указујући тиме дубоко богопоштовање Св. Тајни…“.[4] Тако се, вели, поступа и кад служи свештеник са ђаконом и кад служе више свештеника саборно.[5] Протојереј Василије Николајевић, у одговору на питање како се слаже клечање на Духове са забраном Васељенског сабора, која наређује да се за време Свете Педесетнице не сме клањати – уз навођење, готово дословно, изнетог става Булгакова, према њему и закључује: „Но осим тога, не треба заборавити да Црква, установљујући то правило или друго, односно спољашњег богослужбеног поретка, никад није ишла против нравствене слободе верујућих, нити је њих стешњавала у изразу осећаја који састављају плод религиозно-нравственог њиховог личног одушевљења… Према томе, може сваки хришћанин слободно изражавати своје молитве клечањем у свако доба и при сваком богослужењу, ако га само побуђује његов унутарњи осећај, а да се не огреши о дух правила црквених“.[6]

Насупрот појединачном мишљењу С. Булгакова, које се оснива ни на чему чвршћем него на „установљеном обичају“ и субјективном „религиозном настројењу и стању умиљења“, стоје одређене наредбе највише власти у Православној цркви, двају Васељенских сабора, као и многих Отаца и учитеља Цркве, међу којима је Свети Јустин Мученик, Тертулијан, Свети Петар Александријски, Свети Василије Велики, Блажени Јероним, Свети Амвросије Милански, Епифаније Кипарски, Блажени Августин, Свети Никифор Исповедник и други.

Својим 20. каноном Први Васељенски сабор наређује: „Пошто има неких који преклањају кољена у дан Господњи и у дане Педесетнице, то да би у свакој области све једнако било, свети сабор установљује да се у те дане имају стојећи приносити молитве Богу“.[7] Ову наредбу, уз објашњење, понавља 90. канон Шестог Васељенског сабора: „Канонички смо од богоносних Отаца наших примили, да не треба клечати у недељне дане, одавајући тиме част васкрсењу Христову. Да, дакле, не останемо у незнању како се то има обдржавати, вијернима јасно исказујемо да од суботе послије вечерњега уласка свештеника у олтар, по утврђеноме обичају нико не смије клечати до слиједеће вечери у недјељу, и тада послије вечерњега уласка, почиње се опет клечати, те узносити молитве Господу; јер сматрајући ноћ послије суботе претечом васкрсења Спаситеља нашега, од тада духовно започињемо пјесме и пренашамо празник из мрака у свјетлост, те тако сву ноћ и дан славимо Васкрсење“.[8]

Уз ове каноне навешћемо и одлуке макар двојице Светих Отаца, свештеномученика Светог Петра, епископа александријског († 311 г.), и Светог Василија Великог. У свом 15. канону Свети Петар говори о потреби држања поста средом, због савета Јудеја о издаји Христа, и петком због његове смрти за нас, па даље вели: „Недељу пак проводимо као дан радости, јер је у тај дан (Христос) васкрсао, у који нам је предано да не клечимо (уде гони клинин)“.[9] Свети Василије пак, у 91. канону, поред изношења забране клечања (гониклисиан) у недељу, што је свима познато, износи опширно тумачење, да би сви знали и разлог за то: „Ми стојимо кад читамо молитве у први дан суботе (недељу)… не само стога што смо ускрсли са Христом, и што морамо тежити ономе што је горе (на небу), ми стојимо у време молитве на дан успомене васкрсења, да се сећамо дароване нам благодати, него што се овај дан приказује као слика века који ми очекујемо… Основано, дакле, Црква учи ученике своје да у онај дан имају уздизати молитве стојећи, како би, свагда се сећајући живота који никад неће свршити, ревносно настојали на путу к ономе прелазу… И ако нас црквене установе уче, да у оне дане изаберемо усправно стојање у време молитве, то тиме очито хоће да нас подсете да морамо као пренети мисао нашу од садашњег на будуће. Па и при сваком сагибању колена и опет устајању, ми самим чином показујемо да смо због грешности наше пали, а да по човекољубљу онога који нас је створио позвани смо опет на небо“.[10]

Наведени прописи недвосмислено казују да је забрањено клечање у недељу и у Педесетницу и износе јасне разлог за то. Стога је обичај клечања у то време очигледно „consuetudo contra legem“ (обичај насупрот закону). Мада овај обичај потиче из побожности – као што вели Булгаков и други по њему – сматрам да је овде неумесан, поготово што се побожност може изразити на други начин, а не само клечањем. Несумњиво је и оне које помиње 20. канон Првог Васељенског сабора под речју „неки“ (пошто постоје неки који у недељу сагибају колена…) побожност побуђивала на то, али Сабор, не саглашавајући се да се побожност у недељу изражава на тај начин, наређује да би сви, у свим парохијама чували да стојећи узашиљу молитве Богу“.[11]

Од значаја је што Свети Јован Златоуст помиње, у својих славних Шест књига о свештенству, о присуству мноштва Светих анђела у таквом положају на Литургији: „Тада и анђели стоје пред свештеником и сав збор Небеских Сила кличе, и све место око жртвеника пуно је њих у част Оног који лежи на њему“. Па даље помиње визију једног свештеника, мужа славног, за кога је чуо да је за време Литургије видео „мноштво анђела одевених у светле одежде, како окружују жртвеник, сагнутих глава, слично војницима који стоје у присуству цара“.[12]

Стога, сматрам да се као знак наше побожности и указивање поштовања Светим Даровима после освећења, најбоље може изразити малим поклоном, сагибањем тела док се стигне руком до земље. Овај поклон може се вршити свагда, па и на Пасху, недељама као и у Педесетници, те није у супротности са наведеним канонским наредбама, као што су велики поклони и клечање. О њему 10. канон Светог Никифора Исповедника казује: „Недељама, као и кроз сву Педесетницу, не могу се чинити обична метанија, него треба само савити колена при целивању икона“.[13] Под изразом „обична метанија“, Свети Никифор разуме велика метанија, или велике поклоне, а под изразом „само савити колена“ – мале поклоне.[14]

Можда ће се неко позвати, као на доказ и оправдање могућности клечања по освећењу Дарова на недељној Литургији, на пример клечања при читању молитава на вечерњи Педесетнице, јер за време ових молитава сви клечимо иако је и Педесетница и недеља. Употребљен у ову сврху доказ сасвим промаша, јер у ствари тада више није ни Педесетница, ни недеља. Видели смо да 90. канон Шестог Васељенског сабора објашњава да забрана клечања недељом траје од вечерње уочи недеље до вечерње уочи понедељка. Вечерња на први дан Духова односи се на понедељак, кад клечање није забрањено. Тако о томе казује Матија Властар у својој Синтагми: „Због тога и Велики Василије, који је молитве умилостивљења, за силазак Св. Духа, најбоље од свију богословствујући саставио, и у положају слугу, савијањем колена, народу саветовао кад се читају у цркви, и тиме власт сопственог божанства Духу сведочећи, није сматрао да треба да се оне читају у трећи час Господоименитог и педесетог дана од Пасхе, у који час и дан Свесвети Дух сиђе на апостоле…, него је увече тога дана одредио њихово читање, кад госпођа дана и Педесетница већ прилазе крају, а почетак понедељка настаје …“.[15] Слободу клечања на овој вечерњи истим разлозима објашњава и протојереј Василије Николајевић.[16]

Такође, велики поклони на крају јутрење Крстопоклоне недеље врше се изнимно од X века.

Расправа по овом питању бивало је и раније. Присуствовао сам дискусији свештених лица, од којих су једни заступали гледиште да треба држати наредбу Васељенских сабора и Отаца о неклечању у недељу, а други, у име побожности и указивања поштовања Телу и Крви Христовој, супротно, тј. да се у том моменту и недељом може клекнути. На примедбу једног из ове групе: „Како можемо да не укажемо поштовање падањем пред Христом, сада већ видљиво присутним овде пред нама? Минимум поштовања и побожности то нам налажу!“ – један из прве групе одговори: „А каквим поштовањем тумачите то што ћете одмах, пошто се дигнете од клечања, сви овде у олтару поседати пред Христом видљиво присутним у облику хлеба и вина? Што се тиче побожности која вама даје право да се не држите јасних наредаба највише црквене власти, шта ће бити ако неко још побожнији од вас рекне да је за домет његове побожности мало и да клекне, него ће потпуно да се простре по земљи, итд. Где ћемо се зауставити ако у име хришћанске слободе ствари поставимо на овај начин?“ Рђав би то био закључак за једног хришћанина да прописи о неклечању недељом, као и било који други канонски прописи, могу значити неслободу и стешњавање побожности, а клечање слободу и нестешњавање. Мислим да ствар стоји супротно. Просветљена и руковођена Духом Светим, Црква их је доносила имајући у виду баш достизање истинске слободе и побожности верних. Зато канониста Валсамон, у тумачењу наведеног 90. канона Шестог Васељенског сабора, опомиње: „Држи канонско где је и како је исказано, и да не говориш насупрот, јер у свима говори Свети Дух“.[17]

Унапред молим за извињење због нескромности овог што ћу на крају рећи. Што се тиче мене, не бих се усудио да од своје побожности тражим и очекујем да буде већа од побожности Светог Василија Великог, који написавши оне дивне молитве пре и после освећења Светих Дарова, нити је прописао да треба клечати, нити је сам клечао, него је чак јасно образложио да то недељом и у Педесетници не треба чинити. У дилеми, дакле, да ли се држати канонских прописа, или у име хришћанске слободе и побожности чинити супротно, како ће ко поступити нека сам одлучи. „Ја и дом мој служићемо Господу“ (Ис. Нав. 24, 15) онако како су то наредили Свети Василије Велики као и Оци Првог и Шестог Васељенског сабора. Сматрам да нам толико слободе и побожности може бити довољно.

 

Гласник, фебруар 1983.

 


НАПОМЕНЕ:

[1] Настољнаја књига, Харков 1900, 822.

[2] Исто, 832.

[3] Познавање цркве или Обредословље, Београд 1895, I, 195.

[4] Правилник, Зајечар 1907, 74.

[5] „И одмах обојица клекну …“ (стр. 97). „После овога и предстојатељ и сви свештеници клекну на колена…“ (стр. 114).

[6] Практични свештеник, Нови Сад 1907, 57.

[7] Н. Милаш, Правила Правосл. цркве с тумачењима, Нови Сад 1895, Т. I, 230.

[8] Исто, 579.

[9] Милаш, н. д. II, 327; Пидалион, Атина 1970, 575.

[10] Милаш, н. д. II, 435, 436.

[11] Пидалион, н. д. 150.

[12] Творенија, в русском переводе, С. Петербург 1895, Т. I, 462.

[13] Милаш, н. д. II, 524; Пидалион, н. д. 727.

[14] Уп. Гласник 1973 г., стр. 239.

[15] Атинска Синтагма, Атина 1852, Т. VI, 241.

[16] „Правило саборско вели да се не клечи у „дењ Господењ“, тј. у недељу и у све дане Св. Педесетнице, који се дани свршују по црквеном бројању с вечерњом у 50. дан, тј. на Духове-Тројице, кад се и читају „коленопреклоњенија“ молитве, стога то клечање не противи се више наведеним правилима, као што смо горе видели“ (н. д. I, 57). На исти начин прописани су и врше се велики поклони недељама уз Велики пост.

[17] Атинска Синтагма, Т. II, 518.

 

Comments are closed.