Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga III

O klečanju na Liturgiji po konačnom osvećenju Darova

 

PITANJE: Jedne nedelje, prilikom sabornog služenja Svete Liturgije – a služilo je pet sveštenika s đakonom – posle trećeg blagosiljanja Svetih Darova uz reči: „Preloživ Duhom Tvojim Svjatim“, svi su klekli na kolena pred Svetim prestolom, pa i ja. Po završetku Liturgije, u razgovoru koji je nastao, rekoh bratiji da, koliko znam, postoje kanonski propisi koji zabranjuju klečanje nedeljom. Oni rekoše da su tako naučili, da tako čine i drugi sveštenici, da u tome ne može biti ništa rđavo, a sem toga da klečanje u to vreme preporučuju i pojedini bogoslovski pisci.

Treba li, dakle, kleknuti na Liturgiji posle osvećenja Darova, ili ne treba?

 

ODGOVOR: U crkvenoslovenskim Služebnicima, zvaničnoj knjizi naše Crkve, kao i u grčkim, nema pomena o klečanju posle osvećenja Darova. A tako ni u starim rukopisnim Služabnicima. Ni kod starih grčkih i ruskih liturgičkih pisaca: Svetog Simeona Solunskog, Nikole Kavasile, arhiepiskopa Venijamina, Ivana Dmitrevskog, K. Nikoljskog, ne nalazimo o tome ni reči. Isto tako ni u Liturgici prof. dr Lazara Mirkovića.

Koliko mi je poznato, kod Rusa, o klečanju posle osvećenja Darova, krajem prošlog veka govori Sergije Bulgakov. U svojoj „Nastoljnoj knjizi“ on kaže: „Što se tiče zemnih poklona, jedni tvrde da su po ustanovljenom običaju naše Crkve, na Liturgiji za sveštenoslužitelje određena tri zemna poklona, a najviše četiri: jedan posle osvećenja Svetih Darova, drugi po Očenašu, treći po čitanju „Oslabi, ostavi“ pred pričešćem Sv. Tajni i četvrti pri rečima: „Se prihoždu bezsmertnomu carju…“, pri čemu primećuju da zemni poklon sveštenoslužećeg, izazvan njegovim visokim religioznim nastrojenjem i stanjem umiljenja, nikad i nigde ne može biti zabranjen“.[1] Bulgakov će se ponovo osvrnuti na ovo pitanje u posebnoj glavi: „O kolenopreklonjenijah v dnji Pjatdesjatnici…“ No i tu će, pored kanonske i otačke naredbe protiv klečanja u te dane (za koju će naredbu reći: „Ovo staro pravilo ostaje nepromenjivo i obavezno i za sadašnje vreme“), ipak zaključiti: „No o kolenopreklonjenjima sveštenika u važnijim momentima Liturgije treba primetiti da oni ne potpadaju pod dejstvo ukazanog pravila. U pravilu je reč o molitvi običnoj, i samo se na nju može primeniti tumačenje ovog ili drugog položaja tela onog koji se moli u navedenom smislu. A kolenopreklonjenje sveštenika u momentu presuštastvljenja je klanjanje istinskom Telu i Krvi Hristovoj; ono se može vršiti i u prvi dan Pashe“.[2]

Ovakvo mišljenje, usvojivši ga od Bulgakova, zastupaju i neki naši liturgički pisci. Tako hadži Teofilo Stevanović, u svom Obredoslovlju, po osvećenju Sv. Darova, veli: „Zato sveštenik pada ničice pred presto, na kome više ne stoje hleb i vino, nego pravo Telo i Krv Hristova, pred kojima se on kao pred Bogom klanja“.[3] Slično stanovište zastupa i episkop timočki Melentije: „Preloživ Duhom Tvojim Svjatim – Amin, Amin, Amin, i odmah klekne na kolena ukazujući time duboko bogopoštovanje Sv. Tajni…“.[4] Tako se, veli, postupa i kad služi sveštenik sa đakonom i kad služe više sveštenika saborno.[5] Protojerej Vasilije Nikolajević, u odgovoru na pitanje kako se slaže klečanje na Duhove sa zabranom Vaseljenskog sabora, koja naređuje da se za vreme Svete Pedesetnice ne sme klanjati – uz navođenje, gotovo doslovno, iznetog stava Bulgakova, prema njemu i zaključuje: „No osim toga, ne treba zaboraviti da Crkva, ustanovljujući to pravilo ili drugo, odnosno spoljašnjeg bogoslužbenog poretka, nikad nije išla protiv nravstvene slobode verujućih, niti je njih stešnjavala u izrazu osećaja koji sastavljaju plod religiozno-nravstvenog njihovog ličnog oduševljenja… Prema tome, može svaki hrišćanin slobodno izražavati svoje molitve klečanjem u svako doba i pri svakom bogosluženju, ako ga samo pobuđuje njegov unutarnji osećaj, a da se ne ogreši o duh pravila crkvenih“.[6]

Nasuprot pojedinačnom mišljenju S. Bulgakova, koje se osniva ni na čemu čvršćem nego na „ustanovljenom običaju“ i subjektivnom „religioznom nastrojenju i stanju umiljenja“, stoje određene naredbe najviše vlasti u Pravoslavnoj crkvi, dvaju Vaseljenskih sabora, kao i mnogih Otaca i učitelja Crkve, među kojima je Sveti Justin Mučenik, Tertulijan, Sveti Petar Aleksandrijski, Sveti Vasilije Veliki, Blaženi Jeronim, Sveti Amvrosije Milanski, Epifanije Kiparski, Blaženi Avgustin, Sveti Nikifor Ispovednik i drugi.

Svojim 20. kanonom Prvi Vaseljenski sabor naređuje: „Pošto ima nekih koji preklanjaju koljena u dan Gospodnji i u dane Pedesetnice, to da bi u svakoj oblasti sve jednako bilo, sveti sabor ustanovljuje da se u te dane imaju stojeći prinositi molitve Bogu“.[7] Ovu naredbu, uz objašnjenje, ponavlja 90. kanon Šestog Vaseljenskog sabora: „Kanonički smo od bogonosnih Otaca naših primili, da ne treba klečati u nedeljne dane, odavajući time čast vaskrsenju Hristovu. Da, dakle, ne ostanemo u neznanju kako se to ima obdržavati, vijernima jasno iskazujemo da od subote poslije večernjega ulaska sveštenika u oltar, po utvrđenome običaju niko ne smije klečati do slijedeće večeri u nedjelju, i tada poslije večernjega ulaska, počinje se opet klečati, te uznositi molitve Gospodu; jer smatrajući noć poslije subote pretečom vaskrsenja Spasitelja našega, od tada duhovno započinjemo pjesme i prenašamo praznik iz mraka u svjetlost, te tako svu noć i dan slavimo Vaskrsenje“.[8]

Uz ove kanone navešćemo i odluke makar dvojice Svetih Otaca, sveštenomučenika Svetog Petra, episkopa aleksandrijskog († 311 g.), i Svetog Vasilija Velikog. U svom 15. kanonu Sveti Petar govori o potrebi držanja posta sredom, zbog saveta Judeja o izdaji Hrista, i petkom zbog njegove smrti za nas, pa dalje veli: „Nedelju pak provodimo kao dan radosti, jer je u taj dan (Hristos) vaskrsao, u koji nam je predano da ne klečimo (ude goni klinin)“.[9] Sveti Vasilije pak, u 91. kanonu, pored iznošenja zabrane klečanja (goniklisian) u nedelju, što je svima poznato, iznosi opširno tumačenje, da bi svi znali i razlog za to: „Mi stojimo kad čitamo molitve u prvi dan subote (nedelju)… ne samo stoga što smo uskrsli sa Hristom, i što moramo težiti onome što je gore (na nebu), mi stojimo u vreme molitve na dan uspomene vaskrsenja, da se sećamo darovane nam blagodati, nego što se ovaj dan prikazuje kao slika veka koji mi očekujemo… Osnovano, dakle, Crkva uči učenike svoje da u onaj dan imaju uzdizati molitve stojeći, kako bi, svagda se sećajući života koji nikad neće svršiti, revnosno nastojali na putu k onome prelazu… I ako nas crkvene ustanove uče, da u one dane izaberemo uspravno stojanje u vreme molitve, to time očito hoće da nas podsete da moramo kao preneti misao našu od sadašnjeg na buduće. Pa i pri svakom sagibanju kolena i opet ustajanju, mi samim činom pokazujemo da smo zbog grešnosti naše pali, a da po čovekoljublju onoga koji nas je stvorio pozvani smo opet na nebo“.[10]

Navedeni propisi nedvosmisleno kazuju da je zabranjeno klečanje u nedelju i u Pedesetnicu i iznose jasne razlog za to. Stoga je običaj klečanja u to vreme očigledno „consuetudo contra legem“ (običaj nasuprot zakonu). Mada ovaj običaj potiče iz pobožnosti – kao što veli Bulgakov i drugi po njemu – smatram da je ovde neumesan, pogotovo što se pobožnost može izraziti na drugi način, a ne samo klečanjem. Nesumnjivo je i one koje pominje 20. kanon Prvog Vaseljenskog sabora pod rečju „neki“ (pošto postoje neki koji u nedelju sagibaju kolena…) pobožnost pobuđivala na to, ali Sabor, ne saglašavajući se da se pobožnost u nedelju izražava na taj način, naređuje da bi svi, u svim parohijama čuvali da stojeći uzašilju molitve Bogu“.[11]

Od značaja je što Sveti Jovan Zlatoust pominje, u svojih slavnih Šest knjiga o sveštenstvu, o prisustvu mnoštva Svetih anđela u takvom položaju na Liturgiji: „Tada i anđeli stoje pred sveštenikom i sav zbor Nebeskih Sila kliče, i sve mesto oko žrtvenika puno je njih u čast Onog koji leži na njemu“. Pa dalje pominje viziju jednog sveštenika, muža slavnog, za koga je čuo da je za vreme Liturgije video „mnoštvo anđela odevenih u svetle odežde, kako okružuju žrtvenik, sagnutih glava, slično vojnicima koji stoje u prisustvu cara“.[12]

Stoga, smatram da se kao znak naše pobožnosti i ukazivanje poštovanja Svetim Darovima posle osvećenja, najbolje može izraziti malim poklonom, sagibanjem tela dok se stigne rukom do zemlje. Ovaj poklon može se vršiti svagda, pa i na Pashu, nedeljama kao i u Pedesetnici, te nije u suprotnosti sa navedenim kanonskim naredbama, kao što su veliki pokloni i klečanje. O njemu 10. kanon Svetog Nikifora Ispovednika kazuje: „Nedeljama, kao i kroz svu Pedesetnicu, ne mogu se činiti obična metanija, nego treba samo saviti kolena pri celivanju ikona“.[13] Pod izrazom „obična metanija“, Sveti Nikifor razume velika metanija, ili velike poklone, a pod izrazom „samo saviti kolena“ – male poklone.[14]

Možda će se neko pozvati, kao na dokaz i opravdanje mogućnosti klečanja po osvećenju Darova na nedeljnoj Liturgiji, na primer klečanja pri čitanju molitava na večernji Pedesetnice, jer za vreme ovih molitava svi klečimo iako je i Pedesetnica i nedelja. Upotrebljen u ovu svrhu dokaz sasvim promaša, jer u stvari tada više nije ni Pedesetnica, ni nedelja. Videli smo da 90. kanon Šestog Vaseljenskog sabora objašnjava da zabrana klečanja nedeljom traje od večernje uoči nedelje do večernje uoči ponedeljka. Večernja na prvi dan Duhova odnosi se na ponedeljak, kad klečanje nije zabranjeno. Tako o tome kazuje Matija Vlastar u svojoj Sintagmi: „Zbog toga i Veliki Vasilije, koji je molitve umilostivljenja, za silazak Sv. Duha, najbolje od sviju bogoslovstvujući sastavio, i u položaju slugu, savijanjem kolena, narodu savetovao kad se čitaju u crkvi, i time vlast sopstvenog božanstva Duhu svedočeći, nije smatrao da treba da se one čitaju u treći čas Gospodoimenitog i pedesetog dana od Pashe, u koji čas i dan Svesveti Duh siđe na apostole…, nego je uveče toga dana odredio njihovo čitanje, kad gospođa dana i Pedesetnica već prilaze kraju, a početak ponedeljka nastaje …“.[15] Slobodu klečanja na ovoj večernji istim razlozima objašnjava i protojerej Vasilije Nikolajević.[16]

Takođe, veliki pokloni na kraju jutrenje Krstopoklone nedelje vrše se iznimno od X veka.

Rasprava po ovom pitanju bivalo je i ranije. Prisustvovao sam diskusiji sveštenih lica, od kojih su jedni zastupali gledište da treba držati naredbu Vaseljenskih sabora i Otaca o neklečanju u nedelju, a drugi, u ime pobožnosti i ukazivanja poštovanja Telu i Krvi Hristovoj, suprotno, tj. da se u tom momentu i nedeljom može kleknuti. Na primedbu jednog iz ove grupe: „Kako možemo da ne ukažemo poštovanje padanjem pred Hristom, sada već vidljivo prisutnim ovde pred nama? Minimum poštovanja i pobožnosti to nam nalažu!“ – jedan iz prve grupe odgovori: „A kakvim poštovanjem tumačite to što ćete odmah, pošto se dignete od klečanja, svi ovde u oltaru posedati pred Hristom vidljivo prisutnim u obliku hleba i vina? Što se tiče pobožnosti koja vama daje pravo da se ne držite jasnih naredaba najviše crkvene vlasti, šta će biti ako neko još pobožniji od vas rekne da je za domet njegove pobožnosti malo i da klekne, nego će potpuno da se prostre po zemlji, itd. Gde ćemo se zaustaviti ako u ime hrišćanske slobode stvari postavimo na ovaj način?“ Rđav bi to bio zaključak za jednog hrišćanina da propisi o neklečanju nedeljom, kao i bilo koji drugi kanonski propisi, mogu značiti neslobodu i stešnjavanje pobožnosti, a klečanje slobodu i nestešnjavanje. Mislim da stvar stoji suprotno. Prosvetljena i rukovođena Duhom Svetim, Crkva ih je donosila imajući u vidu baš dostizanje istinske slobode i pobožnosti vernih. Zato kanonista Valsamon, u tumačenju navedenog 90. kanona Šestog Vaseljenskog sabora, opominje: „Drži kanonsko gde je i kako je iskazano, i da ne govoriš nasuprot, jer u svima govori Sveti Duh“.[17]

Unapred molim za izvinjenje zbog neskromnosti ovog što ću na kraju reći. Što se tiče mene, ne bih se usudio da od svoje pobožnosti tražim i očekujem da bude veća od pobožnosti Svetog Vasilija Velikog, koji napisavši one divne molitve pre i posle osvećenja Svetih Darova, niti je propisao da treba klečati, niti je sam klečao, nego je čak jasno obrazložio da to nedeljom i u Pedesetnici ne treba činiti. U dilemi, dakle, da li se držati kanonskih propisa, ili u ime hrišćanske slobode i pobožnosti činiti suprotno, kako će ko postupiti neka sam odluči. „Ja i dom moj služićemo Gospodu“ (Is. Nav. 24, 15) onako kako su to naredili Sveti Vasilije Veliki kao i Oci Prvog i Šestog Vaseljenskog sabora. Smatram da nam toliko slobode i pobožnosti može biti dovoljno.

 

Glasnik, februar 1983.

 


NAPOMENE:

[1] Nastoljnaja knjiga, Harkov 1900, 822.

[2] Isto, 832.

[3] Poznavanje crkve ili Obredoslovlje, Beograd 1895, I, 195.

[4] Pravilnik, Zaječar 1907, 74.

[5] „I odmah obojica kleknu …“ (str. 97). „Posle ovoga i predstojatelj i svi sveštenici kleknu na kolena…“ (str. 114).

[6] Praktični sveštenik, Novi Sad 1907, 57.

[7] N. Milaš, Pravila Pravosl. crkve s tumačenjima, Novi Sad 1895, T. I, 230.

[8] Isto, 579.

[9] Milaš, n. d. II, 327; Pidalion, Atina 1970, 575.

[10] Milaš, n. d. II, 435, 436.

[11] Pidalion, n. d. 150.

[12] Tvorenija, v russkom perevode, S. Peterburg 1895, T. I, 462.

[13] Milaš, n. d. II, 524; Pidalion, n. d. 727.

[14] Up. Glasnik 1973 g., str. 239.

[15] Atinska Sintagma, Atina 1852, T. VI, 241.

[16] „Pravilo saborsko veli da se ne kleči u „denj Gospodenj“, tj. u nedelju i u sve dane Sv. Pedesetnice, koji se dani svršuju po crkvenom brojanju s večernjom u 50. dan, tj. na Duhove-Trojice, kad se i čitaju „kolenopreklonjenija“ molitve, stoga to klečanje ne protivi se više navedenim pravilima, kao što smo gore videli“ (n. d. I, 57). Na isti način propisani su i vrše se veliki pokloni nedeljama uz Veliki post.

[17] Atinska Sintagma, T. II, 518.

 

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *