Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga III

Podizanje samo Agneca na „Svjataja Svjatim“

 

PITANJE: Zašto se na vozglas: „Vonmem! Svjataja Svjatim!“ podiže samo Agnec, a ne i putir, kad je i jedno i drugo osvećeno i kad se već govori u množini: „Svetinje Svetima“? Zar nije logičnije da se tada, i pored uputstva crkvenoslovenskog Služebnika, uzima – rukama unakrst – i podiže i diskos i putir?

 

ODGOVOR: Uputstvo da se na reči: „Vonmem! Svjataja Svjatim!“ podiže Sveti Agnec, ne nalazi se samo u crkvenoslovenskim štampanim Služebnicima, nego i u svim izdanjima savremenih grčkih Evhologiona i Liturgikona koje sam imao mogućnost da pregledam.

Isto uputstvo nalazi se i u starim rukopisima koje navodi prof. P. Trembelas.[1] I prof. J. Fundulis takođe tvrdi da „svi rukopisi Svete Liturgije, i sve odredbe koje se na to odnose, govore izrično: „Podiže hleb…“.“[2]

Naši stari rukopisi kazuju isto: „Diakon: „Vanmem“. Ierej že vazdvig hleb glagoljet: „Svetaja Svetim!“.“[3]

O uzdizanju samo Svetog Hleba, pri rečima „Svjataja Svjatim“, govore ne samo nama savremeni luturgičari[4] i stariji,[5] nego ga potvrđuju Sveti Simeon Solunski: „Podignuvši hleb i rekavši: „Svetinje Svetima“, on (jerarh) poziva sve onoj božanstvenoj, živoj hrani sveštene trpeze“,[6] i Nikola Kavasila: „… i on (jerej) ne zove sve, nego uzevši Sveti Hleb i pokazavši, zove Pričešću dostojne“.[7] Teodor Andidon, grčki pisac XII v., pominje takođe uzdizanje Svetog Hleba, iznoseći ujedno i smisao toga uzdizanja: „A uzdizanje Časnog Tela predstavlja uzdizanje na krst, i na njemu smrt i samo vaskrsenje (Gospoda)“.[8] Gotovo istim rečima govori o uzdizanju hleba Sveti German.[9]

Pozivajući se na francuskog pisca Renodo-a, prof. Trembelas kazuje da najstarije svedočanstvo o uzdizanju Svetog Hleba, pred pričešće daje jedan odlomak koji se pripisuje Jakovu, episkopu edeskom (oko 651. g.): „Onda podiže i pokazuje Tajne celom narodu na svedočanstvo“.[10] Prema rečima molitve pred uzdizanje: „Vonmi, Gospodi Isuse…“, i ovom kazivanju Jakova Edeskog, prof. Trembelas zaključuje da uzdizanjem hleba i rečima „Svjataja Svjatim“, sveštenik hoće da ukaže „da je ovaj hleb Onaj koji sa Ocem sedi gore i dolazi da nas osvešta, kao što se veli u molitvi, te stoga i treba da ga jedu Sveti… Drugim rečima, stari smisao uzdizanja, i uzglasa koji ga prati, jeste prizivanje dostojnih, a odstranjivanje nedostojnih“.[11] Za takav smisao, veli prof. Trembelas, govori i postupanje sveštenika u ovom momentu kako se vršilo u doba Svetog Jovana Zlatousta. U tumačenju poslanice Jevrejima Sveti Jovan veli: „Uostalom, da ti ne bi mogao izneti i taj razlog (da nije pismen, te da ne zna reči apostola Pavla ko nedostojno jede hleb i pije iz čaše – 1 Kor. 11, 27), zbog toga sveštenik kao neki glasnik, podigavši ruku gore, stavši na uzvišenje i vidljiv svima, pri strašnoj tišini, gromkim glasom proiznosi strašni poziv kojim jedne poziva, a druge odbija, čineći to ne rukom nego rečju koja je mnogo delotvornija od ruke. Taj poziv, stigavši do našeg sluha, kao rukom jedne odguruje i odbacuje, a druge privlači i stavlja pred (Pričešće)… Kad on kaže: „Svjataja Svjatim“, to veli: „Ko nije svet taj neka ne pristupa“.“[12] Prema Svetom Germanu, ovim rečima „jerej uzvikuje da svi čuju: „Ja sam čovek sličan vama i ne znam dela svakog pojedinog između vas. Pazite sami i budite sveti, jer je Hristos, Kojim ćete se vi pričestiti, Bog Sveti i Koji u Svetima počiva“.“[13]

Iz navedenog kazivanja Svetog Jovana vidi se da u najstarije doba sveštenik nije podizao Agnec pri izgovaranju reči „Svjataja Svjatim“, nego, uzglašavajući ih, samo podizao ruku, ne u smislu pozivanja vernih da se Svetim Darovima klanjaju, nego opominjući ih da ispitaju svoju savest i nedostojni da im ne prilaze.[14] Odmah iza toga, u starini kao i danas, sveštenik je neposredno pristupao pričešću sebe i vernih. Uzimao je obema rukama Sveti Hleb i uzdigavši lomio ga na dovoljan broj čestica za pričešće sviju.

Navedeno kazivanje Svetog Jovana Zlatousta daje nam mogućnost da jasnije sagledamo put kojim se došlo do sveopšte prakse u Pravoslavnoj crkvi – uzdizanja Svetog Hleba pri rečima „Svjataja Svjatim“. Prvobitno, dakle, postoje dva posebna akta koja neposredno prethode pričešćivanju sveštenika i vernih. Prvi je podizanje ruke sveštenika u znak opomene vernih da sami paze na sebe, kako bi Svetinji prilazili dostojni. Odmah iza njega sledio je drugi: Sveštenik je uzimao Sveti Hleb i lomio ga radi pričešća. U doba pak posle Svetog Jovana Zlatousta ova dva posebna akta, vremenski toliko bliska jedan drugome, stapaju se i vrše istovremeno. Sveštenik više ne opominje verne na svetost posebnim gestom ruke, nego to čini drugim aktom – uzdizanjem Svetog Hleba, uz reči „Svjataja Svjatim“, i ne spuštajući Sveti Hleb na diskos, odmah ga lomi. Kad je tačno ova praksa zavladala, ne zna se i teško da će se moći utvrditi. Svakako da je do nje došlo pre VII v., kad se posebno podizanje ruke na „Svjataja Svjatim“ ne pominje, nego samo sa Svetim Hlebom.

Iz ovoga nam ujedno biva jasno zašto nema pomena o uzdizanju putira u isto vreme. Nije bilo potrebe uzdizati ga radi posebnog deljenja Svete Krvi. On se uzima i uzdiže onda kad treba da se pričeste sveštenici, a zatim, na poziv đakona: „Sa strahom Božjim i verom pristupite“, da se pričeste i verni.

Gledište da je do sadašnjeg uzdizanja Svetog hleba došlo zbog potrebe njegovog lomljenja, zastupa i prof. J. Fundulis. U jednom svom odgovoru, na slično pitanje, on kaže: „Uzdizanje je prvi čin lomljenja hleba, i u tome treba tražiti početnu fazu njegovog postanka. Da bismo nešto lomili, najpre treba da to držimo u rukama, da ga podignemo. Liturgičko i simvoličko ukrašavanje, ovog prvobitno prostog gesta, dovelo je do izmene prakse uzdizanja Svetog Hleba, kako je predano i kako se vrši do danas. Za Sveti putir nije postojao analogni praktični razlog koji bi izazvao njegovo podizanje“.[15]

Kad se uzdizanje Agneca utvrdilo u praksi Crkve, dato mu je i odgovarajuće simvoličko značenje. Kao što smo u početku napomenuli, ono treba da označava uzdizanje Hrista na krst, a putir, koji se ne podiže, nego stoji na trapezi, označava krv koja je iz Njegovog Tela tekla dole. Sveti Simeon Solunski o tome kaže: „A uzdizanje hleba označava uzdizanje Isusa na krst. Stoga i putir leži tu, u kome je krv i voda istekla iz Njegovog Svetog boka“.[16] Putir, dakle, treba da stoji na trapezi dok se Sveti Hleb uzdiže.

Svi ovi razlozi koji govore da se na reči „Svjataja Svjatim“ ne podiže putir, još manje bi mogli opravdati podizanje diskosa sa Svetim Agnecom, česticama za devet činova i ostalim. Ni praktični razlozi ne govore za to, jer se ove čestice neće lomiti, pošto se one ne mogu upotrebiti za Pričešće. Ni simvolički njihovo podizanje ne bi moglo značiti uzdizanje na krst. Zato pri uzdizanju Agneca one ostaju na diskosu. „Kad se uzvišava samo Božanstveni Hleb“ – veli Sveti German – „time se označava da je jedan Car i Gospod i da je On glava, po Apostolu… Jer je On jedan u kome nam se javlja božanstveno i životvorno stradanje Onoga koji je žrtvovan za život sveta. Stoga se uznosi samo Božanski Hleb i kao jagnje prinosi na žrtvu. A drugi osvećeni Darovi ne probadaju se krstoobrazno kopljem, nego kao članovi i delovi tela izdvajaju se i žrtvuju“.[17]

Prema učenju Pravoslavne crkve, čestice izvađene u čast i spomen Svete Bogorodice i činova Svetih imaju značaja za nas i naše spasenje, kako veli Sveti Simeon Solunski. „Ali se (ove) čestice ne pretvaraju niti u Gospodnje Telo, niti u tela Svetih, nego su samo darovi i prinosi i žrtve u hlebu, po ugledu na Gospoda i u ime njihovo Njemu prinete, i sveštenodejstvom Tajni, i sjedinjenjem i zajednicom osvećene, te onima za koje su (izvađene) šalju osvećenje i preko ovih svetih nama“.[18] Unijati pak, po odluci pape Venedikta XIV (1740-1758. g.), smatraju da i ove čestice postaju telo Hristovo.[19] Zato bi se kod njih uzdizanje celog diskosa moglo pravdati, ali ne i kod nas.

Ostaje, dakle, vekovna praksa Pravoslavne crkve da se, na reči „Svjataja Svjatim“, uzdiže samo Sveti Agnec, ne i Sveti putir, niti ceo diskos. Činiti suprotno značilo bi dizati svoje mišljenje iznad mišljenja Crkve i Svetih Otaca, koji su po predanju Crkve vekovima tako postupali. Značilo bi takođe – kako primećuje prof. Fundulis – dokazivati da su i Crkva i njeni sveštenoslužitelji „sve do sada bili u zabludi… ne rasuđujući i ne postupajući pravilno“.[20] Hrišćanin pak koji bi prihvatio misao da može grešiti Crkva, „stub i tvrđava istine“ (1 Tim. 3, 15), koja misli svojom glavom, a glava joj je Hristos (Ef. 5, 23; Kol. 1, 18), pravoslavnim niti može biti, niti ostati.

 

Glasnik, maj 1986.

 


NAPOMENE:

[1] Narodna biblioteka u Atini: br. 394, pergam. svitak XII v.; br. 713, pergam rukop., XII v.; br. 685, XV v.; br. 802, XV v.; br. 750, 764, XVII v. (E tris liturgie, Atina 1935, str. 130).

[2] Apantisis is liturgikas aporias, Atina 1970, II, 164.

[3] Dečanska bibliot. Br. 121, XIV v. Uz izvesne neznatne razlike kazuju isto i ovi rukopisi: Dečanska bibliot.: br. 124, XV v.; vazdvig gore hleb… (l. 21b); br. 135, kraj XII v., Arh. činovn.: „Diakon glagoljet Vanmem. Svetitelj že vaznose sveti hleb vazglašajet: Svetaja Svetim“ (l. 72a); Muzeja SPC: br. 1107, XV v.: „…sveštenik vazdvig gore hleb glagoljet Svetaja…“ (l. 83b); br. 215, XVI v.: „…i vazdvig gore hleb glagolja…“ (l. 27a); Narodna biblioteka u Beogradu, Arh. činovn., br. 640, oko 1688 g., l. 83b, 84a.

Pored navedenog, u našim rukopisima postoje još dva tipa ovog uputstva. Prvi: „Jegda (đakon) vidit jego (jereja) paki prostrša ruce i prikosnuvša se Svetomu Hlebu, vazglašajet Vanmem. Ierej vazdvizajet Sveti Hleb glagoljet: Svetaja Svetim“ (Dečanski br. 119, XIV v., l. 31a). Isto se kazuje i u drugim rukopisima ove biblioteke: br. 123, iz 1395 g. – l. 43a; br. 125, XV v.: „…ierej vazdvizajet Sveti Hleb…“ – l. 38a; br. 127, XIV-XVI v., l. 18a; br. 130, XIV v.: „…prostarša ruce vazdvizajet…“ – l. 50a; br. 132, XV v.; br. 133, XV v., l. 30a; br. 134, XVI v: „…vazvišajet Sveti Hleb…“, l. 49a-b; bp. 128, XV v., l. 34b; Muzeja SPC u Beogradu: br. 227, XIV v., l. 46b; br. 117, XVI v., l. 30b; br. 214, XVI v., l 33b; br. 238, XVI v., l. 36a; br. 255. Bož. Vukovića iz 1519, l. 34a; Narod. bibliot. Beograd: br. 374, Arh. činovn., kraj XV poč. XVI v., l. 48b. I drugi tip: Dečanski rukop. br. 120, XIV, v.: „Sveštenik vazdvizajet gore hleb. Diakon: Vanmem. Pop rečet: Svetaja Svetim…“, l. 33b. Ovom tipu pripada i dečanski br. 120, XV-XVI v.: „Vazdvig gore Sveti Hleb…“, l. 54a.

[4] Prof. L. Mirković, Liturgika Beograd 1966, II, 220; Ep. bački Irinej, Nedelja Sv. Pedesetnice, Novi Sad 1942, 327; dr Justin Popović, Božanstvena Liturgija Sv. Jovana Zlatousta, Beograd 1922, 81; Arhim. K. Kern, Evharistija, Pariz 1947, 302; Ierom. Grigoriu, I thia liturgia, Atina 1982, 356; dr. Nikolaj, ep. makariopoljski, Sveta Evharistijska žrtva, prev. s. bugarskog M. Mihajlović, Niš 1983, 132; prof. P. Trembelas, n. d. 130; prof. J. Fundulis, n. d. 165; Apantisis is…, Thessaloniki 1976, III, 93; K. Kallinikos, O hristianikos naos, Atina 1969, 359.

[5] S. Bulgakov, Nastoljnaja knjiga, Harkov 1900, 800; K. Nikoljskij, Posobije k izučeniju Ustava bogosluženija Prav. cerkvi, S. Peterburt 1900, 453; Iv. Dmitrevskij, Istoričeskoje, dogmatičeskoje i tianstvennoje izjasnjenije na liturgiju, Moskva 1856, 323; Arhiep. Venijamin, Novaja Skrižalj, S. Peterburg 1859, 251.

[6] Izloženje o Sv. hramu gl. 90, Minj. P. G. T. 155, k. 740, 741.

[7] Is tin th ian liturgian, Thessaloniki, 1979, str. 182: „… i on (jepej) ne zove sve, nego uzevši Sveti Hleb i pokazavši, zove Pričešću dostojne“.

[8] Up. J. Fundulis, n. d. II, 165.

[9] Isto.

[10] N. d. 131.

[11] N. d. 131, prim. 39.

[12] 17. beseda na posl. Jevrejima. Sočinjenija, v russkom perevode, S. Peterburg 1906, T. XII, 155.

[13] Up. Venijamin, n. d. 252.

[14] Neće biti tačno suprotno mišljenje makariopoljskog ep. Nikolaja: „U drevnosti, kod reči „Svetinje Svetima!“ najstariji služeći sveštenik se okretao narodu, pokazujući mu Sv. Darove, a narod im se s velikim strahopoštovanjem klanjao“ (n. d. 132).

[15] H. d. III, 93.

[16] N. d. Gl. 92, k. 741. Stoga na Liturgiji Pređeosvećenih Darova jerej se samo dotiče Sv. Agneca, jer je već uzdizan na punoj Liturgiji.

[17] Up. Arhiep. Venijamin, n. d. 252.

[18] O Sv. Liturgiji, gl. 94, k. 281.

[19] Up. J. Fundulis, n. d. II, 164, 167.

[20] N. d. III, 94.

 

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *