Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga III

Činjenje znaka krsta sa putirom i diskosom nad antiminsom uz reči: „Tvoja ot Tvojih“.

 

PITANJE: Treba li na reči: „Tvoja ot Tvojih…“, s podignutim diskosom i putirom, činiti znak krsta nad antiminsom, kao što čine neki sveštenici?

 

ODGOVOR: Pored unutrašnje, blagodatne strane pravoslavnog bogosluženja, ono ima i svoju spoljašnju stranu, koju sačinjavaju ne samo reči, čitanje, pesme i propoved (kao što je kod protestanata), nego i pojedine radnje i sveštenodejstva; upotrebljavaju se predmeti, utvari, ikone itd. Pošto čovek nije samo duhovno biće, nego i telesno, zatim njegov duh ne sačinjava samo um, nego i osećanje i volja, bogosluženje svim ovim sredstvima treba da pokrene celo čovekovo biće do sazercavanja duhovnog i nebeskog, do tajne našeg spasenja koju je izvršio Sin Božji, što Crkva u bogosluženju iznosi. Na PITANJE: Zašto pojedini delovi Svete Liturgije imaju tajanstvena značenja? – I. Dmitrevskij, prema Nikoli Kavasili, daje ovakav ODGOVOR: „Da ne bi samo rečima napominjali tajne našeg spasenja, nego ih predstavljali, koliko je moguće, i našem gledanju; da bi Hristovo delo, koje se produžava u svemu sveštenodejstvu, pomoću spoljašnih znakova lakše podejstvovalo na naše duše, i budilo ne samo hladnu misao u umu, nego pobuđivalo osećanje, a time ne davalo mogućnosti našim pomislima da se udaljavaju od Velike Tajne“.[1]

Ova poučna strana pravoslavnog bogosluženja uočava se kroz ceo njegov razvoj u toku vremena. Tako npr. nastajanje pojedinih postupaka oko čitanja vaskrsnog Evanđelja na jutrenji – kako navodi prof. Fundulis – išlo je u pravcu što potpunijeg predstavljanja evanđelskog opisa vaskrsenja Hristovog i događaja u vezi s njim.[2] I razvoj pojedinih momenata na Liturgiji kretao se u pravcu predstavljanja postupaka koje je činio Spasitelj u datom momentu: iznošenje Evanđelja na Malom vhodu npr. treba da nam predstavi dolazak Spasitelja na reku Jordan i početak Njegovog javnog rada; sveća koja se nosi pred Evanđeljem – pojavu Preteče Jovana; čitanje Evanđelja sa amvona – besedu Hristovu s gore, i tako dalje.[3]

Isto tako, ako se obratimo istorijskom razmatranju središnjeg dela Svete Liturgije, Kanonu Evharistije, videćemo da je njegova suština ostajala kroz vekove ista, ali da su se pojedini njegovi spoljašnji stavovi takođe razvijali u navedenom pravcu. Da je tako bilo i u staro doba, možemo videti donekle iz molitve na Liturgiji Svetog Vasilija Velikog: „S simi blaženimi silami, Vladiko Čelovjekoljubče…“, gde se veli da je Gospod na Tajnoj večeri, „uzevši hleb na svoje svete i prečiste ruke, pokazavši Bogu i Ocu…“. Reči „pokazavši“ nema u evenđelskom tekstu. Nju je Sveti Vasilije preuzeo iz Jakovljeve Liturgije, a u nju je ona ušla svakako iz Svetog Predanja, kao što Sveti Vasilije navodi da su odatle i druge reči koje se, pored evanđelskih, uzimaju na Liturgiji.[4] Prof. Kern ukazuje da je naziv ovog dela Liturgije, posle čitanja Simvola vere, „anafora“ (uznošenje), uzet iz sveštenikovog uzglasa: „Stanem dobrje… svjatoje voznošenije (grč. anaforan) v mirje prinositi“. Ove reči upućuju na postojanje čina uznošenja i u drevnosti. Na koji je način ono vršeno u najstarije doba teško bi se moglo reći. Prof. Kern smatra da poreklo čina „uznošenja“ treba tražiti u starozavetnom bogosluženju. Sam Gospod je naredio Mojsiju: „I jedan okrugli hleb, i jedan kolač s uljem, i jednu pogaču… položi sve to na ruke Aronu i na ruke sinovima njegovim i prinesi to potresajući pred licem Gospodnjim“ (2 Mojs. 29, 23, 24).[5]

U tekstu Liturgije Svetog apostola Jakova, koji je do nas došao, ne nalazimo reči „Tvoja ot Tvojih“, ali se navodi da je sveštenik uzimao u ruke Sveti Hleb, a zatim Svetu čašu, pri izgovaranju reči „Primite jadite…“ i „Pijte ot njeja vsi…“.[6] Verovatno da je sveštenik, odnosno đakon, uzimao u ruke hleb i vino na Liturgiji Svetog Vasilija Velikog i Jovana Zlatousta pri izgovaranju reči „Tvoja ot Tvojih“, i tako vršio uznošenje i „pokazivanje“ Bogu i Ocu. Ali se o tome u najstarijim rukopisima ne govori. U docnijim rukopisima, od XIV v., nalazimo uputstvo da na reči „Tvoja ot Tvojih“, „takođe pokazuju obojica, tj. jerej i đakon svetinje“ (tj. diskos i putir). Prema onome kako se o ovom pokazivanju govori na „Primite, jadite…“ i „Pijte ot njeja vsi…“, biće da je sveštenik pokazivao rukom, a đakon orarem. Takvi propisi, koliko sada znamo, nalaze se najpre u Filotejevom Diataksisu, rukopisu manastira Vatopeda u Svetoj Gori br. 133 iz 1354-1376. god.,[7] a zatim i u nekim rukopisima iz docnijeg vremena.[8]

U većini naših starih rukopisa nalazi se isti propis kao u Filotejevom Diataksisu: „I jegda vazglašajet: Tvoja ot Tvojih, Tebe prinosešte o vseh i za vse, takožde pokazujeta svetaja oba, jerej že i diakon“.[9] Ovako se govori i u rukopisu mitropolita Kiprijana s kraja XIV v.: „Tvoja ot Tvojih. Pokazujet že i rukoju jerej oboja, diakon že s urarem k svjatim“.[10] Isto se nalazi i u ruskom Služebniku štampanom pri patrijarhu Josifu 1647. godine. Prema navođenju igumana Filareta, „gotovo u svima starim rukopisnim Služebnicima, i u većem delu starih štampanih, označeno dejstvo ili se sasvim ne pominje, ili se izlaže saglasno starim štampanim“. Već u štampanim Služebnicima: gedeonovskom, kijevskom, vilenskom 1638. god., i štampanom u delskom manastiru u Rusiji govori se o krestoobraznom slaganju ruku i podizanju diskosa i putira, kao što je i u novoispravljenom.[11] U lvovskom Služebniku, štampanom 1681. god., veli se: „Đakon postavlja ruke krstoobrazno i uzima, desnom preko leve, Sveti diskos, a levom čašu“.[12] Od naših rukopisa, najraniji pomen o tome imamo u dečanskom rukopisnom Arhijerejskom činovniku br. 135 iz XVI-XVII v.: „Tvoja ot Tvojih… Semu že glagoljemu, diakon otlagajet ripidu i prelož rucje krstoobrazno i podjemljet sveti diskos i sveti potir i poklonit se umiljeno“. Isto to nalazimo i u rukopisnom Arhijeratikonu Patrijaršije u Peći br. 21 iz XVII veka i u Arhijerejskom činovniku Muzeja SPC.

U bugarskom Služebniku iz 1928. god. nalazi se takođe ova primedba o krstoobrazno složenim rukama („leva odozdo, desna odozgo“) pri podizanju Darova. U grčkim izdanjima nema o tome nikakve primedbe, iako Jeronim Vogiaci veli da sveštenik pomera krstoobrazno diskos i putir, te na neki način predstavlja vidljivo izgovorene reči, kojima objavljuje da sve iz Njega potiče i Njemu treba da se daje“.[13]

Prof. Mirković u svojoj Liturgici izlaže postupak uzdizanja Darova detaljno, navodeći i objašnjenje zašto se on vrši: „Kad đakon uzdiže Darove pokazuje ih Bogu, i u ovom pogledu ugleda se na sveštenike Starog Zaveta (Izl. 29, 34) i na Spasitelja, Koji je, po rečima Svstog Vasilija Velikog u njegovoj Liturgiji, uzeo hleb u svete i prečiste ruke i pokazao ih Bogu Ocu…“.[14] Tako je danas u srpskoj, ruskoj, bugarskoj i rumunskoj Crkvi podizanje Darova s krstoobrazno složenim rukama sveopšta praksa.

Što se tiče pitanja o činjenju krsta s podignutim Darovima nad antiminsom, odmah možemo reći da tu praksu ne pominju ne samo rukopisni, nego ni stari, niti savremeni štampani Služebnici. S. Bulgakov prvi pominje da „neki đakoni čine pri tome krst diskosom i putirom“. On smatra da je takav postupak „bez dovoljno osnova“, jer nije predviđen u Služebniku. Ne samo to, nego još dodaje: „On je čak direktno nezakonit, zato što osenjenje krstom izlazi iz predela punomoći đakonske“.[15] Bulgakov ne uzima u obzir činjenicu da đakon čini znak krsta Evanđeljem na Malom vhodu, i to ne proizvoljno, nego po propisu Arhijerejskog činovnika (vozdvizajet svjatoje evangelije malo krestvuja i glagolja: Premudrost, prosti!); takođe, po propisu Tipika, kadionicom pri kađenju (Pervjeje stav pred svjatoju trapezoju i tvorit krest kadilom… i prišed pred carskija dveri i tamo tvorit krest kadilom. Gl. 22); kao i pri ulivanju teplote u putir pred pričešće (I diakon vlivajet jeliko dovoljno, krestoobrazno vnutr svjatago potirja). Iste razloge protiv ovog čina kao i Bulgakov navodi J. Ž. odgovarajući u Bogoslovskom glasniku na PITANJE: Treba li prekrstiti s Darovima na „Tvoja ot Tvojih“?[16] Prvi razlog, da Služebnik o ovom postupku ne govori, navodi se i u sličnom odgovoru u Vesniku Srpske crkve, ali se u ovom postupku ne vidi ništa nepravilno, te se na kraju pomirljivo zaključuje: „Gde je to uobičajeno, neka ostane“.[17] Prot. A. Maljcev pak navodi bez komentara da se s podignutim Darovima čini znak krsta: „Dok sveštenik ovo govori, ostavlja đakon ripidu, postavlja svoje ruke krstoobrazno jednu preko druge, uzdiže Sveti diskos gornjom rukom, a Sveti putir levom rukom, čini sa Svetim žrtvenim Darovima znak krsta nad antiminsom, onda ih ostavlja opet onde“.[18]

Tokom izlaganja videli smo kako je razvoj čina uzdizanja išao u pravcu predstavljanja izgovaranih reči pokretima, zatim da je to vršeno, na neki način i u staro doba, verovatno uzimanjem u ruke diskosa i putira, kao što se propisuje u Liturgiji Svetog apostola Jakova pri recitovanju reči „Primite, jadite…“ i kao što se činilo sa starozavetnim žrtvama, ali za to nemamo potvrde u najstarijim rukopisima, nego to zaključujemo na osnovu reči „pokazavši“ u Liturgiji Svetog Vasilija Velikog. Docnije, u XIV v., prema Diataksisu patrijarha Filoteja, nalazimo vesti da se na „Tvoja ot Tvojih“ ukazivalo rukom. Od XVII v. podižu se darovi s krstoobrazno složenim rukama. Tek od XIX v. pri tome se ponegde činio krst nad antiminsom pri spuštanju podignutih Darova.

Dok čin uzdizanja Darova ima smisao da i pokretom prikaže reči „Tvoja ot Tvojih, Tebje prinosjašče“, činjenje krsta s Darovima svakako treba da predstavi reči „o vsjeh i za vsja“. Prema prof. Mirkoviću, reči „o vsjeh“ znače da mi prinosimo novozavetnu žrtvu Tela i Krvi Hristove za sve ono što se iznosi u molitvi „Pominajušče ubo…“,tj. „krest, grob, tridnevnoje voskresenije…“, a „za vsja“, za sve što pomenuta molitva izražava, a što u stvari nije „ništa drugo doli oproštenje grehova, ili iskupljenje naše“.[19] Kako se u molitvi „Pominajušče ubo…“, među svim onim što je Gospod učinio za nas, pominje najpre krst, Njegovo raspeće i smrt radi oproštenja grehova sviju ljudi, na sva četiri kraja sveta, i za sva vremena, sama sobom nameće se misao da činjenje krsta s Darovima u to vreme prvenstveno treba da nam predstavi „krstom dođe radost svemu svetu“.[20] I Jeronim Vogiaci slično objašnjava da se s Darovima čini tada krst.

Ne vidim da bi ovom činu mogao stajati nasuprot kakav ozbiljniji prigovor s dogmatske ili liturgičke strane. I prof. Trembelas iznosi protiv ovog čina jedino prigovor sa istorijskog stanovišta i veli: „Danas je vladajući običaj da malo podiže svete (Darove), ili čak krstoobrazno da ih pomera nad Časnom trapezom, postavivši ruke unakrsno, obično đakon, a po drugima služeći sveštenik, u vreme uzglašavanja „Tvoja ot Tvojih…“, nema potvrde ni u jednom rukopisu. Navodi se jedino u engleskom i francuskom prevodu sa slovenskog“.[21]

Da završimo: Činjenje krsta s podignutim Darovima, s ciljem da se prikažu reči „o vsjeh i za vsja“, tj. celu ikonomiju spasenja koju je Gospod učinio za nas, osobito krst Njegov časni, i oproštenje grehova sviju ljudi na sve četiri strane sveta, ne potiče iz starine i ne pominje se u starim rukopisima. No kako dogmatski i liturgički nije nepravilan, mogli bismo se složiti s navedenim odgovorom na slično pitanje u Vesniku Srpske crkve iz 1897. god. i reći: Dok Crkva ne donese o tome odluku, može se dopustiti da se vrši onde gde je već ušao u običaj.

 

Glasnik, jun 1975.

 


NAPOMENE:

[1] Istoričeskoje, dogmatičeskoje i tainstvenoje izjasnjenije na Božestvennuju liturgiju, S. Peterburg 1884, str. XXIV; up. L. Mirković, Liturgika, Beograd 1965, I, 10.

[2]Apantisis is liturgikas aporias, Atina 1967, I, 125; Uporedi odgovor na pitanje: Odakle se čita Sv. Evanđelje na nedeljnoj jutrenji, Patr. Glasnik 1947, str. 56.

[3] L. Mirković, Liturgika, II posebni deo, Dnevna bogosluženja, Sv. Liturgije i sedmična bogosluženja, Beograd 1966, 70.

[4] Prav. 91, N. Milaš, Pravila, N. Sad 1896, II, 434.

[5] Evharistija, Pariz 1947, 210, 233.

[6] Up. Božestvennaja liturgia Sv. Apost. Iakova, Vladimirova 1938, l. 21a, 216; I thia liturgia tu agiu Iakovu, Atina 1964, 28, 29.

[7] Krasnoseljcev, Materiali dlja istorii činoposljedovanija liturgiji sv. Ioana Zlat., Kazanj 1889, 64.

[8] U rukopisu Sinajske biblioteke br. 986 iz XV v. veli se: „Tvoje od Tvoga… Govoreći ovaj uzglas upravo ukazuje jerej svetinje desnom rukom“(Dmitrijevskij, Evhologia, Kijev 1901, 612).

[9] Rukopis Muzeja SP Crkve br. 227 iz XIV v. Isto tako br. 4 iz XVII v.; br. 108 XVII v.; br. 117 XVI v. (samo je poredak reči nešto drukčiji: Tvoja ot Tvojih… Jegda vazglašajet takožde pokazujet svetaja i oba, jerej že i diakon); br. 214 XVI v.; br. 239 XVI v.; Zbirka prof. Grujića br. 50 XVI v.; br. 84 iz 1635. god.; rukopisi man. Dečana: br. 122 XIV-XV v.; br. 123 iz 1395. god.; br. 124 i br. 125 XV v.; br. 126 XVI v.; br. 127, 128, 129, XV-XVI v.; br. 130, XIV v.; br. 132 XV v.; br. 134 XV-XVI v.; br. 108; Služebnici iz štamparija Božidara i Vincenca Vukovića iz 1519. i 1554. god.

[10] Krasnoseljcev, Materiali, 67.

[11] Iguman Filaret, Čin liturgiji Sv. Ioanna… Moskva 1899, 88, 89.

[12] Nikoljskij, Posobije, S. Peterburg 1900, 445.

[13] I thia liturgia iti… Atina 1912, 43.

[14] Drugi posebni deo, Dnevna bogosluženja, Beograd 1966, 97.

[15] Nastoljnaja knjiga, Harkov 1900, 821.

[16] God. 1905, knj. VIII, 189.

[17] God. 1897, str. 257.

[18] Liturgikon, Berlin 1902, 129.

[19] H. d. 97.

[20] G. Deboljskij pak smatra da „sveštenoslužeći, krstoobrazno složivši ruke, uznosi kao na krst Darove Bogu, uzglašavajući: Tvoja ot Tvojih…“ (Popečenije Pravosl. cerkvi o spaseniji mira, S. Peterburg 1984, 247).

[21] E tris liturgie, Atina 1935, 109, 110. „Treba priznati opravdanost ovoga prigovora, te se uzdržavati od suvišnog davanja simvolizma pojedinim delovima Svete Liturgije. Osobito u ovom njenom delu valja čuvati onu prostotu i jednostavnost, bez mnogo pokreta i simvolizama, kakva je bila u starini. Ovaj stav starijeg doba, posvedočen mnogim rukopisima, treba imati na umu u svim spornim pitanjima ove vrste.“

 

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *