Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига III

Чињење знака крста са путиром и дискосом над антиминсом уз речи: „Твоја от Твојих“.

 

ПИТАЊЕ: Треба ли на речи: „Твоја от Твојих…“, с подигнутим дискосом и путиром, чинити знак крста над антиминсом, као што чине неки свештеници?

 

ОДГОВОР: Поред унутрашње, благодатне стране православног богослужења, оно има и своју спољашњу страну, коју сачињавају не само речи, читање, песме и проповед (као што је код протестаната), него и поједине радње и свештенодејства; употребљавају се предмети, утвари, иконе итд. Пошто човек није само духовно биће, него и телесно, затим његов дух не сачињава само ум, него и осећање и воља, богослужење свим овим средствима треба да покрене цело човеково биће до сазерцавања духовног и небеског, до тајне нашег спасења коју је извршио Син Божји, што Црква у богослужењу износи. На ПИТАЊЕ: Зашто поједини делови Свете Литургије имају тајанствена значења? – И. Дмитревскиј, према Николи Кавасили, даје овакав ОДГОВОР: „Да не би само речима напомињали тајне нашег спасења, него их представљали, колико је могуће, и нашем гледању; да би Христово дело, које се продужава у свему свештенодејству, помоћу спољашних знакова лакше подејствовало на наше душе, и будило не само хладну мисао у уму, него побуђивало осећање, а тиме не давало могућности нашим помислима да се удаљавају од Велике Тајне“.[1]

Ова поучна страна православног богослужења уочава се кроз цео његов развој у току времена. Тако нпр. настајање појединих поступака око читања васкрсног Еванђеља на јутрењи – како наводи проф. Фундулис – ишло је у правцу што потпунијег представљања еванђелског описа васкрсења Христовог и догађаја у вези с њим.[2] И развој појединих момената на Литургији кретао се у правцу представљања поступака које је чинио Спаситељ у датом моменту: изношење Еванђеља на Малом входу нпр. треба да нам представи долазак Спаситеља на реку Јордан и почетак Његовог јавног рада; свећа која се носи пред Еванђељем – појаву Претече Јована; читање Еванђеља са амвона – беседу Христову с горе, и тако даље.[3]

Исто тако, ако се обратимо историјском разматрању средишњег дела Свете Литургије, Канону Евхаристије, видећемо да је његова суштина остајала кроз векове иста, али да су се поједини његови спољашњи ставови такође развијали у наведеном правцу. Да је тако било и у старо доба, можемо видети донекле из молитве на Литургији Светог Василија Великог: „С сими блаженими силами, Владико Человјекољубче…“, где се вели да је Господ на Тајној вечери, „узевши хлеб на своје свете и пречисте руке, показавши Богу и Оцу…“. Речи „показавши“ нема у евенђелском тексту. Њу је Свети Василије преузео из Јаковљеве Литургије, а у њу је она ушла свакако из Светог Предања, као што Свети Василије наводи да су одатле и друге речи које се, поред еванђелских, узимају на Литургији.[4] Проф. Керн указује да је назив овог дела Литургије, после читања Символа вере, „анафора“ (узношење), узет из свештениковог узгласа: „Станем добрје… свјатоје возношеније (грч. анафоран) в мирје приносити“. Ове речи упућују на постојање чина узношења и у древности. На који је начин оно вршено у најстарије доба тешко би се могло рећи. Проф. Керн сматра да порекло чина „узношења“ треба тражити у старозаветном богослужењу. Сам Господ је наредио Мојсију: „И један округли хлеб, и један колач с уљем, и једну погачу… положи све то на руке Арону и на руке синовима његовим и принеси то потресајући пред лицем Господњим“ (2 Мојс. 29, 23, 24).[5]

У тексту Литургије Светог апостола Јакова, који је до нас дошао, не налазимо речи „Твоја от Твојих“, али се наводи да је свештеник узимао у руке Свети Хлеб, а затим Свету чашу, при изговарању речи „Примите јадите…“ и „Пијте от њеја вси…“.[6] Вероватно да је свештеник, односно ђакон, узимао у руке хлеб и вино на Литургији Светог Василија Великог и Јована Златоуста при изговарању речи „Твоја от Твојих“, и тако вршио узношење и „показивање“ Богу и Оцу. Али се о томе у најстаријим рукописима не говори. У доцнијим рукописима, од XIV в., налазимо упутство да на речи „Твоја от Твојих“, „такође показују обојица, тј. јереј и ђакон светиње“ (тј. дискос и путир). Према ономе како се о овом показивању говори на „Примите, јадите…“ и „Пијте от њеја вси…“, биће да је свештеник показивао руком, а ђакон орарем. Такви прописи, колико сада знамо, налазе се најпре у Филотејевом Диатаксису, рукопису манастира Ватопеда у Светој Гори бр. 133 из 1354-1376. год.,[7] а затим и у неким рукописима из доцнијег времена.[8]

У већини наших старих рукописа налази се исти пропис као у Филотејевом Диатаксису: „И јегда вазглашајет: Твоја от Твојих, Тебе приносеште о всех и за все, такожде показујета светаја оба, јереј же и диакон“.[9] Овако се говори и у рукопису митрополита Кипријана с краја XIV в.: „Твоја от Твојих. Показујет же и рукоју јереј обоја, диакон же с урарем к свјатим“.[10] Исто се налази и у руском Служебнику штампаном при патријарху Јосифу 1647. године. Према навођењу игумана Филарета, „готово у свима старим рукописним Служебницима, и у већем делу старих штампаних, означено дејство или се сасвим не помиње, или се излаже сагласно старим штампаним“. Већ у штампаним Служебницима: гедеоновском, кијевском, виленском 1638. год., и штампаном у делском манастиру у Русији говори се о крестообразном слагању руку и подизању дискоса и путира, као што је и у новоисправљеном.[11] У лвовском Служебнику, штампаном 1681. год., вели се: „Ђакон поставља руке крстообразно и узима, десном преко леве, Свети дискос, а левом чашу“.[12] Од наших рукописа, најранији помен о томе имамо у дечанском рукописном Архијерејском чиновнику бр. 135 из XVI-XVII в.: „Твоја от Твојих… Сему же глагољему, диакон отлагајет рипиду и прелож руцје крстообразно и подјемљет свети дискос и свети потир и поклонит се умиљено“. Исто то налазимо и у рукописном Архијератикону Патријаршије у Пећи бр. 21 из XVII века и у Архијерејском чиновнику Музеја СПЦ.

У бугарском Служебнику из 1928. год. налази се такође ова примедба о крстообразно сложеним рукама („лева одоздо, десна одозго“) при подизању Дарова. У грчким издањима нема о томе никакве примедбе, иако Јероним Вогиаци вели да свештеник помера крстообразно дискос и путир, те на неки начин представља видљиво изговорене речи, којима објављује да све из Њега потиче и Њему треба да се даје“.[13]

Проф. Мирковић у својој Литургици излаже поступак уздизања Дарова детаљно, наводећи и објашњење зашто се он врши: „Кад ђакон уздиже Дарове показује их Богу, и у овом погледу угледа се на свештенике Старог Завета (Изл. 29, 34) и на Спаситеља, Који је, по речима Свстог Василија Великог у његовој Литургији, узео хлеб у свете и пречисте руке и показао их Богу Оцу…“.[14] Тако је данас у српској, руској, бугарској и румунској Цркви подизање Дарова с крстообразно сложеним рукама свеопшта пракса.

Што се тиче питања о чињењу крста с подигнутим Даровима над антиминсом, одмах можемо рећи да ту праксу не помињу не само рукописни, него ни стари, нити савремени штампани Служебници. С. Булгаков први помиње да „неки ђакони чине при томе крст дискосом и путиром“. Он сматра да је такав поступак „без довољно основа“, јер није предвиђен у Служебнику. Не само то, него још додаје: „Он је чак директно незаконит, зато што осењење крстом излази из предела пуномоћи ђаконске“.[15] Булгаков не узима у обзир чињеницу да ђакон чини знак крста Еванђељем на Малом входу, и то не произвољно, него по пропису Архијерејског чиновника (воздвизајет свјатоје евангелије мало крествуја и глагоља: Премудрост, прости!); такође, по пропису Типика, кадионицом при кађењу (Первјеје став пред свјатоју трапезоју и творит крест кадилом… и пришед пред царскија двери и тамо творит крест кадилом. Гл. 22); као и при уливању теплоте у путир пред причешће (И диакон вливајет јелико довољно, крестообразно внутр свјатаго потирја). Исте разлоге против овог чина као и Булгаков наводи Ј. Ж. одговарајући у Богословском гласнику на ПИТАЊЕ: Треба ли прекрстити с Даровима на „Твоја от Твојих“?[16] Први разлог, да Служебник о овом поступку не говори, наводи се и у сличном одговору у Веснику Српске цркве, али се у овом поступку не види ништа неправилно, те се на крају помирљиво закључује: „Где је то уобичајено, нека остане“.[17] Прот. А. Маљцев пак наводи без коментара да се с подигнутим Даровима чини знак крста: „Док свештеник ово говори, оставља ђакон рипиду, поставља своје руке крстообразно једну преко друге, уздиже Свети дискос горњом руком, а Свети путир левом руком, чини са Светим жртвеним Даровима знак крста над антиминсом, онда их оставља опет онде“.[18]

Током излагања видели смо како је развој чина уздизања ишао у правцу представљања изговараних речи покретима, затим да је то вршено, на неки начин и у старо доба, вероватно узимањем у руке дискоса и путира, као што се прописује у Литургији Светог апостола Јакова при рецитовању речи „Примите, јадите…“ и као што се чинило са старозаветним жртвама, али за то немамо потврде у најстаријим рукописима, него то закључујемо на основу речи „показавши“ у Литургији Светог Василија Великог. Доцније, у XIV в., према Диатаксису патријарха Филотеја, налазимо вести да се на „Твоја от Твојих“ указивало руком. Од XVII в. подижу се дарови с крстообразно сложеним рукама. Тек од XIX в. при томе се понегде чинио крст над антиминсом при спуштању подигнутих Дарова.

Док чин уздизања Дарова има смисао да и покретом прикаже речи „Твоја от Твојих, Тебје приносјашче“, чињење крста с Даровима свакако треба да представи речи „о всјех и за всја“. Према проф. Мирковићу, речи „о всјех“ значе да ми приносимо новозаветну жртву Тела и Крви Христове за све оно што се износи у молитви „Поминајушче убо…“,тј. „крест, гроб, тридневноје воскресеније…“, а „за всја“, за све што поменута молитва изражава, а што у ствари није „ништа друго доли опроштење грехова, или искупљење наше“.[19] Како се у молитви „Поминајушче убо…“, међу свим оним што је Господ учинио за нас, помиње најпре крст, Његово распеће и смрт ради опроштења грехова свију људи, на сва четири краја света, и за сва времена, сама собом намеће се мисао да чињење крста с Даровима у то време првенствено треба да нам представи „крстом дође радост свему свету“.[20] И Јероним Вогиаци слично објашњава да се с Даровима чини тада крст.

Не видим да би овом чину могао стајати насупрот какав озбиљнији приговор с догматске или литургичке стране. И проф. Трембелас износи против овог чина једино приговор са историјског становишта и вели: „Данас је владајући обичај да мало подиже свете (Дарове), или чак крстообразно да их помера над Часном трапезом, поставивши руке унакрсно, обично ђакон, а по другима служећи свештеник, у време узглашавања „Твоја от Твојих…“, нема потврде ни у једном рукопису. Наводи се једино у енглеском и француском преводу са словенског“.[21]

Да завршимо: Чињење крста с подигнутим Даровима, с циљем да се прикажу речи „о всјех и за всја“, тј. целу икономију спасења коју је Господ учинио за нас, особито крст Његов часни, и опроштење грехова свију људи на све четири стране света, не потиче из старине и не помиње се у старим рукописима. Но како догматски и литургички није неправилан, могли бисмо се сложити с наведеним одговором на слично питање у Веснику Српске цркве из 1897. год. и рећи: Док Црква не донесе о томе одлуку, може се допустити да се врши онде где је већ ушао у обичај.

 

Гласник, јун 1975.

 


НАПОМЕНЕ:

[1] Историческоје, догматическоје и таинственоје изјасњеније на Божественнују литургију, С. Петербург 1884, стр. XXIV; уп. Л. Мирковић, Литургика, Београд 1965, I, 10.

[2]Апантисис ис литургикас апориас, Атина 1967, I, 125; Упореди одговор на питање: Одакле се чита Св. Еванђеље на недељној јутрењи, Патр. Гласник 1947, стр. 56.

[3] Л. Мирковић, Литургика, II посебни део, Дневна богослужења, Св. Литургије и седмична богослужења, Београд 1966, 70.

[4] Прав. 91, Н. Милаш, Правила, Н. Сад 1896, II, 434.

[5] Евхаристија, Париз 1947, 210, 233.

[6] Уп. Божественнаја литургиа Св. Апост. Иакова, Владимирова 1938, л. 21a, 216; И тхиа литургиа ту агиу Иакову, Атина 1964, 28, 29.

[7] Красносељцев, Материали дља истории чинопосљедованија литургији св. Иоана Злат., Казањ 1889, 64.

[8] У рукопису Синајске библиотеке бр. 986 из XV в. вели се: „Твоје од Твога… Говорећи овај узглас управо указује јереј светиње десном руком“(Дмитријевскиј, Евхологиа, Кијев 1901, 612).

[9] Рукопис Музеја СП Цркве бр. 227 из XIV в. Исто тако бр. 4 из XVII в.; бр. 108 XVII в.; бр. 117 XVI в. (само је поредак речи нешто друкчији: Твоја от Твојих… Јегда вазглашајет такожде показујет светаја и оба, јереј же и диакон); бр. 214 XVI в.; бр. 239 XVI в.; Збирка проф. Грујића бр. 50 XVI в.; бр. 84 из 1635. год.; рукописи ман. Дечана: бр. 122 XIV-XV в.; бр. 123 из 1395. год.; бр. 124 и бр. 125 XV в.; бр. 126 XVI в.; бр. 127, 128, 129, XV-XVI в.; бр. 130, XIV в.; бр. 132 XV в.; бр. 134 XV-XVI в.; бр. 108; Служебници из штампарија Божидара и Винценца Вуковића из 1519. и 1554. год.

[10] Красносељцев, Материали, 67.

[11] Игуман Филарет, Чин литургији Св. Иоанна… Москва 1899, 88, 89.

[12] Никољскиј, Пособије, С. Петербург 1900, 445.

[13] И тхиа литургиа ити… Атина 1912, 43.

[14] Други посебни део, Дневна богослужења, Београд 1966, 97.

[15] Настољнаја књига, Харков 1900, 821.

[16] Год. 1905, књ. VIII, 189.

[17] Год. 1897, стр. 257.

[18] Литургикон, Берлин 1902, 129.

[19] H. д. 97.

[20] Г. Дебољскиј пак сматра да „свештенослужећи, крстообразно сложивши руке, узноси као на крст Дарове Богу, узглашавајући: Твоја от Твојих…“ (Попеченије Правосл. церкви о спасенији мира, С. Петербург 1984, 247).

[21] Е трис литургие, Атина 1935, 109, 110. „Треба признати оправданост овога приговора, те се уздржавати од сувишног давања символизма појединим деловима Свете Литургије. Особито у овом њеном делу ваља чувати ону простоту и једноставност, без много покрета и символизама, каква је била у старини. Овај став старијег доба, посведочен многим рукописима, треба имати на уму у свим спорним питањима ове врсте.“

 

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.