Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga III

Poredak oblačenja odeždi na bogosluženju

 

PITANJE: Neki, pogotovo stariji sveštenici, oblačeći se u puno odjejanje za Svetu Liturgiju, pošto obuku stihar odmah meću narukvice, a zatim epitrahilj, pojas i felon. Drugi, pak, posle stihara meću epitrahilj i pojas, pa onda narukvice i felon.

Kako ovde treba postupati, odnosno šta je pravilnije?

 

ODGOVOR: U savremenim Služebnicima, odmah posle početnih molitava (uzimanja vremena) pred Svetu Liturgiju, ulaska u oltar i celivanja trapeze, veli se da obojica, đakon i sveštenik, uzimaju svaki svoj stihar, klanjaju se triput prema istoku govoreći: „Bože očisti me grešnog i pomiluj me“. Onda đakon, pošto potraži i dobije blagoslov od sveštenika, odlazi u jedan kraj oltara, oblači stihar uz molitvu: „Vozradujetsja duša moja…“. Potom celiva orar i meće ga na levo rame; zatim desnu narukvicu uz molitvu „Desnica Tvoja Gospodi…“, pa levu uz „Rucje Tvoji…“.

Verovatno, naviknuvši na ovakav poredak oblačenja, neki otvaraju ovu stranu Služebnika i posle rukopolaganja za sveštenika, te posle stihara meću narukvice, ne potrudivši se da okrenu samo jedan list dalje i onde vide da je poredak oblačenja sveštenika drukčiji. Tu se određeno veli: „Svjaščenik že sice oblačitsja…“, tj. „A sveštenik se ovako oblači: Uzevši stihar u levu ruku i poklonivši se triput prema istoku, kao što je rečeno, čini (rukom) znak (krsta) govoreći: „Vozradujetsja duša moja o Gospodje“ – do kraja. Onda uzevši epitrahilj, i učinivši znak, oblači ga govoreći: „Blagosloven Bog izlivajaj blagodat svoju…“ Onda uzima pojas i opasujući se govori: „Blagosloven Bog…“ A narukvice, kao što je napred rečeno…“. Prema tome, sveštenik ne treba da uzima narukvice posle stihara, nego epitrahilj i pojas, pa tek onda narukvice.

Potpuno isti poredak nalazimo i u grčkom Evhologionu protosinđela Evstatija Skarpa,[1] u Velikom Evhologionu Spiridona Zervu,[2] u grčkom Liturgikonu[3] i Ieratikonu izdanja Apostoliki Diakonie, Atina 1970, zvaničnog izdanja Grčke crkve. Bugarski Služebnik[4] ima isti poredak oblačenja za sveštenika, a za đakona veli ukratko, samo da prilazi svešteniku za blagoslov.

U prevodu bogosluženja u Nedelju Svete Pedesetnice,[5] počivši Irinej, episkop bački, o oblačenju odeždi iznosi isto kao što je u Služebniku, a tako stoji i u prevodu Svete Liturgije dr Justina Popovića.[6] Isti poredak oblačenja nalazimo i kod Bulgakova,[7] zatim kod prof. Kerna[8] i u Nikolajevićevom Tipiku.

Nikoljski po ovom pitanju govori samo sumarno: „Sveštenik oblačeći se uzima svaku odeždu u levu ruku, blagosilja je, govori u Služebniku naznačenu molitvu, i celivavši odeždu, kao i đakon, oblači je“.[9] I episkop Melentije u svom Pravilniku[10] govori samo o oblačenju stihara, uz određenu molitvu, a za ostale odežde veli kratko: „i dalje se oblači čitajući propisane molitve (vidi Služebnik)“. Podrobnog poretka oblačenja sveštenika ne nalazimo ni u „Liturgici“ prof. Mirkovića, nego samo da „sveštenik blagosilja prvo (stihar, epitrahilj, felon) i celiva pre oblačenja krst na svakoj odeždi i govori odnosnu molitvu“.[11] U „Novoj Skrižalji“ arhiepiskopa Venijamina takođe nema podrobnog poretka oblačenja sveštenika, a isto tako ni kod I. Dmitrijevskog, mada oni opisuju svaku odeždu i nabrajaju ih u navedenom poretku: „Svešteničke odežde su ove: stihar, epitrahilj, pojas, narukvice i felon“.[12]

Svakako bi i ovi pisci, da su opisivali podroban poredak oblačenja, kao i ostali izneli onakav poredak kakav je u Služebniku, jer je tako bilo i u starini. Prof. Trembelas, na kraju svog dela „Tri liturgije“, izlaže poredak Svete Liturgije po Diataksisu carigradskog patrijarha Filoteja († 1379. g.), prema starim rukopisima iz XVI i XVII v., koji o oblačenju sveštenika i đakona iznose isto kao što je i danas: „I oblače obojica svoje stihare… i oblačeći mole se ovako: „Uzradova se duša moja…“ A na svaku pojedinu odeždu koju sveštenik oblači govori đakon: „Gospodu se pomolimo“. I sveštenik na epitrahilj govori: „Blagosloven Bog…“ i opasujući se pojasom govori: „Blagosloven Bog koji me opasuje…“ A na narukvice govore, na desnu: „Desnica tvoja…“ na levu: „Rucje tvoji…“ Onda uzevši felon… govori“.[13] To isto nalazimo u grčkim rukopisima iz XVI i XVII v. koje navodi A. Dmitrijevskij.[14] Navedeni poredak oblačenja sveštenika, unekoliko s drukčijim molitvama, možemo pratiti po grčkim rukopisima i u XV veku,[15] pa dalje u XIV,[16] i čak u HŠ veku.[17] U još starijim rukopisima sve je manje primedaba i uputstava za pojedine momente na bogosluženju, pa se ni Čin oblačenja ne nalazi.[18]

I u našim srpskoslovenskim rukopisima u starim štampanim Služabnicima nalazi se isti poredak kao u savremenim. Tako rukopisni Služabnik manastira Dečana br. 122, iz XIV-XV v., naređuje da đakon, pošto primi blagoslov od sveštenika, odlazi u jednu stranu oltara, oblači stihar, „mole se sice jakože i sveštenik: Vazradova se duša moja o Gospodi…“. Pošto metne orar (za koji nema molitve kao ni u savremenim Služebnicima) i narukvice, uz propisane molitve, odlazi u proskomidiju i, „omiv se nareždajet sveštenaja…“. Za sveštenike se veli: „Jerej že prijem epitrahilj blagoslovljaje i celuje jego: „Blagosloven Bog izlivajaj blagodat svoju…“ i vazam pojas i blagoslovit jego i glagoljet: „Blagosloven Bog prepojasuje me siloju…“ i narukvice nalagaje na ruki glagoljet prežde pisanoje (tj. one molitve koje i đakon); taže prijem felon…“ Isto je ovako u rukopisnim Služabnicima br. 123 iz 1395. g.; br. 125 iz XV v. (taže epitrahilj); br. 133 iz XVI v.[19] Rukopisni Arhijerejski činovnik br. 135, s kraja XVI i početka XVII v., iznoseći poredak oblačenja arhijereja, navodi isti red kao što je u današnjim: stihar, epitrahilj, pojas, narukvice, no molitve su unekoliko drukčije i opširnije nego u drugim rukopisnim i savremenim Služebnicima i Arhijerejskim Činovnicima.[20] Arhijerejski činovnik Muzeja Srpske pravoslavne crkve br. 252, iz XVII v. iznosi isti poredak oblačenja.

Istorijsko razmatranje o postanku epitrahilja potvrdiće nam takođe da sveštenik posle stihara treba da uzima epitrahilj, kao što đakon uzima tada orar, jer je epitrahilj postao od orara. U staro doba, pri rukopoloženju za sveštenika, episkop nije skidao orar i metao na rukopolaganog epitrahilj, nego je, izgovarajući „Aksios“, prebacivao drugi deo orara[21] preko desnog ramena spreda. Sveti Simeon Solunski, opisujući hirotoniju sveštenika, veli: „Najpre, dakle, jerarh oglašava (rukopolaganog) jerejem kad uzima zadnji deo orara na levom ramenu i stavlja ga na desno, te dolaze oba dela spreda, čime tada postaje epitrahilj, kako se i naziva“.[22] U gl. 170. veli slično: „Onda prenosi orar sa levog ramena na desno, prebacujući zadnji deo napred, i postavlja rukopolaganog kao pod jaram. Jer (rukopolagani) treba i preko simvola da vidi blagodat koju je primio. I da pre samo jedno delo beše dobio: dužnost da služi, a sada pak i za bogosluženja i za sva sveštenodejstva. I da je njegov jaram veći, te da treba da služi i brine se za sve delo“.[23] Na starim freskama svetih sveštenika i episkopa vidi se lepo taj prvobitni oblik epitrahilja kao dve široke trake nespojene, tako „da se jedna skoro nalazi na drugoj. Docnije, veli prof. Fundulis, da bi (epitrahilj) stajao lepše, dva njegova dela spojena su malim trakama, praporcima, ili dugmadima. Tako je nastao današnji oblik dvostrukog epitrahilja, koji više odgovara starom predanju, estetski je lepši, i praktično se može lakše presaviti i nositi“.[24]

Neće biti suvišna napomena da se sveštenik, sem za Liturgiju, oblači u puno odjejanje još u ovim prilikama: 1. avgusta pred kraj jutrenje, takođe 14. septembra, na Krstovdan, i u nedelju Krstopoklonu – radi iznošenja Časnog krsta; pri kraju jutrenje Velike subote, radi obnošenja plaštanice, takođe pred Veliko osvećenje vode na Krstovdan uoči Bogojavljenja na večernji kad ovaj padne u subotu ili nedelju. Isti poredak oblačenja sveštenih odeždi pominje i Sveti Simeon Solunski veleći: „Oblači, dakle, pet odeždi, kao savršen sam i imajući blagodat činjenja savršenim… A one koje oblači jesu: stihar, epitrahilj, pojas, narukvice i felon“.[25] On podrobno opisuje i oblačenje arhijereja navodeći isti poredak: najpre stihar, „zatim epitrahilj…, onda pojas… zatim nabedrenik…, onda uzima narukvice… zatim felon, ili je to sakos, ili polistavrija… I poslednji omofor…, spreda i pozadi i na prsima krstoobrazno ima četiri krsta, označavajući raspeće (Gospodnje)“[26]; pred jutrenju na Vaskrs, a takođe pred večernju toga dana. No oblačeći se u tim prilikama sveštenik ne govori molitve za odežde, kao što ih ne govori ni nad epitrahiljem (i felonom) kad ga uzima za svakodnevnu večernju i jutrenju, ili u drugim prilikama,[27] nego ih samo blagoslovi i celiva.

Zaključak iz svega izloženog bio bi: Pravilno je ono što iznose naši savremeni Služebnici, tj. da sveštenik posle stihara ne uzima narukvice, nego epatrahilj, zatim pojas, pa tek onda narukvice i felon. Stoga i oni sveštenici koji su do sada postupali drukčije treba ovako da se oblače, ne samo zbog jednoobraznosti nego pre zbog toga što je tako pravilnije i bolje.

 

Glasnik, oktobar 1974.

 


NAPOMENE:

[1] Izdanje M. Saliveru, Atina, bez oznake godine izdanja.

[2] Izdanje „Astir“ 1970.

[3] Jerusalim 1956.

[4] Sofija, 1928.

[5] Ujvidek 1942.

[6] Beograd 1923.

[7] Nastoljnaja knjiga, Harkov 1910, 792.

[8] Evharistija, Pariz 1947, 143.

[9] Posobije, S. Peterburg 1900, 374.

[10] 3aječar 1907, 47.

[11] Liturgika II, 1, Beograd 1966, 58.

[12] N. d. Peterburg 1899, 10, 133; I. Dmitrevskij, Istoričeskoje, dogmatičeskoje i tainstvenoje izjasnjenije Božestvenoj liturgiji, S. Peterburg 1884, 69.

[13] E tris liturgie, Atina 1935, 229-231.

[14] Svetogrobske biblioteke u Carigradu br. 425 iz XVI v. i biblioteke man. Esfigmena br. 120 iz 1602; A. Dmitrijevskij, Evhologia, Kijev 1901, 818-819; 954-955.

[15] Sinajske biblioteke br. 886, kod Dmitrijevskog, n. d. 602; Jerusalimske patr. br. 305, kod Krasnoseljceva, Materiali dlja istorii činoposljedovanija liturgiji Sv. Ioana Zlat., Kazan. 1889, 83-84; Zborniku Vatikanske biblioteke br. 573; Krasnoseljcev, n. d. 96.

[16] Pergamentni svitak man. Esfigmena iz 1306. godine, Dmitrijevskij n. d. 262, 263; Rukopis Moskov. sinodalne bibl. br. 381, s početka XIV v., kod Krasnoseljceva n. d. 19. Rukopisni Evhologion Patrijarš. bibliot. u Jerusalimu br. 362, iz XIV v., odežde pri oblačenju patrijarha izlaže u istom poretku: stihar, epitrahilj, pojas, desna i leva narukvica, nabedrenik, sakos, kod Dmitrijevskog, n. d. 302.

[17] Svitak Patmoske bibl. br. 719, kod Dmitrijevskog n. d. 171; Rukopis Pantelej. man. u Sv. Gori, kod Krasnoseljceva n. d. 10.

[18] Razumljivo da se u mnoštvu rukopisa mogu naći takvi u kojima molitve za oblačenje odeždi dolaze i u drukčijem poretku od navedenog, ali vrlo retko. Tako Patmoski rukopisni svitak, br. 719, iz XIII v., govori ovako o oblačenju sveštenika: „Onda uzevši svoj stihar levom rukom, čini krst nad njim govoreći: „Blagosloven Bog naš…“ i oblačeći ga govori: „Uzradovaće se duša moja…“ Onda opasujući pojas govori: „Opaši mač tvoj…“ Na narukvice govori: „Desnica Gospodnja učini silu…“ Na epitrahilj govori: „Oplevši venac od trnja…“ Na desni felon govori: „Sveštenici Tvoji…“ Na levi: „Ruke Tvoje…“ (Dmitrijevskij, n. d. 171). Mora biti da je tu prepisivač ispreturao poredak molitava, pa umesto na „desnu narukvicu“ i na levu metnuo besmisleno „na desni felon“ i na levi. Sličan poredak nalazimo i u rukopisu Vasilija Falaska, no bez „desni felon“ i levi, nego samo „na felon: Sveštenici Tvoji…“ (Goar, Evhologion, Venecija 1730, 83).
U Diataksisu patr. Filoteja, štampanom kod Goara, nalazimo čak poredak: stihar, narukvice, epitrahilj, pojas, felon (n. d. 48), ali pored tog jednog navodi druga dva rukopisa sa poretkom koji iznose svi ostali rukopisi, tj. stihar, epitrahilj, pojas (nabedrenik), narukvice, felon (n. d. 78, 79).
Kao što napomenusmo, najverovatnije da krivicu za ovu razliku snosi prepisivač, koji je pri radu pogrešno prepisao. Ili se možda, što je malo verovatno, išlo za tim da se samo navedu molitve uz pojedine odežde, bez namere da se iznese poredak kako ih treba oblačiti. Ne znam kako se inače može razumeti najpre metanje pojasa, pa onda epitrahilja? Malo je verovatno da se pojasom prikupljao samo stihar, a ne i epitrahilj, pogotovo što njegova dva dela, u prvo vreme, nisu bila spajana ni dugmadima ni trakama.

[19] Takođe u rukopisima Muzeja Srp. prav. crkve br. 108, iz XV v. (jepetrahilj, felun); br. 214 i 238 iz XVI v. (epitrahilj); Zbirke prof. Grujića br. 50 i 84 (u ovom je samo oblačenje sveštenika) iz XVII v., kao i Služabnici Božidara i Vincenca Vukovića iz 1519. i 1554. god.

[20] Prema onome kako se u rukopisnim Služabnicima, i grčkim i našim, izlaže Čin oblačenja sveštenika pred Liturgiju, proizlazi da proskomidiju u starini nisu vršili sveštenici bez felona, kao što je danas vrše neki u Grčkoj, pa i kod nas. Prof. Fundulis veli za takav postupak da je nepravilan i naglašava: „Svi rukopisi Sv. Liturgije i sva štampana izdanja, kao i Diataksis Božanstvene Liturgije patr. Filoteja, stavljaju proskomidiju posle punog oblačenja sveštenika i umivanja ruku“ (Apantisis is tas liturgikas aporias II, Atina 1970, 422).

[21] J. Fundulis, n. d. I, Atina 1967, 27. Orari su tada bili kraći i visili spreda i odostrag na levom ramenu, ne idući, kao sada, ispod desnog pazuha. Takve orare imaju i danas đakoni u Ruskoj crkvi.

[22] O sv. hirotonijama, gl. 171, Minj. P. G. T. 155, k. 389.

[23] Isto. Ovakav postupak arhijereja izlažu i naši rukopisi, npr. dečanski Trebnik br. 69, XIV v.: „I po Aminje (po molitvi Bože velikij va kreposti) prinosit zadnji kraj urara jego (u br. 68 iz 1422. g. Orara) i po tom i prednjeje (L. 218a). Isto tako se veli u br. 68 kao i u Arhijerejskom činovniku br. 135, kraj XVI i poč. XVII v.: „Vazam zadnji kraj orara prenosit ka prednjemu i tvorit epitrahilj“ (L. 55a).

[24] N. d. 27, 28.

[25] O Svetoj Liturgiji, gl. 83, Minj. P. G. T. 155, k. 261.

[26] Minj, P. G. T. 155, O Svetoj Liturgiji, gl. 81, 82, k. 257, 260.

[27] Vidi K. Kern, n. d. 142.

 

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *