Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига III

Поредак облачења одежди на богослужењу

 

ПИТАЊЕ: Неки, поготово старији свештеници, облачећи се у пуно одјејање за Свету Литургију, пошто обуку стихар одмах мећу наруквице, а затим епитрахиљ, појас и фелон. Други, пак, после стихара мећу епитрахиљ и појас, па онда наруквице и фелон.

Како овде треба поступати, односно шта је правилније?

 

ОДГОВОР: У савременим Служебницима, одмах после почетних молитава (узимања времена) пред Свету Литургију, уласка у олтар и целивања трапезе, вели се да обојица, ђакон и свештеник, узимају сваки свој стихар, клањају се трипут према истоку говорећи: „Боже очисти ме грешног и помилуј ме“. Онда ђакон, пошто потражи и добије благослов од свештеника, одлази у један крај олтара, облачи стихар уз молитву: „Возрадујетсја душа моја…“. Потом целива орар и меће га на лево раме; затим десну наруквицу уз молитву „Десница Твоја Господи…“, па леву уз „Руцје Твоји…“.

Вероватно, навикнувши на овакав поредак облачења, неки отварају ову страну Служебника и после рукополагања за свештеника, те после стихара мећу наруквице, не потрудивши се да окрену само један лист даље и онде виде да је поредак облачења свештеника друкчији. Ту се одређено вели: „Свјашченик же сице облачитсја…“, тј. „А свештеник се овако облачи: Узевши стихар у леву руку и поклонивши се трипут према истоку, као што је речено, чини (руком) знак (крста) говорећи: „Возрадујетсја душа моја о Господје“ – до краја. Онда узевши епитрахиљ, и учинивши знак, облачи га говорећи: „Благословен Бог изливајај благодат своју…“ Онда узима појас и опасујући се говори: „Благословен Бог…“ А наруквице, као што је напред речено…“. Према томе, свештеник не треба да узима наруквице после стихара, него епитрахиљ и појас, па тек онда наруквице.

Потпуно исти поредак налазимо и у грчком Евхологиону протосинђела Евстатија Скарпа,[1] у Великом Евхологиону Спиридона Зерву,[2] у грчком Литургикону[3] и Иератикону издања Апостолики Диаконие, Атина 1970, званичног издања Грчке цркве. Бугарски Служебник[4] има исти поредак облачења за свештеника, а за ђакона вели укратко, само да прилази свештенику за благослов.

У преводу богослужења у Недељу Свете Педесетнице,[5] почивши Иринеј, епископ бачки, о облачењу одежди износи исто као што је у Служебнику, а тако стоји и у преводу Свете Литургије др Јустина Поповића.[6] Исти поредак облачења налазимо и код Булгакова,[7] затим код проф. Керна[8] и у Николајевићевом Типику.

Никољски по овом питању говори само сумарно: „Свештеник облачећи се узима сваку одежду у леву руку, благосиља је, говори у Служебнику назначену молитву, и целивавши одежду, као и ђакон, облачи је“.[9] И епископ Мелентије у свом Правилнику[10] говори само о облачењу стихара, уз одређену молитву, а за остале одежде вели кратко: „и даље се облачи читајући прописане молитве (види Служебник)“. Подробног поретка облачења свештеника не налазимо ни у „Литургици“ проф. Мирковића, него само да „свештеник благосиља прво (стихар, епитрахиљ, фелон) и целива пре облачења крст на свакој одежди и говори односну молитву“.[11] У „Новој Скрижаљи“ архиепископа Венијамина такође нема подробног поретка облачења свештеника, а исто тако ни код И. Дмитријевског, мада они описују сваку одежду и набрајају их у наведеном поретку: „Свештеничке одежде су ове: стихар, епитрахиљ, појас, наруквице и фелон“.[12]

Свакако би и ови писци, да су описивали подробан поредак облачења, као и остали изнели онакав поредак какав је у Служебнику, јер је тако било и у старини. Проф. Трембелас, на крају свог дела „Три литургије“, излаже поредак Свете Литургије по Диатаксису цариградског патријарха Филотеја († 1379. г.), према старим рукописима из XVI и XVII в., који о облачењу свештеника и ђакона износе исто као што је и данас: „И облаче обојица своје стихаре… и облачећи моле се овако: „Узрадова се душа моја…“ А на сваку поједину одежду коју свештеник облачи говори ђакон: „Господу се помолимо“. И свештеник на епитрахиљ говори: „Благословен Бог…“ и опасујући се појасом говори: „Благословен Бог који ме опасује…“ А на наруквице говоре, на десну: „Десница твоја…“ на леву: „Руцје твоји…“ Онда узевши фелон… говори“.[13] То исто налазимо у грчким рукописима из XVI и XVII в. које наводи А. Дмитријевскиј.[14] Наведени поредак облачења свештеника, унеколико с друкчијим молитвама, можемо пратити по грчким рукописима и у XV веку,[15] па даље у XIV,[16] и чак у ХШ веку.[17] У још старијим рукописима све је мање примедаба и упутстава за поједине моменте на богослужењу, па се ни Чин облачења не налази.[18]

И у нашим српскословенским рукописима у старим штампаним Служабницима налази се исти поредак као у савременим. Тако рукописни Служабник манастира Дечана бр. 122, из XIV-XV в., наређује да ђакон, пошто прими благослов од свештеника, одлази у једну страну олтара, облачи стихар, „моле се сице јакоже и свештеник: Вазрадова се душа моја о Господи…“. Пошто метне орар (за који нема молитве као ни у савременим Служебницима) и наруквице, уз прописане молитве, одлази у проскомидију и, „омив се нареждајет свештенаја…“. За свештенике се вели: „Јереј же пријем епитрахиљ благословљаје и целује јего: „Благословен Бог изливајај благодат своју…“ и вазам појас и благословит јего и глагољет: „Благословен Бог препојасује ме силоју…“ и наруквице налагаје на руки глагољет прежде писаноје (тј. оне молитве које и ђакон); таже пријем фелон…“ Исто је овако у рукописним Служабницима бр. 123 из 1395. г.; бр. 125 из XV в. (таже епитрахиљ); бр. 133 из XVI в.[19] Рукописни Архијерејски чиновник бр. 135, с краја XVI и почетка XVII в., износећи поредак облачења архијереја, наводи исти ред као што је у данашњим: стихар, епитрахиљ, појас, наруквице, но молитве су унеколико друкчије и опширније него у другим рукописним и савременим Служебницима и Архијерејским Чиновницима.[20] Архијерејски чиновник Музеја Српске православне цркве бр. 252, из XVII в. износи исти поредак облачења.

Историјско разматрање о постанку епитрахиља потврдиће нам такође да свештеник после стихара треба да узима епитрахиљ, као што ђакон узима тада орар, јер је епитрахиљ постао од орара. У старо доба, при рукоположењу за свештеника, епископ није скидао орар и метао на рукополаганог епитрахиљ, него је, изговарајући „Аксиос“, пребацивао други део орара[21] преко десног рамена спреда. Свети Симеон Солунски, описујући хиротонију свештеника, вели: „Најпре, дакле, јерарх оглашава (рукополаганог) јерејем кад узима задњи део орара на левом рамену и ставља га на десно, те долазе оба дела спреда, чиме тада постаје епитрахиљ, како се и назива“.[22] У гл. 170. вели слично: „Онда преноси орар са левог рамена на десно, пребацујући задњи део напред, и поставља рукополаганог као под јарам. Јер (рукополагани) треба и преко символа да види благодат коју је примио. И да пре само једно дело беше добио: дужност да служи, а сада пак и за богослужења и за сва свештенодејства. И да је његов јарам већи, те да треба да служи и брине се за све дело“.[23] На старим фрескама светих свештеника и епископа види се лепо тај првобитни облик епитрахиља као две широке траке неспојене, тако „да се једна скоро налази на другој. Доцније, вели проф. Фундулис, да би (епитрахиљ) стајао лепше, два његова дела спојена су малим тракама, прапорцима, или дугмадима. Тако је настао данашњи облик двоструког епитрахиља, који више одговара старом предању, естетски је лепши, и практично се може лакше пресавити и носити“.[24]

Неће бити сувишна напомена да се свештеник, сем за Литургију, облачи у пуно одјејање још у овим приликама: 1. августа пред крај јутрење, такође 14. септембра, на Крстовдан, и у недељу Крстопоклону – ради изношења Часног крста; при крају јутрење Велике суботе, ради обношења плаштанице, такође пред Велико освећење воде на Крстовдан уочи Богојављења на вечерњи кад овај падне у суботу или недељу. Исти поредак облачења свештених одежди помиње и Свети Симеон Солунски велећи: „Облачи, дакле, пет одежди, као савршен сам и имајући благодат чињења савршеним… А оне које облачи јесу: стихар, епитрахиљ, појас, наруквице и фелон“.[25] Он подробно описује и облачење архијереја наводећи исти поредак: најпре стихар, „затим епитрахиљ…, онда појас… затим набедреник…, онда узима наруквице… затим фелон, или је то сакос, или полиставрија… И последњи омофор…, спреда и позади и на прсима крстообразно има четири крста, означавајући распеће (Господње)“[26]; пред јутрењу на Васкрс, а такође пред вечерњу тога дана. Но облачећи се у тим приликама свештеник не говори молитве за одежде, као што их не говори ни над епитрахиљем (и фелоном) кад га узима за свакодневну вечерњу и јутрењу, или у другим приликама,[27] него их само благослови и целива.

Закључак из свега изложеног био би: Правилно је оно што износе наши савремени Служебници, тј. да свештеник после стихара не узима наруквице, него епатрахиљ, затим појас, па тек онда наруквице и фелон. Стога и они свештеници који су до сада поступали друкчије треба овако да се облаче, не само због једнообразности него пре због тога што је тако правилније и боље.

 

Гласник, октобар 1974.

 


НАПОМЕНЕ:

[1] Издање М. Саливеру, Атина, без ознаке године издања.

[2] Издање „Астир“ 1970.

[3] Јерусалим 1956.

[4] Софија, 1928.

[5] Ујвидек 1942.

[6] Београд 1923.

[7] Настољнаја књига, Харков 1910, 792.

[8] Евхаристија, Париз 1947, 143.

[9] Пособије, С. Петербург 1900, 374.

[10] 3ајечар 1907, 47.

[11] Литургика II, 1, Београд 1966, 58.

[12] Н. д. Петербург 1899, 10, 133; И. Дмитревскиј, Историческоје, догматическоје и таинственоје изјасњеније Божественој литургији, С. Петербург 1884, 69.

[13] Е трис литургие, Атина 1935, 229-231.

[14] Светогробске библиотеке у Цариграду бр. 425 из XVI в. и библиотеке ман. Есфигмена бр. 120 из 1602; А. Дмитријевскиј, Евхологиа, Кијев 1901, 818-819; 954-955.

[15] Синајске библиотеке бр. 886, код Дмитријевског, н. д. 602; Јерусалимске патр. бр. 305, код Красносељцева, Материали дља истории чинопосљедованија литургији Св. Иоана Злат., Казан. 1889, 83-84; Зборнику Ватиканске библиотеке бр. 573; Красносељцев, н. д. 96.

[16] Пергаментни свитак ман. Есфигмена из 1306. године, Дмитријевскиј н. д. 262, 263; Рукопис Москов. синодалне библ. бр. 381, с почетка XIV в., код Красносељцева н. д. 19. Рукописни Евхологион Патријарш. библиот. у Јерусалиму бр. 362, из XIV в., одежде при облачењу патријарха излаже у истом поретку: стихар, епитрахиљ, појас, десна и лева наруквица, набедреник, сакос, код Дмитријевског, н. д. 302.

[17] Свитак Патмоске библ. бр. 719, код Дмитријевског н. д. 171; Рукопис Пантелеј. ман. у Св. Гори, код Красносељцева н. д. 10.

[18] Разумљиво да се у мноштву рукописа могу наћи такви у којима молитве за облачење одежди долазе и у друкчијем поретку од наведеног, али врло ретко. Тако Патмоски рукописни свитак, бр. 719, из XIII в., говори овако о облачењу свештеника: „Онда узевши свој стихар левом руком, чини крст над њим говорећи: „Благословен Бог наш…“ и облачећи га говори: „Узрадоваће се душа моја…“ Онда опасујући појас говори: „Опаши мач твој…“ На наруквице говори: „Десница Господња учини силу…“ На епитрахиљ говори: „Оплевши венац од трња…“ На десни фелон говори: „Свештеници Твоји…“ На леви: „Руке Твоје…“ (Дмитријевскиј, н. д. 171). Мора бити да је ту преписивач испретурао поредак молитава, па уместо на „десну наруквицу“ и на леву метнуо бесмислено „на десни фелон“ и на леви. Сличан поредак налазимо и у рукопису Василија Фаласка, но без „десни фелон“ и леви, него само „на фелон: Свештеници Твоји…“ (Гоар, Евхологион, Венеција 1730, 83).
У Диатаксису патр. Филотеја, штампаном код Гоара, налазимо чак поредак: стихар, наруквице, епитрахиљ, појас, фелон (н. д. 48), али поред тог једног наводи друга два рукописа са поретком који износе сви остали рукописи, тј. стихар, епитрахиљ, појас (набедреник), наруквице, фелон (н. д. 78, 79).
Као што напоменусмо, највероватније да кривицу за ову разлику сноси преписивач, који је при раду погрешно преписао. Или се можда, што је мало вероватно, ишло за тим да се само наведу молитве уз поједине одежде, без намере да се изнесе поредак како их треба облачити. Не знам како се иначе може разумети најпре метање појаса, па онда епитрахиља? Мало је вероватно да се појасом прикупљао само стихар, а не и епитрахиљ, поготово што његова два дела, у прво време, нису била спајана ни дугмадима ни тракама.

[19] Такође у рукописима Музеја Срп. прав. цркве бр. 108, из XV в. (јепетрахиљ, фелун); бр. 214 и 238 из XVI в. (епитрахиљ); Збирке проф. Грујића бр. 50 и 84 (у овом је само облачење свештеника) из XVII в., као и Служабници Божидара и Винценца Вуковића из 1519. и 1554. год.

[20] Према ономе како се у рукописним Служабницима, и грчким и нашим, излаже Чин облачења свештеника пред Литургију, произлази да проскомидију у старини нису вршили свештеници без фелона, као што је данас врше неки у Грчкој, па и код нас. Проф. Фундулис вели за такав поступак да је неправилан и наглашава: „Сви рукописи Св. Литургије и сва штампана издања, као и Диатаксис Божанствене Литургије патр. Филотеја, стављају проскомидију после пуног облачења свештеника и умивања руку“ (Апантисис ис тас литургикас апориас II, Атина 1970, 422).

[21] Ј. Фундулис, н. д. I, Атина 1967, 27. Орари су тада били краћи и висили спреда и одостраг на левом рамену, не идући, као сада, испод десног пазуха. Такве ораре имају и данас ђакони у Руској цркви.

[22] О св. хиротонијама, гл. 171, Мињ. П. Г. Т. 155, к. 389.

[23] Исто. Овакав поступак архијереја излажу и наши рукописи, нпр. дечански Требник бр. 69, XIV в.: „И по Амиње (по молитви Боже великиј ва крепости) приносит задњи крај урара јего (у бр. 68 из 1422. г. Орара) и по том и предњеје (Л. 218a). Исто тако се вели у бр. 68 као и у Архијерејском чиновнику бр. 135, крај XVI и поч. XVII в.: „Вазам задњи крај орара преносит ка предњему и творит епитрахиљ“ (Л. 55a).

[24] Н. д. 27, 28.

[25] О Светој Литургији, гл. 83, Мињ. П. Г. Т. 155, к. 261.

[26] Мињ, П. Г. Т. 155, О Светој Литургији, гл. 81, 82, к. 257, 260.

[27] Види К. Керн, н. д. 142.

 

Comments are closed.