Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga III

Treba li sveštenik na Svetoj Liturgiji da rukom ukazuje na Svete Darove na „Primite i jadite…“?

 

PITANJE: Na Liturgiji, pri izgovaranju Gospodnjih reči: „Primite, jadite…“ i „Pijte ot njeja vsi…“, sveštenici kod nas ukazuju rukom na Svete Darove. Zašto, kad oni tada u stvari još nisu Telo i Krv Hristova, nego su, po rečima Svetog Vasilija Velikog, „mjestoobraznaja“? A ni u Grčkoj crkvi sveštenici ne ukazuju rukom u toj prilici.

 

ODGOVOR: Odgovarajući na PITANJE: Treba li na reči „Tvoja ot Tvojih…“ s podignutim diskosom i putirom činiti znak krsta nad antiminsom?“,[1] ukazali smo da je na pravoslavnom bogosluženju ne samo rečima, nego i pokretima i sveštenoradnjama teže prikazati pojedine momente iz ikonomije našeg spasenja: Gospodnjeg stradanja, Vaskrsenja, Tajne večere, itd., kako bi se pobožnosti pokrenulo celo biće čovečje, a ne samo njegov um. Tako već u Liturgiji Svetog apostola Jakova, pri navedenim rečima, vidimo da je sveštenik uzimao u ruke hleb, a zatim čašu, predstavljajući tako reči prethodne molitve: „Prijem hleb vo svjatija i prečistija… svoja ruki… i pokazav Tebje, Bogu i Ocu“ (Ke lavon ton arton legi: Lavon arton epi ton agion ke ahranton… Ke lavon to potirion legi: Osavtos meta to dipnise lavon potirion…).[2] U odgovarajućoj molitvi Liturgije Svetog Vasilija Velikog stoji: „Prijem hleb na svjatija svoja i prečistija ruki, pokazav (anadiksas) Tebje Bogu i Ocu, blagodariv, blagosloviv…“. Isti izraz upotrebljava on pominjući ovo mesto Liturgije u svojoj knjizi o Duhu Svetom: „Reči prizivanja pri pokazivanju (epi ti anadiksi) evharistije i putira blagoslova…“.[3]

Kao što smo naveli u pomenutom odgovoru, Spasitelj je, dakle, pokazao hleb i vino Bogu i Ocu, iako reč „pokazav“ ne postoji u evanđelskom tekstu, nego je u Vasilijevu Liturgiju preuzeta iz Jakovljeve, a u ovu je ušla iz Svetog Predanja, kao i mnoge druge, prema svedočanstvu Svetog Vasilija Velikog.[4] Kako je u Jakovljevoj Liturgiji sveštenik, izgovarajući reči koje je Gospod izgovorio, vršio i radnju koju je On pri tome vršio (uzeo hleb), tako je – svakako u istom cilju – na Vasilijevoj i Zlatoustovoj, pri tim rečima, sveštenik činio akt pokazivanja Svetih Darova. U Markovoj pak Liturgiji i narod je učestvovao u ovom, te je na đakonov poziv „Pružite“ (ektinate), podizao ruke u znak molitve.[5]

U starim grčkim i našim rukopisima nalazimo direktne potvrde za gest pokazivanja Darova sveštenika i đakona. Istina, u najstarijim sačuvanim Evhologionima[6] nema o ovom pokazivanju nikakvog pomena, ali se iz toga ne može zaključiti da se tada na Darove nije ukazivalo, nego samo to da ćutanje ovih rukopisa potiče otud što oni, sem teksta liturgijskih molitava, daju malo objašnjenja i uputstava svešteniku i đakonu; obično su u njima samo kratki natpisi nad molitvama.[7] U idućem periodu uputstva su već češća i iz njih vidimo da je đakon, u znak pokazivanja, podizao ruku s orarem pred Svetim Darovima: „Kad jerej uzglašava: „Uzmite, jedite…“, uzevši đakon u desnu ruku orar staje s istočne strane Svete trapeze i podiže ga (orar) pred Svetim Darovima. Slično i na Sveti putir kad jerej kaže: „Pijte iz njega svi…“.“[8] Podobno uputstvo daje i grčki rukopis Vatikanske biblioteke br. 373 iz XV v., koji u Vasilijevoj Liturgiji veli: „Jerej uzglašava: „Dade svetim svojim učenicima i apostolima“. Đakon uzevši orar stoji, podigavši ga pred Darovima, i govori na kraju uzglasa „Amin“. Slično podiže opet orar, a jerej: „Dade svetim svojim“. I opet đakon „Amin“…“[9]

Prvi grčki rukopis u kome se propisuje da đakon i jerej ukazuju rukom na Svete Darove u ove vreme, koliko nam je poznato,[10] jeste Diataksis patrijarha Filoteja Vatopedske biblioteke br. 133 iz 1346-1375 god.: „A kad jerej uzglašava: „Primite, jadite…“ uzevši đakon svoj orar, pokazuje i on sa jerejem Sveti diskos. Takođe i kad jerej pokazuje putir govoreći: „Pijte iz njega svi…“ pokazuje i đakon i s njim slično Sveti putir…“.[11] Isti postupak navodi se u Vatikanskom grčkom rukopisu br. 1213 iz XVI v.: „ „Primite, jadite…“, „Pijte ot njeja vsi…“. Dok to jerej uzglašava, na prvi uzglas, kao označavajući ono što govori (os en shimati logias), pruža jerej svoju ruku prema Svetom diskosu; isto tako i prema putiru na drugi uzglas“.[12] I kod Goara upotrebljeni rukopisi kazuju isto: „A đakon uzevši svoj orar pokazuje sa jerejem i on Sveti diskos, slično i Sveti putir“.[13] U sedam grčkih rukopisa od XVI do XVIII v., koje navodi prof. Trembelas, nalazimo isti postupak: „I ispravivši se pruža svoju desnu ruku nauznako (sveštenik) prema svetim i ukazuje na njih, ne dotičući ih. Slično pokazuje i đakon i svi koji liturgišu“.[14]

Biće, dakle, da je đakon, kao i u drugim važnim momentima Liturgije, najpre podizao ruku s orarem dok je sveštenik govorio „Primite, jadite…“ i „Pijte ot njeja vsi…“. Docnije pak, pri tim rečima, on je ukazivao s orarem na diskos, zatim na putir. No već u doba patrijarha Filoteja to čini i jerej, možda najpre na „Pijte ot njeja vsi…“ (kao što stoji u nekim rukopisima i savremenim štampanim Služebnicima), a onda i na „Primite jadite…“.

Od naših starih rukopisa u jednima ne nalazimo nikakvog uputstva na ovom mestu.[15] U većini pak drugih, koje sam po ovom pitanju razmotrio, nalazi se isto uputstvo jereju i đakonu kao i u Filotejevom Diataksisu. Dečanski rukopisni Služabnik br. 122 iz XIV-XV v. npr. veli: „Takožde pokazujeta s(ve)taja oba, ierej že i diakon“, a tako je i u drugim.[16]

Svakako se ovako postupalo i u Ruskoj crkvi u starini dok se isto uputstvo nalazi u Kiprijanovom rukopisu Filotejevog Diataksisa s kraja XIV v.: „Primite, jadite… Diakon že prikasajet s(ja) svojemu urarevi i pokazujet i on takožde s urarem k s(vja)t(o)mu potirju“.[17] U starom štampanom Služebniku kijevopečarske lavre iz 1639. g. uputstvo je sa više detalja: „Semu že glagoljemu, diakon preklonj i sam glavu svoju, derža i orar tremi persti desnija ruki pokazujet iereju s(vja)t(ij) diskos… pokazujet iereju s(vja)t(ij) potir“. Docnije pak štampani Služebnik u istoj lavri 1692. g. ne navodi nikakvo uputstvo na ovom mestu.

U savremenim crkvenoslovenskim Služebnicima predviđa se isti postupak za sveštenika i đakona kao u starim rukopisima: „Primite, jadite.. kad se to govori đakon pokazuje svešteniku Sveti diskos držeći i orar trima prstima desnice“. Slično i kad govori sveštenik: „Pijte od njeja vsi… pokazuje s njim đakon Sveti putir“. Arhijerejski činovnik predviđa isti postupak za arhijereja: „I po molitvi arhijerej skida mitru i meće omofor. I pokazujući desnom rukom diskos – slično i protođakon pokazuje, držeći i orar trima prstima desne ruke – arhijerej govori: „Primite, jadite…“.“[18]

Ruski i naši liturgički pisci svi redom znaju za akt pokazivanja pri izgovaranju reči „Primite, jadite…“, kao što stoji u rukopisnim i štampanim Služebnicima. Arhiepiskop Venijamin u svojoj Novoj Skrižalji veli da „…sveštenik… pruživši ruke pokazuje na njih (Darove). To čini i đakon“.[19]

I. Dmitrevskij ne samo da zna za pokazivanje rukom nego daje i objašnjenje zašto se ovo vrši: „Pri uzglašavanju ovih reči, sveštenik i đakon pokazuju desnicama na diskos i putir, čime ne samo označavaju 1) koje je reči za svako posebno od Darova ležećih na prestolu Spasitelj uzglasio na večeri, i koje oni misleno treba da upućuju, nego i 2) da bi vidljivim obraćanjem i njima umnožili svoju pažnju i pobožnost“.[20]

K. Nikoljski izlaže prema Služebniku: „Pri rečima “Primite, jadite…” ukazuje đakon svešteniku diskos desnom rukom, držeći orar sa tri prsta, a pri rečima “Pijte ot njeja vsi…” đakon pokazuje na sličan način putir. Pri tome pokazuje i sam sveštenik”. I arhijerej kad služi „pokazuje desnom rukom ka diskosu, potom ka putiru”.[21] S. Bulgakov, prema Arhijerejskom činovniku, navodi slično: „I pokazujući desnom rukom ka diskosu… I pokazujući arhijerej ka Svetom putiru govori: “Pijte od njeja vsi…”.”[22] E Njesterovskij u svojoj Liturgici veli: „Pri proiznošenju ovih reči ustanovljenja (Tajne) đakon ukazuje svešteniku desnom rukom na diskos i putir, držeći orar trima prstima. Pri tome i sam sveštenik ukazuje rukom”.[23] Tako je i kod prof. Kerna: „… kad sveštenik govori reči ustanove Tajne, đakon orarem pokazuje na Sveti Hleb i na Svetu čašu. Po analogiji sa Arhijerejskim činovnikom, sveštenik takođe pokazuje rukom hleb i čašu“.[24] A. Maljcev govori takođe o pokazivanju Darova: „Đakon pokazuje desnom rukom, u kojoj drži orar, na Sveti Hleb… đakon pokazuje, na gornji način, na čašu“. Još veli da Darove pokazuje i episkop.[25]

U Liturgiji prof. L. Mirkovića čitamo: „Đakon orarem – a prema običaju i sveštenik – pokazuju desnom rukom pri ovim rečima na hleb, odnosno na putir“, iznoseći dalje objašnjenje za taj postupak sasvim prema Dmitrevskom.[26] Pravilnik episkopa Melentija veli da sveštenik pri rečima „Primite, jadite…“ i „Pijte ot njeja vsi…“ ukazuje „u isto vreme desnicom svojom na dare“.[27] Nikolajevićev Tipik govori o ovom na sličan način.

U prevodu Svete Liturgije Jovana Zlatousta, prof. dr Justina Popovića, stoji: „Uzmite, jedite… Kad se ovo govori, đakon držeći orar trima prstima, ukazuje svešteniku na Sveti diskos; tako isto ukazuje i on na Sveti putir kad sveštenik govori: „Pijte iz njega svi“.“[28] U sličnom prevodu episkopa bačkog Irineja stoji isto, uz primedbu da se ova napomena ne nalazi u grčkom.[29]

Grčki savremeni Ieratikoni i Evhologioni nemaju uputstva o pokazivanju Darova rukom. Štaviše, u Evhologionu izdanja Saliveru iz Atine, u Liturgiji Zlatoustovoj, pod tekstom na str. 53, pokazivanje rukom Darova u ovom momentu proglašava se nepravilnim, čak nepravoslavnim. Doslovno se tu veli: „Ove pokazne zamenice „… ovo je Telo moje“, i opet: „… ovo je Krv moja“, ne odnose se na predležeće Darove, nego na ono što je Isus, uzevši tada u ruke Svoje i blagoslovivši, dao svojim učenicima. Ovde se ove Gospodnje reči ponavljaju istorijski (diigimatikos), te sledstveno suvišno je pokazivanje, i pre je suprotno pravom shvatanju (fronima) Istočne Hristove crkve“.[30]

Možemo prihvatiti primedbu da ove reči Gospodnje ne označavaju da su hleb i vino, koji se sada nalaze na prestolu, već potpuno Telo i Krv Hristova, nego da su još „antitipa“, „mjestoobraznaja“ po kazivanju Svetog Vasilija Velikog. Ali se ne bismo mogli složiti sa tim da one označavaju samo ukazivanje na ono što je bilo nekada na Tajnoj večeri, nego da se odnose i na ono što sada biva, u ovoj Svetoj Liturgiji, i to ne kao na nekoj pozorišnoj predstavi, nego u stvarnosti Spasiteljevog iskupiteljskog dela, koje se u sadašnjoj Svetoj Liturgiji nastavlja i produžava da vrši i danas i vršiće se do kraja sveta. Svaka Sveta Liturgija za nas niti je evociranje bivšeg istorijskog događaja niti nova žrtva, umiranje, vaskrsenje i vaznesenje Spasitelja, nego ona koju je On izvršio produženje, kroz sve vreme! Prihvatamo da nas ove reči opominju da je sam Gospod ustanovio Svetu Tajnu Evharistije, te se ovaj hleb i vino prinose na osnovu Njegove zapovesti: „Primite, jedite…“, „Pijte iz nje svi…“. Ovo činite za moj spomen (Luka 22, 19, 20). Bez njih niti bi bilo Evharistije kao Tajne, niti bi se ona mogla vršiti sa ciljem i smislom u kome je Pravoslavna crkva vrši.[31] Ali i da se u delu Njegove ikonomije spasenja, u kome se nalazi i Tajna večera, odnose i na ovaj sadašnji hleb i vino na Časnoj trapezi. Tako se može shvatiti i pokazivanje rukom, tj. da se sada, pred izgovaranjem reči Gospodnjih, u isto vreme i vrši i akt pokazivanja koji je On tada učinio. Svakako pod uticajem grčkih savremenih Ieratikona, i u bugarskom Služebniku[32] nema ništa o pokazivanju ni đakona, ni sveštenika.

Zbog svega toga, smatram da ne treba insistirati na školskom shvatanju, nastalom umnogome prema zapadnom, juridičkom stanovištu, prema kome se svagda traži baš momenat kad se Tajna izvršila i pri kojim rečima (formula Tajne), tj. ne treba misliti da su Darovi sve do reči: „I sotvori ubo hljeb sej… A ježe v čaši sej…“ prosti hleb i vino. Sveti Dimitrije Rostovski rasuđuje ovako: „No predloženi Sveti Dari, ako i nisu već presuštastvljeni u Telo Hristovo, ali nisu prost hleb no svet i dostojan velikog poštovanja od nas“.[33] Pravilnije će biti shvatanje, dakle, da je tada samo završni momenat u njihovom osvećenju, a ne da najedanput, tek u tom trenutku, od običnog hleba i vina postaju Telo i Krv Hristova. Prvobitno se u Crkvi nije postavljalo pitanje o momentu osvećenja Darova. „Ceo Kanon Evharistije smatran je evharistijskom formulom, koja dejstvuje postupno“, i tek „sholastičnom umu“ – kako veli prof. Kern – „nužno je da zna tačan momenat“.[34] Po pravoslavnom poimanju, već na proskomidiji, molitvom prvog prinošenja: „Bože, Bože naš…“ ceo prinos vernih izdvaja se od običnog hleba i vina i više se ne mogu upotrebiti kao prosta hrana. Pogotovo to važi za Agnec, izdvojen iz prosfore uz prekrštanje kopljem i izgovaranje proročkih reči, a isto tako i vino već uliveno u putir. Prema Apostolskim Ustanovama i Svetom Nikiforu Ispovedniku, od celog ovako osvećenog prinosa nisu mogli okušati ne samo neverni, nego ni oglašeni, no samo verni.[35] Isto shvatanje nalazimo i kod Svetog Simeona Solunskog koji, objašnjavajući zašto verni padaju na kolena na Velikom vhodu, veli da to čine: poštujući božanstvene Darove, iako još nisu savršeni, ali su na proskomidiji predloženi Bogu i jerej je onde prineo molitvu kazujući (prozbu) da budu primljeni na višem žrtveniku. Ako dakle još nisu savršeni, ali su pripremljeni za savršene i posvećeni su Bogom, i mestobraznaja (antitipa) su Gospodnjeg Tela i Krvi.[36] Po prenosu na Časnu trapezu molio se sveštenik opet da se Sveti Duh useli u predležeće Darove i to je molitva drugog prinošenja.[37] Proiznošenje reči Gospodnjih o ustanovljenju Svetog Pričešća takođe je neophodno za osvećenje darova.[38] A završni momenat, pečat u tom osvećenju su reči upućene Bogu Ocu, da pošalje Boga Duha Svetog i učini ove Darove savršeno Telom i Krvlju Boga Sina. Tako se može govoriti ne o trenutku i formuli osvećenja, nego pre o Tajni Evharistije kao celini, u smislu shvatanja Svetog Vasilija Velikog koji uči da molitve i dejstva koja sveštenik čini na Liturgiji imaju veliki značaj za punoću Tajne: „Jer se ne zadovoljavamo onim što Apostol i Evanđelje pominje, nego i drugo govorimo i pre i posle, jer to ima veliku silu za Tajnu…“.[39] Istu ovu nauku nalazimo i kod Svetog Simeona Solunskog: „Na taj način, dakle, da hleb i čaša budu Telo i Krv Hristova, verujemo jasno da biva i savršuje se preko svešteničkih molitava, pečatom krsta i prizivom Svetog Duha, i Gospodnjih reči, tj. „Primite, jadite…“ i „Pijte od njeja vsi…“ i „Sije tvorite v moje vospominanije“.[40]

Svim ovim dejstvima i molitvama Sveti Darovi se, dakle, najpre izdvajaju i postaju nešto drugo od obične hrane, zatim bivaju „slika“ Tela i Krvi Hristove, „predloženi“ kako veli Sveti Simeon Solunski, odnosno „antitipa“, „mjestoobraznaja“, po izrazu Svetog Vasilija, da bi po prizivu Svetog Duha i blagoslovu sveštenika postali najzad potpuno Telo i Krv Hristova.

Od grčkih liturgičkih pisaca, kao što smo naveli, prof. Trembelas iznosi činjenicu da je đakon u starini pokazivao Darove na „Primite, jadite…“ i „Pijte ot njeja vsi…“, što potvrđuju oba Diataksisa (Evhologiona br. 662 iz XII-XIV v. i Filotejev).[41] Iz ovog svedočanstva, kao i iz onog što je rečeno ranije, možemo zaključiti da je ukazivanje rukom na Darove nastalo mnogo ranije od XIV v. i da je poizvod pravoslavne misli, a ne uticaja rimokatolika. Štaviše, možemo stvar postaviti upravo obrnuto, tj. da je napuštanje ovog pokazivanja kod Grka nastalo pod „uticajem“ rimokatolika, odnosno borbe s njima, sa ciljem da se jače naglasi pogrešnost njihovog učenja o pretvaranju Darova u vreme recitovanja reči Gospodnjih. Ta borba diktirala je da se napusti nebitno, što bi moglo izazvati makar neku asocijaciju s njihovim mišljenjem. Tako je došlo do toga da se pokazivanje danas kod njih ne vrši nego čak proglašava nepravilnim.[42]

Svakako da bismo i mi i Rusi, unevši tropar trećeg časa u Kanon Evharistije, zbog potrebe jačeg naglašavanja epikleze u Liturgiji, pogrešili kad bismo proglasili nepravilnim postupak Grka, koji u epiklezi, kako u starini tako ni sada, nemaju toga tropara.

Drugačije stvar stoji sa blagosiljanjem Darova koje se u nekim mlađim grčkim rukopisima navodi u vreme izgovaranja reči „Primite jadite…“ i „Pijte ot njeja vsi…“. Može biti da je na taj postupak bio neko povučen rečima molitve ispred „Primite, jadite…“ (u kojoj se, kako u Liturgiji Jakovljevoj, tako i u Vasilijevoj i Zlatoustovoj veli da Gospod „blagosloviv, osvjativ“ Darove, dade svetim svojim učenicima).

Ovo utoliko pre što se u Liturgiji Svetog Jakova, brata Gospodnjeg, jasno veli da pri čitanju molitve anamneze, neposredno pred recitovanje reči Gospodnjih: „Primite i jedite…“ jerej, uzevši u ruku sveti hleb i zapečativši (sfragisas) govori tajno: „Uzevši hleb u svete, prečiste…“ a potom jerej: „ostavivši sveti hleb i uzevši čašu u ruke, govori tajno: Takođe, po večeri uzevši putir…“ Tako se kazuje ne samo u crkvenoslovenskom prevodu ove Liturgije (Vladimirova 1938, l. 21a, 216) nego i njenom grčkom izdanju arhiepiskopa atinskog Hrizostoma Papadopula, priređenom prema najstarijim rukopisima (Mesinskom iz X veka i Rosanskom iz XI veka).[43] Sem toga, na ovoj se Liturgiji Sveti Darovi više puta blagosiljaju, i pre i posle epikleze.

Isto ovako, pri čitanju molitve anamneze, u Liturgiji Svetoga apostola Marka veli se: „Jerej pečateći Svete (sfragizon ta agia) govori: Jer je puno, zaista, nebo i zemlja…“ U Mesinskom rukopisu ove Liturgije, iza svake reči: „Blagodariv, blagosloviv, osvetiv“, stavljen je krst „čime se označava krstoobrazno pečaćenje (sfragisis) Darova“. Jednako stoji i u aleksandrijskoj Grigorijevoj Liturgiji: „Blagodariv † blagosloviv † osvjativ † prelomiv dade svjatim svojim…“.[44]

Prema tome, blagosiljanje Darova, na anamnezi, nije strano Crkvi na Istoku, no to ne isključuje ni uticaj Zapadne crkve kako primećuje prof. Trembelas.[45]

Dokaz za to bi bila i činjenica što se ovi propisi javljaju u docnijim rukopisima koji potiču iz Italije i koje je upotrebio Goar u svom Evhologionu. Kako tu stoji, sveštenik treba ovako da postupa: „Jerej saginje glavu i dižući desnicu svoju s pobožnošću blagosilja Sveti Hleb, govoreći uzglasno: „Primite jadite…“. Jerej imajući i ruku odozgo s pobožnošću, i blagosiljajući uzglasno govori: „Pijte iz nje svi…“.“ Kao u Zlatoustovoj, ovako isto stoji i u Vasilijevoj Liturgiji.[46] Ovakvo uputstvo nalazi se i u pet grčkih rukopisa od XVI do XVIII v. koje navodi Trembelas u svom delu „Tri liturgije“. Od XVII v. nalazi se isti ovaj propis i u ruskim štampanim Služebnicima. Kako je dospeo onamo?

Još na Florentijskom saboru (1438-1439. g.) papa Evgenije IV je postavio pitanje o vremenu pretvaranja hleba i vina u Telo i Krv Hristovu. Pod pritiskom rimokatolika, komisija koju su sačinjavali grčki mitropoliti Trapezunta, Nikeje i Mitilene, kao i ruski kijevski mitropolit Isidor, priznala je pravilnim učenje Rimokatoličke crkve da se „proiznošenjem reči Spasiteljevih: „Primite jadite…“ itd. hleb i vino odmah pretvaraju u Telo i Krv Hristovu i da se molitva u grčkom činu, o pretvaranju koja zatim sledi, odnosi u stvari na pričesnike“.[47] U zaštitu pravoslavnog otačkog učenja ustao je Sveti Marko Efeski i napisao spis pod naslovom: „Da se božanstveni Darovi ne osvećuju samo rečima Gospodnjim, nego molitvom koja za njima sledi, i blagoslovom sveštenika, silom Svetog Duha“.[48] Sholastičko učenje o tajnama: materiji, formi i intenciji (nameri vršioca tajne) utvrđeno je na Tridentskom saboru (1562. g.). Ovo sholastičko učenje o tajnama prešlo je i u kijevsku mitropoliju, koja je bila pod poljskom vlašću, te već u Stratinskom Služebniku iz 1604. g. i Vilenskom iz 1617. g., pred rečima „Primite, jadite…“ stoji primedba da sveštenik „preklonivši s umiljenjem glavu i podigavši svoju desnicu, pokazuje na Sveti Hleb i blagosilja ga govoreći uzglasno: „Primite, jadite…“. Onda opet podigavši desnicu svoju nad čašom i blagosilja govoreći uzglasno: „Pijte ot njeja vsi…“.“[49] Petar Mogila je prihvatio čin blagosiljanja u vreme izgovaranja reči „Primite, jadite…“ i „Pijte od njeja vsi…“, dometnuvši još i „intenciju vršioca“ govoreći da sveštenik treba „so vsjakim vnimanijem pomišljati ježe pretvoritisja svjatomu hljebu v tjelo raspjatago Hrista Boga našego, prilagaja k semu i svoje proizvoljenije“.[50]

Kad je Ukrajina došla u sastav moskovske carevine (1654. g. u građanskom, a 1685. g. i u crkvenom pogledu), ovaj čin je ušao i u Služebnike moskovskih izdanja. Za vreme patrijarha Joakima (1674-1690. g.) održan je crkveni sabor u Moskvi 1690. g. koji je osudio ovo latinsko učenje o pretvaranju Darova na reči Spasiteljeve, ali se nije obratila dovoljna pažnja da se blagosiljanje na te reči izostavi iz daljih izdanja Služebnika, pa je u izdanju 1693. g. u Vasilijevoj Liturgiji ostala primedba da sveštenik blagosilja hleb i vino uz reči: „Dade svetim svojim učenicima…“. Tek je Moskovski sabor 1698. g. izbacio ove dodatke iz Služebnika, te se u docnijim izdanjima više ne pojavljuju.[51] U Liturgikonu A. Maljceva, u Vasilijevoj Liturgiji taj dodatak se nalazi.[52]

U Arhijerejskom činovniku pak nepravoslavni dodaci su ostali i posle, te se preštampavaju do danas. Tako u Zlatoustovoj Liturgiji stoji: „…glagoljet arhijerej: Primite, jadite… Lik(tvorit poklon poja): Amin… Pijte ot njeja vsi… Lik poklanjajasja pojet: Amin“, iako je sam patrijarh Joakim naređivao da poklone tada ne treba činiti.[53] No ovi pokloni, kao što navedosmo, i otkrivanje glava, vršeni u pravoslavnom duhu,[54] mogu da ostanu. Ali u Liturgiji Vasilijevoj stoji do danas: „Arhijerej priklonjajet glavu, vozdvig desnicu svoju so blagovjenijem, blagoslovljajet svjatij hljeb, vozglašajet glagolja: Dade svjatim svojim učenikom…“.

Svakako da za blagosiljanje Darova na ovom mestu nema razloga, kad će odmah posle toga biti blagosiljanje na „Tvoja ot Tvojih“, kako to tačno obrazlaže Sveti Simeon Solunski: „I da pokažemo to jasnije, ne čini znak krsta (ne pečati) sveštenik nad Darovima kad govori: „Primite, jadite…“ i „Pijte ot njeja vsi…“, jer to govori kad iznosi Ocu o ikonomiji spasenja, jer i posle toga Vasilije Veliki naziva ove (Darove) antitipa. Docnije, pošto prinese Darove i kaže: „Tvoja ot Tvojih“, i prizove blagodat Svetog Duha, onda pečati božanske Darove i govori: „I sotvori hljeb sej čestnoje tjelo Hrista Tvojego“, i pečati (blagosilja) hleb; i opet: „A ježe v čaši sej čestnuju krov Hrista Tvojego“, i blagosilja (pečati) putir; i treći put pečati oboje zajedno i govori: „Preloživ Duhom Tvojim Svjatim…“.“[55]

Pored prof. Trembelasa, od grčkih pisaca i Jeronim Vogiaci pominje ukazivanje na Darove, te na odgovarajućem mestu pod tekstom navodi: „Neki sveštenici običavaju da pokazuju Sveti diskos i putir, prema odredbi starih i novih Evhologija“.[56] Prof. Fundulis se o ovom pitanju ne izjašnjava, barem u onim radovima koji su meni došli do ruku.

*

Ne treba, dakle, smatrati nepravilnim, niti suvišnim da sveštenik i đakon ukazuju desnicama Darove pri izgovaranju reči „Primite, jadite…“ i „Pijte ot njeja vsi…“. Jasno svedočanstvo o tom pokazivanju nalazi se u starim grčkim i našim rukopisima bar od XIV v. Neće biti da je ovo pokazivanje nastalo pod uticajem rimokatoličkog učenja o transuptancijaciji hleba i vina pri tim rečima Hristovim, nego obratno – prestalo se u nekim krajevima ukazivati na Darove rukom kad je došlo do borbe s rimskom propagandom i kad je nastala potreba jačeg naglašavanja pogrešnosti njihovih učenja.

Evharistijski hleb i vino, od početka prinošenja na proskomidiji, postupno postaju Telo i Krv Hristova, onako kako se Telo Njegovo u utrobi Svete Djeve postupno razvijalo do rođenja, no do prizivanja Svetog Duha i sveštenikovog blagosiljanja na „I sotvori hljeb sej…“, „A ježe v čaši sej…“, nisu potpuno osvećeni, još su „mjestoobraznaja“ Tela i Krvi Hristove. Navedeni priziv Svetog Duha, i blagosiljanje pri tom, u stvari su samo završni momenat u njihovom osvećenju i postojanju telom i krvlju Hristovom.

U duhu svega izloženog, smatramo da sveštenik i đakon treba da počnu s pokazivanjem Darova čim se otpočne govoriti „Primite, jadite…“ i „Pijte ot njeja vsi…“, a ne tek docnije na reči „sije jest Tjelo moje“, „sija jest Krov moja“.

Ruka pri ovom pokazivanju pruža se s dlanom okrenutim ne sasvim gore, ni dole, nego malo unutra, kao što obično biva kad se nešto pokazuje.

Takođe da, prema kazivanju više grčkih rukopisa od XVI do XVIII v., pokazivanje Darova treba da čine „svi koji liturgišu“[57] sveštenici, a ne samo načalstvujući.

 

Glasnik, jun 1976.

 


NAPOMENE:

[1] Patr. Glasnik br. 6, jun 1975, str. 107.

[2] Zbornik br. 573, u Krasnoseljcev, Svjedjenija o njekotorih liturgičeskih rukopiseh vatikanskoj biblioteki, Kazanj 1885, 66.

[3] Pidalion, izd. Astir, Atina 1970, 643.

[4] Prav. 91, N. Milaš, Pravila Pravosl. crkve s tumačenjima, N. Sad. 1896, II, 434; Pidalion, n. d. 642.

[5] P. Trembelas, E tris liturgie, Atina 1935, 108.

[6] Barberinski VIII-IX v.; Kriptoferatski Visarionov XI v.; Iz zbirke ep. Porfirija X v.; Rumjancevskog muzeja br. 374 H-H1 v. (Krasnoseljcev, n. d. 261-290).

[7] Trembelas, n. d. str. 9 uvoda.

[8] Grč. rukop. Moskov. sinodal. bibliot. br. 381 s kraja XIII ili poč. XIV v. Up. Krasnoseljcev, Materiali dlja istoriji činoposljedovanija Liturgiji Sv. Ioana Zlat., Kazanj 1889, 26.

[9] Krasnoseljcev, Materiali… 109, 110.

[10] Prof. Trembelas navodi da đakonovo „pokazivanje Časnih Darova, pri uzglašavanju reči ustanovljenja“, pored Filotejevog Diataksisa, svedoči rukopisni Evhologion Narodne biblioteke u Atini br. 662 iz XII-XIV v., n. d. 108.

[11] Krasnoseljcev, Materiali, 64.

[12] Krasnoseljcev, Svjedjenija, 135.

[13] Evhologion, Venecija 1730, 61.

[14] Trembelas, n. d. 109.

[15] Tako je npr. u rukopisnom pergamentnom Služabniku br. 121 bibliot. man. Dečana iz XIV v.; isto tako u rukop. bibliot. man. Sv. Trojice kod Pljevalja br. 86 kraj XV v. i br. 108 kraj XV v.; Muzeja SPC br. 215 XVI v.; Grujićeve zbirke br. 121.

[16] Isto se kazuje u rukopisima dečanske biblioteke br. 123 iz 1395. g.; br. 124 iz XV v.; br. 125 XV v.; br. 126 XV v.; br. 127 XIV-XVI v.; br. 129 XV-XVI v. br. 130 XIV v.; br. 132 XV v.; br. 134 XVI v.; Muzeja SPC: br. 4 XVII v.; br. 108 XV v.; br. 117 XVI v.; br. 214 XVI v.; br. 227 XIV v. (Kasajet se diakon oraru svojemu pokazujet im nereovi i ta s(ve)toje bljudo… ); br. 252 iz 1686. g. Hristofora Račanina (Pokazujet s(ve)titelju diakon s(ve)ti diskos, drže i orar tremi prsti desnici: Podobnje i jegda gl(agolj)et s(veti)t(e)lj: Pijte ot njeja spokazujet i sam s(ve)titelj s(ve)ti potir…); Zbirke prof. Grujića: br. 50 prva pol. XVI v.; br. 84 iz 1635. g. (Primete jadite… pokazuje s(ve)ti hleb… Pijte ot njeje vasi… pokazuje i s(ve)tuju čašu); Patrijaršijske bibliot. u Beogradu; rukop. Arhieratikon br. 21 iz XVII v. (Primete jadite… semu že gl(agolj)emu s(ve)ti(te)lju, diakon pokazujet s(ve)ti diskos… Podobnje jegda gl(agolj)et s(ve)ti(ite)lj s(ve)ti potir); Arhieratikon br. 55 iz 1716. g. (i pokazuje desnoj u rukoju ka diskosu. Takože i arhidiakon pokazuje, drže orar tremi prsti desnije ruki. I patriarh gl(agolj)et: Primete jadite. – Tu se takođe veli da svi služeći govore s patrijarhom ove reči); Man. Sv. Trojice kod Pljevalja br. 60, prva pol. XVI v.; br. 67 iz 1504. g.; br. 114, bugar. recenz., sredina XIV v.; takođe, u starim štampanim Služabnicima Božidara Vukovića iz 1519. i 1554. god.

[17] Krasnoseljcev, Materiali 67; Svjedjenija, 187.

[18] Moskva 1890, l. 39.

[19] N. Skrižalj, S. Peterburg 1899, 202.

[20] Istoričeskoje, dogmatičeskoje i tainstvenoje izjasnjenije na Božestvenuju liturgiju, S. Peterburg 1884, 225. U daljem razlaganju on savetuje: „Božanske reči, koje je izrekao Spasitelj sveštenodejstvujući na Tajnoj večeri, ne treba sveštenik da govori brzajući i nerazgovetno, nego s krajnjom pažnjom, pobožnošću i poštovanjem, tačno i jasno. Jer govoreći jerej ih iznosi kao ustima samog Hrista. A treba ih izgovarati ne prekidajući i ne zadržavajući, jednim dahom, da u um ne bi mogla ući nikakva druga pomisao“ (n. d. 226).

[21] Posobije, S. Peterburg 1900, 443.

[22] Nastoljnaja knjiga, Harkov 1900, 821.

[23] Liturgika, Kursk 1900, II, 73.

[24] Evharistija, Pariz 1947, 227, 228.

[25] Liturgikon, Berlin 1902, 128, 233.

[26] Liturgika II, 1, Beograd 1966, 96. Prof. Mirković tu veli da sveštenik pokazuje Darove po običaju. Pod tim valjda misli na pokazivanje Sv. Hleba, jer za pokazivanje putira i savremeni crkvenoslovenski štampani Služebnici jasno vele da đakon i sveštenik zajedno pokazuju Sv. putir („spokazujet i sam Sv. Potir“). A prema Arh. činovniku, episkop pokazuje i Sv. Hleb.

[27] Pravilnik II, Zaječar 1907, 113.

[28] Beograd 1922, 69.

[29] Ujvidek 1942, 319.

[30] Atina bez oznake god. izdanja.

[31] Up. prof. L. Mirković, Liturgika II, 1, 95; P. Trembelas, n. d. 107; K. Kern, n. d. 230.

[32] Sofija 1928, g.

[33] Razsuždenije o presuščestvljeniji svjatjejšej evharistiji, kod Gr. Mirkovič, O vremeni presuščestvljenija sv. darov, Viljna 1886, X. Mislim da u tom smislu treba razumeti i upoređenje Sv. Nila Sinajskog sa carskim ukazom na hartiji koji je sve do potpisa careva obična hartija, a tek tada dobija vrednost, te da tako „i Svete Tajne pre molitve jereja i silaska Svetog Duha običan hleb (psilon arton iparhin) i obično vino su predležeće. A posle onih strašnih priziva i dolaska poklanjajemog, i životvornog i blagog Duha, nisu više obični hleb (kinon arton) i obično vino položeni na Sv. trapezi, nego Telo i Krv Čista i Časna Hrista Boga sviju, koja čisti od svake prljavštine one koji sa strahom i željom mnogom primaju“ (Minj P. G. T. 79, 104); ili Sv. Kirila Jerusalimskog: „Jer kao što hleb Evharistije, po prizivu Sv. Duha, nije više prost hleb (artos litos) nego Telo Hristovo..““ (Vivliothiki Elinon pateron, izd. Apost. Diakonie, Atina 1969, Mist. Katih. Š, 3, T. 39, 253, 254); ili Sv. Jovana Zlatousta: „Kao što hleb, pre no što se osveti, mi nazivamo hlebom, a kad ga Božanska blagodat osveti preko sveštenika, to se on više ne naziva hlebom, nego se dostojno naziva Telom Gospodnjim…“; ili Sv. Jovana Damaskina: „Hleb i vino nisu slika Tela i Krvi Hristove (Bože sačuvaj), nego samo oboženo Telo Gospoda…Ako su neki i nazivali hleb i vino slikom Tela i Krvi Gosiodnje, kao što je npr. govorio bogonosni Vasilije, to su ih razumeli ovde ne posle osvećenja, nego do osvećenja…“ (Polnoje sobranije sočinjenij, S. Peterburg 1913, 312). Izraz antitipa upotrebljava se još u smislu, ne kao da ne bi bili zaista Telo i Krv Hristova „nego što sada preko njih postajemo učesnici (metohi) Hristovog božanstva, a onda duhovno samim gledanjem“ (Sv. Jovan Damaskin, Evdosis akrivis tis orthodoksu pistevos, izd. Bonifacije Koper, Berlin, 1973, 46).

[34] N. d. 264. Sv. Dimitrije Rostovski ukazuje da se Sveti nisu sporili o vremenu presuštastvljenja Sv. Darova, nego su u to tvrdo verovali. „Potrudimo se da i mi tome podražavamo, ne prepirući se kad bivaju Tajne; kad bi čovek znao kad, ne bi bile tajne, nego javne“ (n. d. HHV).

[35] Up. P. Trembelas, n. d. 19, 157; Arhiep. Venijamin, n. d. 190; Patrijaršijski Glasnik br. 5, maj 1973, str. 123.

[36] O božanstvenom hramu, gl. 78 Minj P. G. T 155, k 729. Ovako veli i Sv. Dimitrije Rostovski: „Mi imamo istinsku nauku, da još dok se vrši proskomidija dolazi već Duh Sveti na Sv. Dare ne pretvarajući, no pripremajući i spremajući ih za presuštastvljenje; i već predloženi hleb nije prost, no svet, nailaskom Sv. Duha osvećen, presuštastvljenju spremljen, dostojan našeg pobožnog poštovanja, koje biva pobožnim klanjanjem, što i čini jerej i đakon“ (n. d. XI).

[37] Arhiep. Venijamin, n. d. 190; L. Mirković, n. d. 87.

[38] Kern, n. d. 230. Sveti Simeon Solunski o tome veli: „Tako da budu hleb i čaša Telo i Krv Hristova, verujemo jacno da biva sveštenim molitvama i svršava se početkom krsta i prizivom Svetog Duha, Gospodnjim rečima: „Uzmite, jedite…“, „Pijte iz njega svi…“, i ovo činite u moj spomen apostolima i naslednicima njihove blagodati, jedanput im darovano da mogu preko molitava (Evharistiju) vršiti“ (O božanstvenom hramu, gl. 87, k. 736).

[39] Sv. Vasilije Veliki kanon 91, Pidalion, n. d. 643; N. Milaš, n. d. 434.

[40] O sv. hramu, n. d. 333.

[41] N. d. 108.

[42] No to ne znači da bismo i mi morali slediti njihov primer. Druga je stvar ako se nešto čini u pravoslavnom, a druga u nepravoslavnom smislu. U Ruskoj crkvi je običaj da se po recitovanju reči Gospodnjih: „Primite jadite…“ i „Pijte ot njeja…“ svi klanjaju, što staroobrjadci osuđuju, navodeći da je taj postupak zabranio ruski patrijarh Joakim. Nižegorodski episkop Pitirim u svojoj Praščici razložno zaključuje da je patr. Joakim zabranio da se klanjanje vrši u rimokatoličkom smislu – da tada biva transupstancijacija. Onome pak „ko se u to vreme klanja ne umujući onako kako umuje suprotno rimsko mudrovanje, nego umuje kao Istočna crkva, o takvom klanjanju patr. Joakim ništa ne reče, i na takve poklonike ne položi nikakve zabrane“ (Igum. Varlaam Černjajevskij, Ob izmjenjenijah v činje liturgiji J. Zlatoust., Vasilija Velikog i Grigorija Dvojeslova, Kišinjev 1860, 352). I Sv. Dimitrije Rostovski smatra isto tako: „Da li se saglašavaju sa Rimljanima koji se klanjaju pri uzglašavanju reči Hristovih? Gde je verovanje jednako tamo je i klanjanje jednako, a gde je drugo verovanje tamo je i klanjanje drugo, jer Bog više sudi o poklonu po veri nego po samom priklanjanju glave“ (n. d. VI).

[43] I Thia liturgia tu agiu Iakovu adelfoteu, epimelia arhiepiskopu Athinon Hrisostomu, ekdosis ogdoi 1964, str. 28, 29.

[44] Trembelas, n. d. 108. Prema ovome neki naučnici zaključuju da se na Istoku smatraju neophodnim za osvećenje Darova isto tako reči ustanove Tajne, kao i blagosiljanje na prizivu Sv. Duha: „I sotvori ubo… A ježe v čaši sej…“. Za ovog prof. Trembelas veli da „i sa gledišta pravoslavnih nije daleko od istine“. Ovakvo gledište potvrđuje i prof. J. Karmiris veleći: „Noviji pravoslavni bogoslovi pravilno sjedinjuju reči ustanove (Tajne) i priziv (Sv. Duha) u jednu jedinstvenu i nerazdeljivu celinu“ (Trembelas, Dogmatiki, Atina 1961, III, 163).

[45] N. d. str. 17 uvoda.

[46] N. d. 61, 143.

[47] Gr. Mirkovič, n. d. 26.

[48] Isto, 28.

[49] Isto 36.

[50] Služebnik 1639. g.

[51] Mirkovič, n. d. 250.

[52] N. d. 128.

[53] Gr. Mirkovič, n. d. 251.

[54] I na čitanje Evanđelja, kao reči Gospodnjih, otkrivaju se glave, a i ovde se izgovaraju reči Gospodnje (Ig. Varlam, n. d. 362).

[55] N. d. 333

[56] I thia liturgia, iti ierotelestikon tevhos, Atina 1912, 120.

[57] Trembelas, n. d. 109. Nije u pravu, dakle, ep. Melentije kad veli da to treba da čini samo načalstvujući (Pravilnik I, 113).

 

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *