Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga III

Ko čita molitve Kanona Evharistije kad služi više sveštenika?

 

PITANJE: Kad saborno služi više sveštenika, bez đakona ili s njim, mnogi, osobito mlađi sveštenici smatraju da molitve Kanona Evharistije, kao i ostale, treba da čita samo načalstvujući, a ne i svi drugi. Oni čitaju samo jektenije i uzglase kad na njih padne red.

Trebalo bi o tome peći nešto jasno i sigurno.

 

ODGOVOR: U novozavetnoj nauci, osobito u pastirskim poslanicima Svetog apostola Pavla, iznete su osobine koje treba da imaju sveštenici kao sluge Hristove i upravitelji Tajana Božjih (1 Kor. 4, 1), a isto tako njihova trostruka dužnost: propovedanja, upravljanja i vršenja Svetih Tajni i bogosluženja uopšte. Bez obzira da li služi sam, ili saborno sa drugim sveštenicima i episkopima, sveštenik ima blagodat sveštenstva te dejstvuje kao liturg, saslužitelj, aktivni vršilac sveštenodejstva. Služeći on ne može biti samo prisutan, kao statista, na bogosluženju ma i najsvečanijem, u mnoštvu episkopa, sveštenika i đakona. Jeste da pri tom bogosluženju zbog blagočinija i reda, jedan (načalstvujući, ili episkop) vrši potrebne radnje i govori izvesne vozglase i blagosiljanja, ali su svi ostali dužni da u njima učestvuju čitajući tajno sve molitve čina. S pravom na to ukazuje poznati savremeni prof. N. Afanasjev: „U evharistijskom sabranju svi su sveštenodejstvovali, no ovo sveštenodejstvo sviju ispoljavalo se kroz jednoga. Takva je priroda svakog sveštenodejstva. Uvek je onaj koji prinosi jedan, a svi ostali mu saslužuju… Prinosio je blagodarenje, u kome su učestvovali, svagda jedan, no svagda zajedno sa svima…“.[1]

Ne samo sveštenici, nego ni vernici u crkvi nisu i ne mogu biti pasivni posmatrači. I oni obavezno učestvuju na bogosluženju, jer su i oni „rod izabrani, carsko sveštenstvo, narod sveti“ (1 Pet. 2, 9; Otkr. 5, 10). Verni, „posle izgovorenih molitava, odgovarajući „Amin“, biva učesnik nagrade moljenja nimalo manje od onoga koji je na skupu proiznosi“, tj. sveštenika i episkopa, kako veli Blaženi Teodorit.[2] A tako i N. Kavasila: „Jer čim on (sveštenik) uzglasi ovo slavoslovlje, svi verni kažu „Amin“, i uzviknuvši ovu reč usvajaju sav njegov uzglas“.[3] U istom smislu govori Sveti Jovan Zlatoust: „I u molitvama, kao što svako može videti, mnogo pomaže narod. Tako npr. za besomučnike i za pokajnike vrše opšte molitve sveštenik i narod. I molitve blagodarenja (Evharistije) takođe su opšte, zato što ne prinosi blagodarenje samo sveštenik, nego i sav narod“.[4]

O neophodnosti učešća i prostih vernika u evharistijskom sabranju jasno kazuje već Sveti apostol Pavle, upućujući da molitve blagodarenja (Evharistia) treba govoriti razumljivo: „Jer ako blagosiljaš duhom, kako će onaj koji zauzima mesto običnog vernika reći „Amin“ na tvoje blagodarenje, kad ne zna šta govoriš?“ (1 Kor. 14, 16). Tako, dakle, od početka u Crkvi „prisustvujućih na Evharistiji nije bilo, bilo je samo učesnika“.[5]

Utoliko pre neophodno je da u molitvama Svete Liturgije učestvuju sveštenici, koji pored opšte blagodati sveštenstva, zajedničke sa svima vernim, imaju i posebnu, sveštenstva u užem smislu.[6] Pogotovo kod nas Srba, gde uzdizanje ruku pri molitvama: „Carju Nebeskij“, „Iže Heruvimi“, „Gospodi iže Presvjatago Tvojego Duha“; vađenje čestica na proskomidiji posle onog koji je vršio taj čin, kao i ukazivanja rukom pri rečima „Primite jadite…“ i „Pijte od njeja vsi…“ – vrše svi sveštenici, a ne samo načalstvujući, kao kod drugih Crkava.[7]

Pored ovih opštih izvođenja i zaključivanja, u luturgičkim tekstovima postoje i direktna uputstva da svi sveštenici koji saslužuju govore u sebi molitve koje načalstvujući, ili episkop, govori glasno. U crkvenoslovenskom štampanom Arhijerejskom činovniku veli se da Simvol vere „glagoljet arhijerej vkupje so soslužitelji vnutr svjatago oltarja“, da bi se dalje još određenije reklo: „Neka se zna da treba dolično sve Gospodnje reči: „Primite jedite…“ i „Pijte iz nje…“, nad hlebom i vinom, da govore svi saslužujući zajedno, tihim glasom, jednovremeno sa arhijerejem, i ni jednom reči neko da pretiče, niti zaostaje od arhijereja, nego da se govori zajedno, iz jednih usta. Isto tako jednoglasno treba, u sebi, govoriti nad diskosom: „I sotvori ubo hljeb sej“, takođe i nad čašom: „A ježe v čaši sej“, i ostalo. A blagosiljati rukom diskos i čašu treba samo jedan, arhijerej“.[8] Ovako se kazuje i u Učeteljnom izvjestiju, u odeljku „O slučaji osvješčenija i soveršenija darov“.[9] U bugarskom Služebniku, u objašnjenju o služenju više sveštenika, stoji isto: „Molitve antifona, kao i sve molitve iza toga, koje sveštenik tiho čita kad sam služi, čita ih tiho i svaki sveštenik iz svoga Služebnika… Ostali saslužujući sveštenici… sasvim tiho i jednovremeno sa prvim proiznose: „Primite jadite…“, „Pijte ot njeja…“, „Tvoja ot Tvojih…“, „I sotvori ubo hljeb sej…“, „A ježe v čaši sej…“, „Preloživ Duhom Tvojim Svjatim“.[10] Jasan propis da svi saslužujući sveštenici treba da čitaju sve molitve nalazi se i u Velikom tipiku prot. Vasilija Nikolajevića, izdanje 1971. godine.[11]

Od liturgičkih pisaca ovakvo gledište izlaže u svom Pravilniku ep. timočki Melentije,[12] R. Dimitrijević,[13] prof. Atanasije Popović.[14] Od ruskih liturgičara prot. K. Nikoljskij navodi isto što i Arhijerejski činovnik,[15] a tako i S. Bulgakov, koji uz to i objašnjava: „Niko od sveštene jerarhije ne može sebe izdvajati u svršavanju najsvetije žrtve, kao da on jedini ima u njoj vlast i važnost, a ostali nemaju. Istina da je arhijerej vršilac Tajne, no i ostali učestvuju s njim. Istina da i arhimandriti, igumani, protojereji i predstojnici pri sabornom (služenju) čašću stoje iznad drugih no jerejstvo, i njime dana moć blagodati i vlasti jerejstva, jedno je kod sviju”.[16] U tom smislu podvlači uputstvo bugarskog Služebenika: „Pri sasluženju bez đakona, osnovno pravilo koga treba da se pridržavaju saslužebnici, jeste da uvek onaj koji govori jekteniju (govori) i vozglas iza nje (a ne da jekteniju proiznose samo mlađi, a vozglase prvi sveštenik, čime bi se mlađi sveli kao na stepen đakona)…”.[17]

Kod Grka, u novije doba, takvog propisa ne nalazimo, jer je kod njih uobičajeno da arhijerej, ili načalstvujući pri sabornom služenju, čita molitve glasnije, a saslužujući slušaju, ne gledajući u Služebnik – Ieratikon.[18] No u Ieratikonu Apostolikis Diakonias, zvaničnog izdanja Grčke crkve 1971. g., u odeljku Ieratikon silliturgon, propisuje se da svi sveštenici koji saslužuju čitaju tiho propisane molitve: „Dok se pevaju antifoni, svaki jerej, iz svog ligurgijskog teksta, čita tajno molitve antifona…, i čitaju svi molitvu „Niktože dostojin…“. I čitaju svi jereji evharistijsku molitvu

„Dostojno i pravedno“.[19]

Ako se od štampanih obratimo rukopisnim Evhologijima, takođe ćemo naći i u nekima od njih napomene da svi saslužujući episkopi i sveštenici čitaju propisane molitve. Istina, takvih je rukopisa relativno malo, jer većina sačuvanih sadrži službu jereja sa đakonom, a propisa o sasluženju sveštenika nema. Njih ima tek u Arhijerejskim činovnicima, ali je njih, kao što rekosmo, iz starine sačuvano vrlo malo. Tako u rukopisnom Evhologionu – Arhijerejskom činovniku, Aleksandrijske patrijaršijske biblioteke, iz 1407. g., u kome je izloženo patrijaraško služenje, veli se da dok đakon čita veliku jekteniju na Liturgiji, „govori patrijarh molitve triju antifona… To isto čine i arhijereji na mestu na kome stoje“.[20] „Gospodi, nisposli ruku Tvoju…“ govori patrijarh u sebi, a rukopis Lavre Svetog Atanasija, iz 1541. g., kazuje: „Istu ovu molitvu govore i prezviteri“.[21]

Slična primedba nalazi se u našim, srpskim Arhijerejskim činovnicima. U jednom Dečanskom, s kraja XVI v., veli se: „Taže kupno v’si (g(lago)ljut: C(a)ru n(e)b(e)sni, Utešitelju…“. Dalje se kaže: „Taže s(ve)tit(e)lj (episkop) i sušti sa njim, nazirajušte na s(veti)t(e)lja, jedinokupno poklanjajut se ka s(ve)tej trapese g(lago)ljut heruvimskuju pesanj“.[22] Iste primedbe postoje i u Arhijerejskom činovniku br. 640, iz 1688, g., Hristofora i Kiprijana Račana, kao i u Arhijerejskom činovniku Nikanora Melentijevića, ep. pečujskog, iz XVIII v. (Muzej SPC u Beogradu).[23]

Iz XV v. imamo svedočanstvo Svetog Simeona Solunskog, koji kaže da molitve koje čita arhijerej čitaju i saslužujući sveštenici: „I kad spolja (izvan oltara) jerarh završi molitve, ustaje… A jereji unutra, u oltaru, kad i oni završe molitve i iziđu, označavaju silazak anđela pri Hristovom vaskrsenju i vaznesenju. I tad arhijerej, sagnuvši glavu sa jerejima, ovo moli: da se nađemo u zajednici i zajedničkoj molitvi s anđelima“.[24]

Još ranije, u IV i V v., u izlaganju Liturgije VII knj. Apostolskih Ustanova, pred Kanonom Evharistije, kaže se: „Moleći se, dakle, arhijerej u sebi, zajedno sa jerejima… obučen u sjajnu odeždu, i stavši pred žrtvenik i učinivši znak krsta rukom prema licu, kaže: „Blagodat Svedržitelja Boga, i ljubav Gospoda našega Isusa Hrista i zajednica Svetog Duha neka je sa svima vama“. I svi saglasno kažu: „I sa duhom tvojim“.“[25] Ista misao nalazi se, u ovom delu, i u izlaganju hirotonije episkopa: „Jedan od prvih episkopa, zajedno sa dvojicom drugih, stavši blizu žrtvenika, dok ostali episkopi i prezviteri ćutke se mole“.[26]

Na Zapadu, u Apostolskom predanju Svetog Ipolita Rimskog (III v.) govori se o saučestvovanju sveštenika sa episkopom, u samom Činu osvećenja hleba i vina za pričešće na Liturgiji, ovako: „Neka njemu (tj. episkopu) prinesu đakoni prinos (prosforan) i on zajedno sa prezviterstvom, položivši ruku svoju na prinos, neka kaže blagodarnost“.[27]

Na samom početku novozavetne istorije Sveti Jovan Bogoslov je video i opisao veličanstvenu službu Svetih u toržestvujućoj Crkvi na nebu. U sredini nepreglednog mnoštva anđela, svetih mučenika, pobijenih za reč Božju, i svetog naroda, nalazi se presto Boga i Jagnjeta žrtvovanog za grehe sveta. Oko toga prestola behu druga 24 prestola i na njima seđahu 24 starešine (prezviteri), obučeni u bele haljine, sa zlatnim vencima na glavi, sa citrama u ruci i zlatnim čašama punim tamjana, tj. molitava Svetih. Oni se klanjaju Bogu i Jagnjetu, slave ih pesmama i molitvama: „Dostojan si, Gospode i Bože naš, da primiš slavu i čast i silu, jer si Ti stvorio sve, i voljom tvojom sve nastade i sazda se“ (Otkr. 4, 4-11; 5, 8-14). U ovom proslavljanju učestvuju i Sveti anđeli, Sveti mučenici i nebeski narod: „Spasenje je u Bogu našemu koji sedi na prestolu, i u Jagnjetu“ (6, 9-11; 7, 9-10; 19, 1-3). Polaganje venaca pred prestolom Božjim, klanjanje Bogu i Jagnjetu vrše zajednički svi prezviteri. Takođe zajednički oni upućuju Bogu molitve i himne.

Po ugledu na nebeske Svete, Crkvu toržestvujuću, i u Crkvi vojinstvujućoj, na Liturgiji, proslavljali su Boga sveštenstvo i narod kroz vekove. I danas, dakle, svi služeći oko Časne trapeze, prestola na zemlji Boga i Jagnjeta koje se žrtvuje za nas, treba da zajednički, kao jednim ustima uznosimo molitve i pesme.

 

Glasnik, april 1985.

 


NAPOMENE:

[1] Cerkov Duha Svjatago, Pariz 1971, 6.

[2] Up. I. Dmitrevskij, Istoričeskoje, dogmatičeskoje i tainstvenoje izjasnjenije Božestvennoj Liturgii, S. Peterburg 1856, 144.

[3] Is tin thian liturgian, Thesalloniki 1974.

[4] Bes. 18. na 2 Kor. 8, 24, Tvorennja, v russkom perevodje, S. Peterburg 1904, T. X. str. 632, 633. Prof. A. Šmeman objašnjava da se učestvovanje naroda u bogosluženju „izražava dalje u dijaloškoj strukturi svih evharistijskih molitava bez razlike. Svaku molitvu zapečaćuje rečju „Amin“, jednom od ključnih reči hrišćanskog bogosluženja, koja povezuje predstojatelja i Božji narod, koji on predvodi, u jednu celinu.“ („Kad se sabirate u crkvi…, ostavljam vam Carstvo“, Kalendar Crkva za 1985. g , str. 43).

[5] Afanasjev, n. d. 58.

[6] „Laik kao član naroda Božjega, sveštenodejstvuje zajedno sa svojim predstojateljima, no sveštenodejstvuje ne onako kao (ovi) poslednji, koji imaju drukčije nego laici služenje i osobite darove Sv. Duha, koje nema laik“ (Afanasjev, n. d. 40).

[7] Kod Rusa, naime, „molitve pred početak Liturgije, s podizanjem ruku, čita samo predstojatelj, a ostali sveštenici, zajedno s njim vrše samo trokratni molitveni poklon pred. Sv. Trapezom“. A tako se veli i na Heruvici i pri molitvi „Gospodi, iže Presvjatago…“ (up. Bulgakov, Nastoljnaja knjiga, Harkov 1900, str. 807, 817, 822).

[8] Moskva 1721, str. 87.

[9] Služebnik, S. Peterburg 1911, str. 506.

[10] Sofija 1928, 394, 397.

[11] Prvo „Znaj“ na str. 48.

[12] 3aječar 1907, II, 114.

[13] Pitanja i odgovori, Beograd 1929, 40.

[14] Sveštenik, Beograd 1926, 49.

[15] Posobije, S. Peterburg 1900, 443, 444.

[16] Nastoljnaja knjiga, Harkov 1900, 828. Da su svi služeći sveštenici saslužitelji načalstvujućem, imajući istu blagodat sveštenstva, iako nisu isti po časti, kazuje Bulgakov i u objašnjelju Liturgije Pređeosvećenih Darova. Dok se posle parimija peva pesma „Da ispravitsja molitva moja…“, pojci i verni naizmenično pevaju i kleče. Načalstvujući za to vreme kadi pred Časnom trapezom. Saslužujući pak sveštenici pri tome postupaju nejednako: jedni kleče za čitavo to vreme; drugi samo kad i odgovarajuća strana vernih i pojaca; a neki stoje i tek pri poslednjem „Da ispravitsja molitva moja…“ kleknu, kao i načalstvujući. „Biće da pravilnije postupaju ovi poslednji“ – veli Bulgakov – „jer se tačno drže propisa Ustava o postupanju jereja“ (n. d. 838).

[17] H. d. 390.

[18] „Treba da se zna da molitve Sv. Liturgije čita samo Arhijerej, a jerej sluša i sa blagoslovom Arhijereja govori samo pojedine vozglase, kao na svakoj Liturgiji“ (Tipiki diataksis ton proigiasmenon, u Imerologion tis ekklisias tis Ellados, izd. Apostoliki Diakonia, Atina 1965, str. 14, 15).

[19] Str. 175, 177, 178.

[20] Evhologion br. 362 (607), A. Dmitrijevskij, Evhologia, Kijev 1901, 304.

[21] Isto. 302.

[22] Br. 135, l. 49b.

[23] Br. 252, XVIII v., l. 35a. Od interesa je da ukažemo na dve pojedinosti ovih naših rukopisa, kojih nema u štampanim Arh. činovnicima. Na malom vhodu, naime, đakon i sveštenici, obišavši Časnu trapezu: „Jegda že prihodet ka žrtavniku, g(lago)ljet dijakon: Blagoslovi vladiko predloženije se. S(veš)tenici že g(lago)ljut: Bl(agoslov)veno predloženije b(o)ž(as)stvnih tvojih tajin“ (Muzeja SPC, br. 252, l. 21b) – ili: „Bl(agoslo)veno predloženije se“ (Dečanskn br. 135, l. 37b). Isto se nalazi i u Činovniku Narodne biblioteke u Beogradu br. 640.
Druga interesantna primedba je da po pitanju Evanđelja, kad ga đakon podnese arhijereju i ovaj ga celiva, podnosi ga đakon „vsem s(ve)štenikom da celujut je“ (Čin. Deč. isti, l. 43a; Muzeja SPC, isti, l. 28a).

[24] Tumačenje Sv. hrama, Pitanje 53, 54, P. G. T. 155, k. 720.

[25] Izdanje Bibliothiki Ellinon pateron , Atina 1955, T. II, 151.

[26] Isto. 143.

[27] I. Ziziulas, I enotis tis ekklisias en ti thia evharistia ke to episkopo, Atina 1965 ,159. Da li je ovde reč o „stvarnom“ sasluženju, odn. saosvećenju prinosa uz episkopa i od strane prezvitera, kao što smatraju neki, ili o običnom sasluženju sveštenika na Liturgiji, pri kome je episkop blagosiljao prinos uz određene reči, a sveštenici takođe govorili ove reči, no tiho (kao što se navodi u drugim izvorima, i kao što se čini i danas), a kako smatra prot. Afanasjev, za nas ovde nije od značaja. Bitno je da se u to vreme govori o sasluženju sveštenika (up. I. Ziziulas, isto, prim. 41 pod tekstom).

 

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *