Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига III

Ко чита молитве Канона Евхаристије кад служи више свештеника?

 

ПИТАЊЕ: Кад саборно служи више свештеника, без ђакона или с њим, многи, особито млађи свештеници сматрају да молитве Канона Евхаристије, као и остале, треба да чита само началствујући, а не и сви други. Они читају само јектеније и узгласе кад на њих падне ред.

Требало би о томе peћи нешто јасно и сигурно.

 

ОДГОВОР: У новозаветној науци, особито у пастирским посланицима Светог апостола Павла, изнете су особине које треба да имају свештеници као слуге Христове и управитељи Тајана Божјих (1 Кор. 4, 1), а исто тако њихова трострука дужност: проповедања, управљања и вршења Светих Тајни и богослужења уопште. Без обзира да ли служи сам, или саборно са другим свештеницима и епископима, свештеник има благодат свештенства те дејствује као литург, саслужитељ, активни вршилац свештенодејства. Служећи он не може бити само присутан, као статиста, на богослужењу ма и најсвечанијем, у мноштву епископа, свештеника и ђакона. Јесте да при том богослужењу због благочинија и реда, један (началствујући, или епископ) врши потребне радње и говори извесне возгласе и благосиљања, али су сви остали дужни да у њима учествују читајући тајно све молитве чина. С правом на то указује познати савремени проф. Н. Афанасјев: „У евхаристијском сабрању сви су свештенодејствовали, но ово свештенодејство свију испољавало се кроз једнога. Таква је природа сваког свештенодејства. Увек је онај који приноси један, а сви остали му саслужују… Приносио је благодарење, у коме су учествовали, свагда један, но свагда заједно са свима…“.[1]

Не само свештеници, него ни верници у цркви нису и не могу бити пасивни посматрачи. И они обавезно учествују на богослужењу, јер су и они „род изабрани, царско свештенство, народ свети“ (1 Пет. 2, 9; Откр. 5, 10). Верни, „после изговорених молитава, одговарајући „Амин“, бива учесник награде мољења нимало мање од онога који је на скупу произноси“, тј. свештеника и епископа, како вели Блажени Теодорит.[2] А тако и Н. Кавасила: „Јер чим он (свештеник) узгласи ово славословље, сви верни кажу „Амин“, и узвикнувши ову реч усвајају сав његов узглас“.[3] У истом смислу говори Свети Јован Златоуст: „И у молитвама, као што свако може видети, много помаже народ. Тако нпр. за бесомучнике и за покајнике врше опште молитве свештеник и народ. И молитве благодарења (Евхаристије) такође су опште, зато што не приноси благодарење само свештеник, него и сав народ“.[4]

О неопходности учешћа и простих верника у евхаристијском сабрању јасно казује већ Свети апостол Павле, упућујући да молитве благодарења (Евхаристиа) треба говорити разумљиво: „Јер ако благосиљаш духом, како ће онај који заузима место обичног верника рећи „Амин“ на твоје благодарење, кад не зна шта говориш?“ (1 Кор. 14, 16). Тако, дакле, од почетка у Цркви „присуствујућих на Евхаристији није било, било је само учесника“.[5]

Утолико пре неопходно је да у молитвама Свете Литургије учествују свештеници, који поред опште благодати свештенства, заједничке са свима верним, имају и посебну, свештенства у ужем смислу.[6] Поготово код нас Срба, где уздизање руку при молитвама: „Царју Небескиј“, „Иже Херувими“, „Господи иже Пресвјатаго Твојего Духа“; вађење честица на проскомидији после оног који је вршио тај чин, као и указивања руком при речима „Примите јадите…“ и „Пијте од њеја вси…“ – врше сви свештеници, а не само началствујући, као код других Цркава.[7]

Поред ових општих извођења и закључивања, у лутургичким текстовима постоје и директна упутства да сви свештеници који саслужују говоре у себи молитве које началствујући, или епископ, говори гласно. У црквенословенском штампаном Архијерејском чиновнику вели се да Символ вере „глагољет архијереј вкупје со сослужитељи внутр свјатаго олтарја“, да би се даље још одређеније рекло: „Нека се зна да треба долично све Господње речи: „Примите једите…“ и „Пијте из ње…“, над хлебом и вином, да говоре сви саслужујући заједно, тихим гласом, једновремено са архијерејем, и ни једном речи неко да претиче, нити заостаје од архијереја, него да се говори заједно, из једних уста. Исто тако једногласно треба, у себи, говорити над дискосом: „И сотвори убо хљеб сеј“, такође и над чашом: „А јеже в чаши сеј“, и остало. А благосиљати руком дискос и чашу треба само један, архијереј“.[8] Овако се казује и у Учетељном извјестију, у одељку „О случаји освјешченија и совершенија даров“.[9] У бугарском Служебнику, у објашњењу о служењу више свештеника, стоји исто: „Молитве антифона, као и све молитве иза тога, које свештеник тихо чита кад сам служи, чита их тихо и сваки свештеник из свога Служебника… Остали саслужујући свештеници… сасвим тихо и једновремено са првим произносе: „Примите јадите…“, „Пијте от њеја…“, „Твоја от Твојих…“, „И сотвори убо хљеб сеј…“, „А јеже в чаши сеј…“, „Преложив Духом Твојим Свјатим“.[10] Јасан пропис да сви саслужујући свештеници треба да читају све молитве налази се и у Великом типику прот. Василија Николајевића, издање 1971. године.[11]

Од литургичких писаца овакво гледиште излаже у свом Правилнику еп. тимочки Мелентије,[12] Р. Димитријевић,[13] проф. Атанасије Поповић.[14] Од руских литургичара прот. К. Никољскиј наводи исто што и Архијерејски чиновник,[15] а тако и С. Булгаков, који уз то и објашњава: „Нико од свештене јерархије не може себе издвајати у свршавању најсветије жртве, као да он једини има у њој власт и важност, а остали немају. Истина да је архијереј вршилац Tајне, но и остали учествују с њим. Истина да и архимандрити, игумани, протојереји и предстојници при саборном (служењу) чашћу стоје изнад других но јерејство, и њиме дана моћ благодати и власти јерејства, једно је код свију”.[16] У том смислу подвлачи упутство бугарског Служебеника: „При саслужењу без ђакона, основно правило кога треба да се придржавају саслужебници, јесте да увек онај који говори јектенију (говори) и возглас иза ње (а не да јектенију произносе само млађи, а возгласе први свештеник, чиме би се млађи свели као на степен ђакона)…”.[17]

Код Грка, у новије доба, таквог прописа не налазимо, јер је код њих уобичајено да архијереј, или началствујући при саборном служењу, чита молитве гласније, а саслужујући слушају, не гледајући у Служебник – Иератикон.[18] Но у Иератикону Апостоликис Диакониас, званичног издања Грчке цркве 1971. г., у одељку Иератикон силлитургон, прописује се да сви свештеници који саслужују читају тихо прописане молитве: „Док се певају антифони, сваки јереј, из свог лигургијског текста, чита тајно молитве антифона…, и читају сви молитву „Никтоже достојин…“. И читају сви јереји евхаристијску молитву

„Достојно и праведно“.[19]

Ако се од штампаних обратимо рукописним Евхологијима, такође ћемо наћи и у некима од њих напомене да сви саслужујући епископи и свештеници читају прописане молитве. Истина, таквих је рукописа релативно мало, јер већина сачуваних садржи службу јереја са ђаконом, а прописа о саслужењу свештеника нема. Њих има тек у Архијерејским чиновницима, али је њих, као што рекосмо, из старине сачувано врло мало. Тако у рукописном Евхологиону – Архијерејском чиновнику, Александријске патријаршијске библиотеке, из 1407. г., у коме је изложено патријарашко служење, вели се да док ђакон чита велику јектенију на Литургији, „говори патријарх молитве трију антифона… То исто чине и архијереји на месту на коме стоје“.[20] „Господи, ниспосли руку Твоју…“ говори патријарх у себи, а рукопис Лавре Светог Атанасија, из 1541. г., казује: „Исту ову молитву говоре и презвитери“.[21]

Слична примедба налази се у нашим, српским Архијерејским чиновницима. У једном Дечанском, с краја XVI в., вели се: „Таже купно в’си (г(лаго)љут: Ц(а)ру н(е)б(е)сни, Утешитељу…“. Даље се каже: „Таже с(ве)тит(е)љ (епископ) и сушти са њим, назирајуште на с(вети)т(е)ља, јединокупно поклањајут се ка с(ве)теј трапесе г(лаго)љут херувимскују песањ“.[22] Исте примедбе постоје и у Архијерејском чиновнику бр. 640, из 1688, г., Христофора и Кипријана Рачана, као и у Архијерејском чиновнику Никанора Мелентијевића, еп. печујског, из XVIII в. (Музеј СПЦ у Београду).[23]

Из XV в. имамо сведочанство Светог Симеона Солунског, који каже да молитве које чита архијереј читају и саслужујући свештеници: „И кад споља (изван олтара) јерарх заврши молитве, устаје… А јереји унутра, у олтару, кад и они заврше молитве и изиђу, означавају силазак анђела при Христовом васкрсењу и вазнесењу. И тад архијереј, сагнувши главу са јерејима, ово моли: да се нађемо у заједници и заједничкој молитви с анђелима“.[24]

Још раније, у IV и V в., у излагању Литургије VII књ. Апостолских Установа, пред Каноном Евхаристије, каже се: „Молећи се, дакле, архијереј у себи, заједно са јерејима… обучен у сјајну одежду, и ставши пред жртвеник и учинивши знак крста руком према лицу, каже: „Благодат Сведржитеља Бога, и љубав Господа нашега Исуса Христа и заједница Светог Духа нека је са свима вама“. И сви сагласно кажу: „И са духом твојим“.“[25] Иста мисао налази се, у овом делу, и у излагању хиротоније епископа: „Један од првих епископа, заједно са двојицом других, ставши близу жртвеника, док остали епископи и презвитери ћутке се моле“.[26]

На Западу, у Апостолском предању Светог Иполита Римског (III в.) говори се о саучествовању свештеника са епископом, у самом Чину освећења хлеба и вина за причешће на Литургији, овако: „Нека њему (тј. епископу) принесу ђакони принос (просфоран) и он заједно са презвитерством, положивши руку своју на принос, нека каже благодарност“.[27]

На самом почетку новозаветне историје Свети Јован Богослов је видео и описао величанствену службу Светих у торжествујућој Цркви на небу. У средини непрегледног мноштва анђела, светих мученика, побијених за реч Божју, и светог народа, налази се престо Бога и Јагњета жртвованог за грехе света. Око тога престола беху друга 24 престола и на њима сеђаху 24 старешине (презвитери), обучени у беле хаљине, са златним венцима на глави, са цитрама у руци и златним чашама пуним тамјана, тј. молитава Светих. Они се клањају Богу и Јагњету, славе их песмама и молитвама: „Достојан си, Господе и Боже наш, да примиш славу и част и силу, јер си Ти створио све, и вољом твојом све настаде и сазда се“ (Откр. 4, 4-11; 5, 8-14). У овом прослављању учествују и Свети анђели, Свети мученици и небески народ: „Спасење је у Богу нашему који седи на престолу, и у Јагњету“ (6, 9-11; 7, 9-10; 19, 1-3). Полагање венаца пред престолом Божјим, клањање Богу и Јагњету врше заједнички сви презвитери. Такође заједнички они упућују Богу молитве и химне.

По угледу на небеске Свете, Цркву торжествујућу, и у Цркви војинствујућој, на Литургији, прослављали су Бога свештенство и народ кроз векове. И данас, дакле, сви служећи око Часне трапезе, престола на земљи Бога и Јагњета које се жртвује за нас, треба да заједнички, као једним устима узносимо молитве и песме.

 

Гласник, април 1985.

 


НАПОМЕНЕ:

[1] Церков Духа Свјатаго, Париз 1971, 6.

[2] Уп. И. Дмитревскиј, Историческоје, догматическоје и таинственоје изјасњеније Божественној Литургии, С. Петербург 1856, 144.

[3] Ис тин тхиан литургиан, Тхесаллоники 1974.

[4] Бес. 18. на 2 Кор. 8, 24, Твореннја, в русском переводје, С. Петербург 1904, Т. X. стр. 632, 633. Проф. А. Шмеман објашњава да се учествовање народа у богослужењу „изражава даље у дијалошкој структури свих евхаристијских молитава без разлике. Сваку молитву запечаћује речју „Амин“, једном од кључних речи хришћанског богослужења, која повезује предстојатеља и Божји народ, који он предводи, у једну целину.“ („Кад се сабирате у цркви…, остављам вам Царство“, Календар Црква за 1985. г , стр. 43).

[5] Афанасјев, н. д. 58.

[6] „Лаик као члан народа Божјега, свештенодејствује заједно са својим предстојатељима, но свештенодејствује не онако као (ови) последњи, који имају друкчије него лаици служење и особите дарове Св. Духа, које нема лаик“ (Афанасјев, н. д. 40).

[7] Код Руса, наиме, „молитве пред почетак Литургије, с подизањем руку, чита само предстојатељ, а остали свештеници, заједно с њим врше само трократни молитвени поклон пред. Св. Трапезом“. А тако се вели и на Херувици и при молитви „Господи, иже Пресвјатаго…“ (уп. Булгаков, Настољнаја књига, Харков 1900, стр. 807, 817, 822).

[8] Москва 1721, стр. 87.

[9] Служебник, С. Петербург 1911, стр. 506.

[10] Софија 1928, 394, 397.

[11] Прво „Знај“ на стр. 48.

[12] 3ајечар 1907, II, 114.

[13] Питања и одговори, Београд 1929, 40.

[14] Свештеник, Београд 1926, 49.

[15] Пособије, С. Петербург 1900, 443, 444.

[16] Настољнаја књига, Харков 1900, 828. Да су сви служећи свештеници саслужитељи началствујућем, имајући исту благодат свештенства, иако нису исти по части, казује Булгаков и у објашњељу Литургије Пређеосвећених Дарова. Док се после паримија пева песма „Да исправитсја молитва моја…“, појци и верни наизменично певају и клече. Началствујући за то време кади пред Часном трапезом. Саслужујући пак свештеници при томе поступају неједнако: једни клече за читаво то време; други само кад и одговарајућа страна верних и појаца; а неки стоје и тек при последњем „Да исправитсја молитва моја…“ клекну, као и началствујући. „Биће да правилније поступају ови последњи“ – вели Булгаков – „јер се тачно држе прописа Устава о поступању јереја“ (н. д. 838).

[17] H. д. 390.

[18] „Треба да се зна да молитве Св. Литургије чита само Архијереј, а јереј слуша и са благословом Архијереја говори само поједине возгласе, као на свакој Литургији“ (Типики диатаксис тон проигиасменон, у Имерологион тис екклисиас тис Елладос, изд. Апостолики Диакониа, Атина 1965, стр. 14, 15).

[19] Стр. 175, 177, 178.

[20] Евхологион бр. 362 (607), А. Дмитријевскиј, Евхологиа, Кијев 1901, 304.

[21] Исто. 302.

[22] Бр. 135, л. 49б.

[23] Бр. 252, XVIII в., л. 35а. Од интереса је да укажемо на две појединости ових наших рукописа, којих нема у штампаним Арх. чиновницима. На малом входу, наиме, ђакон и свештеници, обишавши Часну трапезу: „Јегда же приходет ка жртавнику, г(лаго)љет дијакон: Благослови владико предложеније се. С(веш)теници же г(лаго)љут: Бл(агослов)вено предложеније б(о)ж(ас)ствних твојих тајин“ (Музеја СПЦ, бр. 252, л. 21б) – или: „Бл(агосло)вено предложеније се“ (Дечанскн бр. 135, л. 37б). Исто се налази и у Чиновнику Народне библиотеке у Београду бр. 640.
Друга интересантна примедба је да по питању Еванђеља, кад га ђакон поднесе архијереју и овај га целива, подноси га ђакон „всем с(ве)штеником да целујут је“ (Чин. Деч. исти, л. 43а; Музеја СПЦ, исти, л. 28а).

[24] Тумачење Св. храма, Питање 53, 54, П. Г. Т. 155, к. 720.

[25] Издање Библиотхики Еллинон патерон , Атина 1955, Т. II, 151.

[26] Исто. 143.

[27] И. Зизиулас, И енотис тис екклисиас ен ти тхиа евхаристиа ке то епископо, Атина 1965 ,159. Да ли је овде реч о „стварном“ саслужењу, одн. саосвећењу приноса уз епископа и од стране презвитера, као што сматрају неки, или о обичном саслужењу свештеника на Литургији, при коме је епископ благосиљао принос уз одређене речи, а свештеници такође говорили ове речи, но тихо (као што се наводи у другим изворима, и као што се чини и данас), а како сматра прот. Афанасјев, за нас овде није од значаја. Битно је да се у то време говори о саслужењу свештеника (уп. И. Зизиулас, исто, прим. 41 под текстом).

 

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.