Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga III

Kad i kako treba razvijati i savijati antimins na Svetoj Liturgiji?

 

PITANJE: Kad i kako treba razvijati i savijati antimins na Svetoj Liturgiji? U ovom pogledu postupa se različito ne samo u pojedinim krajevima, nego biva da sveštenici i sveštenomonasi pri jednom istom hramu, ili manastiru, ne postupaju na isti način. Oko toga, onda, nastaju nesuglasice, dokazivanja i raspre.

Da bi se došlo do jednoobraznosti i tako uklonio razlog trvenja, molim da se na ovo pitanje odgovori što dokumentovanije.

 

ODGOVOR: Ovo pitanje, u novije vreme, postavljeno je više puta i stalno se postavlja. Svakako što do sada izneti odgovori ne zadovoljavaju sve. Ne verujem da će to moći učiniti i ovaj odgovor. Tako argumentovane razloge, koji bi ućutkali sva suprotna mišljenja, teško je dati, a još teže primiti, pre svega zbog toga što se mnogi ne opredeljuju prema stvarnim razlozima i činjenicama, nego većinom prema navici: „Tako sam navikao“, „Tako čine i drugi“, „Ovako je lepše“, itd. S druge strane opet, u pojedinim starim rukopisima ne nalazimo nikakvih uputstava o razvijanju i savijanju antiminsa, ne samo zato što su se u starini antiminsi pravili kako od platna, tako i od tanke daske, nego što se negde ni oni od platna nisu savijali, već stojali na inditiji stalno rasprostrti i bili zašiveni za nju.[1] Najzad, i oni rukopisi u kojima se govori o rasprostiranju u i savijanju antiminsa, o vremenu kad to baš treba učiniti nisu saglasni, jedni navode ovaj momenat, drugi pak onaj. Najstarije od tih kazivanja nalazimo u grč. rukopisu ep. Porfirija iz IH-H veka. U to doba razvijanje antiminsa vršio je đakon po vozglasu jektenije oglašenih dok je govorio: „Jelici oglašeni izidite…“.[2] U isto vreme, dok je jedan đakon van oltara govorio jekteniju „Jelici oglašeni izidite…“, rasprostirali su antimins takođe đakoni koji su bili u oltaru i po rukopisu Patrijaršijske biblioteke u Jerusalimu br. 362(207), iz XIV v.,[3] kao i po rukopisu Atin. narod. biblioteke br. 815, HI-HII v.[4] I po Pseudosofroniju, to je posao đakona: „Đakoni rasprostiru iliton kao Josif i Nikodim kad su hteli da sahrane Njega, Gospoda“.[5]

Po rukopisu glavnog teksta Zlatoustove Liturgije kod Goara, takođe se rasprostire antimins po vozglasu jektenije za oglašene, ali to rasprostiranje ne vrši đakon, nego jerej,[6] a tako stoji i u Venecijanskom rukopisu ove Liturgije; takođe po jednom rukopisu opširne redakcije Zlatoustove Liturgije: „I razvija jerej iliton i sagnuvši se moli Molitva vernih prva“.[7] I pergamentni svitak Sinaj. bibliot. br. 1020, HII-HŠ v., u Liturgiji Svetog Vasilija Velikog kazuje da se antimins razvija po vozglasu „Da i ti s nami slavjat“.[8] Jedan ruskoslovenski rukopis iz 1676. g. veli: „Da i ti s nami… Vnegda glagoljetsja sij vozglas, prostirajut antimins…“,[9] a po Zlatoustovoj i Vasilijevoj Liturgiji Služebnika Petra Mogile, iz 1635.g.: „Da i ti s nami… Po vozglasje že ierej rasprostirajet iliton i antimins v njem suščij“.[10] U isto vreme rasprostire se antimins i prema dva dečanska rukopisa: „Jeliko oglašeni… Zde antimis razvivajet“; „Da i ti s nami… i prostirajet s(veti)t(e)lj antimis, kupno že i s(ve)štenici s njim“.[11]

Na isto ovo vreme ukazuju rukopisi koji rasprostiranje antiminsa pominju u vezi sa prvom molitvom vernih: M(o)l(itva) vernih prvaja po prostreniji ilitona.[12] U grčkim: Evhi piston proti meta to aplothine to iliton.[13] Takođe, kod Goara u Barberinskom rukopisu i glavnom tekstu Vasilijeve Liturgije.[14] I neki naši rukopisi kazuju to isto: M(o)l(i)tva o vernih po prostreni(ji) antimisa.[15] U isto vreme propisuje se razvijanje antiminsa i u savremenom grčkom Ligurgiarionu, gde po vozglasu „Da i ti s nami…“, stoji: „Tada jerej razvija na Svetoj trpezi iliton, a đakon govori: Jelici oglašeni izidite…“,[16] kao i u Mikron evhologion.[17] Primedba o razvijanju antiminsa – ilitona na tom mestu nalazi se i u Ieratikonu, zvaničnog izdanja Grčke crkve, kao i u crkvenoslovenskom štampanom Služebniku: „I prostirajet antimins svjaščenik“.[18] Ovako stoji i u prevodu Zlatoustove Liturgije dr Justina Popovića i episkopa bačkog Irineja.[19]

Neki rukopisi navode da se antimins razvija nešto ranije – pre vozglasa „Da i ti s nami“: „I raširivši iliton uzglašava jerej: Da i ti s nami…“.[20] I u osam rukopisa Atinske narodne biblioteke takođe: „Onda tako jerej rasprostire iliton govoreći: Da i ti s nami…“.[21] Od naših rukopisa, u br. 84, iz 1635. g., Grujićeve zbirke stoji na margini prema jekteniji za oglašene: „Razvivajet se antimis“. Crkvenoslovenski štampani Arhijerejski činovnik veli da se antimins rasprostire „vnjegda glagoljetsja sej vozglas“ (tj. Da i ti s nami…).[22] Bugarski savremeni Služebnik predviđa razvijanje antiminsa otprilike u to isto vreme, tj. između molitve glavopriklonjenja i vozglasa „Da i ti s nami“,[23] kao i prof. dr Justin Popović u novom prevodu sve tri Liturgije.[24]

Ima rukopisa koji razvijanje antiminsa stavljaju još ranije – u vreme izgovaranja vozglasa sugube jektenije, ili neposredno posle toga. Tako Služabnik Muzeja SPC br. 227, XIV v., kazuje: „Ierej vazglaš „Jako milostiv…“ i razvivajet antimins. Diakon: Pomolite se oglašeni…“, a tako je i u 9 rukopisa manastira Dečana,[25] kao i u Služabniku Vincenca Vukovića iz 1554. g., i P. Mogile iz 1635. g.: „Jako milostiv… i razvivajet ierej antimis“.[26]

Još unapred, u vreme čitanja sugube jektenije, pomera se vreme razvijanja antiminsa kod pojedinih ruskih pisaca. K. Nikoljskij veli: „Obično pri molitvi priležnog molenja… koju jerej pročita tajno, rasprostire jerej iliton i tri strane antiminsa“.[27] Bulgakov, pored toga što navodi reči Služebnika: „Da i ti s nami“, posle kojih se – veli – jasno kazuje „prostirajet antimins svješčenik“, dalje nastavlja: „No kod nas se antimins ne razvija u to vreme, nego se u ovom slučaju drži praksa arhijerejskog služenja, pri kome se antimins obično raskriva posle reči jektenije: „Ješče o Svjatjem Praviteljstvujuščem Sinodje…“. Arhijerej s jerejima razvija „Plat“ (iliton) i tri strane antiminsa…, a gornja se razvija u vreme vozglasa „Da i ti s nami…“.“[28] Gotovo istim rečima govori o tome prof. K. Kern.[29] Jednako o tome govori E. Njesterovskij: „Posle jektenije i tajne molitve za oglašene, sveštenik uzglašava: „Da i ti s nami slavjat“, i pri tome vozglasu prostire antimins (obično raskriva gornji deo, a tri druga dela raskriva na prethodnoj suguboj jekteniji, na prozbi za mesnog episkopa)“.[30] Slično i prot. A. Maljcev.[31] Kod nas o razvijanju antiminsa u to vreme govori R. Dimitrijević.[32]

Od naših pisaca, prof. dr Lazar Mirković veli da se tri strane antiminsa otkrivaju za vreme čitanja jektenije za oglašene, a četvrta gornja, za vreme vozglasa „Da i ti s nami“.[33] Taj postupak hvali i prof. Kern veleći: „Srpska praksa drži se tačnije Služebnika…“.[34] Jovan Ivković govori o našoj praksi i veli da se za vreme jektenije oglašenih otvore tri strane, a četvrta kod vozglasa „Da i ti…“.[35] Takođe Vasilije Nikolajević: „Treba, dakle, za vreme jektenije za oglašene da se otvore tri strane, a četvrta gornja – pri vozglasu „Da i ti…“, te onda ujedno pri rečima: „Otca i Sina“ prekrsti gubom antimins, i istu ostavi s desne strane antiminsa u gornji deo“,[36] a slično veli i u velikom Tipiku.[37] Prema ep. Melentiju, izgleda da se ceo antimins otkriva za vreme jektenije za oglašene, a pri vozglasu „Da i ti s nami“ samo čini znak krsta gubom nad njim.[38] Govoreći kao o već utvrđenoj praksi o razvijanju antiminsa za vreme jektenije za oglašene, izgleda da i hadži Teofilo Stevanović smatra da se ceo antimins tada otkriva.[39]

Ako ostavimo kazivanje ruskih pisaca o razvijanju antiminsa po molitvi prilježnog molenja na suguboj jekteniji, jer potiče iz novijeg vremena, nemajući potvrde ne samo u starini, nego ni u novijim rukopisima, onda vidimo da se antimins razvija od vozglasa sugube jektenije do iza vozglasa jektenije za oglašene. Tako se kod nas uglavnom razvijanje antiminsa i vrši, počinje pri čitanju jektenije za oglašene, a završava se otkrivanjem poslednje, gornje strane, na vozglas „Da i ti s nami“, posle čega se, pošto se sasvim otkrije, uzima antiminsna guba, i uz reči „Oca i Sina i Svjatago Duha“, čini njome krst nad antiminsom, pa se potom guba celiva i ostavlja na desnu stranu antiminsa.[40] Ovako se kazuje i u mlađim rukopisima: „Prijem gubu i tvorit jeju krst na antimisi. I celovav polagajet va desnom kraji antimisa, gore“.[41]

Prof. Mirković veli da se otkrivanje antiminsa počinje na prozbu: „Oglasit ih slovom istini“.[42] Smatram da je to rano i da je bolje početi razvijanje antiminsa na iduću prozbu: „Otkrijet im Evangelije pravdi“, kao što veli i episkop Melentije.[43] Takođe će nas, ako se zaboravimo, i sama reč podsetiti na otkrivanje, jer onda ide sve ravnomerno: na ostale dve prozbe otkriva se preostala bočna, i donja strana antiminsa, na poziv za priklonjenje glave čita se molitva za oglašene, a na vozglas „Da i ti s nami…“ otkriva se konačna gornja strana antiminsa. U pogledu vremena kad se sklapa antimins, tu saglasnost i jednoobraznost, koliko znam, postoji – sveštenici u apsolutnoj većini sklapaju ga po prenosu Darova, pri jekteniji: „Prosti priimše“, tako da se nad već sklopljenim antiminsom i ilitonom, uz vozglas „Jako ti jesi osvjaščenije naše…“, načini znak krsta Evanđeljem, a zatim se ono polaže na sklopljeni antimins i iliton.

Primedbe o tom savijanju antiminsa, koje nalazimo u rukopisima, uglavnom su saglasne. Najstarija se nalazi u grč. svitku Sinaj. man. br. 1020, iz HII-HŠ v.: „Sveštenik savija iliton dok đakon govori izvan (oltara): „Prosti priimše…“.“[44] Isto se tako kazuje u rukopisu Narodne bibliotekeu Atini br. 662, takođe iz HII-HŠ v.: „Den ves…“. A jerej, dok se to govori, savivši iliton, uzglašava: „Jako ti jesi osvjaščenije…“,[45] kao i u Morelianskom rukopisu iz Atono-Pantelejmonovog man. br. 986, XV v.[46] U svitku Patmoskog man. br. 709, iz 1260. g., primedba je slična: „I vrnuvši se, savija iliton govoreći: Prosti priimše“,[47] zatim u rukop. Patrijarš. bibliot. u Jerusalimu br. 362 (607), XIV v.: „A patrijarh, pošto se savije iliton, uzglašava: „Jako ti jesi osvjaščenije…“.“[48]

Isto ovako veli se i u ruskoslovenskom rukopisnom Služebniku biblioteke S. Peterburške duhovne akademije br. 541, XV v.: „Ierej že semu gl(agolje)mu (tj. jekteniji Prosti priimše…) sognuv antimins…“,[49] a tako je i u jednom crkvenoslov. rukopisu Patrijaršijske biblioteke u Beogradu.[50]

Jednako se kazuje i u našim rukopisima, npr. u Dečanskom pergamentnom Služabniku br. 119, XIV v.: „Dan vas savršen… Ierej že semu g(lago)ljemu sagnuv antimis vazglasajet: Jako ti jesi os(ve)štenije naše…“. Gotovo od reči do reči nalazimo tako i u mnogim drugim rukopisima.[51]

U nekim rukopisima kazivanje o savijanju antiminsa toliko se vezuje s vozglasom „Jako ti jesi…“ da izgleda da se oboje vrši istovremeno: „Jerej savija iliton i uzglašava (sisteli to iliton ke ekfoni): „Jako ti jesi…“.“[52] No, kako se prema dečanskom pergamentnom Služabniku br. 120, već u XIV v. polagalo Evanđelje na sklopljeni antimins pri tom vozglasu, a prema grč. atono-pantelejmonskom rukopisu br. 986, XV v., jerej je celivao Evanđelje, polažući ga na sklopljeni iliton – antimins, jasno je da sve te radnje nije moguće vršiti istovremeno, te će biti da je tu reč o sklapanju antiminsa navedena uopšteno, a ne da se sklapanje ne može vršiti za vreme jektenije, nego baš pri izgovaranju vozglasa.

Što se tiče razlika koje postoje u pogledu samog načina savijanja antiminsa, na koje je ukazano u postavljenom pitanju, svakako da se one ne odnose na njegovu gornju i donju stranu, jer su, smatram, svi saglasni da se najpre savija gornja, a zatim donja strana. Nesaglasnost nastaje tek kad se dođe do savijanja bočnih strana, desne i leve.

Uputstva koja bi se na to odnosila u rukopisima ne nalazimo. Nema ih ni kod starijih pisaca: arhiep. Venijamina, I. Dmitrevskog, pa ni K. Nikoljskog. Ona se javljaju tek kod novijih, ali neujednačena i čak potpuno suprotna, pa nije čudo što se ta razlika uočava i u praksi, te jedni sveštenici postupaju na jedan, drugi na drugi način. Govoreći o sklapanju antiminsa, na kraju Zlatoustove Liturgije, S. Bulgakov prvi napominje da sveštenik savija „najpre njegovu gornju, pa donju, zatim levu bočnu i najzad desnu bočnu stranu“.[53] Sasvim isto uputstvo daje mitropolit krfski Metodije Kontostanos: „Treba da se savije na troje, savivši najpre gornji deo, zatim donji na njega, a potom bočno leva, pa najzad desna strana“.[54] Ovo bi uputstvo bilo sasvim određeno kad bismo znali šta ovi pisci shvataju pod izrazom desno i levo, da li gledano od antiminsa nama, ili od nas antiminsu? Slična neodređenost javlja se i kod onih pisaca koji naizgled jasnije vele da se posle gornje i donje strane savija „desno na levo“, pa „levo na desno“.

Da bi se pojasnila ova nejasnost, neki pisci pri tom kazuju da antimins treba tako savijati da on savijen leži na prestolu kao knjiga. Tako npr. Jovan Živković: „Po sebi se razume da se antimins ima saviti na taj način da se prvo privije gornja strana na srednju, pa donja, zatim desna na levo i konačno leva na desno, da stoji kao zatvorena knjiga“.[55] Isto objašnjenje nalazimo i u Liturgici prof. Mirkovića: „Ovde otvara sveštenik s desna na levo desnu stranu antiminsa kao knjigu“.[56] Uputstvo prof. Mirkovića ne ostavlja nikakvu nedoumicu, jer jasno navodi kako „desnu stranu antiminsa“, a malo dalje „levu stranu antiminsa“, tako i „s desna na levo“ i „s leva na desno“ u odnosu na nas. Pored toga, upućuje na sličnost sa otvaranjem knjige.

Navevši ovo kao odgovor na postavljeno pitanje, na tome bi se mogli zaustaviti, kad ne bi pojedini sveštenici i u Grčkoj, kod nas i kod Rusa tvrdili da izraz „kao knjiga“ označava ne našu nego jevrejsku knjigu. Na tom stanovištu, jevrejske knjige, stoji i prof. K. Kern, veleći: „Antimins, a takođe iliton koji ga obavija, treba da budu savijeni na podobije jevrejske ili arapske (semitske) knjige, tj. gornji deo savijenog antiminsa treba da je njegova desna strana, za njom se otkriva leva, potom donja i najzad gornja“.[57]

Neće biti da izraz „kao knjiga“, kao terminus tehnikus potiče iz starine. Ali, ako bi se ipak našlo da je upotrebljavan i u ranije doba, onda on može da znači samo „kao grčka i naša knjiga“, a nikako „jevrejska“. Naime, ne samo kod Jevreja nego i kod Egipćana i drugih naroda, sve do IV v. po Hristu, duži spisi pisani na papirusu redovno su u obliku svitka. Takve su svakako bile knjige Mojsijeve, i ostale u starozavetnom kanonu. Takav je oblik imala i knjiga, napisana s obe strane, i pružena s neba proroku Jezekilju da je pojede (Jez. 2, 9). Postoje i svici od pergamenta.[58] Ali, kako se pergament ne savija tako lako kao papirus, to se rano pronašao novi način za njegovu upotrebu, tj. četvrtast komad pergamenta presavijao se po sredini na dva jednaka lista; više takvih tabaka, umetnutih jednih u druge, sačinjavali su sveske, više svezaka je onda zajedno ušivano i tako je nastala savremena knjiga. Do ovog pronalaska, već na početku nove ere, došao je jedan rimski pisac. Hrišćani u Rimu brzo su prihvatili ovaj način pisanja, jer je knjiga mnogo praktičnija od svitka kako za čitanje, tako i za pronalaženje nekog potrebnog odeljka ili stiha. Tako dok su kod Jevreja starozavetni spisi pisani samo u obliku svitka (pa se i danas za upotrebu u sinagogama izdaju u tom obliku, i tek su se po pronalasku štamparije u XV v. počeli izdavati u obliku knjige), svi najstariji sačuvani tekstovi Novog Zaveta na grčkom jeziku (kao i starozavetni u grč. prevodu) pisani su na pergamentu u obliku kodeksa knjige: Kodeks Sinaitikus, IV v., kodeks Vatikanus, IV v., kodeks Aleksandrinus, V v. itd.[59]

Prema tome, dakle, pošto tekstove na jevrejskom jeziku u obliku knjige imamo tek od XVI v., novozavetne već od IV veka, a vesti o savijanju i razvijanju antiminsa – ilitona bar od IX v., to je očigledno, ako se i u starini govorilo da antimins leži na prestolu „kao knjiga“, da to može značiti samo kao naša, a ne jevrejska knjiga.

Prema ovome ujedno biva jasno da pod rečju „desno“ i „levo“ može doći u obzir samo orijentacija u odnosu na antimins, šta je njemu, upravo gledano od njega prema nama desno, a šta levo. Odnosno, po savijanju gornje i donje strane, treba saviti njegovu levu stranu (gde su na liku položenog tela Hristovog noge), a najzad desnu (gde mu je glava).[60]

Po sebi se razume da sklapanje i razvijanje ilitona biva na isti način kao i antiminsa. Ali bi valjalo reći nešto o vremenu kad se iliton treba da razvije. Bez sumnje da bi o ilitonu, u onom smislu šta on kod nas danas znači i čemu služi, uzalud bilo tražiti obaveštenja u rukopisima. Njih tamo nema, niti može biti,[61] nego na njih nailazimo tek u štampanim crkvenoslovenskim Služebnicima i kod nekih pisaca. Ep. Melentije veli da iliton treba razvijati odmah po završetku proskomidije, pred vozglas „Blagosloveno Carstvo…“.[62] Smatram da je to suviše rano. Nije od značaja da se na „Blagosloveno Carstvo…“ načini baš krst Evanđeljem, nad samim antiminsom, pri razvijenom ilitonu.[63] Prema odredbama iz starine o razvijanju antiminsa, vidimo da je princip da se to rasprostiranje vrši neposredno pred polaganje na njega Svetih Darova. Taj isti princip treba primeniti i na iliton u savremenom smislu reči, tj. treba ga razviti neposredno pred rasprostiranje antiminsa. Tačnost toga potvrđuje primedba u Služebniku P. Mogile iz 1635. g.: „Ierej rasprostirajet iliton i antimins v njem suščij“ (Str. 271.). O rasprostiranju ilitona neposredno pred rasprostiranje antiminsa govori i iguman Varlaam: „… u početku Liturgije vernih rasprostiru se na prestolu iliton i antimins“. Takođe S. Bulgakov: Sveštenik „razvija plat (iliton) i tri strane antiminsa“,[64] kao i prot. A. Maljcev: „Pri ovim rečima raskriva sveštenik iliton i otkriva obe bočne strane i donji deo antiminsa“ (Maljcev, n. d. 151.).

Stoga, smatram da najbolje postupaju oni sveštenici koji iliton rasprostiru odmah po pročitanju Evanđelja kad se ono postavi (ako može uspravno da stoji, ili položi) na Časnoj trapezi između antiminsa i darohranilnice. Tako će antimins biti slobodan da se na idućoj jekteniji i on rasprostre. Biće da je u Ruskoj crkvi rasprostiranje antiminsa, na suguboj jekteniji, i došlo tako što se prvobitno tada rasprostirao iliton, pa je taj čin povukao da se odmah nastavi s rasprostiranjem antiminsa.

Svede li se ukratko odgovor na postavljeno pitanje, može se reći:

  1. Iliton se rasprostire pošto se Evanđelje, po pročitanju, stavi između antiminsa i darohranilinice. Rasprostrt on treba da je ispod antiminsa.
  2. Tri strane atiminsa otkriju se na jekteniji za oglašene, počevši od prozbe: „Otkrijet im evangelije pravdi“, a poslednja, gornja, pri vozglasu: „Da i ti s nami…“, pri čemu se antimins prekrsti gubom i ova, pošto se celiva, stavlja na desnu, gornju stranu antiminsa. Savija se na jekteniji „Prosti priimše“, a na vozglas „Jako ti jesi osvjaščenije naše“ čini Evanđeljem krst nad savijenim antiminsom i ilitonom.
  3. Savijen antimins na trapezi treba da leži „kao knjiga“, ali naša, ne jevrejska.

 

Glasnik, avgust 1981.

 


NAPOMENE:

[1] U Rusiji su sačuvani antiminsi iz XIV v. koji imaju petlje „naugolniki“, postavljene radi njihovog pričvršćivanja za inditiju. Ove petlje kod antiminsa XIV-XV v. nalaze se s njihove donje, a kod onih XV-XVII v. s gornje strane. Kad su se odlukom Ruskog crkvenog sabora od 1354. g., umesto prišivanja, počeli antiminsi stavljati u iliton i razvijati na Liturgiji, što kazuju i primedbe Služebnika iz 1655. g., 1658. g. i Sabora 1666/67. g., nestalo je i naugolnika. No dok su se u mestima oko Kijeva u XVII v. antiminsi svuda razvijali i savijali, u mestima oko Moskve oni su prišivani sve do XVII v. (Petrovskij, Bogoslov. enciklopedija Lopuhina, Petrograd 1900, T. I, k. 803).

[2] O diakonos aplon to iliton legi: Oi katihumeni proelthete (Krasnoseljcev, Svjedjenija o njekotorih liturgičeskih rukopisjah vatikanskoj biblioteki Kazanj 1885, 288). O tome da reč iliton može označavati antimins, a reč antimins – iliton, v. Glasnik 1980, br. 12, str. 290.

[3] Tavta de legontos, i en vimati iakoni ifaplusi to iliton (A. Dmitrijevskij, Evhologia, Kijev 1901, 309).

[4] P. Trembelas, E tris liturgie, Atina 1935, 65.

[5] Liturgički komentar, P. G. T. 87, k. 4000.

[6] Meta tin efonisin, lamvani o ierevs to iliton ke kata to sinithes eksaploni (Evhologion, Venecija 1730, 57, 74, 138).

[7] Krasnoseljcev, n. d. 134.

[8] Dmitrijevskij, n. d. 146.

[9] Patrijaršijska biblioteka u Beogradu, br. 103.

[10] Str. 271.

[11] Br. 120, XIV v.; br. 135, kraj XVI v.

[12] Ruskoslovenski rukopisi Vatikanske bibliot. br. 14, XVI-XV v., Krasnoseljcev, Svjedjenija 164.

[13] Evhologion Sinaj. bibliot. br. 958, X v., Dmitrijevskij n. d. 20. Isto je tako u rukop. Moskovske sin. bibliot. br. 279, XIV v., Krasnoseljcev, n.d. 298; Vatikanske biblioteke br. 1228, XV v. i br. 1170, iz 1583. g. Isto, str. 141, 147; Patmoske bibliot. br. 105, XIII v.: Evhi piston proti tu Megalu Vasiliju, meta to aplothine to iliton (Dmitrijevskij, n. d. 160).

[14] N. d. 84, 138.

[15] Muzej SPC u Beogradu br. 108, XV-XVII v.; br. 117, XVI v.; br. 215, XVI v.; M(o)l(i)tva o vernih prva po prostreniji andimisa; Zbirke prof. Grujića br. 50, XVI v.; Božidara Vukovića iz 1554. g. (antiminsa). Ovoj molitvi vernih „po rasprostreniji ilitona“, u Zapadnoj Amvrosijanskoj liturgiji odgovara „oracio super sindonem“. Sindon pak označava „laneni pokrivač kojim je oltar (trapeza) prekriven“ (Linteum tegmen kvo modo altare koopertum est) (Trembelas, n. d. 66).

[16] Izd. monaha Modesta, Jerusalim 1956, 78.

[17] Izd. Saliveru, Atina, bez god. izdanja, str. 187.

[18] Apost. diakonia 1977, 116.

[19] Beograd 1922, 49; Nedelja Sv. Pedesetnice, Ujvidek 1941, 307.

[20] Kriptoferatski rukop., Goar, n. d. 87; a tako je i po glavnom tekstu Pređeosv. Liturgije, gde po molitvi oglašenih stoji: „Ovde jerej razastire iliton kao na Hrizostomovoj i Vasilijevoj Liturgiji“ (Goar, n. d. 171).

[21] Br. 749, 752, 757, 766, XVI v.; br. 770, 773, XVII v.; br. 763, 765, XVIII v. (Trembelas, n. d. 65).

[22] Moskva 1721, str. 53.

[23] Sofija 1928, 102.

[24] Božanstvene Liturgije, Beograd 1978, str. 42, 99, 161.

[25] Br. 119, XIV v., 121, XIV v.; 125, XV v.; 127, XIV-XVI v.; 128, XV v.; 129, XV-XVI v.; 130, XIV v.; 132, XV v., 134, XVI v.

[26] Liturgija Pređeosvećenih Darova, str. 635.

[27] Posobije k izučeniju Ustava bogosluženija pravosl. Cerkvi, S. Peterburg 1900, 428.

[28] Harkov 1900, 816.

[29] Ali ono što Bulgakov navodi kao „praksu arhijerejskog služenja“, prof. Kern navodi „po analogiji s Činovnikom arhijerejskago svjaščenosluženija“ i pri jerejskoj službi antimins se razvija u vreme sugube jektenije… (Evharistija, Pariz 1947, 186), iako u Arh. činovniku, na tom mestu nema ni reči o razvijanju antiminsa.

[30] Liturgika, č. II, Kursk, 1900, 65.

[31] Ligurgikon, Berlin 1902, 105.

[32] Pitanja i odgovori, Beograd 1929, 34.

[33] Liturgika, Beograd 1966, II, 1, 78.

[34] N. d. 178.

[35] Kad i kako se razvija i savija Antimins na Sv. Liturgiji? U Bogoslovski Glasnik 1904. g. knj. VI, 124.

[36] Praktični sveštenik, N. Sad 1907, I, 14.

[37] Beograd 191, 36.

[38] Pravilnik, Zaječar 1907, II, 66.

[39] Obredoslovlje, Beograd 1895, I, 171.

[40] Jer će docnije, po pričešću sveštenoslužitelja, trebati da se njome otru eventualno prionule čestice Sv. hleba sa dlana nad diskosom, a zatim sa diskosa nad putirom, pa treba da je pri diskosu.

[41] Patr. bibliot. u Beogradu br. 55, iz 1716. g.

[42] N. d. 78.

[43] N. d. 66. I po prot. Maljcevu, pri rečima te prozbe otkriva se četvrta strana antiminsa (n. d. 108).

[44] A. Dmitrijevskij, n. d. 146.

[45] Trembelas, n. d. 15.

[46] Goar, n. d. 77; Dmitrijevskij, n. d. 614.

[47] Dmitrijevskij, n. d. 158.

[48] Isto 317.

[49] Igumei Filaret, Čin liturgiji Sv. Ioanna Zlat. po izloženiju staropečatnih, novoispravljenago i drevljepismenih Služebnikov, Moskva 1899, 77.

[50] Br. 169, iz 1706. g.: „Prosti priimše… Sej jekteniji g(lago)ljemjej slagajet s(vja)tjejšij patriarh so soslužaščimi antimins“.

[51] Dečanskim br. 123, iz 1395. g.; 124, XV v., 127, XIV-XVI v. (Semu bivšu); 130, XIV v.; 131, iz 1453. g.; 132, XV v. (Semu bivajemu); 133, XVI v.; Muzej SPC br. 108, XV v. H(rist)u B(og)u predadim. Ierej že semu g(lago)ljemu, sagnuv antimis vazglašaje)t: Jako ti jesi…; br. 117, XVII v.; 214, XVI v.; 215, XVI v.; Grujićeve zbirke br. 50, XVI v.; 84, iz 1635. g.

[52] Moskov. sin. bibliot. br. 381, kraj XIII poč. XIV v. (Krasnoseljcev, Materiali Kazan 1889, 29).

[53] Nastoljnaja knjiga, Kijev 1913, 911.

[54] Thriskevtiki ke ithiki enkiklopedia, Atina 1963, T. II, 873.

[55] Kad i kako se razvija i savija antimins na Sv. liturgiji? Bogoslov. Glasnik 1904. knj. VI, 124.

[56] N. d. 78.

[57] N. d. 186. Prof. Kern je nepravilno naveo „njegova (antiminsa) desna strana“ i „leva“ prema kako izlazi, na semitskoj knjizi.

[58] Rukopisi starozavetnih i drugih knjiga, na jevrejskom jeziku, pronađeni 1947. g. u pećinama kraj Mrtvog mora, svi su u obliku svitka i pisani na pergamentu (up. dr Miloš Erdeljan, Novopronađeni svici starozavetnih i drugih knjiga u blizini Jerihona, Zbornik Prav. Bogosl. fakulteta 1950, I, 193-198; dr Ivo Bagarić, Kumran ili Betlehem? Kršć. sadašnjost, Zagreb 1975, 20.

[59] Up. prof. V. Ioanidis, Isagogi is tin Kenin Diathikin, Atina 1960, 514, 533-536; E. Hauzer, Razvoj knjige, preveo s nemačkog R. Rakić, Glasnik 1973, str. 261.

[60] O tome nam posredno kazuje čudesni događaj koji se desio u selu Medna kod Mrkonjić Grada 1981. godine.
U IV nedelju Časnog posta, pri svršetku Liturgije, kad je sveštenik preneo Časne darove na proskomidiju i uzeo gornji kraj antiminsa da ga savije, oseti da se ovaj pomera. On ga pusti, i antimins se, lelujajući savije, pa se onda na isti način razvije. Sveštenik i crkveni odbornik, koji mu je u oltaru pomagao, stoje zapanjeni. Crkveni odbornik koji je stajao kod pevnice uđe u oltar da vidi zašto sveštenik ne završava Liturgiju. Antimins se opet savije i razvije. Onda uđe u oltar predsednik Crkvenog odbora, koji je bio za pevnicom i antimins se i treći put savije na očigled njih četvorice.
Za to vreme u crkvi je bio tajac. Narod je mislio da je svešteniku pozlilo kad odbornici ulaze u oltar „Ni sam ne znam kako sam završio Sv. Liturgiju i nisam mogao ništa da kažem prisutnima i narodu šta je bilo, nego sam to rekao tek na Veliki Četvrtak“, piše sveštenik. Ali su predsednik i odbornici, koji su čudo videli, govorili narodu, koji se kao i sveštenik pitao kakav smisao ima ovaj čudesni događaj.
Izveštaj o tome događaju, episkop banjalučki Jefrem je uputio Sv. Arh. Saboru, koji je preporučio episkopima i sveštenstvu da ukazuju vernima da je Gospod u Crkvi svojoj (Mt. 28, 20)… te da najozbiljnije saobražavaju svoj život prema volji Božjoj, kako bi milost Njegova i pomoć bila i sa nama kao što je bila sa precima našim (Sin. br. 1290 od 26. maja 1981.)

[61] Up. Glasnik 1980, str. 290-297.

[62] N. d. II, 55.

[63] Prema izlaganju ep. Melentija, izgleda da se iliton, pošto se razvije, ujedno skloni od antiminsa („Iliton se odvije i stavi na kraj Sv. prestola, gde stoji do svršetka Sv. Liturgije, kada se opet njime zavije.“). Do ovakvog stava pisac je, bez sumnje, došao smatrajući da je sva funkcija ilitona u tome da čuva antimins od prljanja i habanja. Međutim, prvobitno su na iliton postavljani diskos i putir, te Sv. Simeon Solunski naređuje da se on u toj funkciji, makar i simvolički, prišiven za antimins, sačuva i dalje (up. Glasnik 1980. str. 295)

[64] Od izmjenjenijah v činje liturgiji Ioanna Zlat., Vasilija Vel. i Grigorija Dvojeslova, Kišinjev 1860, 234.

 

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *