Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига III

О помињању живих и упокојених на Литургији

 

ПИТАЊЕ: На Великом входу, поред прописаних помињања, неки свештеници читају целе спискове живих и мртвих, при чему им неки помињу и презимена, па чак и име оног ко га је уписао и место одакле је. Други пак, импровизованим помињањем одрже неку врсту беседе, или бар пола овe.

Не знам да ли је само побожност узрок овог помињања, или постоје и други разлози, нпр. што верни хоће да чују по имену оне за које су молили, или дали прилог да се помену, итд. Но докле ћемо стићи ако свако буде чинио шта хоће на богослужењу, особито на Литургији, тој централној Тајни наше вepe?

 

ОДГОВОР: Плодови крсне жртве Христове и Свете Литургије, која је наставак ове жртве до краја времена, односе се на све верне, како видљиве, војинствујуће Цркве, тако и невидљиве торжествујуће, анђеле и Свете, првим за очишћење од греха, за „здравље душе и тела“, а другима за још већу славу и духовно уздизање.[1] Односе се и на упокојене, покајане, али који нису доспели да принесу плодове покајања. Црква и њих помиње у време ове жртве, молећи се Спаситељу да спере и њихове грехе „Крвљу Својом часном“ и молитвама Светих. Ово помињање бива више пута. Ђакон у јектенијама позива све верне да се помоле „о преждеусопших оцјех и братијах, здје лежашчих и повсјуду, православних“. Моли се и свештеник „о всјаком дусје праведњем в вјерје скончавшемсја“.

Сем овако уопштено, упокојени се помињу и појединачно: на проскомидији и после освећења дарова.[2] Ова помињања врше се тајно. Појединачно и гласно помињао се на Литургији само цар као представник народа и епископ као представник клира. Остали верни на Литургији нису помињани гласно из старине до данас.

На Великом входу првобитно није било никаквих помињања. Ђакон је ћутке преносио одабрану количину хлеба и вина из проскомидије на престо.[3] Па и доцније, кад се преношење дарова почело вршити кроз храм и кад су при томе узимали учешћа, поред ђакона, свештеници и нижи клирици, биће да је вход вршен ћутке, док су појци певали Херувику, или „Ниње сили“, као што се сада врши овај вход на Пређеосвећеној Литургији. То нам напомиње химна „Да молчит…“, која се пева на Велику суботу уместо Херувике, као и стари рукописи који, описујући Вход, не помињу да свештеник и ђакон ишта говоре при томе.[4] Чак и патријарх при служењу не изгледа да је тада ишта наглас говорио. У једном рукопису Јерусалимске патријаршије из ХIV в. излаже се вход и вели да кад ђакони и свештеници дођу пред царске двери „патријарх силази са степенице на којој стоји, узима дискос са главе његове (ђаконове) и полаже на Свету трапезу…[5].

И у неким нашим рукописима нема помена да се шта говори при вршењу Великог входа. У дечанском пергаментном Служебнику бр. 121, XIV в., о томе стоји само да се, по молитви „Никтоже достојин…“, кади пред трапезом говорећи „Иже Херувими“ и 50. псалам, и затим додаје: „И по преносе диакон: Исплним молитви наше…“.

Доцније су, вршећи вход, говорили у себи 50. псалам: „Народ пева Херувику и јереј говори тихо 50. псалам и чини вход, држећи Свети дискос и Свети путир. И пошто Свете (дарове) положи на Свету трапезу, покровац дискоса ставља лево, а путировим покрива обоје и кади ове говорећи: „Исплњеније Духа Свјатаго. Амин.“.“[6] Или се говорило у себи „Свјатиј Боже…“,[7] или „Всјех вас да помјанет Господ Бог…“.[8]

На следећем ступњу свештеници говоре гласно: „Всјех вас (у неким рукописима: „Всјех нас“) да помјанет Господ Бог…“: „И пролазећи обојица говоре народу: Да вас се сети Господ Бог у Царству Своме“;[9] „И пролазећи кроз храм моле се сви за све, и свештеници: Да помјанет вас Господ Бог во Царствији Својем…“;[10] „И чинећи вход говори гласно ђакон: Всјех вас… А ако нема ђакона, узглашава се ово од јереја“.[11] Исто се говори и по нашим Служабницима: Проходешта же храм м(о)лита оба о всех г(лаго)љушта: Поменет всех вас (Господ) Б(ог) ва ц(а)рстви јего…[12]

Есфигменски Евхологион, бр. 120, из 1602. г. излаже службу свештеника без ђакона и заступа средњи став, тј. чинећи Велики вход свештеник говори тајно: „Свјатиј Боже…“. А кад стигне на средину храма, моли се гласно: „Всјех вас да помјанет Господ Бог…“.[13] И по неким нашим рукописима свештеник чини исто тако.[14]

По једном рукопису Народне библиотеке у Атини, ђакон је пролазећи кроз цркву говорио: „Всјех вас…“ двапут, а по другом трипут.[15] По главном тексту код Гоара, ова молитва је говорена „више пута… док се сврши Велики вход“.[16]

Биће да је молитва „Всјех вас…“ уследила на прозбу верних који су, како вели Гоар, „Христа као присутног, гласом распетог разбојника призивали: Помјани мја, Господи, јегда придеши во Царствији Твојем. Одговара им (jepej): „Да помјанет Господ Бог всјех нас во Царствији Својем“.[17] И Свети Сименон Солунски казује да су се верни обраћали свештеницима да их помену у молитвама,[18] као и Н. Кавасила: „Јер нема другог начина прозбе који би могао толико да нам даде сигурне наде, колико у време ове страшне жртве, која је бесплатно очистила безакоња света“.[19]

Поред тога, по сведочанству грчких и наших рукописа, појединци су легали испред свештеника и ђакона, при преносу Светих дарова, да пређу преко њих, са вером у благодатну помоћ од овога. О поступању верних у тој прилици Гоар у објашњењима вели: „… неки се сагињу, други падају на колена, а неки у оним местима, много мучени болешћу, простиру се да их ногама прекораче“.[20] При томе је долазило до претеривања и неупутности, те се у неким рукописима опомињу свештеници да их не треба додиривати ногом, „као што су неки уобичајили, јер је врло погрешно (лиан гар естин еписфалес), него да се само моле за њих“.[21] Биће да је ово имао у виду Н. Кавасила казујући: „Ако неки од припадајућих, кад јереј са даровима пролази, клече и опходе се према преношеним даровима као према Телу и Крви Христовој, варају се због (Литургије) Пређеосвећних Дарова, не знају за разлику између оне и ове Литургије. Јер ова Литургија, с овим входом, има нежртвоване дарове и још несавршене, а она савршене и освећене, Тело и Крв Христову“.[22]

Довољно је, дакле, и у данашње време приклонити главе своје у знак поштовања Светих дарова, који представљају Спаситеља и Његов одлазак на Голготу да буде разапет, иако још нису потпуно освећени. „Али се“ – како вели Свети Симеон Солунски“ – на проскомидији предложише Богу, и јереј онде принесе молитву с прозбом да буду примљени на вишњи жртвеник“.[23]

По једном рукопису ХII-ХIII в., на Великом входу ђакон је говорио: „Благословите! Свети, благослови!“. Јереј: „Благословен који иде у име Господње, Бог Господ и јави нам се“.[24] За ове речи проф. Трембелас вели: „Изгледа да је ово најстарији тип (помињања на Великом входу)“.[25]

Кад се током времена Велики вход почео вршити врло свечано, то је у њему узимао учешћа цар са својом свитом; тада је вероватно дошло до његовог помињања да га се Господ сети у Царству Своме. По једном грчком рукопису, говорио је ђакон идући: „Свију вас да се сети Господ Бог“. А цару говори: „Да се сети Господ Бог моћи царства твога у Царству (Своме)“. Такође јереј, следећи га, говори то исто“.[26]

У претходном периоду, како у присуству цара, тако и у другим местима где он није био присутан, помињање цара, затим патријарха или епископа, вршено је најпре у себи: „И узевши (свештеник) Свете (дарове), са кадионицом, излази помињући у себи (катх еавтон): „За овај свети манастир и сваки град и крај, за цара, за патријарха“. А кад стигне ван (олтара), говори народу: „Всјех вас да помјанет Господ Бог во Царствији Својем…“ И тако се моли за све хришћане“.[27] Овакво помињање налазимо у дечанском Служабнику из XIV века. Кад ђакон с кадионицом и дискосом, а свештеник с путиром изиђу из олтара, свештеник „глагољет ка себе: Помени Г(оспод)и с(ве)тују обитељ и всак град и страну и иже вероју живуштих ва њих. Помени Г(оспод)и бл(а)гоч(а)стивије и Х(ри)с(то)љубивије ц(а)ре наше. Помени Г(оспод)и архиеп(и)с(ко)пи православније, исправљајуштих слов(о) твојеја истини. Помени Г(оспод)и ч(а)стноје презвитерство и јеже о Х(ри)с(т)е диаконство и вас с(ве)штеничаски чин. Помени Г(оспод)и архиеп(и)с(ко)па наш(е)го имерек и всу јаже о Х(ри)с(те)е брат(и) ју. И поменујет јегоже хоштет. Јегда же придет на сред цркве г(лаго)љет велегласно: Поменет ви Г(оспод) Б(ог) ва ц(ар)стви н(е) б(е)сњем“.[28]

Кад се почело са гласним помињањем цара, гласно је помињан и присутни епископ. По једном рукопису код Гоара, по изласку на „мале двери…, јереј кад мало изиђе, говори: „Всјех вас да помјанет…“. И ако је (ту) неки епископ, говори: „Свети јереју, помени ме!“ А јереј говори: „Да помјанет тја Господ Бог во Царствији Својем“. После тога, улазећи другим дверима, полажу свештене дарове у велики олтар (ис то мега вима)…“.[29] Два рукописа Народне библиотеке у Атини казују: „Ако је (присутан) архијереј, говоре и ово, гледајући према њему и молећи се за њега и ђакон и јереј: „Да помјанет Господ Бог архијерејство твоје во Царствији Својем“.“[30] Помињање присутног архијереја бива и по Дечанском рукопису: „Проходешта же храм (мо)лита се оба о предстатељи г(лаго)љушта: „Поменет Г(оспо)д Б(ог) с(ве)т(ите)љство твоје ва Царствији Јего“.“[31]

Према Служебнику Петра Могиле их 1635. г., помињање на Великом входу вршило се овако: „Всјех вас православних христијан да помјанет Господ Бог…“. Затим се помиње васељенски патријарх, ако је ставропигија; у митрополији и епископији митрополит и епископ, у манастиру архимандрит или игуман, затим владар, најзад: „И обрашчсја јереј зрја к људем, паки глагољет: „Всјех вас православних христијан да помјанет Господ Бог во Царствији Својем, всегда…“.“[32] А по Служебнику Печерске Лавре, из 1692. г., подвлачи се да се помињу само живи, свакако гласно: „По сем творјат великиј вход. Г(лаго)љет диакон: „Всјех вас православних Хр(и)стијан да помјанет Г(о)с(по)д“; и поминајут ц(а)реј, патриархов, и јеликих хошчут живих. Иереј входја в олтар г(лаго)љет: „Возмете врата књази ваша…“.“[33]

Биће да је гласно помињање цара убрзо постало обавезно у свим местима, а тако исто и архијереја, не само где је служио него и у другим храмовима у епархији. Према 14. и 15. канону Прво-другог сабора, епископ је био дужан да помиње митрополита, одн. патријарха у чијој је области био, а свештеници су, по 13. канону истог Сабора, били обавезни да помињу епархијског епископа.[34] Поред јектенија, то помињање вршено је по освећењу дарова, доцније, као што видесмо, и на Великом входу. У манастирима је помињан такође игуман с братством.

Тако се приближисмо сасвим савременом начину помињања, које је исто у руским, бугарским и нашим Служебницима. У грчким је исто тако, иако код њих има и новијих додатака и ненужних проширивања[35] а такође доста свештеника који, као у старини, уместо свега говоре само: „Пантон имон… Всјех вас да помјанет Господ Бог…“.

О настанку савременог помињања проф. Трембелас вели овако: „Садашње помињање на Великом входу, било које чини јереј на средини храма, било архијереј са Царских двери, не помиње ниједан рукопис, стога из овог ћутања можемо закључити да је почело улазити у литургичку употребу на крају XVIII века“.[36] Међутим, према ономе што смо до сада изнели, видело се да се помињање на Великом входу: цара, архијереја, „часног презвитерства, у Христу ђаконства, свега свештеничког чина и све у Христу браће“, најзад свију присутних у храму, као што се у ствари говори и данас, у грчким рукописима сусреће раније за 300, а у нашим за 400 година. Трембеласову примедбу могли бисмо примити само у смислу да је у XVIII в. тај начин помињања надвладао.[37]

Као што је већ изнето,[38] напоменућемо и сада да се у старини молитва „Всјех вас православних христијан…“ и узајамна молитва свештеника и ђакона: „Свјашченство твоје да помјанет…“, „Свјашченодијаконство твоје да помјанет Господ Бог во Царствији Својем“, завршавала на томе, без додатка: „Всегда ниње и присно…“. Овај додатак унет је ту без довољног расуђивања, јер се једни за друге треба да молимо свагда, а њиме као да се хтело ослободити од те обавезе.[39]

О појединачном помињању живих и упокојених верних на Великом входу нема, дакле, помена. Истина, по девет грчких рукописа од XVI до XVIII в. помињање живих и мртвих вршило се у то време, али не на входу, него још у проскомидији пре узимања дискоса и путира: „Тада јереј помиње живе и упокојене. Онда се клањају говорећи: „Боже, буди милостив мени грешноме…“. Ђакон говори јереју: „Возми, владико…“.“[40] Биће да је ово помињање остатак старог вршења проскомидије у то време, кад су верни, предавши принос хлеба и вина за Свету Евхаристију, на ђаконов позив: „Господу се помолимо“, помињали у себи своје живе и упокојене, док је свештеник читао молитву: „Боже, Боже наш… помени оне који (ово) принесоше и за које принесоше…“ (која се говори и сада), или је настало по аналогији са архијерејском Литургијом, на којој архијереј врши проскомидију, уз помињање живих и упокојених, за време Херувимске песме и данас.

Чињеница што се појединачно помињање верних не сусреће у старини свакако не значи да Црква сада, у појединим случајевима, не би имала право дозволити да се, изузетно, поједини живи или упокојени помену гласно на Великом входу, али то, како оправдано вели проф. Фундулис, „да буде по могућству што простије, и ограничено“.[41]

Што се тиче мишљења, изнетог у питању, да се заупокојне Литургије врше искључиво за умрле, с њим се, без извесног образложења, не бисмо могли сложити.

У старој Цркви, наиме, није постојала Литургија за појединце, она је увек вршена за потребе целе заједнице у одређеном месту: у „домаћој цркви“ у апостолско време; у доба гоњења у катакомбама и другим местима заједници познатим; у постконстантиновско доба у општим храмовима. Ту су вршена и остала богослужења. Тек у доба Шестог васељенског сабора (691. г.) јавља се богослужење по приватним, домаћим капелама, али изузетно, с посебном дозволом надлежног епископа.[42]

Већ сам принцип који износи апостол Павле, да се Светом Евхаристијом остварује пуно јединство са Христом и међусобно (1 Кор. 10, 16-17), „јер сви од једног Хлеба једемо“, доводила је до схватања да је Литургија „дело целе месне Цркве, а не просто појединих група, или чланова њених“.[43] Стога је, у прво време, вршена само једна Литургија за целу Цркву у неком месту, ма колико оно било велико.[44]

Али ширењем хришћанства и продирањем у села, од Ш века јављају се скупови с презвитером на челу и тако долази до преласка од једног евхаристијског скупа, и једне, епископске Литургије, у једном месту, до више таквих скупова и вршења више Литургија, са презвитером на челу, тј. долази до појаве парохије.

За настанак овог “једног од најзначајнијих догађаја у животу Цркве Ј. Зизиулас наводи ове узроке: 1. Могућност да у евхаристијском скупу презвитер замени епископа, што већ у II в. помиње Свети Игњатије велећи да Евхаристију врши епископ „или коме он дозволи“; 2. Постојање скупова без вршења Евхаристије, за поуку и молитву, под руководством презвитера, што се доцније развило у катихетске школе; 3. Постојање у Риму, а и у другим главним градовима царства, националних скупова верних; 4. Велико повећање броја верних у многим градовима (у Риму, половином Ш в. било их је око 30.000), што је онемогућавало скуп толиког мноштва на једном месту, поготово у доба гоњења. Поред тога, епископ свакако није могао сам причестити толико мноштво, те је у томе био присиљен на помоћ презвитера; 5. Дуготрајно одсуство епископа затвором, прогонством, бекством, или смрћу. Његову функцију предстојатеља на евхаристијском скупу морао је преузети један од презвитера.[45]

Но и кад је дошло до вршења више Литургија у једном месту, у знак чувања првобитног јединства, епископ је слао по аколуту „ферментум“, честицу освећеног хлеба на Литургији коју је сам вршио, „оним скуповима чију је евхаристију вршио презвитер (парохијама)“. Презвитер је био дужан да „ову честицу епископске Евхаристије помеша са Евхаристијом коју је сам извршио“. Сведочанства ове праксе пружа Запад, на коме је дуже трајала, али је без сумње била раширена и ван Запада.[46]

Тако је тада, па све до данас, Света Литургија ствар и свештеника и народа, целе Цркве, и војинствујуће и торжествујуће, и њених и упокојених верних. Православна црква никад није знала за „тиху мису“, Литургију која би се вршила само за појединца, не наглас него у себи. Истина, у појединим случајевима, нпр. мисионари у земљама неверних, служили су потпуно сами Свету Литургију да би се причестили, али је она и тада била за све верне, само су „све верне“ у том крају представљали сами они, или чак сам један од њих.

Да би се искључила свака недоумица, рећи ћемо да би из овога било погрешно закључити за наше прилике где верни, особито у планинским крајевима, због историјских неприлика, нису навикли да редовно долазе на богослужење, него само одређених празника у години, да свештеник обичних недеља и мањих празника не треба да служи Свету Литургију, јер „нема народа“. Зашто не могу бити присутни чланови његове продице, црквењак и одборници, који би собом онда представљали целу парохију?[47] Па чак и кад њих не би било, зар свештеник да не одслужи Свету Литургију и не изврши своју дужност? Зар зато што се не причешћују други, да се не причести ни он? Био би то рђаво извучен закључак из принципа да православна Литургика не зна за затворену, искључиву Литургију само за себе, за кога појединца или групу. Свештеник треба увек себе да испитује да ли је учинио све што до њега стоји да верни схвате пропис 80. канона Шестог Васељенског Сабора, који наређује да се хришћанин, који за три празнична дана неоправдано не буде на молитвеном скупу, брише из списка верних. Док то они не схвате и не усвоје, дужан је да служи Литургију ради самог себе и присутних појединаца ма у најмањем броју, са којима ће представљати све верне.

Дакле, и тзв. заупокојне Литургије нису Литургије искључиво за упокојене. И оне се служе за све, наглас, отворене присуству и учествовању свију верних. Заупокојне су утолико, уколико се служе на молбу појединих верних, кад се иначе можда не би служиле, при чему они доносе просфору, вино, свеће и подносе остале трошкове. На њима се обавезно вади честица за „принесше“ и „ихже ради принесоша“. Упокојени се помињу и на посебној јектенији која се у тим случајевима чита после сугубе јектеније по Еванђељу, те нема потребе помињати и на Великом входу.

Кад је већ реч о заупокојним Литургијама и поменима покојника, према прописима о празновању недеље и вршењу Задушница кад падну на Сретење и Света Три Јерарха, изнећемо неколико принципа које при томе треба имати у виду, како би њихово вршење било литургичко-канонски правилније:

  1. Заупокојне Литургије у храмовима саборним, парохијским и манастирским врше се по правилу у седмичне дане, особито у суботу. У недељне и празничне дане у Дванаестодневију (од Божића до Богојављења), од Великог четвртка до Томине недеље и остале дане (сем кад се по правилу уопште не служи Литургија), могу се служити само у гробљанским црквама, уколико постоје, и манастирским капелама.
  2. Велики помени (парастоси) у саборним, парохијским и манастирским црквама врше се у седмичне дане, особито у суботу. У недељне и празничне дане, у Дванестодневију, прве и последње седмице Великог поста може их одобрити надлежни епископ.
  3. Мали помени (литије) могу се вршити у свим храмовима без тражења одобрења и у недељне, празничне и остале наведене дане.
  4. Ни мали, ни велики помени не могу се вршити у наведеним храмовима од Великог четвртка до Томине недеље.
  5. Мали и велики помени у гробљанским црквама и манастирским капелама, као и на гробовима могу се вршити свагда и без тражења одобрења.

Према изнетом, од старине па све до данас нема примера да се у литургичким текстовима помињу гласно и појединачно живи, или упокојени верни на Великом входу на Литургији.

У новије време предвиђено је у нашој и Руској цркви да се такво помињање упокојених врши у посебној јектенији за покојне после сугубе јектеније Литургије Светог Јована Златоустог и Светог Василија Великог.

 

Гласник, јануар 1982.

 


НАПОМЕНЕ:

[1] Уп. Гласник 1974, стр. 183.

[2] Своје покојне треба и верни да помињу како на крају проскомидије, кад свештеник вади честице за живе и покојне, и за време молитве „Боже, Боже наш“, која је некад читана гласно, тако и на Великом входу, и по освећењу дарова, на „Достојно“, кад ђакон чита диптихе живих и мртвих.

[3] Е. Родопулос, Проскомиди, Трискевтики ке итхики енкиклопедиа, Атина 1960, Т. X, к. 652; Уп. Гласник 1980 г., стр. 231.

[4] Тако у пергаментном свитку библиот. Патмоског манастира бр. 719, из XIII в., стоји: „И узима ђакон дискос и јереј Св. путир и чине вход. А кад стигну до Св. двери, говоре: „Возмите врата књази вашја…“.“ (А. Дмитријевскиј, Евхологија, Кијев 1901, 172). Слично стоји и у рукопису Василија Фаласка (Гоар, Евхологион, Венеција 1736, 87).

[5] Евхологион бр. 362 (607), Дмитријевскиј, н. д. 310. Међутим, у млађем рукоп. Александријске патријаршије, већ свештеници и ђакони „пролазећи кроз храм, моле се сви за све, и свештеници: „Всјех вас да помјанет Господ Бог во Царствији Својем“. А улазећи сви у олтар, сваки говори патријарху: „Да помјанет Господ Бог архијерејство твоје во царствији својем…“.“ (бр. 371, из 1407.) (Дмитријевскиј, исто).

[6] Пергам. свитак Патмоске библиотеке бр. 769, из 1260. г.; Дмитријевскиј, н. д. 157, 158. Да би нам поступак покривања дискоса и путира овим покровцем, а не воздухом, као што се врши сада, био јаснији, треба да имамо у виду да се опћенито сматра да је воздух постао од завесе која је, у појединим моментима Св. Литургије, спуштана са киворија изнад Часне трапезе да би се Часни дарови заклонили. „Јер не треба да гледају сви Тајну, него само они који свршавају свештенодејство“, као што напомиње Св. Симеон Солунски (Тумачење Св. храма, гл. 83; Мињ П. Г.Т. 155, к. 73, 732). Св. Теодор Студит, у свом тумачењу Литургије Пређеосвећених Дарова, назива воздух „горњим покривачем“, или само „покривачем“: „А јереј горњим покривачем (анотатон пеплон) који се у говору назива воздух, прекрива дарове, али се у време подизања скида покривач“ (К. Каллиникос, О христаиникос наос, Атина 1979, 171). О воздуху као прекривачу говори и Св. Герман у свом делу „Мистики тхеориа“: „Прекривач (катапетасма), тј. воздух назива се и јесте уместо камена којим је утврдио Јосиф гроб, који је Пилатова стража запечатила“ (исто). Доказ да је воздух постао од завесе киворија изнад Часне трапезе, Каллиникос види у његовом потресању при читању Символа вере. Негда је у то време, над сагнутим свештеником, који је читао Символ вере, пуштан застор, који се природно сам по себи лелујао. Ту представу пружа данас архијерејска Литургија, кад изнад главе погнутог архијереја свештеници потресају „воздух“ (исто 170). Каллиникос сматра да је погрешио мишљење Теодора Андидона који вели да се „воздух“, грчки „аир“, зове тако што символизује тамни ваздух ноћи у коју је Спаситељ издан, него ће пре бити зато што се њиме, као рипидом, ваздух лелуја (аеризонте) (н. д. 171). Према истом писцу, у храмовима у којима није било киворија, стављана је завеса на двери, а улогу непосредног склањања Св. дарова од очију непосвећених преузео је прекривач „воздух“ (исто, 170).
Биће да су најпре постали покривачи за дискос и путир, којима су се Св. дарови покривали још у проскомидији, или одмах кад их је ђакон пренео на Часну трапезу, да на њих (поготово путир) не би пало што нечисто, инсект и сл. (уп. др Лазар Мирковић, Литургика, Београд 1965, I, 117). Кад је преношење дарова вршено свечано кроз цркву, свакако су они обавезно били покривани. По преносу на престо, за прекривање и дискоса и путира, као што показује овај рукопис, употребљаван је најпре прекривач путиров, па се тек доцније јавља и трећи, „воздух“, „аер“. И код римокатолика се путир (каликс) и дискос (патена) прекривају са „велум калицис“ (Лексикон иконографије, литургике и симболике западног хришћанства, Загреб 1979, 582.).
Од XIII, в., од овог прекривача, „воздуха“, постепено се развија „плаштаница“ (епитафиос), коју су у време Вел. входа носили најпре свештеници, а затим ђакони. Носили су је на раменима, или на главама, два ђакона, или само један (уп. Каллиннкос, н. д. 171; Е трис литургие, Атина 1935, 80). У представи „Небеске Литургије“, у тамбуру централног кубета ман. Грачанице, један анђео са уздигнутим рукама носи на глави овај аер. Према проф. Трембеласу, овај велики воздухплаштаница ношен је на Вел. входу преко целе године, сем од Васкрса до Спасовдана кад је лежао распрострт на Часној трапези (н. д. 81.)
Употребу ове плаштанице-воздуха на Литургији доказује и то што је на неким од њих представљена сцена причешћа. На солунском епитафиосу-аеру, из XIV, в., извезене су две представе: централно, као обично на плаштаницама, представљено је полагање Христа у гроб; са једне пак стране његове налази се причешће апостола Телом, а са друге Крвљу (Каллиннкос, н. д. 171).
Током турског ропства престаје на Литургији употреба воздуха плаштанице (исто).

[7] Евхологион Атоно-Есфигменске библиот. бр. 120, из 1602. г., (Дмитријевскиј, н. д. 959).

[8] Евхолог. Светогроб. библиот.у Цариграду, бр. 425, XVI в.; „И пролазећи кроз храм, моле се у себи (евхомени катх еавтус) и говорећи: Всјех вас да помјанет… Дмитријевскиј, н. д. 822; такође код Гоара у једном рукоп. Варие лекционес (н. д. 75).
Петар Могила у свом Требнику налаже свештеницима да на ову разлику указују својим парохијанима те да на Вел. входу Василијеве и Златоустове Литургије не чине поклоне до земље, него само приклањају главе (К. Никољскиј, Пособије, С. Петербург 1900, 433).
У неким местима југозападне Русије био је обичај „подхожденија под чашу“ у време Великог входа, при чему јс свештеник дотицао главе подходећих (Булгаков, Настољнаја књига, Харков, 1900, 818.)

[9] Рукопис Народне библиот. у Атини бр. 662, ХII-ХIII в., код Трембелас, н. д. 9.

[10] Рукопис Патријаршијске библиотеке у Александрији, бр. 371, из 1407. г., (Дмитријевскиј, н. д. 310).

[11] Дмитријевскиј, н. д. 610.

[12] Ман. Дечани бр. 122, XIV-XV, в., а тако је и у седам других исте библиот. (Бр. 123 из 1395. г.; 125, XV в.; 126, XV в.; 124, XV-XVI в.; 130, XIV в.; 132, XV в.; 134, XVI в.; као и у старим штампаним Служабницима Божидара Вуковића из 1519. и 1554. године.

[13] Дмитријевскиј, н. д. 959.

[14] Глаго(љет) тришт(и) ка себе: С(ве)ти Б(ож)е… Јегда же придет на сред цркве г(лаго)љет велегласно: Поменат ви Г(оспод) Б(ог) ва ц(а)рстви(ји) н(е)б(е)сњем. Г(лаго)ље ка себе: всегда н(и)ња. Дечан пергам. Служабник бр. 120, XIV века.

[15] Бр. 764, XVII в.; бр. 750, XVII в. (Трембелас, н. д. 81). И по Синај. рукоп. бр. 986, XV в. говорио је трипут.

[16] Н. д. 59.

[17] Н. д. 113.

[18] Н. д. гл. 78 к. 728.

[19] Ис тин тхиан литургиан, Патерике екдосис, Солун 1979, 130. И. Дмитревскиј такође помиње да верни тада приклањају главе своје изговарајући много пута: Помјани Господи (Историческоје, догматическоје и таинственоје изјасњеније…Москва 1856, 231).

[20] Н. д. 113. И данас у нашим јужним крајевима, особито на дан храмовне Славе, кога манастира, или освећењу цркве, при опходу око храма са Св. моштима, лежу поједини верни и полажу децу да се преко њих пренесе Свето.

[21] Н. д. Варие лекционес 75. Уп. рукоп. Народне библиотеке у Атини бр. 752, XVI в.; бр. 770, XVII в.; бр. 765, XVIII в. у Трембелас, н. д. 82.

[22] Н. д. 131, 132.

[23] Н. д. гл. 78, к. 729.

[24] Пергаментни свитак Синајске библиот. бр. 1020, Дмитријевскиј, н. д. 142.

[25] Н. д. 82.

[26] Красносељцев, Материјали дља историји чинопосљедованија Литургии Св. Иоанна Златоустаго, Казањ 1889, 108.

[27] Грч. рукоп. XV в., Красносељцев, н. д. 89.

[28] Н. д. 120.

[29] Н. д. 42. У поменутом Дечан. пергамент. Служабнику бр. 120, XIV, в., проскомидија се назива „мали олтар“. Према овом грчком рукопису видимо да су називи „велики и мали олтар“ били познати и код Грка, те свакако од њих прешли к нама.

[30] Трембелас, н. д. 82.

[31] Бр. 127, XIV-XV в.

[32] Стр. 288-290.

[33] Речи „Возмите врата књази вашја…“, при уласку у олтар, говорили су свештеници и ђакони по многим грчким и нашим рукописима.

[34] Н. Милаш, Правила Прав. цркве с тумачењима, Н. Сад 1896, II, 288.

[35] После помена „Всјех вас…“, архиепископа, народа, помиње се: „Парохијана, одборника, приложника… и свих нас који дођосмо свештеном овом тајнодејству. Блажених и свагдапомињаних ктитора, обновитеља и приложника, оних који се борише за веру и отаџбину и падоше, и свију у нади васкрсења и живота вечног упокојених отаца и браће наше…“

[36] Н. д. 82.

[37] Правилно је, дакле, да последња прозба на Великом входу гласи: „Всјех вас православних христијан…“, а не: „Вас и всјех православних христијан…“, како вели Николајевић (Велики Типик, Ср. Карловци 1929, 37), јер се овај молитвени призив и кад је само он, без других говорен, односио на присутне верне у храму. А и доцније, кад су се помињали и други, присутни и одсутни, он се и тада односио на присутне. И логично је, сматрам, да се за присутне верне моли и у броју свих – благочестивог рода хришћанског затим на крају посебно.

[38] Гласник 1973, стр. 260; Гласник 1978, стр. 18.

[39] Ако схватимо ту чињеницу, лако ћемо разумети да речи „Амин“ није било пред „Јако да царја…“. На „Амин“ је повукао додатак „Всегда ниње и присно…“, који се, по дечан. пергам. Служабн. из XIV в., најпре почео говорити у себи: „Јегда же придет на сред цркве г(лаго)љет велегласно: „Поменет ви Г(оспод) Б(ог) ва Царствији Небесњем“. Г(лаго)љет ка себе: „Всегда н(и)ња“ (бр. 120).“ Сем тога, ова помињања нису догматска излагања, него молитве, прозбе, те се на њих не одговара речју „Амин“ (Уп. Гласник 1973, стр. 200). Реч „Амин“ на том месту вероватно ће се наћи у ком млађем рукопису, а без сумње утицајем „Всегда ниње и присно…“ унета је и у грчке новије Евхологионе и Иератиконе.

[40] Атинска нар. библиот. бр. 752, 757, 766, XIV в.; 751, XVI-XVII в.; 770, 773, XVII в.; 763, 767, 765, XVIII в. Трембелас, н. д. 79.

[41] Н. д. 30.

[42] Уп. Гласник 1980, стр. 293.

[43] Ј. Зизиулас, И енотис тис екклисиас ен ти тхиа евхаристиа ке то епископо ката тус трис протус еонас, Атина 1965, 190.

[44] Исто, 63, 68.

[45] Исто, 168-173.

[46] Исто, 180.

[47] Уп. Гласник 1979. г., стр. 232.

 

Comments are closed.