Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga III

O pominjanju živih i upokojenih na Liturgiji

 

PITANJE: Na Velikom vhodu, pored propisanih pominjanja, neki sveštenici čitaju cele spiskove živih i mrtvih, pri čemu im neki pominju i prezimena, pa čak i ime onog ko ga je upisao i mesto odakle je. Drugi pak, improvizovanim pominjanjem održe neku vrstu besede, ili bar pola ove.

Ne znam da li je samo pobožnost uzrok ovog pominjanja, ili postoje i drugi razlozi, npr. što verni hoće da čuju po imenu one za koje su molili, ili dali prilog da se pomenu, itd. No dokle ćemo stići ako svako bude činio šta hoće na bogosluženju, osobito na Liturgiji, toj centralnoj Tajni naše vepe?

 

ODGOVOR: Plodovi krsne žrtve Hristove i Svete Liturgije, koja je nastavak ove žrtve do kraja vremena, odnose se na sve verne, kako vidljive, vojinstvujuće Crkve, tako i nevidljive toržestvujuće, anđele i Svete, prvim za očišćenje od greha, za „zdravlje duše i tela“, a drugima za još veću slavu i duhovno uzdizanje.[1] Odnose se i na upokojene, pokajane, ali koji nisu dospeli da prinesu plodove pokajanja. Crkva i njih pominje u vreme ove žrtve, moleći se Spasitelju da spere i njihove grehe „Krvlju Svojom časnom“ i molitvama Svetih. Ovo pominjanje biva više puta. Đakon u jektenijama poziva sve verne da se pomole „o preždeusopših ocjeh i bratijah, zdje ležaščih i povsjudu, pravoslavnih“. Moli se i sveštenik „o vsjakom dusje pravednjem v vjerje skončavšemsja“.

Sem ovako uopšteno, upokojeni se pominju i pojedinačno: na proskomidiji i posle osvećenja darova.[2] Ova pominjanja vrše se tajno. Pojedinačno i glasno pominjao se na Liturgiji samo car kao predstavnik naroda i episkop kao predstavnik klira. Ostali verni na Liturgiji nisu pominjani glasno iz starine do danas.

Na Velikom vhodu prvobitno nije bilo nikakvih pominjanja. Đakon je ćutke prenosio odabranu količinu hleba i vina iz proskomidije na presto.[3] Pa i docnije, kad se prenošenje darova počelo vršiti kroz hram i kad su pri tome uzimali učešća, pored đakona, sveštenici i niži klirici, biće da je vhod vršen ćutke, dok su pojci pevali Heruviku, ili „Ninje sili“, kao što se sada vrši ovaj vhod na Pređeosvećenoj Liturgiji. To nam napominje himna „Da molčit…“, koja se peva na Veliku subotu umesto Heruvike, kao i stari rukopisi koji, opisujući Vhod, ne pominju da sveštenik i đakon išta govore pri tome.[4] Čak i patrijarh pri služenju ne izgleda da je tada išta naglas govorio. U jednom rukopisu Jerusalimske patrijaršije iz HIV v. izlaže se vhod i veli da kad đakoni i sveštenici dođu pred carske dveri „patrijarh silazi sa stepenice na kojoj stoji, uzima diskos sa glave njegove (đakonove) i polaže na Svetu trapezu…[5].

I u nekim našim rukopisima nema pomena da se šta govori pri vršenju Velikog vhoda. U dečanskom pergamentnom Služebniku br. 121, XIV v., o tome stoji samo da se, po molitvi „Niktože dostojin…“, kadi pred trapezom govoreći „Iže Heruvimi“ i 50. psalam, i zatim dodaje: „I po prenose diakon: Isplnim molitvi naše…“.

Docnije su, vršeći vhod, govorili u sebi 50. psalam: „Narod peva Heruviku i jerej govori tiho 50. psalam i čini vhod, držeći Sveti diskos i Sveti putir. I pošto Svete (darove) položi na Svetu trapezu, pokrovac diskosa stavlja levo, a putirovim pokriva oboje i kadi ove govoreći: „Isplnjenije Duha Svjatago. Amin.“.“[6] Ili se govorilo u sebi „Svjatij Bože…“,[7] ili „Vsjeh vas da pomjanet Gospod Bog…“.[8]

Na sledećem stupnju sveštenici govore glasno: „Vsjeh vas (u nekim rukopisima: „Vsjeh nas“) da pomjanet Gospod Bog…“: „I prolazeći obojica govore narodu: Da vas se seti Gospod Bog u Carstvu Svome“;[9] „I prolazeći kroz hram mole se svi za sve, i sveštenici: Da pomjanet vas Gospod Bog vo Carstviji Svojem…“;[10] „I čineći vhod govori glasno đakon: Vsjeh vas… A ako nema đakona, uzglašava se ovo od jereja“.[11] Isto se govori i po našim Služabnicima: Prohodešta že hram m(o)lita oba o vseh g(lago)ljušta: Pomenet vseh vas (Gospod) B(og) va c(a)rstvi jego…[12]

Esfigmenski Evhologion, br. 120, iz 1602. g. izlaže službu sveštenika bez đakona i zastupa srednji stav, tj. čineći Veliki vhod sveštenik govori tajno: „Svjatij Bože…“. A kad stigne na sredinu hrama, moli se glasno: „Vsjeh vas da pomjanet Gospod Bog…“.[13] I po nekim našim rukopisima sveštenik čini isto tako.[14]

Po jednom rukopisu Narodne biblioteke u Atini, đakon je prolazeći kroz crkvu govorio: „Vsjeh vas…“ dvaput, a po drugom triput.[15] Po glavnom tekstu kod Goara, ova molitva je govorena „više puta… dok se svrši Veliki vhod“.[16]

Biće da je molitva „Vsjeh vas…“ usledila na prozbu vernih koji su, kako veli Goar, „Hrista kao prisutnog, glasom raspetog razbojnika prizivali: Pomjani mja, Gospodi, jegda prideši vo Carstviji Tvojem. Odgovara im (jepej): „Da pomjanet Gospod Bog vsjeh nas vo Carstviji Svojem“.[17] I Sveti Simenon Solunski kazuje da su se verni obraćali sveštenicima da ih pomenu u molitvama,[18] kao i N. Kavasila: „Jer nema drugog načina prozbe koji bi mogao toliko da nam dade sigurne nade, koliko u vreme ove strašne žrtve, koja je besplatno očistila bezakonja sveta“.[19]

Pored toga, po svedočanstvu grčkih i naših rukopisa, pojedinci su legali ispred sveštenika i đakona, pri prenosu Svetih darova, da pređu preko njih, sa verom u blagodatnu pomoć od ovoga. O postupanju vernih u toj prilici Goar u objašnjenjima veli: „… neki se saginju, drugi padaju na kolena, a neki u onim mestima, mnogo mučeni bolešću, prostiru se da ih nogama prekorače“.[20] Pri tome je dolazilo do preterivanja i neuputnosti, te se u nekim rukopisima opominju sveštenici da ih ne treba dodirivati nogom, „kao što su neki uobičajili, jer je vrlo pogrešno (lian gar estin episfales), nego da se samo mole za njih“.[21] Biće da je ovo imao u vidu N. Kavasila kazujući: „Ako neki od pripadajućih, kad jerej sa darovima prolazi, kleče i ophode se prema prenošenim darovima kao prema Telu i Krvi Hristovoj, varaju se zbog (Liturgije) Pređeosvećnih Darova, ne znaju za razliku između one i ove Liturgije. Jer ova Liturgija, s ovim vhodom, ima nežrtvovane darove i još nesavršene, a ona savršene i osvećene, Telo i Krv Hristovu“.[22]

Dovoljno je, dakle, i u današnje vreme prikloniti glave svoje u znak poštovanja Svetih darova, koji predstavljaju Spasitelja i Njegov odlazak na Golgotu da bude razapet, iako još nisu potpuno osvećeni. „Ali se“ – kako veli Sveti Simeon Solunski“ – na proskomidiji predložiše Bogu, i jerej onde prinese molitvu s prozbom da budu primljeni na višnji žrtvenik“.[23]

Po jednom rukopisu HII-HIII v., na Velikom vhodu đakon je govorio: „Blagoslovite! Sveti, blagoslovi!“. Jerej: „Blagosloven koji ide u ime Gospodnje, Bog Gospod i javi nam se“.[24] Za ove reči prof. Trembelas veli: „Izgleda da je ovo najstariji tip (pominjanja na Velikom vhodu)“.[25]

Kad se tokom vremena Veliki vhod počeo vršiti vrlo svečano, to je u njemu uzimao učešća car sa svojom svitom; tada je verovatno došlo do njegovog pominjanja da ga se Gospod seti u Carstvu Svome. Po jednom grčkom rukopisu, govorio je đakon idući: „Sviju vas da se seti Gospod Bog“. A caru govori: „Da se seti Gospod Bog moći carstva tvoga u Carstvu (Svome)“. Takođe jerej, sledeći ga, govori to isto“.[26]

U prethodnom periodu, kako u prisustvu cara, tako i u drugim mestima gde on nije bio prisutan, pominjanje cara, zatim patrijarha ili episkopa, vršeno je najpre u sebi: „I uzevši (sveštenik) Svete (darove), sa kadionicom, izlazi pominjući u sebi (kath eavton): „Za ovaj sveti manastir i svaki grad i kraj, za cara, za patrijarha“. A kad stigne van (oltara), govori narodu: „Vsjeh vas da pomjanet Gospod Bog vo Carstviji Svojem…“ I tako se moli za sve hrišćane“.[27] Ovakvo pominjanje nalazimo u dečanskom Služabniku iz XIV veka. Kad đakon s kadionicom i diskosom, a sveštenik s putirom iziđu iz oltara, sveštenik „glagoljet ka sebe: Pomeni G(ospod)i s(ve)tuju obitelj i vsak grad i stranu i iže veroju živuštih va njih. Pomeni G(ospod)i bl(a)goč(a)stivije i H(ri)s(to)ljubivije c(a)re naše. Pomeni G(ospod)i arhiep(i)s(ko)pi pravoslavnije, ispravljajuštih slov(o) tvojeja istini. Pomeni G(ospod)i č(a)stnoje prezviterstvo i ježe o H(ri)s(t)e diakonstvo i vas s(ve)šteničaski čin. Pomeni G(ospod)i arhiep(i)s(ko)pa naš(e)go imerek i vsu jaže o H(ri)s(te)e brat(i) ju. I pomenujet jegože hoštet. Jegda že pridet na sred crkve g(lago)ljet veleglasno: Pomenet vi G(ospod) B(og) va c(ar)stvi n(e) b(e)snjem“.[28]

Kad se počelo sa glasnim pominjanjem cara, glasno je pominjan i prisutni episkop. Po jednom rukopisu kod Goara, po izlasku na „male dveri…, jerej kad malo iziđe, govori: „Vsjeh vas da pomjanet…“. I ako je (tu) neki episkop, govori: „Sveti jereju, pomeni me!“ A jerej govori: „Da pomjanet tja Gospod Bog vo Carstviji Svojem“. Posle toga, ulazeći drugim dverima, polažu sveštene darove u veliki oltar (is to mega vima)…“.[29] Dva rukopisa Narodne biblioteke u Atini kazuju: „Ako je (prisutan) arhijerej, govore i ovo, gledajući prema njemu i moleći se za njega i đakon i jerej: „Da pomjanet Gospod Bog arhijerejstvo tvoje vo Carstviji Svojem“.“[30] Pominjanje prisutnog arhijereja biva i po Dečanskom rukopisu: „Prohodešta že hram (mo)lita se oba o predstatelji g(lago)ljušta: „Pomenet G(ospo)d B(og) s(ve)t(ite)ljstvo tvoje va Carstviji Jego“.“[31]

Prema Služebniku Petra Mogile ih 1635. g., pominjanje na Velikom vhodu vršilo se ovako: „Vsjeh vas pravoslavnih hristijan da pomjanet Gospod Bog…“. Zatim se pominje vaseljenski patrijarh, ako je stavropigija; u mitropoliji i episkopiji mitropolit i episkop, u manastiru arhimandrit ili iguman, zatim vladar, najzad: „I obraščsja jerej zrja k ljudem, paki glagoljet: „Vsjeh vas pravoslavnih hristijan da pomjanet Gospod Bog vo Carstviji Svojem, vsegda…“.“[32] A po Služebniku Pečerske Lavre, iz 1692. g., podvlači se da se pominju samo živi, svakako glasno: „Po sem tvorjat velikij vhod. G(lago)ljet diakon: „Vsjeh vas pravoslavnih Hr(i)stijan da pomjanet G(o)s(po)d“; i pominajut c(a)rej, patriarhov, i jelikih hoščut živih. Ierej vhodja v oltar g(lago)ljet: „Vozmete vrata knjazi vaša…“.“[33]

Biće da je glasno pominjanje cara ubrzo postalo obavezno u svim mestima, a tako isto i arhijereja, ne samo gde je služio nego i u drugim hramovima u eparhiji. Prema 14. i 15. kanonu Prvo-drugog sabora, episkop je bio dužan da pominje mitropolita, odn. patrijarha u čijoj je oblasti bio, a sveštenici su, po 13. kanonu istog Sabora, bili obavezni da pominju eparhijskog episkopa.[34] Pored jektenija, to pominjanje vršeno je po osvećenju darova, docnije, kao što videsmo, i na Velikom vhodu. U manastirima je pominjan takođe iguman s bratstvom.

Tako se približismo sasvim savremenom načinu pominjanja, koje je isto u ruskim, bugarskim i našim Služebnicima. U grčkim je isto tako, iako kod njih ima i novijih dodataka i nenužnih proširivanja[35] a takođe dosta sveštenika koji, kao u starini, umesto svega govore samo: „Panton imon… Vsjeh vas da pomjanet Gospod Bog…“.

O nastanku savremenog pominjanja prof. Trembelas veli ovako: „Sadašnje pominjanje na Velikom vhodu, bilo koje čini jerej na sredini hrama, bilo arhijerej sa Carskih dveri, ne pominje nijedan rukopis, stoga iz ovog ćutanja možemo zaključiti da je počelo ulaziti u liturgičku upotrebu na kraju XVIII veka“.[36] Međutim, prema onome što smo do sada izneli, videlo se da se pominjanje na Velikom vhodu: cara, arhijereja, „časnog prezviterstva, u Hristu đakonstva, svega svešteničkog čina i sve u Hristu braće“, najzad sviju prisutnih u hramu, kao što se u stvari govori i danas, u grčkim rukopisima susreće ranije za 300, a u našim za 400 godina. Trembelasovu primedbu mogli bismo primiti samo u smislu da je u XVIII v. taj način pominjanja nadvladao.[37]

Kao što je već izneto,[38] napomenućemo i sada da se u starini molitva „Vsjeh vas pravoslavnih hristijan…“ i uzajamna molitva sveštenika i đakona: „Svjaščenstvo tvoje da pomjanet…“, „Svjaščenodijakonstvo tvoje da pomjanet Gospod Bog vo Carstviji Svojem“, završavala na tome, bez dodatka: „Vsegda ninje i prisno…“. Ovaj dodatak unet je tu bez dovoljnog rasuđivanja, jer se jedni za druge treba da molimo svagda, a njime kao da se htelo osloboditi od te obaveze.[39]

O pojedinačnom pominjanju živih i upokojenih vernih na Velikom vhodu nema, dakle, pomena. Istina, po devet grčkih rukopisa od XVI do XVIII v. pominjanje živih i mrtvih vršilo se u to vreme, ali ne na vhodu, nego još u proskomidiji pre uzimanja diskosa i putira: „Tada jerej pominje žive i upokojene. Onda se klanjaju govoreći: „Bože, budi milostiv meni grešnome…“. Đakon govori jereju: „Vozmi, vladiko…“.“[40] Biće da je ovo pominjanje ostatak starog vršenja proskomidije u to vreme, kad su verni, predavši prinos hleba i vina za Svetu Evharistiju, na đakonov poziv: „Gospodu se pomolimo“, pominjali u sebi svoje žive i upokojene, dok je sveštenik čitao molitvu: „Bože, Bože naš… pomeni one koji (ovo) prinesoše i za koje prinesoše…“ (koja se govori i sada), ili je nastalo po analogiji sa arhijerejskom Liturgijom, na kojoj arhijerej vrši proskomidiju, uz pominjanje živih i upokojenih, za vreme Heruvimske pesme i danas.

Činjenica što se pojedinačno pominjanje vernih ne susreće u starini svakako ne znači da Crkva sada, u pojedinim slučajevima, ne bi imala pravo dozvoliti da se, izuzetno, pojedini živi ili upokojeni pomenu glasno na Velikom vhodu, ali to, kako opravdano veli prof. Fundulis, „da bude po mogućstvu što prostije, i ograničeno“.[41]

Što se tiče mišljenja, iznetog u pitanju, da se zaupokojne Liturgije vrše isključivo za umrle, s njim se, bez izvesnog obrazloženja, ne bismo mogli složiti.

U staroj Crkvi, naime, nije postojala Liturgija za pojedince, ona je uvek vršena za potrebe cele zajednice u određenom mestu: u „domaćoj crkvi“ u apostolsko vreme; u doba gonjenja u katakombama i drugim mestima zajednici poznatim; u postkonstantinovsko doba u opštim hramovima. Tu su vršena i ostala bogosluženja. Tek u doba Šestog vaseljenskog sabora (691. g.) javlja se bogosluženje po privatnim, domaćim kapelama, ali izuzetno, s posebnom dozvolom nadležnog episkopa.[42]

Već sam princip koji iznosi apostol Pavle, da se Svetom Evharistijom ostvaruje puno jedinstvo sa Hristom i međusobno (1 Kor. 10, 16-17), „jer svi od jednog Hleba jedemo“, dovodila je do shvatanja da je Liturgija „delo cele mesne Crkve, a ne prosto pojedinih grupa, ili članova njenih“.[43] Stoga je, u prvo vreme, vršena samo jedna Liturgija za celu Crkvu u nekom mestu, ma koliko ono bilo veliko.[44]

Ali širenjem hrišćanstva i prodiranjem u sela, od Š veka javljaju se skupovi s prezviterom na čelu i tako dolazi do prelaska od jednog evharistijskog skupa, i jedne, episkopske Liturgije, u jednom mestu, do više takvih skupova i vršenja više Liturgija, sa prezviterom na čelu, tj. dolazi do pojave parohije.

Za nastanak ovog „jednog od najznačajnijih događaja u životu Crkve J. Ziziulas navodi ove uzroke: 1. Mogućnost da u evharistijskom skupu prezviter zameni episkopa, što već u II v. pominje Sveti Ignjatije veleći da Evharistiju vrši episkop „ili kome on dozvoli“; 2. Postojanje skupova bez vršenja Evharistije, za pouku i molitvu, pod rukovodstvom prezvitera, što se docnije razvilo u katihetske škole; 3. Postojanje u Rimu, a i u drugim glavnim gradovima carstva, nacionalnih skupova vernih; 4. Veliko povećanje broja vernih u mnogim gradovima (u Rimu, polovinom Š v. bilo ih je oko 30.000), što je onemogućavalo skup tolikog mnoštva na jednom mestu, pogotovo u doba gonjenja. Pored toga, episkop svakako nije mogao sam pričestiti toliko mnoštvo, te je u tome bio prisiljen na pomoć prezvitera; 5. Dugotrajno odsustvo episkopa zatvorom, progonstvom, bekstvom, ili smrću. Njegovu funkciju predstojatelja na evharistijskom skupu morao je preuzeti jedan od prezvitera.[45]

No i kad je došlo do vršenja više Liturgija u jednom mestu, u znak čuvanja prvobitnog jedinstva, episkop je slao po akolutu „fermentum“, česticu osvećenog hleba na Liturgiji koju je sam vršio, „onim skupovima čiju je evharistiju vršio prezviter (parohijama)“. Prezviter je bio dužan da „ovu česticu episkopske Evharistije pomeša sa Evharistijom koju je sam izvršio“. Svedočanstva ove prakse pruža Zapad, na kome je duže trajala, ali je bez sumnje bila raširena i van Zapada.[46]

Tako je tada, pa sve do danas, Sveta Liturgija stvar i sveštenika i naroda, cele Crkve, i vojinstvujuće i toržestvujuće, i njenih i upokojenih vernih. Pravoslavna crkva nikad nije znala za „tihu misu“, Liturgiju koja bi se vršila samo za pojedinca, ne naglas nego u sebi. Istina, u pojedinim slučajevima, npr. misionari u zemljama nevernih, služili su potpuno sami Svetu Liturgiju da bi se pričestili, ali je ona i tada bila za sve verne, samo su „sve verne“ u tom kraju predstavljali sami oni, ili čak sam jedan od njih.

Da bi se isključila svaka nedoumica, reći ćemo da bi iz ovoga bilo pogrešno zaključiti za naše prilike gde verni, osobito u planinskim krajevima, zbog istorijskih neprilika, nisu navikli da redovno dolaze na bogosluženje, nego samo određenih praznika u godini, da sveštenik običnih nedelja i manjih praznika ne treba da služi Svetu Liturgiju, jer „nema naroda“. Zašto ne mogu biti prisutni članovi njegove prodice, crkvenjak i odbornici, koji bi sobom onda predstavljali celu parohiju?[47] Pa čak i kad njih ne bi bilo, zar sveštenik da ne odsluži Svetu Liturgiju i ne izvrši svoju dužnost? Zar zato što se ne pričešćuju drugi, da se ne pričesti ni on? Bio bi to rđavo izvučen zaključak iz principa da pravoslavna Liturgika ne zna za zatvorenu, isključivu Liturgiju samo za sebe, za koga pojedinca ili grupu. Sveštenik treba uvek sebe da ispituje da li je učinio sve što do njega stoji da verni shvate propis 80. kanona Šestog Vaseljenskog Sabora, koji naređuje da se hrišćanin, koji za tri praznična dana neopravdano ne bude na molitvenom skupu, briše iz spiska vernih. Dok to oni ne shvate i ne usvoje, dužan je da služi Liturgiju radi samog sebe i prisutnih pojedinaca ma u najmanjem broju, sa kojima će predstavljati sve verne.

Dakle, i tzv. zaupokojne Liturgije nisu Liturgije isključivo za upokojene. I one se služe za sve, naglas, otvorene prisustvu i učestvovanju sviju vernih. Zaupokojne su utoliko, ukoliko se služe na molbu pojedinih vernih, kad se inače možda ne bi služile, pri čemu oni donose prosforu, vino, sveće i podnose ostale troškove. Na njima se obavezno vadi čestica za „prinesše“ i „ihže radi prinesoša“. Upokojeni se pominju i na posebnoj jekteniji koja se u tim slučajevima čita posle sugube jektenije po Evanđelju, te nema potrebe pominjati i na Velikom vhodu.

Kad je već reč o zaupokojnim Liturgijama i pomenima pokojnika, prema propisima o praznovanju nedelje i vršenju Zadušnica kad padnu na Sretenje i Sveta Tri Jerarha, iznećemo nekoliko principa koje pri tome treba imati u vidu, kako bi njihovo vršenje bilo liturgičko-kanonski pravilnije:

  1. Zaupokojne Liturgije u hramovima sabornim, parohijskim i manastirskim vrše se po pravilu u sedmične dane, osobito u subotu. U nedeljne i praznične dane u Dvanaestodneviju (od Božića do Bogojavljenja), od Velikog četvrtka do Tomine nedelje i ostale dane (sem kad se po pravilu uopšte ne služi Liturgija), mogu se služiti samo u grobljanskim crkvama, ukoliko postoje, i manastirskim kapelama.
  2. Veliki pomeni (parastosi) u sabornim, parohijskim i manastirskim crkvama vrše se u sedmične dane, osobito u subotu. U nedeljne i praznične dane, u Dvanestodneviju, prve i poslednje sedmice Velikog posta može ih odobriti nadležni episkop.
  3. Mali pomeni (litije) mogu se vršiti u svim hramovima bez traženja odobrenja i u nedeljne, praznične i ostale navedene dane.
  4. Ni mali, ni veliki pomeni ne mogu se vršiti u navedenim hramovima od Velikog četvrtka do Tomine nedelje.
  5. Mali i veliki pomeni u grobljanskim crkvama i manastirskim kapelama, kao i na grobovima mogu se vršiti svagda i bez traženja odobrenja.

Prema iznetom, od starine pa sve do danas nema primera da se u liturgičkim tekstovima pominju glasno i pojedinačno živi, ili upokojeni verni na Velikom vhodu na Liturgiji.

U novije vreme predviđeno je u našoj i Ruskoj crkvi da se takvo pominjanje upokojenih vrši u posebnoj jekteniji za pokojne posle sugube jektenije Liturgije Svetog Jovana Zlatoustog i Svetog Vasilija Velikog.

 

Glasnik, januar 1982.

 


NAPOMENE:

[1] Up. Glasnik 1974, str. 183.

[2] Svoje pokojne treba i verni da pominju kako na kraju proskomidije, kad sveštenik vadi čestice za žive i pokojne, i za vreme molitve „Bože, Bože naš“, koja je nekad čitana glasno, tako i na Velikom vhodu, i po osvećenju darova, na „Dostojno“, kad đakon čita diptihe živih i mrtvih.

[3] E. Rodopulos, Proskomidi, Triskevtiki ke ithiki enkiklopedia, Atina 1960, T. X, k. 652; Up. Glasnik 1980 g., str. 231.

[4] Tako u pergamentnom svitku bibliot. Patmoskog manastira br. 719, iz XIII v., stoji: „I uzima đakon diskos i jerej Sv. putir i čine vhod. A kad stignu do Sv. dveri, govore: „Vozmite vrata knjazi vašja…“.“ (A. Dmitrijevskij, Evhologija, Kijev 1901, 172). Slično stoji i u rukopisu Vasilija Falaska (Goar, Evhologion, Venecija 1736, 87).

[5] Evhologion br. 362 (607), Dmitrijevskij, n. d. 310. Međutim, u mlađem rukop. Aleksandrijske patrijaršije, već sveštenici i đakoni „prolazeći kroz hram, mole se svi za sve, i sveštenici: „Vsjeh vas da pomjanet Gospod Bog vo Carstviji Svojem“. A ulazeći svi u oltar, svaki govori patrijarhu: „Da pomjanet Gospod Bog arhijerejstvo tvoje vo carstviji svojem…“.“ (br. 371, iz 1407.) (Dmitrijevskij, isto).

[6] Pergam. svitak Patmoske biblioteke br. 769, iz 1260. g.; Dmitrijevskij, n. d. 157, 158. Da bi nam postupak pokrivanja diskosa i putira ovim pokrovcem, a ne vozduhom, kao što se vrši sada, bio jasniji, treba da imamo u vidu da se općenito smatra da je vozduh postao od zavese koja je, u pojedinim momentima Sv. Liturgije, spuštana sa kivorija iznad Časne trapeze da bi se Časni darovi zaklonili. „Jer ne treba da gledaju svi Tajnu, nego samo oni koji svršavaju sveštenodejstvo“, kao što napominje Sv. Simeon Solunski (Tumačenje Sv. hrama, gl. 83; Minj P. G.T. 155, k. 73, 732). Sv. Teodor Studit, u svom tumačenju Liturgije Pređeosvećenih Darova, naziva vozduh „gornjim pokrivačem“, ili samo „pokrivačem“: „A jerej gornjim pokrivačem (anotaton peplon) koji se u govoru naziva vozduh, prekriva darove, ali se u vreme podizanja skida pokrivač“ (K. Kallinikos, O hristainikos naos, Atina 1979, 171). O vozduhu kao prekrivaču govori i Sv. German u svom delu „Mistiki theoria“: „Prekrivač (katapetasma), tj. vozduh naziva se i jeste umesto kamena kojim je utvrdio Josif grob, koji je Pilatova straža zapečatila“ (isto). Dokaz da je vozduh postao od zavese kivorija iznad Časne trapeze, Kallinikos vidi u njegovom potresanju pri čitanju Simvola vere. Negda je u to vreme, nad sagnutim sveštenikom, koji je čitao Simvol vere, puštan zastor, koji se prirodno sam po sebi lelujao. Tu predstavu pruža danas arhijerejska Liturgija, kad iznad glave pognutog arhijereja sveštenici potresaju „vozduh“ (isto 170). Kallinikos smatra da je pogrešio mišljenje Teodora Andidona koji veli da se „vozduh“, grčki „air“, zove tako što simvolizuje tamni vazduh noći u koju je Spasitelj izdan, nego će pre biti zato što se njime, kao ripidom, vazduh leluja (aerizonte) (n. d. 171). Prema istom piscu, u hramovima u kojima nije bilo kivorija, stavljana je zavesa na dveri, a ulogu neposrednog sklanjanja Sv. darova od očiju neposvećenih preuzeo je prekrivač „vozduh“ (isto, 170).
Biće da su najpre postali pokrivači za diskos i putir, kojima su se Sv. darovi pokrivali još u proskomidiji, ili odmah kad ih je đakon preneo na Časnu trapezu, da na njih (pogotovo putir) ne bi palo što nečisto, insekt i sl. (up. dr Lazar Mirković, Liturgika, Beograd 1965, I, 117). Kad je prenošenje darova vršeno svečano kroz crkvu, svakako su oni obavezno bili pokrivani. Po prenosu na presto, za prekrivanje i diskosa i putira, kao što pokazuje ovaj rukopis, upotrebljavan je najpre prekrivač putirov, pa se tek docnije javlja i treći, „vozduh“, „aer“. I kod rimokatolika se putir (kaliks) i diskos (patena) prekrivaju sa „velum kalicis“ (Leksikon ikonografije, liturgike i simbolike zapadnog hrišćanstva, Zagreb 1979, 582.).
Od XIII, v., od ovog prekrivača, „vozduha“, postepeno se razvija „plaštanica“ (epitafios), koju su u vreme Vel. vhoda nosili najpre sveštenici, a zatim đakoni. Nosili su je na ramenima, ili na glavama, dva đakona, ili samo jedan (up. Kallinnkos, n. d. 171; E tris liturgie, Atina 1935, 80). U predstavi „Nebeske Liturgije“, u tamburu centralnog kubeta man. Gračanice, jedan anđeo sa uzdignutim rukama nosi na glavi ovaj aer. Prema prof. Trembelasu, ovaj veliki vozduhplaštanica nošen je na Vel. vhodu preko cele godine, sem od Vaskrsa do Spasovdana kad je ležao rasprostrt na Časnoj trapezi (n. d. 81.)
Upotrebu ove plaštanice-vozduha na Liturgiji dokazuje i to što je na nekim od njih predstavljena scena pričešća. Na solunskom epitafiosu-aeru, iz XIV, v., izvezene su dve predstave: centralno, kao obično na plaštanicama, predstavljeno je polaganje Hrista u grob; sa jedne pak strane njegove nalazi se pričešće apostola Telom, a sa druge Krvlju (Kallinnkos, n. d. 171).
Tokom turskog ropstva prestaje na Liturgiji upotreba vozduha plaštanice (isto).

[7] Evhologion Atono-Esfigmenske bibliot. br. 120, iz 1602. g., (Dmitrijevskij, n. d. 959).

[8] Evholog. Svetogrob. bibliot.u Carigradu, br. 425, XVI v.; „I prolazeći kroz hram, mole se u sebi (evhomeni kath eavtus) i govoreći: Vsjeh vas da pomjanet… Dmitrijevskij, n. d. 822; takođe kod Goara u jednom rukop. Varie lekciones (n. d. 75).
Petar Mogila u svom Trebniku nalaže sveštenicima da na ovu razliku ukazuju svojim parohijanima te da na Vel. vhodu Vasilijeve i Zlatoustove Liturgije ne čine poklone do zemlje, nego samo priklanjaju glave (K. Nikoljskij, Posobije, S. Peterburg 1900, 433).
U nekim mestima jugozapadne Rusije bio je običaj „podhoždenija pod čašu“ u vreme Velikog vhoda, pri čemu js sveštenik doticao glave podhodećih (Bulgakov, Nastoljnaja knjiga, Harkov, 1900, 818.)

[9] Rukopis Narodne bibliot. u Atini br. 662, HII-HIII v., kod Trembelas, n. d. 9.

[10] Rukopis Patrijaršijske biblioteke u Aleksandriji, br. 371, iz 1407. g., (Dmitrijevskij, n. d. 310).

[11] Dmitrijevskij, n. d. 610.

[12] Man. Dečani br. 122, XIV-XV, v., a tako je i u sedam drugih iste bibliot. (Br. 123 iz 1395. g.; 125, XV v.; 126, XV v.; 124, XV-XVI v.; 130, XIV v.; 132, XV v.; 134, XVI v.; kao i u starim štampanim Služabnicima Božidara Vukovića iz 1519. i 1554. godine.

[13] Dmitrijevskij, n. d. 959.

[14] Glago(ljet) trišt(i) ka sebe: S(ve)ti B(ož)e… Jegda že pridet na sred crkve g(lago)ljet veleglasno: Pomenat vi G(ospod) B(og) va c(a)rstvi(ji) n(e)b(e)snjem. G(lago)lje ka sebe: vsegda n(i)nja. Dečan pergam. Služabnik br. 120, XIV veka.

[15] Br. 764, XVII v.; br. 750, XVII v. (Trembelas, n. d. 81). I po Sinaj. rukop. br. 986, XV v. govorio je triput.

[16] N. d. 59.

[17] N. d. 113.

[18] N. d. gl. 78 k. 728.

[19] Is tin thian liturgian, Paterike ekdosis, Solun 1979, 130. I. Dmitrevskij takođe pominje da verni tada priklanjaju glave svoje izgovarajući mnogo puta: Pomjani Gospodi (Istoričeskoje, dogmatičeskoje i tainstvenoje izjasnjenije…Moskva 1856, 231).

[20] N. d. 113. I danas u našim južnim krajevima, osobito na dan hramovne Slave, koga manastira, ili osvećenju crkve, pri ophodu oko hrama sa Sv. moštima, ležu pojedini verni i polažu decu da se preko njih prenese Sveto.

[21] N. d. Varie lekciones 75. Up. rukop. Narodne biblioteke u Atini br. 752, XVI v.; br. 770, XVII v.; br. 765, XVIII v. u Trembelas, n. d. 82.

[22] N. d. 131, 132.

[23] N. d. gl. 78, k. 729.

[24] Pergamentni svitak Sinajske bibliot. br. 1020, Dmitrijevskij, n. d. 142.

[25] N. d. 82.

[26] Krasnoseljcev, Materijali dlja istoriji činoposljedovanija Liturgii Sv. Ioanna Zlatoustago, Kazanj 1889, 108.

[27] Grč. rukop. XV v., Krasnoseljcev, n. d. 89.

[28] N. d. 120.

[29] N. d. 42. U pomenutom Dečan. pergament. Služabniku br. 120, XIV, v., proskomidija se naziva „mali oltar“. Prema ovom grčkom rukopisu vidimo da su nazivi „veliki i mali oltar“ bili poznati i kod Grka, te svakako od njih prešli k nama.

[30] Trembelas, n. d. 82.

[31] Br. 127, XIV-XV v.

[32] Str. 288-290.

[33] Reči „Vozmite vrata knjazi vašja…“, pri ulasku u oltar, govorili su sveštenici i đakoni po mnogim grčkim i našim rukopisima.

[34] N. Milaš, Pravila Prav. crkve s tumačenjima, N. Sad 1896, II, 288.

[35] Posle pomena „Vsjeh vas…“, arhiepiskopa, naroda, pominje se: „Parohijana, odbornika, priložnika… i svih nas koji dođosmo sveštenom ovom tajnodejstvu. Blaženih i svagdapominjanih ktitora, obnovitelja i priložnika, onih koji se boriše za veru i otadžbinu i padoše, i sviju u nadi vaskrsenja i života večnog upokojenih otaca i braće naše…“

[36] N. d. 82.

[37] Pravilno je, dakle, da poslednja prozba na Velikom vhodu glasi: „Vsjeh vas pravoslavnih hristijan…“, a ne: „Vas i vsjeh pravoslavnih hristijan…“, kako veli Nikolajević (Veliki Tipik, Sr. Karlovci 1929, 37), jer se ovaj molitveni priziv i kad je samo on, bez drugih govoren, odnosio na prisutne verne u hramu. A i docnije, kad su se pominjali i drugi, prisutni i odsutni, on se i tada odnosio na prisutne. I logično je, smatram, da se za prisutne verne moli i u broju svih – blagočestivog roda hrišćanskog zatim na kraju posebno.

[38] Glasnik 1973, str. 260; Glasnik 1978, str. 18.

[39] Ako shvatimo tu činjenicu, lako ćemo razumeti da reči „Amin“ nije bilo pred „Jako da carja…“. Na „Amin“ je povukao dodatak „Vsegda ninje i prisno…“, koji se, po dečan. pergam. Služabn. iz XIV v., najpre počeo govoriti u sebi: „Jegda že pridet na sred crkve g(lago)ljet veleglasno: „Pomenet vi G(ospod) B(og) va Carstviji Nebesnjem“. G(lago)ljet ka sebe: „Vsegda n(i)nja“ (br. 120).“ Sem toga, ova pominjanja nisu dogmatska izlaganja, nego molitve, prozbe, te se na njih ne odgovara rečju „Amin“ (Up. Glasnik 1973, str. 200). Reč „Amin“ na tom mestu verovatno će se naći u kom mlađem rukopisu, a bez sumnje uticajem „Vsegda ninje i prisno…“ uneta je i u grčke novije Evhologione i Ieratikone.

[40] Atinska nar. bibliot. br. 752, 757, 766, XIV v.; 751, XVI-XVII v.; 770, 773, XVII v.; 763, 767, 765, XVIII v. Trembelas, n. d. 79.

[41] N. d. 30.

[42] Up. Glasnik 1980, str. 293.

[43] J. Ziziulas, I enotis tis ekklisias en ti thia evharistia ke to episkopo kata tus tris protus eonas, Atina 1965, 190.

[44] Isto, 63, 68.

[45] Isto, 168-173.

[46] Isto, 180.

[47] Up. Glasnik 1979. g., str. 232.

 

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *