Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига III

О прозбама на малој јектенији пред „Иже Херувими“

 

ПИТАЊЕ: Зашто се у малој јектенији пред другом молитвом верних („Паки и многажди…“), у Литургији Светог Јована Златоуста, наводе неколике прозбе из велике јектеније, кад је та молитва кратка и свештеник је може прочитати, као и претходну, док ђакон чита две прозбе мале јектеније?

 

ОДГОВОР: Четири прозбе велике јектеније, у црквенословенском савременом Служебнику, налазе се пред другом молитвом верних и у Василијевој и у Литургији Пређеосвећених Дарова. Како је до тога дошло изложићемо мало опширније.

Првобитно је Света Литургија почињала тако да су се верни сакупљали испред западних врата храма која су била затворена. Пошто се свештенство обуче у сасудохранилишту, на западној страни храма, узму Свето Еванђеље, Апостол и потребне сасуде, онда и они дођу западним вратима. Епископ очита гласно молитву входа и благослови вход, врата се отварају и свештенство са верним свечано улазе певајући у храм. Ђакони отпочињу кађење олтара и целе цркве, а епископ упућује мир свима и благослов, те се приступа читању одељака из Старог и Новог Завета, после чега је следила проповед епископа и свештеника. Онда су катихумени прилазили епископу који их је, уз молитву и благослов, отпуштао, а тако и покајници појединих степена.[1] У храму су остали верни.

На овакав почетак Свете Литургије упућују казивања Светог Јована Златоуста, Блаженог Августина, путопис Етерије, Литургија осме књиге Апостолских Установа, Барберински рукопис из VIII века и др.[2]

Тако је завршаван први, дидактички део, Литургија оглашених, и отпочињао други, сакраментални, Литургија верних, на којој су могли учествовати само верни. Читане су молитве и за њих, а онда је на Херувимској песми вршена проскомидија и пренос Часних Дарова на трапезу.[3]

О овом делу Литургије Лаодикијски сабор (око 343. г.) својим 19. каноном прописује: „После проповеди епископа, морају се најпре засебно читати молитве за оглашене. Кад оглашени изиђу, нека се чита молитва за оне који се кају; кад и ови изиђу, пошто се руке на њих положе, нека се читају за верне три молитве, и то прва нека се чита тајно, а друга и трећа наглас…“.[4] Проф. П. Трембелас претпоставља да је молитва која је читана тајно садашња друга молитва верних: „Паки и многажди…“. Друге две молитве вероватно је, вели, читао наглас ђакон, али које би то биле молитве до сада се није могло утврдити.

Како се види из старохришћанског списа „Тестамент Господа нашега Исуса Христа“, из III века, и Литургије VIII књиге Апостолских Установа, из V века, да је ђакон тада читао молитву са прозбама сличним онима које се налазе у садашњој великој јектенији,[5] сматрам да су такве садржине биле и ове две молитве прописане Лаодикијским сабором. У доцније време њих је заменила велика јектенија, која је, развивши се из њих, била исте садржине са њима и која је на том месту читана за све време докле год је проскомидија вршена при певању Херувимске песме. Кад је христијанизовањем већине народа престала потреба катихумената и проскомидија пренете на почетак Литургије (IX век), пренета је с њом и велика јектенија, после које су певани антифони, па тек онда вршен вход са Еванђељем ради његовог читања. Пред Херувиком, наместо велике јектеније, дошле су две молитве верних са малим јектенијама.

Разуме се да тај прелаз није извршен наједанпут, нити примљен од свих свештеника у целој Цркви одмах. То нам лепо приказује један рукопис Синајске библиотеке из XII века, у коме се излаже прелазна пракса за почетак Литургије, и ђакону даје овакво упутство: „Ако је Хризостомова Литургија, не говори јектенију. Ако ли је Литургија Светог Василија, говори јектенију: У миру…, За вишњи мир…“ (тј. велику јектенију). А пред Херувимском песмом Златоустове Литургије наређује се читање пуне велике јектеније.[6] Отуда није чудо што се у старим рукописима, и грчким и нашим налазе прозбе велике јектеније међу прозбама обеју малих јектенија пред обе молитве верних, или само пред другом од њих. Тако у Диатаксису цариградског патријарха Филотеја Кокиноса, рукопис у манастиру Пантелејмона на Светој Гори бр. 6297-770, XIV в., у малој јектенији пред првом молитвом верних налазе се прозбе велике јектеније: „О свишњем мирје“, „О мирје всего мира“, „О свјатјем храмје сем“, са примедбом: „Говорећи ово, ђакон гледа на јереја и кад примети да је прочитао молитву, одмах говори „Премудрост!“. А јереј: „Јако тебје подобајет…“.“ У малој јектенији пред другом молитвом верних налазе се прозбе вел. јектеније: „О свјатјеј обитељи сеј“, „О благорастворенији“, „О плавајушчих“, „О избавитисја нам“. И опет примедба: „А ово говорећи гледа на јереја и кад примети да је завршио молитву, до које (прозбе) стигне, одмах говори: „Премудрост!“. А јереј узглас: „Јако да под державоју“.“[7] Исто се казује и у рукопису Народне библиотеке у Атини бр. 754 из XVII в., са напоменом да на Архијерејској Литургији ђакон на амвону говори наведене прозбе велике јектеније и пред првом и пред другом молитвом верних, при чему један од ђакона у олтару, чим примети да је архијереј прочитао молитву, даје знак ђакону на амвону да одмах каже: „Премудрост!“.[8]

Слично налазимо у Дечанском пергаментном Служабнику бр. 119, XIV в., у коме се прозбе велике јектеније наводе као и у Диатаксису патријарха Филотеја и пред првом и пред другом молитвом верних, са истом примедбом пред првом молитвом: „Сија же глагоље диакон, зрит ка ијереју. Јегда разумејет јако савршил јест молитву, абије глагољет: Заступи, спаси…“ (л. 14. а). А пред другом: „Сија глагоље, зрит (диакон) ка ијереју да јегда разумејет јего савршивша молитву, идеже прилучит се абије глагољет: Премудрост! Ијереј вазгласно: Јако да под државоју…“ (л. 14. а). Исто се тако казује у Служабнику Божидара Вуковића, штампаном 1519. г., као и у Служабнику штампаном 1554. г. Такође у рукопису Музеја СПЦ у Београду бр. 214, XVI в.

У Служебнику Петра Могиле из 1639. г. налазе се исте прозбе велике јектеније испред прве као и испред друге молитве верних, са примедбом да ове прозбе свештеник не говори кад служи без ђакона, него само „Паки и паки… Заступи, спаси“, а без примедбе да ђакон прекида прозбе кад види да је јереј молитву завршио. Исто је тако и у Служебнику печерског издања из 1696. г., али и без примедбе о служењу јереја без ђакона.

Но у Служебнику московског издања 1730. г., налазе се четири прозбе велике јектеније у малој јектенији само пред другом молитвом верних: „О свишњем мирје“, „О мирје всего мира“, „О свјатјем храмје сем“, „О избавитисја нам“, уз објашњење да их свештеник служећи без ђакона не говори. Све ово се онда стереотипно понавља у свим руским издањима до данас, без примедбе да ђакон узглашава „Премудрост!“ чим примети да је свештеник прочитао молитву, а било би боље да се та примедба наводи. Но још би боље било да се прозбе велике јектеније ту сасвим изостављају, као што су изостављене у мноштву наших и грчких рукописа, као и у савременим грчким Иератиконима.

Из свега што смо до сада изнели, мислим да је јасно да прозбама велике јектеније овде више није место и да није од потребе да се читају и кад са свештеником служи ђакон. Но ако се већ читају, онда ђакон треба обавезно да узгласом „Премудрост!“ прекине читање даљих прозби чим примети да је свештеник прочитао молитву.

 

Гласник, јул 1991.

 


НАПОМЕНЕ:

[1] Уп. 19. кан. Лаодикијског сабора, Н. Милаш, Правила Православне цркве с тумачењима, Н. Сад 1896, 11, 22.

[2] Упор. П. Трембелас, Е трис литургие, Атина 1935, 21, 22; Ј. Фундулис, Апантисис ис литургикас апориас, Атина 1967, 1, 196; 11, 216. Типик цркве Св. Софије у Цариграду, из IХ-Х в., напомиње такође овакав почетак Св. Лигургије. За дан обновљења храма Св. Богородице у Халкопратији, 18. децембра, казује да патријарх, са свештенством и народом, по свеноћном бденију у Св. Софији, око трећег часа полази, са песмом „Радуј се, благодатна“, у храм халкопратијски. Кад стигну у нартекс и појци заврше тропар, деца певају: „Возмите врата књази ваша“, црква се отвара и са песмом се улази у њу. Даље Типик вели: „Антифони се не узимају него одмах Трисвето, прокимен, гл. 4: Дому Твојему подобајет свјатиња…“ чита се Апостол, Еванђеље и наставља даљи ток Литургије (А. Димитријевски, Типика, Кијев 1895, 32).

[3] На архијерејској Литургији и данас архијереј врши проскомидију у ово време.

[4] Милаш, н. д. 82.

[5] Помолимо се Господу Богу…, за мир са неба, за епископа, свештенике, ђаконе, презвитиде, ђаконисе, за верни народ, за оне који су на власти, за упокојене, за верне у тамницама, за путнике и који плове на мору, итд.

[6] А. Дмитријевскиј, Евхологиа, Кијев 1901, 133, Син. библиотека бр. 1040, XII век.

[7] Трембелас, н. д. 9.

[8] Исто, 65, 67.

 

Comments are closed.