Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga III

O prozbama na maloj jekteniji pred „Iže Heruvimi“

 

PITANJE: Zašto se u maloj jekteniji pred drugom molitvom vernih („Paki i mnogaždi…“), u Liturgiji Svetog Jovana Zlatousta, navode nekolike prozbe iz velike jektenije, kad je ta molitva kratka i sveštenik je može pročitati, kao i prethodnu, dok đakon čita dve prozbe male jektenije?

 

ODGOVOR: Četiri prozbe velike jektenije, u crkvenoslovenskom savremenom Služebniku, nalaze se pred drugom molitvom vernih i u Vasilijevoj i u Liturgiji Pređeosvećenih Darova. Kako je do toga došlo izložićemo malo opširnije.

Prvobitno je Sveta Liturgija počinjala tako da su se verni sakupljali ispred zapadnih vrata hrama koja su bila zatvorena. Pošto se sveštenstvo obuče u sasudohranilištu, na zapadnoj strani hrama, uzmu Sveto Evanđelje, Apostol i potrebne sasude, onda i oni dođu zapadnim vratima. Episkop očita glasno molitvu vhoda i blagoslovi vhod, vrata se otvaraju i sveštenstvo sa vernim svečano ulaze pevajući u hram. Đakoni otpočinju kađenje oltara i cele crkve, a episkop upućuje mir svima i blagoslov, te se pristupa čitanju odeljaka iz Starog i Novog Zaveta, posle čega je sledila propoved episkopa i sveštenika. Onda su katihumeni prilazili episkopu koji ih je, uz molitvu i blagoslov, otpuštao, a tako i pokajnici pojedinih stepena.[1] U hramu su ostali verni.

Na ovakav početak Svete Liturgije upućuju kazivanja Svetog Jovana Zlatousta, Blaženog Avgustina, putopis Eterije, Liturgija osme knjige Apostolskih Ustanova, Barberinski rukopis iz VIII veka i dr.[2]

Tako je završavan prvi, didaktički deo, Liturgija oglašenih, i otpočinjao drugi, sakramentalni, Liturgija vernih, na kojoj su mogli učestvovati samo verni. Čitane su molitve i za njih, a onda je na Heruvimskoj pesmi vršena proskomidija i prenos Časnih Darova na trapezu.[3]

O ovom delu Liturgije Laodikijski sabor (oko 343. g.) svojim 19. kanonom propisuje: „Posle propovedi episkopa, moraju se najpre zasebno čitati molitve za oglašene. Kad oglašeni iziđu, neka se čita molitva za one koji se kaju; kad i ovi iziđu, pošto se ruke na njih polože, neka se čitaju za verne tri molitve, i to prva neka se čita tajno, a druga i treća naglas…“.[4] Prof. P. Trembelas pretpostavlja da je molitva koja je čitana tajno sadašnja druga molitva vernih: „Paki i mnogaždi…“. Druge dve molitve verovatno je, veli, čitao naglas đakon, ali koje bi to bile molitve do sada se nije moglo utvrditi.

Kako se vidi iz starohrišćanskog spisa „Testament Gospoda našega Isusa Hrista“, iz III veka, i Liturgije VIII knjige Apostolskih Ustanova, iz V veka, da je đakon tada čitao molitvu sa prozbama sličnim onima koje se nalaze u sadašnjoj velikoj jekteniji,[5] smatram da su takve sadržine bile i ove dve molitve propisane Laodikijskim saborom. U docnije vreme njih je zamenila velika jektenija, koja je, razvivši se iz njih, bila iste sadržine sa njima i koja je na tom mestu čitana za sve vreme dokle god je proskomidija vršena pri pevanju Heruvimske pesme. Kad je hristijanizovanjem većine naroda prestala potreba katihumenata i proskomidija prenete na početak Liturgije (IX vek), preneta je s njom i velika jektenija, posle koje su pevani antifoni, pa tek onda vršen vhod sa Evanđeljem radi njegovog čitanja. Pred Heruvikom, namesto velike jektenije, došle su dve molitve vernih sa malim jektenijama.

Razume se da taj prelaz nije izvršen najedanput, niti primljen od svih sveštenika u celoj Crkvi odmah. To nam lepo prikazuje jedan rukopis Sinajske biblioteke iz XII veka, u kome se izlaže prelazna praksa za početak Liturgije, i đakonu daje ovakvo uputstvo: „Ako je Hrizostomova Liturgija, ne govori jekteniju. Ako li je Liturgija Svetog Vasilija, govori jekteniju: U miru…, Za višnji mir…“ (tj. veliku jekteniju). A pred Heruvimskom pesmom Zlatoustove Liturgije naređuje se čitanje pune velike jektenije.[6] Otuda nije čudo što se u starim rukopisima, i grčkim i našim nalaze prozbe velike jektenije među prozbama obeju malih jektenija pred obe molitve vernih, ili samo pred drugom od njih. Tako u Diataksisu carigradskog patrijarha Filoteja Kokinosa, rukopis u manastiru Pantelejmona na Svetoj Gori br. 6297-770, XIV v., u maloj jekteniji pred prvom molitvom vernih nalaze se prozbe velike jektenije: „O svišnjem mirje“, „O mirje vsego mira“, „O svjatjem hramje sem“, sa primedbom: „Govoreći ovo, đakon gleda na jereja i kad primeti da je pročitao molitvu, odmah govori „Premudrost!“. A jerej: „Jako tebje podobajet…“.“ U maloj jekteniji pred drugom molitvom vernih nalaze se prozbe vel. jektenije: „O svjatjej obitelji sej“, „O blagorastvoreniji“, „O plavajuščih“, „O izbavitisja nam“. I opet primedba: „A ovo govoreći gleda na jereja i kad primeti da je završio molitvu, do koje (prozbe) stigne, odmah govori: „Premudrost!“. A jerej uzglas: „Jako da pod deržavoju“.“[7] Isto se kazuje i u rukopisu Narodne biblioteke u Atini br. 754 iz XVII v., sa napomenom da na Arhijerejskoj Liturgiji đakon na amvonu govori navedene prozbe velike jektenije i pred prvom i pred drugom molitvom vernih, pri čemu jedan od đakona u oltaru, čim primeti da je arhijerej pročitao molitvu, daje znak đakonu na amvonu da odmah kaže: „Premudrost!“.[8]

Slično nalazimo u Dečanskom pergamentnom Služabniku br. 119, XIV v., u kome se prozbe velike jektenije navode kao i u Diataksisu patrijarha Filoteja i pred prvom i pred drugom molitvom vernih, sa istom primedbom pred prvom molitvom: „Sija že glagolje diakon, zrit ka ijereju. Jegda razumejet jako savršil jest molitvu, abije glagoljet: Zastupi, spasi…“ (l. 14. a). A pred drugom: „Sija glagolje, zrit (diakon) ka ijereju da jegda razumejet jego savršivša molitvu, ideže prilučit se abije glagoljet: Premudrost! Ijerej vazglasno: Jako da pod državoju…“ (l. 14. a). Isto se tako kazuje u Služabniku Božidara Vukovića, štampanom 1519. g., kao i u Služabniku štampanom 1554. g. Takođe u rukopisu Muzeja SPC u Beogradu br. 214, XVI v.

U Služebniku Petra Mogile iz 1639. g. nalaze se iste prozbe velike jektenije ispred prve kao i ispred druge molitve vernih, sa primedbom da ove prozbe sveštenik ne govori kad služi bez đakona, nego samo „Paki i paki… Zastupi, spasi“, a bez primedbe da đakon prekida prozbe kad vidi da je jerej molitvu završio. Isto je tako i u Služebniku pečerskog izdanja iz 1696. g., ali i bez primedbe o služenju jereja bez đakona.

No u Služebniku moskovskog izdanja 1730. g., nalaze se četiri prozbe velike jektenije u maloj jekteniji samo pred drugom molitvom vernih: „O svišnjem mirje“, „O mirje vsego mira“, „O svjatjem hramje sem“, „O izbavitisja nam“, uz objašnjenje da ih sveštenik služeći bez đakona ne govori. Sve ovo se onda stereotipno ponavlja u svim ruskim izdanjima do danas, bez primedbe da đakon uzglašava „Premudrost!“ čim primeti da je sveštenik pročitao molitvu, a bilo bi bolje da se ta primedba navodi. No još bi bolje bilo da se prozbe velike jektenije tu sasvim izostavljaju, kao što su izostavljene u mnoštvu naših i grčkih rukopisa, kao i u savremenim grčkim Ieratikonima.

Iz svega što smo do sada izneli, mislim da je jasno da prozbama velike jektenije ovde više nije mesto i da nije od potrebe da se čitaju i kad sa sveštenikom služi đakon. No ako se već čitaju, onda đakon treba obavezno da uzglasom „Premudrost!“ prekine čitanje daljih prozbi čim primeti da je sveštenik pročitao molitvu.

 

Glasnik, jul 1991.

 


NAPOMENE:

[1] Up. 19. kan. Laodikijskog sabora, N. Milaš, Pravila Pravoslavne crkve s tumačenjima, N. Sad 1896, 11, 22.

[2] Upor. P. Trembelas, E tris liturgie, Atina 1935, 21, 22; J. Fundulis, Apantisis is liturgikas aporias, Atina 1967, 1, 196; 11, 216. Tipik crkve Sv. Sofije u Carigradu, iz IH-H v., napominje takođe ovakav početak Sv. Ligurgije. Za dan obnovljenja hrama Sv. Bogorodice u Halkopratiji, 18. decembra, kazuje da patrijarh, sa sveštenstvom i narodom, po svenoćnom bdeniju u Sv. Sofiji, oko trećeg časa polazi, sa pesmom „Raduj se, blagodatna“, u hram halkopratijski. Kad stignu u narteks i pojci završe tropar, deca pevaju: „Vozmite vrata knjazi vaša“, crkva se otvara i sa pesmom se ulazi u nju. Dalje Tipik veli: „Antifoni se ne uzimaju nego odmah Trisveto, prokimen, gl. 4: Domu Tvojemu podobajet svjatinja…“ čita se Apostol, Evanđelje i nastavlja dalji tok Liturgije (A. Dimitrijevski, Tipika, Kijev 1895, 32).

[3] Na arhijerejskoj Liturgiji i danas arhijerej vrši proskomidiju u ovo vreme.

[4] Milaš, n. d. 82.

[5] Pomolimo se Gospodu Bogu…, za mir sa neba, za episkopa, sveštenike, đakone, prezvitide, đakonise, za verni narod, za one koji su na vlasti, za upokojene, za verne u tamnicama, za putnike i koji plove na moru, itd.

[6] A. Dmitrijevskij, Evhologia, Kijev 1901, 133, Sin. biblioteka br. 1040, XII vek.

[7] Trembelas, n. d. 9.

[8] Isto, 65, 67.

 

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *