Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga III

Neki sveštenici na Liturgiji posle „Svjatij Bože“, okreću se severu uz reči: „Blagosloven grjadij…“, zatim jugu uz reči: „Blagosloven jesi…“. Da li je to pravilno?

 

PITANJE: Pošto pročitaju „Svjatij Bože“ na Liturgiji, neki sveštenici okreću se severu, prema proskomidiji, i govore: „Blagosloven gradij…“, a zatim jugu uz reči: „Blagosloven jesi na prestolje…“, ostajući pred Časnom trapezom. Drugi pak pri tome odlaze gornjem prestolu. Kako u ovom slučaju treba postupiti?

 

ODGOVOR: U našim sadašnjim služebnicima jasno stoji da na poziv đakonov: „Poveli Vladiko!“, obojica, sveštenik i đakon odlaze gornjem mestu. I sveštenik odlazeći govori: „Blagosloven grjadij vo imja Gospodnje“. Đakon: „Blagoslovi Vladiko gornjij prestol“. A sveštenik: „Blagosloven jesi na prestolje…“. Tako se isto kazuje u Arhijerejskom činovniku, tj. da na đakonov poziv arhijerej polazi uz reči „Blagosloven grjadij…“, i pošto đakon ukaže „orarem gornjeje mjesto, za svjatoju trapezoju“, arhijerej govori „Blagosloven jesi…“.

Ovako se postupalo i u starini. Rukopisni Služabnik manastira Dečana br. 123, iz XIV veka, veli da sveštenik i đakon, kad čuju da se peva „Slava i ninje“, govore i sami: „Sveti Bože, Sveti Krepki, Sveti Besmrtni pomiluj nas – trišti – tvorešte kupno i poklonjenija tri pred svetoju trapezoju. Taže glagoljet dijakon ka svešteniku: Poveli vladiko. I othodit[1] na sedalište. Glagoljet že sveštenik idij: Blagosloven gredi va ime Gospodnje. I paki dijakon: Blagoslovi vladiko višnjeje sedalište. Sveštenik že: Blagosloven jesi iže na prestolje slavi carstvija tvojego sedej vsegda ninja i prisno i va veki.“ Isti ovakav poredak iznosi i desetak drugih rukopisa ovog manastira od XIV do XVI veka, kao i oni iz Muzeja Patrijaršije u Beogradu koje sam pregledao. Pergamentni rukopis manastira Dečana br. 120, kao i srpsko-slovenski rukopis Vatikanske biblioteke br. 9,[2] odlazak gornjem mestu opisuju na isti način, samo su reči koje sveštenik pri tome govori unekoliko drugačije: „Dijakon… Poveli vladiko. Pop: Poveljenijem Gospodnjim nebesa utvrdiše se. Dijakon: Blagoslovi vladiko svetoje sedalište… Pop: Blagosloven sedej na prestolje carstvija.“

Isti takvi propisi nalaze se i u starim grčkim rukopisima koje navodi Goar u svom Evhologionu[3] i prof. Trembelas u delu „O tri liturgije“.[4] Gornji presto pominje već Jevsevije Kesarijski u svojoj Istoriji. A sedišta s jedne i druge strane njegove naziva Sveti Grigorije Bogoslov „drugim prestolima“ (devteri throni). Kod drugih stranih pisaca nazivaju se „svešteno saprestolje“ (ieron sintronon).[5] U prvo doba sveštenoslužitelji su uzlazili na saprestolje odmah na početku Liturgije, pri ulasku u hram; odatle su upućivali „mir“ narodu, a po završetku čitanja Svetog Pisma i propovedi silazili. Kad je početak Svete Ligurgije docnije unekoliko izmenjen, sveštenici su odlazili na saprestolje pred čitanjem Apostola. Silazili su da prime Evanđelje od đakona, kad ga pročita, i nastave dalji čin službe.[6] Propis u rukopisnom Diataksisu patrijarha Filoteja († 1376. g.) doslovno je jednak sa današnjim našim Služebnicima sem nešto kraće rečenice blagoslova: „Blagosloven jesi sjedjaj na prestolje carstvija tvojego vsegda…“.[7] U docnijim prepisima odredba je s više detalja: „A kad krene da uzađe na saprestolje, celiva (patrijarh) i arhijereji i jereji najpre Sv. Trapezu“. Posle dijaloga s đakonom, koji je isti sa sadašnjim, veli se: „I odmah patrijarh seda na saprestolje, a arhijereji i jereji s njegove obe strane“.[8]

Sveštenoslužitelji odlaze na saprestolje da bi odavde uputili blagoslov mira,[9] zatim da bi onde sedeli i mogli nadgledati red i pažnju s kojom verni slušaju čitanje Apostola i Evanđelja.[10] Po ugledu na sedenje u sinagogama pri čitanju Svetog Pisma, sedeli su pri tome i prvi hrišćani, ali se Crkva s time nije slagala. „Borba je rešena tako da je stajanje usvojeno pri čitanju Evanđelja, a sedenje pri ostalom“.[11] U Ruskoj i našoj Crkvi tako postupaju sveštenici i sada, tj. za vreme čitanja Apostola sede, episkop na gornjem mestu, a sveštenici na saprestolju.[12]

O odlasku sveštenoslužitelja na saprestolje i sedenje onde govori se na isti način i kod novijih liturgičkih pisaca: I. Dmitrevskog, Nikoljskog, Bulgakova, K. Kerna, Mirkovića, Fundulisa, a takođe kod starih. Sveti Simeon Solunski veli: „Potom biva uzlazak na svešteno saprestolje i sedenje (na njemu), što predstavlja sliku Isusa Hrista koji je seo s desne strane Oca“.[13] U Mističkoj teoriji, koja se pripisuje patrijarhu Germanu, veli se da sveštenoslužitelji sede na gornjem mestu „a sedenje označava da je Sin Svoje Telo, koje je nosio, i ovcu koju je uzeo na ramena – što predstavlja omofor – uzneo iznad svakog načalstva i vlasti i gospodstva gornjih sila i prineo Bogu i Ocu“.[14] Na mistički smisao ovog odlaska ukazuje i arhiep. Venijamin (objašnjenjem uzetim iz Goara): „Hristos, obećani u početku rečima proroka u antifonima, zatim pokazani svetu svečanim iznošenjem i uzdizanjem Evanđelja, i najzad u trisvetoj pesmi prepoznati od svojih ljubljenih učenika, sad se objavljuje rečima: „Blagosloven grjadij vo imja Gospodnje“ kao Zastupnik i Car koji ide da zauzme Svoje Carstvo. Zato sveštenik, a osobito arhijerej koji izobražava samog Hrista, da pokaže to zauzimanje, ili sedenje s desne strane Boga i Oca, odlazi na gornje mesto“.[15]

Pored svega toga, u nekim mestima kod nas sveštenici postupaju drukčije. Na poziv đakonov: „Poveli Vladiko!“ okreću se proskomidiji, pružaju ruke i govore: „Blagosloven grjadij…“. Onda se okreću južnoj strani i govore: „Blagosloven jesi na prestolje…“ ostajući pri tome pred Časnom trapezom i ne pomerajući se gornjem mestu. Prof. Fundulis kazuje da u Grčkoj, sem nekih episkopa u „novim oblastima“, tj. u severnim eparhijama, svuda[16] sveštenici odlaze proskomidiji uz izgovaranje navedenih reči. Za ovakvo postupanje prof. Mirković veli da „nije pravilno“, i da sveštenici koji tako čine „greše“, a prof. Fundulis kaže da je „bez smisla“.[17]

Kako je došlo do ovakve prakse? Najverovatnije objašnjenje je ono koje daje prof. Fundulis: „Za vreme turske vlasti, zbog podizanja malih hramova bez gornjeg mesta (tj. sa Časnom trapezom uza sami zid apside – E.P.) ovaj je propis (o odlaženju gornjem mestu) počeo postepeno da slabi, najzad je njegov smisao zaboravljen i ostao kao jedan propis Tipika i bez smisla odlazak proskomidiji…“[18] i u hramovima gde gornje mesto postoji. Potvrda za ovo bilo bi i ukazivanje prof. Trembelasa na činjenicu da se na takvu praksu nailazi u pojedinim rukopisima od XVI veka: „Onda odlazi katedri, tj. proskomidiji… Onda govori đakon, gledajući sv. predloženju: „Poveli…“. I opet đakon pokazuje Sv. trpezu i govori: „Blagoslovi Vladiko…“.“[19] U nekim grčkim i našim rukopisima predviđa se slučaj da se Časna trapeza nalazi uza zid apside, pa se daje uputstvo kako tada da se postupi: „Jerej že stoje sazadi svetije trapezi, ašte imat mes(to). Ašte li že ni – spredi, zre ka zapadom“.[20]

Da navedemo i srednje stanovište koje nalazimo u Pravilniku episkopa Melentija. Prema njemu, „sveštenik ukazujući obema rukama prema proskomidiji, poluglasno govori: „Blagosloven grjadi vo imja Gospodnje“, okrene se Prestolu i prolazi južnom stranom Sv. prestola ka gornjem mestu takođe poluglasno govoreći: „Blagosloven jesi na prestolje…“.[21] Isti takav stav zauzima bugarski Služebnik (Sofija 1928. g.). I po njemu sveštenik „odlazi žrtveniku“, klanja se onde uz navedene reči, a tako se isto klanja pred gornjim mestom.

U svetlu iznetih podataka, u ovoj raznoobraznosti uočava se jasno pravilnost, i saobraznost duhu istorijskog razvitka i simvolike Svete Liturgije, koja se nalazi u navedenim propisima našeg savremenog Služebnika, tj. da sveštenik i đakon treba da odlaze gornjem mestu, pri čemu sveštenik govori: „Blagosloven grjadij…“, a kad dođe do njega: „Blagosloven jesi…“; Kad pojci završe „Svjatij Bože“, đakon dolazi dverima i govori „Vonmem“ i ostalo pred čitanjem Apostola. Posle podeljivanja mira, sveštenik seda ne na gornje mesto, gde može sedeti samo episkop kad služi, nego s njegove južne strane, i diže se po pročitanju Apostola. Prof. Fundulis sa odobravanjem podvlači: „Ovaj propis drže danas potpuno pravoslavne slovenske crkve“.[22]

Na kraju neće biti suvišno reći nekoliko reči i o tome kako sveštenik treba da blagoslovi gornje mesto. Da li to biva samo izgovaranjem reči „Blagosloven jesi na prestolje…“, ili pri tome treba da načini i rukom znak krsta?

Direktnog odgovora ne nalazimo kako u propisima savremenog Služebnika tako i onih iz starine. Prema onome kako tu stvar izlaže prof. K. Kern, blagoslov sveštenikov biva samo rečima „Sveštenik blagosilja gornje mesto rečima: „Blagosloven jesi…“.“[23] Slično izlazi i iz izlaganja Nikoljskogi Bulgakova. Prema Liturgici prof. Mirkovića: „Sveštenik stojeći pred njim (gornjim prestolom) i blagosiljajući ga govori: „Blagosloven jesi…“.“[24] I kad sam ga o tome direktno pitao, rekao je da gornje mesto treba blagosloviti rukom. Smatram da je ovaj stav prof. Mirkovića pravilan. Na Liturgiji, i drugim činodejstvima, sveštenik rukom blagosilja u mnogim prilikama i predmete i lica. Tako on, uz odgovarajuće molitve, blagosilja odežde, Mali vhod, đakona pred čitanjem Evanđelja, jelo i piće na trpezi, vodu u Tajni Krštenja i u Velikom vodoosvećenju itd. Može, dakle, blagosloviti tako i gornje mesto. Jedan rukopis kod Goara ukazuje da je tako bilo i u starini. U njemu se veli da sveštenik tada „blagosiljajući govori: „Blagosloven jesi…“.“ A taj isti izraz upotrebljava i pri blagosiljanju Malog vhoda (i jerej blagosiljajući govori); đakona pred čitanje Evanđelja (a on blagosiljajući govori: „Bog molitvama“); takođe đakonova stihara (i blagosiljajući govori: „Blagosloven Bog…“). Slično je i u drugom rukopisu koji navodi Krasnoseljcev: „Sveštenik blagosiljajući njega (gornji presto) govori: „Blagosloven jesi…“.“[25]

Ono što ovde dovodi u nedoumicu to su reči blagoslova koje sveštenik tada govori: „Blagosloven jesi na prestolje slavi carstvija tvojego…“. Ali ako uzmemo u obzir da on ne blagosilja presto Božji, još manje samog Gospoda, nego gornje mesto, na koje treba da uziđe sam i sedi sa saslužiteljima, onda će nam stvar biti razumljivija. Analogiju imamo npr. sa blagosiljanjem epitrahilja, ili pojasa, uz izgovaranje sličnih reči: „Blagosloven Bog…“. Pa i u onim slučajevima gde direktno izgleda da se naš blagoslov upućuje Bogu („Blagosiljaj dušo moja Gospoda…“ Ps. 102, 103), nije tu Psalmopevac u suprotnosti sa stavom apostola Pavla da uvek viši blagosilja nižeg, a ne obratno (Jevr. 7, 7). Nego reči „blagosiljati“ treba razumeti ovde u njenom etimološkom značenju. Ovo je naime složenica nastala doslovnim prevodom sa grčkog: ev-logeo, ev-logia, što doslovno znači dobro govoriti. A dobro govoriti o nekom u stvari znači hvaliti ga, slaviti.[26] Tako, dakle, mi od Boga uvek molimo i očekujemo blagoslov, a reči: „Blagoslovi duše moja Gospoda!“ u stvari znače: Slavi dušo moja Gospoda. Zato one ne bi mogle biti smetnja za blagosiljanje gornjeg mesta.

 

Glasnik, mart 1974.

 


NAPOMENE:

[1] U rukopisu br. 129, XIV v. „othodet“.

[2] Navodno iz XII v. No kako se u jektenijama moli: „O blagovernjem i bogohranimem cari našem…“; „O arhiepiskope našem…“, ppe će biti da je iz XIV v.

[3] Venecija 1730, str. 63, 80, 154.

[4] E tris liturgie, Atina 1935, 7, 45.

[5] L. Mirković, Liturgika I, Beograd 1965, 100, 101; I. Dmitrevskij, Istoričeskoje, dogmatičeskoje i tainstvenoje izjasnjenije Božestvenoj liturgiji, S. Peterburg 1884, 164.

[6] I. Fundulis, Ano katedra, u Thriskevgiki ke ithiki enkiklopedia, Atina 1962, T. I, 1006.

[7] N. Krasnoseljcev, Materiali dlja istoriji činoposljedovanija liturgiji Sv. J. Zlatoustago, Kazanj, 1889, 54.

[8] Fundulis, n. d. 1006.

[9] Koji je u Barberinskom kodeksu (iz IH-H v.) razvijen u celu molitvu: „Vladiko Gospode Bože sila, spasi narod Tvoj i čuvaj ga u miru silom Tvog Sina, s Kojim si blagosloven u vekove vekova“ (Fundulis, n. d. 1007; Goar, n. d. 83).

[10] I. Dmitrevskij, n. d. 163.

[11] M. Skabalanovič, Tolkovij Tipikon, Kijev, 1910, II, 187. Na ovu naredbu, da se Evanđelje sluša stojeći, đakon nas i sada opominje: „Prosti (tj. stojeći) uslišim Svjatago Evangelija…“.

[12] U nekim mestima episkop i sveštenici odlaze na saprestolje i posle vhoda na Vel. večernji i Pređeosvećenoj liturgiji, upućujući odande blagoslov mira i sedeći slušaju parimije. To je pravilno i treba ga držati, jer se tako postupalo i u starini (up. Fundulis, n. d. 1007).

[13] Minj, T. 153, s. 293.

[14] Minj, T. 98, s. 409.

[15] Novaja Skrižalj, S. Peterburg 1899, 175.

[16] Kao što sam imao prilike da vidim u većini crkava, na gornjem mestu one imaju veliko Raspeće, pred kojim gori kandilo, tako da ne mogu onamo da ulaze i sede. Ali ni u katedralnoj crkvi arhiepiskopije u Atini, gde gornji presto i saprestolje postoji, nisam ni na jednoj Liturgiji video da bi episkop ili sveštenik onamo pošao i sedeo. U jednom izdanju grčkog Liturgikona određeno se propisuje odlazak proskomidiji: „Zatim kaže đakon jereju: „Poveli, Vladiko!“. I odlaze Sv. Predloženju. I jerej priklonivši glavu pred njim (predloženjem) kaže: „Blagosloven koji ide u ime Gospodnje“. Onda dolaze Sv. trapezi i đakon kaže: „Blagoslovi, Vladiko, gornji presto“, a jerej priklonivši glavu kaže: „Blagosloven jesi na prestolje…“ (Izd. monaha Modesta, Jerusalim 1956, str. 72-73). No u Ieratikonu, zvaničnog izdanja Grčke crkve, stoji kao što je i u našim Služebnicima, po pozivu đakona: „Poveli, Vladiko!“ I odlaze katedri. I jerej odlazeći govori: „Blagosloven koji ide…“ (Izd. Apostoliki diakonia, Atina 1971, str. 79), ali tako ne čine.

[17] Liturgika II, Beograd 1966, 73; Fundulis, n. d. 1007.

[18] N. d. 1007.

[19] N. d. 46.

[20] Rukop. dečanski br. 130 iz XIV v.; A. Dmitrijevskij, Evhologija, Kijev 1901, 608; Rukopis Sinajske biblioteke br. 986, XV v.

[21] Pravilnik, pomoćna bogoslužbena knjiga, Zaječar 1907, II, 62.

[22] N. d. 1007.

[23] Evharistija, Pariz 1947, 175.

[24] N. d. 73.

[25] Goar, n. d. 80; Krasnoseljcev, Materiali , Kazanj 1889, 105.

[26] Up. Miklošić, Leksikon… Vindobone 1865; P. Skok, Etimologijski rječnik, Zagreb 1971.

 

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *