Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига III

О певању „Јелици…“

 

ПИТАЊЕ: На које се све празнике на Литургији пева „Јелици во Христа крестистесја“ и зашто?

 

ОДГОВОР: Ако прелистамо велики црквенословенски Типик видећемо да се ова песма узима на два непокретна празника, на Божић и Богојављење, а од покретних: на Лазареву и Велику суботу, на Васкрс (и целе Светле седмице) и на Духове. Исти овај пропис налазимо и у Николајевићевом Типику.

Према Евергетидском, и другим старим типицима, узимана је ова песма раније и на друге велике празнике.[1] Разлог за то свакако је онај који износи Скабаланович: Што Црквени Устав сматра да Трисвето, „ма колико да је узвишена ова песма, по предању небеског порекла, унеколико је тужне и покајне садржине (због „помилуј нас“; а особито због околности свог постанка; упореди и њену учестану употребу уз Велики пост), бар за најрадоснију службу – Литургију, те је замењује песмом у част Тајне Крштења“.[2]

Током времена, ова песма је престала да се употребљава у све велике празнике, те се до данас задржала само у оне на које су у старини крштавани катихумени. Но, смисао употребе ове песме данас на Литургији није само у историјском подсећању на катихумене, нити у њој треба гледати само остатак из старине, него она има дубок значај и за садашње верне: „Што верни у те дане осећају највећу блискост према Христу, а кајањем (побожношћу) обнављају на себи печат крштења“.[3]

Напоменућемо да због истог, свечаног карактера празника Воздвижења Часног Крста, Скабаланович вели да се Трисвето ни тада не узима, него друга песма: „Кресту Твојему…“. „На Воздвижење Трисвето се такође замењује радоснијом песмом која говори о васкрсењу“.[4] То исто свакако се односи и на недељу Крстопоклону, јер се и на њеној Литургији пева „Кресту Твојему…“.

Ради лакшег памћења могли бисмо овако формулисати закључак: „Јелици во Христа крестистесја“, на Литургији, узима се само у две суботе, у две недеље и у два минејска празника. Две суботе су Лазарева и Велика; две недеље: Васкрс (и цела Светла седмица) и Духови (само први дан), два минејска празника: Божић и Богојављење. На Крстовдан (14. септ.) и у недељу Крстопоклону узима се на том месту „Кресту Твојему…“, а у свим другим случајевима, на Литургији, долази „Свјатиј Боже“, Трисвето.

 

Гласник, септембар 1974.

 


НАПОМЕНЕ:

[1] М. Скабаланович, Рождество Христово, Кијев 1916, 150.

[2] Исто.

[3] Скабаланович, н. д. Јасан нам је радосни, празнични карактер наведених празника. Једино се можемо замислити над Великом суботом, даном лежања у гробу Сина Божјег. Но кад узмемо у обзир да се на Литургији тог дана певају васкрсне стихире, свештеници скидају црне и облаче светле одежде, пева се прокимен о васкрсењу: „Воскресни Боже, суди земљи…“ постаје нам очигледан узрок радосног карактера ове службе, тј. да „богослужење Православне цркве на Велику суботу је већ навечерје празника васкрсења Христова, нарочито Литургија…“, те да на Литургији Велике суботе „вести о почетку пасхалне радости црква продужује читањем Еванђеља о јављању анђела на гробу Господа, који је јавио мироносицама да је васкрсао Господ и о јављању васкрслог Исуса“ (Л. Мирковић, Хеортологија, Београд 1961, 170).

[4] Воздвиженије Честнаго креста, Кијев 1915, 116.

 

Comments are closed.