Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga III

Kada se Carske dveri otvaraju za Mali i Veliki vhod?

 

PITANJE: Otvaranje Carskih dveri, za Mali i Veliki vhod, po crkvenoslovenskom Služebniku biva odmah po vozglasu malih jektenija pred ove činove; po Mirkovićevoj Liturgici i Nikolajevićevom Tipiku, za Mali vhod se otvaraju dveri na „Blaženi jeste“, a po Obredoslovlju Hadži Teofila Stevanovića na „Radujtesja“. Za Veliki vhod slažu se Hadži Teofilo i Nikolajevićev Tipik, te se po njima one otvaraju pošto sveštenik pročita molitvu „Niktože dostojin“ i s đakonom triput Heruvimsku pesmu, uz trokratno klanjanje. Tada, po Nikolajevićevom Tipiku, uzima đakon kadionicu i kadi, a po Obredoslovlju Hadži Teofila kadi sveštenik. Po Liturgici Mirkovićevoj, đakon otvara Carske dveri odmah po ulasku u oltar, onda uzima kadionicu i kadi, a sveštenik za to vreme čita molitvu „Niktože dostojin“.

Kad se, dakle, dveri upravo otvaraju? Da li je ovaj postupak adiaforan i prepušten volji svakog sveštenika i đakona da čine kako hoće?

 

ODGOVOR: Da upotpunimo skalu razlika u pogledu vremena otvaranja dveri za Mali i Veliki vhod, navešćemo da bugarski Služebnik o otvaranju dveri za Mali vhod veli uopšteno (i kad služi sam sveštenik i kad služi sa đakonom) da biva za vreme Blažena.[1] I Deboljski o tom vhodu kazuje uopšteno: „Za vhod se otvaraju Carska vrata…“.[2] Po S. Bulgakovu: „Za Mali vhod s Evanđeljem Carske dveri se otvaraju posle male jektenije i vozglasa „Jako blag“.“[3] Slično i prof. K. Kern: „Po završetku treće jektenije (male) otvaraju se Carska vrata radi vršenja Malog vhoda s Evanđeljem“.[4] Ep. Melentije se slaže s Hadži Teofilom o otvaranju dveri za Mali vhod.[5] Ako služi više sveštenika bez đakona, prema njemu, dveri otvara najmlađi između njih; ako služi đakon, u isto vreme otvara dveri on sa sveštenikom.[6] Arhiepiskop Venijamin i K. Nikoljski uopšte ne pominju otvaranje dveri za Mali vhod.

Arhiepiskop Venijamin nema napomene ni o otvaranju dveri za Veliki vhod. Nikoljski i Bulgakov, prema Služebniku, vele da se za taj vhod dveri otvaraju odmah po vozglasu „Jako da pod deržavoju Tvojeju…“.[7] Prof. Kern navodi poredak dejstava na Heruvimskoj pesmi, po Služebniku, ovako: 1. Otvaranje Carskih vrata, 2. Čitanje molitve „Niktože dostojin“ od strane sveštenika, 3. Za to vreme đakon kadi (a sveštenik, kad služi bez đakona, kadi po pročitanju molitve), 4. Sveštenik i đakon čitaju „Iže Heruvimi“ uz tri poklona, 5. Odlazak žrtveniku. On navodi i drukčiji poredak po grčkom Služebniku venecijanske redakcije: 1. Čitanje molitve, 2. Čitanje Heruvimske pesme, 3. Kađenje, koje vrši sveštenik, 4. Odlazak žrtveniku (n. d. 194). Takav poredak je i po Ieratikonu zvaničnog izdanja Grčke crkve, bez pomena o otvaranju dveri.[8]

U grčkim rukopisima nema pomena o otvaranju dveri za Mali vhod. Filotejev Diataksis, u rukopisu iz XIV v., veli da na Blažena, „kad pojci dođu na Slavu, jerej i đakon dolaze pred Svetu trapezu i čine zajedno poklon. Onda jerej, uzevši Sv. Evanđelje, daje ga đakonu i tako izlazeći severnom stranom vrše Mali vhod“.[9] I kod Goara u glavnom tekstu postupak je ovakav isti.[10]

Ni za Veliki vhod ne pominje se otvaranje dveri u starijim grčkim rukopisima. Tek u onim od XVI v. nalazi se uputstvo da po molitvi „Niktože dostojin“ i trokratnom klanjanju uz čitanje himne „Iže Heruvimi“, „đakon otvorivši Svete dveri, kadi krstoobrazno ikonu Hristovu i Bogorodičinu i prema narodu“.[11]

Naši pak rukopisi, i stariji i mlađi, nemaju primedbe o otvaranju dveri ni za Mali ni za Veliki vhod. Mali vhod izlažu većinom po Filotejevom Diataksisu: „Pojemim blaženam ili antifonu, jegda že pridut na Slavu pojuštei, prihodita ierej že i diakon pred s(ve)tuju trapezu i tvorita poklonjenija vakupe… Taže vazam ierej s(ve)toje ev(an)g(e)lije dast diakonu. I tako izš(a)dše ot severnije strani tvoret mali vhod“.[12]

Ni za Veliki vhod nijedan naš rukopis koji sam pregledao nema primedbe o otvaranju dveri, nego većinom po Filotejevom Diataksisu vele: „Heruviku že pevajemu vahodit diakon va s(ve)ti oltar i vazam kadilnicu sa timiamom, prišad ka iereju i vazam običnoje nad kadilom bl(ago)s(lo)venije kadit s(ve)tuju trapezu krstaobrazno okolo, s(ve)tilište vse i iereja i po tom sam stajet o levuju jego…“.[13] Takođe bez primedbe o otvaranju dveri, slično se ukazuje i u Služebniku Petra Mogile iz 1639. godine.

Objašnjenje otkud to da se primedbe o otvaranju dveri nalaze tako dockan, kao i u mnogim drugim slučajevima, pružiće nam stara praksa Crkve, kojoj ćemo se i obratiti.

Do HŠ v., veli prof. Fundulis, reč „vhod“, „vhod patrijarha“, „vhod arhijereja“, „vhod sa Evanđeljem“, „činiti vhod“ itd. upotrebljavala se samo za oznaku sadašnjeg Malog vhoda. U starini, ovaj vhod je u stvari bio svečani „ulazak naroda sa jerarhom u hram“, po izrazu Svetog Maksima Ispovednika.[14] U sasudohranilištu, koje je bilo u predvorju hrama, sveštenici su oblačili odežde i, ako je bilo određeno da se čita Evanđelje uzimali i njega, stajali pred ulaznim, zapadnim vratima hrama, po molitvi blagoslovili „vhod svetih“ (tj. vernih), i pošto se otvore vrata svi ulazili u hram.[15] U docnije vreme, ovaj svečani ulazak malo po malo nestaje, pogotovo kad je vršenje proskomidije u VIII v. preneto na početak Liturgije, i sasudohranilište iz predvorja preneto u oltar, te sveštenici ranije ulazili u hram, oblačili se i vršili proskomidiju. Tada naziv „vhod“ prelazi na prenošenje Evanđelja iz sasudohranilišta na amvon radi čitanja, i ulazak sveštenstva u oltar, gde su sedeli ili stajali za vreme čitanja Apostola i Evanđelja. Taj poredak do danas je očuvala arhijerejska Liturgija, kad arhijerej, na Malom vhodu, prvi put ulazi u oltar, odlazi na gornje mesto sa klirom i odatle prati čitanje Sv. Pisma i propovedi.

Današnji pak Veliki vhod, prenos darova iz proskomidije na presto, do V v., po rečima prof. P. Trembelasa, u Crkvi beše nepoznat.[16] Taj prenos vršen je dotle sasvim jednostavno – đakon je odabirao potrebnu količinu hleba i vina i iz proskomidije ćutke, kroz oltar, prenosio na presto.[17] Od V pak veka ovaj prenos postaje sve svečaniji, u njemu uzimaju učešća sveštenici i đakoni, kao i niži klirici, i vrši se van oltara, kroz lađu crkve. Episkop je ostajao kao pre u oltaru i primao darove. Ubrzo ovaj prenos dobija naziv vhoda, što posredno zaključujemo iz kazivanja Svetog Maksima Ispovednika, koji Mali vhod naziva „prvim vhodom“, čime svakako napominje postojanje i drugog.[18]

Razvoj jednog i drugog vhoda išao je u suprotnom pravcu; Veliki je bivao sve svečaniji, u njemu uzima učešća i vizantijski car sa svojom pratnjom, te je nadišao vhod sa Evanđeljem. Ovaj je onda dobio naziv „mali“, a onaj „veliki“. Tome je u prilog išlo i simboličko tumačenje koje je Malom vhodu pridavalo značenje Hristove pojave na Jordanu (Sofronije, German, Teodor Andidon), ili prvo javljanje Hrista svetu (Sveti Maksim Ispovednik), „javljanje Hrista svetu… kad se počeo pokazivati“ (Kavasila); najzad Njegovo vaskrsenje i vaznesenje (Sveti Simeon Solunski). A Veliki vhod je simvolizovao slavnije i važnije događaje: Njegovo delo do smrti (Sofronije); svečani ulazak u Jerusalim (Sofronije, German, Teodor Andidon, Kavasila); prenos Njegovog tela sa Golgote u grob (German); najzad Njegov slavni drugi dolazak (Sveti Simeon Solunski).[19]

Iz izloženog postaje nam jasno da u najstarijim tekstovima nema reči o otvaranju dveri za Veliki vhod, jer se u početku nije ni izlazilo izvan oltara. Docnije, kad je on počeo da se izvodi svečanije, sa izlaskom iz oltara u crkvu, tekstovi su zadugo čuvali staru praksu, bez primedaba o novom stanju i drukčijem izvođenju, pogotovo u onim tekstovima koji su izlagali arhijerejsku Liturgiju na kojoj su dveri već bile otvorene. To su, smatram, glavni razlozi što se primedbe o otvaranju dveri u grčkim rukopisima nalaze tako dockan.

Isto se može reći i za Mali vhod. Dok je on bio zajednički ulazak klira i naroda u hram, otvaranje crkvenih vrata vršili su, svakako, vratari, ostijariji, a ne viši klirici. Kad je on postao vhod samo klirika s Evanđeljem u oltar, tekstovi su ostali pri staroj praksi. Tek u novije vreme, u crkvenoslovenskim štampanim Služebnicima dolazi primedba o otvaranju dveri, za koju prof. Trembelas veli: „Veoma ozbiljna razlika je izraz: Ovde se otvaraju Sv. dveri za Mali vhod“,[20] a koje takođe nema u starijim izdanjima Služebnika, ni kod starijih pisaca, episkopa Venijamina i Nikoljskog.

Što se tiče baš momenta kada dveri za Veliki i Mali vhod treba da se otvore, videli smo da crkvenoslovenski Služebnik primedbu o tome stavlja ne određeno, nego uopšteno, odmah po vozglasu „Jako da pod deržavoju…“. Zato su pojedini pisci bili prinuđeni da joj nađu određenije mesto. Bitno je u celoj stvari, kako razložno primećuje prof. Kern, da „Mali vhod treba da se svrši do završetka trećeg antifona, tj. tako proračunato da bi na poslednje reči antifona sveštenik (ili đakon) bio gotov da proiznese reči: „Premudrost, prosti!“[21] Prema ovom principu, smatram da je najbolje postupiti po primedbi prof. Mirkovića i dveri otvoriti na „Blaženi jeste“, jer će onda sve ostalo teći ravnomerno, tj. na „Radujtesja“ uspraviti Evanđelje, na „Slava“ pokloniti se triput i uzeti ga, odnosno predati đakonu, obići Časnu trapezu do proskomidije, a na „I ninje“ izaći iz oltara i doći do Carskih dveri. Na Liturgiji koja počinje večernjem, i Pređeosvećenoj kad je propisano čitanje Evanđelja, dveri se otvaraju kao i obično na Velikoj večernji, tj . kad se počne pevati „Slava“ na „Gospodi vozvah“, a izlazi iz oltara na „I ninje“.

Što se tiče Velikog vhoda, ako služi sveštenik sa đakonom, takođe smatram da je poredak opisan u Liturgici prof. Mirkovića najbolji, tj. da đakon, po ulasku u oltar, otvara sa sveštenikom dveri (pri čemu se malo poklone vernim). Potom đakon uzima kadionicu i na blagoslov sveštenika počinje kađenje. Sveštenik za to vreme čita molitvu „Niktože dostojin“. Kad đakon završi kađenje a sveštenik molitvu, obojica pred Časnom trapezom čitaju triput Heruvimsku pesmu. Sveštenik, s podignutim rukama, obično čita do „Jako da carja“, a đakon „Jako da carja“, i pritom se po jedanput klanjaju; onda celivaju položeni na antimins krst, antimins i trapezu i odlaze u proskomidiju.

Kad služi sam sveštenik bez đakona, po pročitanju molitve „Niktože dostojin“, on treba da otvori dveri, uzme kadionicu i okadi sve po redu, ostavi kadionicu pa pročita Heruvimsku pesmu triput, uz po jedan poklon, onda celiva krst, antimins i presto pa odlazi u proskomidiju.

Kad je već reč o Malom vhodu, da kažemo nešto i o tome kako treba nositi Sveto Evanđelje na vhodu. Kod nas je uobičajeno da ga bilo đakon, bilo sveštenik nosi uzdignuto do visine čela. Bulgakov pak, pozivajući se na Tipik veli da „sveštenik, kad služi bez đakona, treba da nosi Evanđelje „pri svojim prsima“, tj. prislonivši ga uz grudi (Ustav 2. gl.), upravo na način kako mu se naređuje da ga iznosi radi celivanja na jutrenji. „Samo sobom je razumljivo“ – veli on dalje – „da pri činjenju krsta s Evanđeljem pri vhodu treba da ga uzdigne s obe ruke“.[22] Isto tako, treba da nosi Evanđelje i đakon „u rukama, prislonivši ga uz grudi, a pridržava ga samo levom rukom pri vozglasu „Blagoslovi Vladiko svjatij vhod“, pri čemu treba da pokazuje desnom rukom… Pri činjenju njime krsta, na uzglas „Premudrost prosti!“, treba da unekoliko podiže ruke s Evanđeljem“.[23] Gotovo istim rečim govori o načinu nošenja Evanđelja jerejem i đakonom i prof. K. Kern.[24] Od naših pisaca, da se Evanđelje nosi prislonjeno uz grudi, kazuju prof. Mirković i episkop Melentije, a takođe V. Nikolajević.[25]

Da Evanđelje treba nositi prislonjeno uz grudi veli se i u jednom grčkom rukopisu kod Goara: „I uzevši jerej svešteno Evanđelje, stavlja ga na grudi (stithi) đakonove, i izlaze“.[26] Isto tako, u jednom rukopisu kod Dmitrijevskog, iz XV-XVI v., veli se da, pred čitanje, kad od sveštenika primi Evanđelje, „držeći ga đakon na grudima, kao obično… izlazi na Sv. dveri…“.[27]

Smatram, dakle, da je ovaj način nošenja Evanđelja bolji, pogotovo što tako treba da ga iznosi sveštenik na jutrenji radi celivanja.

Takođe se kod nas, pri obilasku s Evanđeljem oko prestola, đakon i sveštenik klanjaju prestolu, o čemu govore i prof. Mirković i episkop Melentije.[28] No episkop Melentije napominje da to klanjanje treba da se „vrši olako i to samo glavom, a ne i celom polovinom gornjega tela svojega, jer bi se u ovom, protivnom slučaju morao s Jevanđeljem pokloniti, a to ne sme biti pošto ono tada (a i svagda) predstavlja Gospoda Isusa Hrista“.[29] Taj razlog, što po rečima Svetog Jovana Zlatousta, „ono što su rekli Sveti slike su (ikones) njihovih duša“, što prepodobni Nikodim Svetogorac odnosi i na Evanđelje, veleći da su „i reči Sv. Evanđelja slike (ikones) duše i srca Gospoda“,[30] zbog čega se njemu prvenstveno ukazuje poštovanje i celiva pre krsta i trapeze, treba da nas rukovodi i u ovoj prilici. Biće da je prof. Mirković ovo klanjanje naveo što se ono kod nas odomaćilo, a ne što bi liturgički bilo neophodno. Smatram da je ušlo u praksu iz navike klanjanja prestolu pri kađenju, i obilasku oko njega na vhodu večernje. No, ako je klanjanje pri kađenju propisano i pravilno, pri nošenju Evanđelja, bilo na grudima, bilo uzdignuto, niti je propisano, niti pravilno.

 

Glasnik, oktobar 1980.

 


NAPOMENE:

[1] Sofija 1928, 91, 376.

[2] Popečenije Pravoslavnoj cerkvi o spaseniji mira, S. Peterburg 1894, 236.

[3] Nastoljnaja knjiga, Harkov 1900, 809.

[4] Evharistija, Pariz 1947, 168.

[5] Pravilnik, Zaječar 1907, str. 57, 87, 108.

[6] N. d. 92, 111.

[7] Posobije, S. Peterburg 1900, 431; Nastoljnaja knjiga 797.

[8] Izd. Apostoliki diakonia, Atina 1971. i 1977, str. 86, 118.

[9] Pantelejmonovog manastira u Svetoj Gori br. 6277-770, Trembelas, E tris liturgie, Atina 1935, str. 9.

[10] Evhologion, Venecija 1730, 54.

[11] Narod. bibliot. u Atini br. 749, 752, 766, XVI v.; br. 770, 773, XVII v.; br. 763, 765, XVIII v.; Trembelas, n. d. 78.

[12] Dečanski pergamentni Služabnik br. 119, XIV v., l. 5, b. Isto je tako i u br. 120, XIV v., ali nema primedbe da se izlazi na severne dveri. U ovom rukopisu nalazi se primedba da đakon, po Malom vhodu, ušavši u oltar, „vazam kadilnicu pokadit s(ve)tuju trapezu. I prihodit ka svešteniku g(lago)lje: Pom(o)li se o mnje ka G(ospod)u o G(ospod)i č(as)nij o(t)če. Isto je tako u rukopisima br. 121, XIV v., br. 122,123, XIV-XV v.; br. 124 iz 1395. g.; br. 125, 126, 128, 132, XV v.; br. 130, XIV v.; br. 134 i 135, XVI v.; takođe u rukopisima Muzeja SPC u Beogradu br. 227, XIV v., br. 108, XV v., br. 117, 214, 215, XVI v., Božidara Vukovića iz 1554, br. 4, XVII v., br. 252, XVIII v.

[13] Dečanski Služabnici br. 119, 123, 125, 126, 129, 130, 132, 134; Muzeja SPC, br. 227, 108, 238, br. 4, 215, 117; Grujićeve zbirke br. 50 i 84, XVII v.; Bož. Vukovića iz 1519. i 1554. g.

[14] J. Fundulis, Apantisi is liturgikas aporias, Atina 1970, II, 126.

[15] Isto.

[16] Otuda ga i nema u Koitskoj liturgiji, Up. Liturgikon planon elenhos, Atina 1954, 6.

[17] E tris liturgie, 18.

[18] Fundulis, n. d. 125.

[19] Prema Fundulis, n. d. 127-128.

[20] E tris liturgie, 35. Ova primedba nalazi se i u engleskom prevodu Služebnika učinjenom prema slovenskom.

[21] N. d. 168.

[22] N. d. 809.

[23] Isto.

[24] N. d. 168, 169.

[25] Liturgika, str. 69; Pravilnik, 58; Praktični sveštenik, N. Sad 1907, I, 55.

[26] N. d. 80.

[27] Evhologia, Kijev 1901, 606. Tu nalazimo i interesantnu pojedinost da „pošto čteci postave svoje ruke jedan drugom na ramena, đakon rasprostire „vlation“ (prekrivač kojim se prekriva Evanđelje na Časnoj trapezi) preko njihovih ruku i stavlja Sv. Evanđelje“ (isto).

[28] Liturgika, 69; Pravilnik, 58, 87.

[29] N. d. 58.

[30] Pidalion, izd. Astir, Atina 1970, 319.

 

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *