Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga III

Kako uzimati Blažene na Liturgiji?

 

PITANJE: Zašto se kod nas Blažena uzimaju svagda samo od „Blaženi milostivi“, kad je i ostala Gospod izrekao u istoj prilici i kad ona čine jedinstvo u duhovnom životu vernih, jedan zlatni lanac u kome su sve karike neodvojivo povezane jedna za drugu?

Ako Tipik i ne bi određivao da se sva pevaju na Liturgiji, zar ih ne bi trebalo makar pročitati, iz poštovanja prema reči Gospodnjoj i napominjanja vernima da ih je neophodno sve dostignuti, jer inače nećemo ući u Carstvo Nebesko?

 

ODGOVOR: Biće da se zbog neumesnog i bezrazložnog skraćivanja bogosluženja, i kad se time ne postiže nikakva svrha, nikakva stvarna „ušteda“ vremena,[1] kod nas toliko uvrežio običaj da se Blažena počinju sa „Blaženi milostivi“, da i jedan tako duhovan čovek, kakav je bio episkop timočki Melentije, iznosio kao pravilo: „Blažena pevaju se ovako: U nedelju: obično uzimaju se na osam. Dakle, počinje se od „Blaženi milostivi“ i prva četiri stiha sa četiri stihire[2] pevaju se iz oktoiha“.[3]

Na nevolju nije to tako samo kod nas. Skabalanovič sa „duševnim bolom“ govori o uobičajenoj praksi Ruske crkve „da se obično tropari na Blažena ispuštaju“. A biva i da se sami stihovi Blažena čitaju umesto da se pevaju, „i to na Liturgiji“ – veli – „službi tako kratkoj i toliko sveštenoj, gde se manje nego gde bilo dozvoljavaju propusti“.[4] U Grčkoj pak crkvi obično se uzimaju i nedeljom i praznikom antifoni, upravo samo pripevi: „Molitvami Bogorodici…“, i „Spasi ni Sine Božji…“ i Tipik Carigradske crkve G. Violakija, gde se predviđa uzimanje Blažena, veli takođe da se uzimaju od „Blaženi milostivi“.[5]

U rukopisima, kako grčkim tako i slovenskim, nalazimo o Blaženima samo uopštena kazivanja: „Dok se pevaju Blažena, i kad pojci stignu na Slava, sveštenik i đakon odu pred Svetu trapezu i čine zajedno poklon…“.[6]

U rukopisu Filotejevog Ustava kijevskog mitropolita Kiprijana, iz XIV v., stoji doslovno isto: „Pjevajemim blaž(e)nam i jegda že priidut pjevci pjeti Slavu, prihodit ierej s diakonom pred s(ve)tuju trapezu i tvorjat poklon oba…“.[7] A tako je i u našim: „Pojemim blaženam ili antifonu, jegde že pridut na Slavu pojušteji, prihodita ierej že i diakon pred s(ve)tuju trapezu i tvorita poklonjenija vakupe…“.[8]

Međutim, iz propisa crkvenoslovenskog Tipika izlazi jasno da treba uzimati i ostale stihove Blaženstava. Pre svega, ima dana kad su Blažena propisana da se uzimaju na deset,[9] a nekad na dvanaest.[10] Još jasnije se to vidi iz Časoslova, u kome su na Izobraziteljni izneta sva Blaženstva, a ispred njih, kao uvod, molitva blagorazumnog razbojnika.

Pa i kad je propisano da se Blažena uzimaju na osam, nema razloga da se ne otpevaju, ili pročitaju i prethodni stihovi pre „Blaženi milostivi“. To potvrđuje i način njihove upotrebe na opelima mirjana, sveštenika i monaha. U sva tri ova čina tropari uz Blažena dolaze na osam – od „Blaženi milostivi“ – ali su ispred njih navedena, bez tropara, i prethodna četiri Blaženstva (od prvog: „Blaženi nišči duhom…“), ispred kojih se takođe navodi molitva pokajanog razbojnika.

O uzimanju sviju Blaženstava na Liturgiji kazuju gotovo svi ruski liturgičari. Tako već I. Dmitrevskij piše: „Blaženi, to su stihovi uzeti iz besede Isusa Hrista, proiznesene učenicima na Gori, u početku Njegovog služenja. Svaki od ovih stihova, sem poslednjeg koji čini produženje, počinje rečju Blaženi (Makarii), od čega je i došao njihov naziv… U njima se sadrže devet glavnih evanđelskih vrlina, koje uzvode čoveka savršenstvu duhovnog života i za čije je držanje Spasitelj obećao, pod raznim nazivima zemaljskih i nebeskih blaga, nasleđe večnoblaženog Carstva, kojeg se pre sviju novozavetnih Svetih udostojio blagorazumni razbojnik, ispovedivši osećanjem žive i snažne vere Spasitelja na krstu kao Cara i Gospoda. Zato se ona (Blaženstva) i počinju molitvom Spasitelju da nam daruje blaženstvo: „Vo carstviji Tvojem pomjani nas Gospodi“. Vrline koje nabrajaju Blaženstva ove su: 1. Duhovna niščeta, ili priznanje pred Bogom svog siromaštva u dobrim delima; 2. Plač i suze zbog greha; 3. Krotost, tj. smirenost i nezlopamćenje; 4. Glad i žeđ za pravdom, tj. želja da se primi od Boga oproštenje grehova i da budemo opravdani u Njegovim očima; 5. Milosrđe, ili čovekoljubiva sastradalnost prema bednim i nevoljnim; 6. Čistota srdačna koja se sastoji u obuzdanju i umrtvljenju rđavih pomisli i strasti…; 7. Mirotvorstvo… mirenje neprijatelja; 8. Velikodušno trpljenje muka za pravdu; 9. Sramoćenje i izgnanje za ime Hristovo“.[11] Prof. Skabalanovič, govoreći o Blaženstvima dovodi ih u vezu sa izobraziteljnim psalmima i Malim vhodom, pa kaže: „Pošto su prvi i drugi antifon izobrazili Carstvo Božje (Ps. 102, 19; 145, 10) sa starozavetne tačke gledišta, treći antifon, na kome se vrši obred koji simvoliše „vhod Svetih“ u Carstvo Nebesko, daje novozavetnu sliku toga Carstva, prirodno počinjući molitvom (blagorazumnog razbojnika – koja se ponavlja i na Velikom vhodu) o našem primanju u njega“.[12]

I prema kazivanju prot. Nikoljskog i A. Maljceva, Blažena se uzimaju sva. „Pod Blaženima“ – veli Nikoljskij – „razumeju se najpre evanđelski stihovi o blaženstvu (Mt. 5, 3-12; Tipik gl. 21) obećanom od Gospoda za razne vrline; stihovi otpočinju rečima: „Vo carstviji Tvojem…“; a zatim pod Blaženima razumeju se one crkvene pesme (tropari) koje se poju na Liturgiji posle stihova o blaženstvu…“.[13] Pominjući odlazak đakona u oltar, u vreme pevanja trećeg antifona ili Blažena, „koji počinju“ – veli A. Maljcev – „ispovešću blagorazumnog razbojnika: Vo carstviji Tvojem, pomjani nas Gospodi; Blaženi nišči duhom…“,[14] on nastavlja dalje i sva ostala Blaženstva.

S. Bulgakov navodi i naređenje Svetog sinoda o zabrani skraćivanja pri pevanju Blažena: „Određeni po Ustavu „izobraziteljni“ i „blaženi“ zabranjuje se pevati sa skraćivanjem (Ukaz Sv. sin. po duh. učeb. ved. 1889). S tim u vezi Litovska Duhovna konsistorija izdala je posebno naređenje u svojoj eparhiji da se na Liturgiji obavezno pevaju, saglasno sa Ustavom, izobraziteljni psalmi i sva blaženstva“.[15] O Blaženstvima i njihovom počinjanju molitvom blagorazumnog razbojnika, slično Nikoljskom, govori i A. Petrovskij.[16]

Kod nas, pored već navedenog episkopa Melentija, kod prof. Mirkovića i V. Nikolajevića izlaganje o Blaženstvima je uopšteno,[17] te se ne može određeno zaključiti, kao iz kazivanja ruskih pisaca, da se Blažena na Liturgiji uzimaju sva. Ali se iz toga svakako ne može ni izvesti zaključak da oni smatraju da bi pevanje ili čitanje i prva četiri Blažena, kad se ona uzimaju na osam, uz molitvu blagorazumnog razbojnika, bilo pogrešno i zabranjeno.

Zato bi bilo vreme da se kod nas obnovi uzimanje sviju stihova Blažena, s tim da se prva četiri makar pročitaju u dane kad se tropari uz stihove Blažena uzimaju na osam ili deset. Vremenski se ne bi ništa „izgubilo“, ni bogosluženje produžilo, a dobilo bi se veoma mnogo, ne samo što bi tako činili ono što je liturgički bolje i pravilnije, nego prevashodno zbog toga što je tu izneto večno evanđelsko učenje o moralu, iskazano rečima samog Gospoda, u Njegovoj Besedi na Gori, i za stihove Blaženstava se nikad neće moći reći da smo ih već čuli i da nema potrebe da ih čujemo opet i opet.[18]

 

Glasnik, januar 1981.

 


NAPOMENE:

[1] Kad se npr. ponegde pevaju stihovi „Bog Gospod“ na jutrenji svega dvaput, umesto četiri puta, kakvo se vreme tu uštedi? Tek da ne bi bilo onako kako treba.

[2] Bolje je reći tropari nego stihire, pogotovo kad se Blažena uzimaju iz pesama kanona.

[3] 3aječar 1907, II, 56.

[4] Tolkovij Tipikon, vipusk III, Kijev 1915, 15.

[5] Tipikon tis tu Hristu megalis ekklisias, izd. Saliveru, Atina, bez godine izdanja, str. 31.

[6] Psalomenon ton makarismon, ote de elthusin i psalontes is to Doksa… (Grč. Evhologion Vatoped. bibliot. br. 133 (744), XIV v. Krasnoseljcev, Materiali dlja istorii činoposljedovanija liturgii Sv. Ioana Zlat., Kazanj 1889, 50). Isto je tako u rukop. Pantelejm. man. u Sv. Gori br. 6277 (77), XIV v. (up. P. Trembelas, E tris liturgie, Atina 1935, 6). U rukop. Atinske narod. bibliot. br. 767, XVIII v. kazuje se slično: „… pevaju Blažena ili trećošestu (tritekti) Svetog. A kad pojci kažu Slava…“ (Trembelas, n. d. 35). Isto je tako i kod Goara (Evhologion, Venecija 1730, 54), koji nam daje objašnjenje grčkog izraza „tritekti“ veleći da su to „treća i šesta pesma kanona, koje se u vreme jutrenje pevaju i jednom rečju nazivaju trećošesta (tritekti). Ove dve pesme izabrane su pre drugih na pevanoj Liturgiji jer se one vrše između trećeg i šestog časa dana, ili posle službe trećeg (časa), a pre šestog“ (isto, 108). Isti razlog zašto se baš uzima III i VI pesma navodi, u svom tumačenju Liturgije, I. Dmitrevskij dodajući: „Ovo vreme dana osobito je osvećeno tajnama ikonomije (našeg spasenja) koje se u njemu izvršilo: treći silaskom Sv. Duha na apostole, šesti raspećem Spasitelja na krstu“ (n. d. 145). Arhiepiskop Venijamin iznosi druge razloge za upotrebu ovih pesama na Liturgiji: „Treća pesma sadrži molitvu Ane proročice, koja označava neplodstvo prve (starozavetne) crkve koja se sada pokazuje plodnom; a šesta pesma – pror. Jone, koji je bio slika tridnevnog pogreba i vaskrsenja Spasitelja i ujedno našega“ (Novaja Skrižalj, S. Peterburg, 1908, 180).

[7] Krasnoseljcev, n. d., 52, 53.

[8] Pergamentni Služabnik man. Dečana br. 119, XIV v. Isto u br. 120, 121, 130, XVI v.; br. 122, 123, XIV-XVI v., br. 124, iz 1395. g., br. 125, 126, 128, 132 XV v., br. 134, 135, XVI v.; takođe rukop. Muzeja SPC u Beogradu br. 227, XVI v., br. 252 XVIII v.

[9] Npr. kad u nedelju padne Sveti kome je na Blažena u Tipiku navedena pesma kanona, uzimaju se iz Oktoiha na 6 i III p. kanona na 4. Isto tako, uzimaju se na 10 Blažena nedeljom u predprazništvu i poprazništvu.

[10] Kad u nedelju padne pred-poprazništvo, a uz to i Sveti kome je navedena pesma na Blažena, uzima se iz Oktoiha na 4, predprazništva III p. (u poprazništvu redovna) na 4, i Svetoga VI p. na 4. (up. Glasnik 1975. god., str. 234).

[11] Istoričeskoje, dogmatičeskoje i tainstvenoje izjasnjenije Božestv. liturgiji, S. Peterburg 1884, 144-145.

[12] N. d. str. 17.

[13] Posobije k izučeniju Ustava Prav. cerkvi, S. Peterburg 1900, 375.

[14] Božestvennija liturgiji J. Zlat., Vas. Vel. i Grigorija Dvojeslova, slovenski i nemački tekst, Berlin 1890, 115.

[15] Nastoljnaja knjiga, Kijev 1913, 894.

[16] Bogoslovskaja enciklopedija Lopuhina, Petrograd 1901, T. II, 711.

[17] „Blaženi (Makarizmi). Ovako se zovu jevanđeoski stihovi o blaženstvima (Mt. 5, 3-12) i one pesme (obično tropari kanona) što se s tim stihovima poju” (Liturgika, Beograd 1965, I, 239, II, 1, 69); Vel. Tipik, Beograd 1971, 34.

[18] Isticanje večne važnosti reči Gospodnjih za nas svakako ne znači da bi tropari uz njih bili nevažni i nepotrebni. Ne samo da se njima proslavlja praznik, ili Sveti čiji je dan, kao i na jutrenji, nego njihovo stavljanje uz stihove Blaženstava ima za cilj još i ukazivanje da Hristovo učenje nije samo teorija nego i praksa, nije uzvišeni ili za ljudske moći nedostižni ideal, nego sasvim dostižan i ostvarljiv. Tropare iz kanona Svetih Crkva je ovde postavila kao ilustraciju da su Spasiteljevo učenje o blaženstvima Sveti ljudi od mesa i krvi, kao i mi, ostvarili u životu, te da nas tako njihovim primerom pobudi na trud oko dostizanja evanđelskih vrlina i večnog blaženstva koje one donose. U njima se sadrže devet glavnih evanđelskih vrlina, koje uzvode čoveka savršenstvu duhovnog života i za čije je držanje Spasitelj obećao, pod raznim nazivima zemaljskih i nebeskih blaga, nasleđe večnoblaženog Carstva, kojeg se pre sviju novozavetnih Svetih udostojio blagorazumni razbojnik, koji je s osećanjem žive i snažne vere u duši ispovedio Spasistelja na krstu kao Cara i Gospoda.

 

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *