Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига III

Како узимати Блажене на Литургији?

 

ПИТАЊЕ: Зашто се код нас Блажена узимају свагда само од „Блажени милостиви“, кад је и остала Господ изрекао у истој прилици и кад она чине јединство у духовном животу верних, један златни ланац у коме су све карике неодвојиво повезане једна за другу?

Ако Типик и не би одређивао да се сва певају на Литургији, зар их не би требало макар прочитати, из поштовања према речи Господњој и напомињања вернима да их је неопходно све достигнути, јер иначе нећемо ући у Царство Небеско?

 

ОДГОВОР: Биће да се због неумесног и безразложног скраћивања богослужења, и кад се тиме не постиже никаква сврха, никаква стварна „уштеда“ времена,[1] код нас толико уврежио обичај да се Блажена почињу са „Блажени милостиви“, да и један тако духован човек, какав је био епископ тимочки Мелентије, износио као правило: „Блажена певају се овако: У недељу: обично узимају се на осам. Дакле, почиње се од „Блажени милостиви“ и прва четири стиха са четири стихире[2] певају се из октоиха“.[3]

На невољу није то тако само код нас. Скабаланович са „душевним болом“ говори о уобичајеној пракси Руске цркве „да се обично тропари на Блажена испуштају“. А бива и да се сами стихови Блажена читају уместо да се певају, „и то на Литургији“ – вели – „служби тако краткој и толико свештеној, где се мање него где било дозвољавају пропусти“.[4] У Грчкој пак цркви обично се узимају и недељом и празником антифони, управо само припеви: „Молитвами Богородици…“, и „Спаси ни Сине Божји…“ и Типик Цариградске цркве Г. Виолакија, где се предвиђа узимање Блажена, вели такође да се узимају од „Блажени милостиви“.[5]

У рукописима, како грчким тако и словенским, налазимо о Блаженима само уопштена казивања: „Док се певају Блажена, и кад појци стигну на Слава, свештеник и ђакон оду пред Свету трапезу и чине заједно поклон…“.[6]

У рукопису Филотејевог Устава кијевског митрополита Кипријана, из XIV в., стоји дословно исто: „Пјевајемим блаж(е)нам и јегда же приидут пјевци пјети Славу, приходит иереј с диаконом пред с(ве)тују трапезу и творјат поклон оба…“.[7] А тако је и у нашим: „Појемим блаженам или антифону, јегде же придут на Славу појуштеји, приходита иереј же и диакон пред с(ве)тују трапезу и творита поклоњенија вакупе…“.[8]

Међутим, из прописа црквенословенског Типика излази јасно да треба узимати и остале стихове Блаженстава. Пре свега, има дана кад су Блажена прописана да се узимају на десет,[9] а некад на дванаест.[10] Још јасније се то види из Часослова, у коме су на Изобразитељни изнета сва Блаженства, а испред њих, као увод, молитва благоразумног разбојника.

Па и кад је прописано да се Блажена узимају на осам, нема разлога да се не отпевају, или прочитају и претходни стихови пре „Блажени милостиви“. То потврђује и начин њихове употребе на опелима мирјана, свештеника и монаха. У сва три ова чина тропари уз Блажена долазе на осам – од „Блажени милостиви“ – али су испред њих наведена, без тропара, и претходна четири Блаженства (од првог: „Блажени нишчи духом…“), испред којих се такође наводи молитва покајаног разбојника.

О узимању свију Блаженстава на Литургији казују готово сви руски литургичари. Тако већ И. Дмитревскиј пише: „Блажени, то су стихови узети из беседе Исуса Христа, произнесене ученицима на Гори, у почетку Његовог служења. Сваки од ових стихова, сем последњег који чини продужење, почиње речју Блажени (Макарии), од чега је и дошао њихов назив… У њима се садрже девет главних еванђелских врлина, које узводе човека савршенству духовног живота и за чије је држање Спаситељ обећао, под разним називима земаљских и небеских блага, наслеђе вечноблаженог Царства, којег се пре свију новозаветних Светих удостојио благоразумни разбојник, исповедивши осећањем живе и снажне вере Спаситеља на крсту као Цара и Господа. Зато се она (Блаженства) и почињу молитвом Спаситељу да нам дарује блаженство: „Во царствији Твојем помјани нас Господи“. Врлине које набрајају Блаженства ове су: 1. Духовна нишчета, или признање пред Богом свог сиромаштва у добрим делима; 2. Плач и сузе због греха; 3. Кротост, тј. смиреност и незлопамћење; 4. Глад и жеђ за правдом, тј. жеља да се прими од Бога опроштење грехова и да будемо оправдани у Његовим очима; 5. Милосрђе, или човекољубива састрадалност према бедним и невољним; 6. Чистота срдачна која се састоји у обуздању и умртвљењу рђавих помисли и страсти…; 7. Миротворство… мирење непријатеља; 8. Великодушно трпљење мука за правду; 9. Срамоћење и изгнање за име Христово“.[11] Проф. Скабаланович, говорећи о Блаженствима доводи их у везу са изобразитељним псалмима и Малим входом, па каже: „Пошто су први и други антифон изобразили Царство Божје (Пс. 102, 19; 145, 10) са старозаветне тачке гледишта, трећи антифон, на коме се врши обред који символише „вход Светих“ у Царство Небеско, даје новозаветну слику тога Царства, природно почињући молитвом (благоразумног разбојника – која се понавља и на Великом входу) о нашем примању у њега“.[12]

И према казивању прот. Никољског и А. Маљцева, Блажена се узимају сва. „Под Блаженима“ – вели Никољскиј – „разумеју се најпре еванђелски стихови о блаженству (Мт. 5, 3-12; Типик гл. 21) обећаном од Господа за разне врлине; стихови отпочињу речима: „Во царствији Твојем…“; а затим под Блаженима разумеју се оне црквене песме (тропари) које се поју на Литургији после стихова о блаженству…“.[13] Помињући одлазак ђакона у олтар, у време певања трећег антифона или Блажена, „који почињу“ – вели А. Маљцев – „исповешћу благоразумног разбојника: Во царствији Твојем, помјани нас Господи; Блажени нишчи духом…“,[14] он наставља даље и сва остала Блаженства.

С. Булгаков наводи и наређење Светог синода о забрани скраћивања при певању Блажена: „Одређени по Уставу „изобразитељни“ и „блажени“ забрањује се певати са скраћивањем (Указ Св. син. по дух. учеб. вед. 1889). С тим у вези Литовска Духовна консисторија издала је посебно наређење у својој епархији да се на Литургији обавезно певају, сагласно са Уставом, изобразитељни псалми и сва блаженства“.[15] О Блаженствима и њиховом почињању молитвом благоразумног разбојника, слично Никољском, говори и А. Петровскиј.[16]

Код нас, поред већ наведеног епископа Мелентија, код проф. Мирковића и В. Николајевића излагање о Блаженствима је уопштено,[17] те се не може одређено закључити, као из казивања руских писаца, да се Блажена на Литургији узимају сва. Али се из тога свакако не може ни извести закључак да они сматрају да би певање или читање и прва четири Блажена, кад се она узимају на осам, уз молитву благоразумног разбојника, било погрешно и забрањено.

Зато би било време да се код нас обнови узимање свију стихова Блажена, с тим да се прва четири макар прочитају у дане кад се тропари уз стихове Блажена узимају на осам или десет. Временски се не би ништа „изгубило“, ни богослужење продужило, а добило би се веома много, не само што би тако чинили оно што је литургички боље и правилније, него превасходно због тога што је ту изнето вечно еванђелско учење о моралу, исказано речима самог Господа, у Његовој Беседи на Гори, и за стихове Блаженстава се никад неће моћи рећи да смо их већ чули и да нема потребе да их чујемо опет и опет.[18]

 

Гласник, јануар 1981.

 


НАПОМЕНЕ:

[1] Кад се нпр. понегде певају стихови „Бог Господ“ на јутрењи свега двапут, уместо четири пута, какво се време ту уштеди? Тек да не би било онако како треба.

[2] Боље је рећи тропари него стихире, поготово кад се Блажена узимају из песама канона.

[3] 3ајечар 1907, II, 56.

[4] Толковиј Типикон, випуск III, Кијев 1915, 15.

[5] Типикон тис ту Христу мегалис екклисиас, изд. Саливеру, Атина, без године издања, стр. 31.

[6] Псаломенон тон макарисмон, оте де елтхусин и псалонтес ис то Докса… (Грч. Евхологион Ватопед. библиот. бр. 133 (744), XIV в. Красносељцев, Материали дља истории чинопосљедованија литургии Св. Иоана Злат., Казањ 1889, 50). Исто је тако у рукоп. Пантелејм. ман. у Св. Гори бр. 6277 (77), XIV в. (уп. П. Трембелас, Е трис литургие, Атина 1935, 6). У рукоп. Атинске народ. библиот. бр. 767, XVIII в. казује се слично: „… певају Блажена или трећошесту (тритекти) Светог. А кад појци кажу Слава…“ (Трембелас, н. д. 35). Исто је тако и код Гоара (Евхологион, Венеција 1730, 54), који нам даје објашњење грчког израза „тритекти“ велећи да су то „трећа и шеста песма канона, које се у време јутрење певају и једном речју називају трећошеста (тритекти). Ове две песме изабране су пре других на певаној Литургији јер се оне врше између трећег и шестог часа дана, или после службе трећег (часа), а пре шестог“ (исто, 108). Исти разлог зашто се баш узима III и VI песма наводи, у свом тумачењу Литургије, И. Дмитревскиј додајући: „Ово време дана особито је освећено тајнама икономије (нашег спасења) које се у њему извршило: трећи силаском Св. Духа на апостоле, шести распећем Спаситеља на крсту“ (н. д. 145). Архиепископ Венијамин износи друге разлоге за употребу ових песама на Литургији: „Трећа песма садржи молитву Ане пророчице, која означава неплодство прве (старозаветне) цркве која се сада показује плодном; а шеста песма – прор. Јоне, који је био слика тридневног погреба и васкрсења Спаситеља и уједно нашега“ (Новаја Скрижаљ, С. Петербург, 1908, 180).

[7] Красносељцев, н. д., 52, 53.

[8] Пергаментни Служабник ман. Дечана бр. 119, XIV в. Исто у бр. 120, 121, 130, XVI в.; бр. 122, 123, XIV-XVI в., бр. 124, из 1395. г., бр. 125, 126, 128, 132 XV в., бр. 134, 135, XVI в.; такође рукоп. Музеја СПЦ у Београду бр. 227, XVI в., бр. 252 XVIII в.

[9] Нпр. кад у недељу падне Свети коме је на Блажена у Типику наведена песма канона, узимају се из Октоиха на 6 и III п. канона на 4. Исто тако, узимају се на 10 Блажена недељом у предпразништву и попразништву.

[10] Кад у недељу падне пред-попразништво, а уз то и Свети коме је наведена песма на Блажена, узима се из Октоиха на 4, предпразништва III п. (у попразништву редовна) на 4, и Светога VI п. на 4. (уп. Гласник 1975. год., стр. 234).

[11] Историческоје, догматическоје и таинственоје изјасњеније Божеств. литургији, С. Петербург 1884, 144-145.

[12] Н. д. стр. 17.

[13] Пособије к изученију Устава Прав. церкви, С. Петербург 1900, 375.

[14] Божественнија литургији Ј. Злат., Вас. Вел. и Григорија Двојеслова, словенски и немачки текст, Берлин 1890, 115.

[15] Настољнаја књига, Кијев 1913, 894.

[16] Богословскаја енциклопедија Лопухина, Петроград 1901, Т. II, 711.

[17] „Блажени (Макаризми). Овако се зову јеванђеоски стихови о блаженствима (Мт. 5, 3-12) и оне песме (обично тропари канона) што се с тим стиховима поју” (Литургика, Београд 1965, I, 239, II, 1, 69); Вел. Типик, Београд 1971, 34.

[18] Истицање вечне важности речи Господњих за нас свакако не значи да би тропари уз њих били неважни и непотребни. Не само да се њима прославља празник, или Свети чији је дан, као и на јутрењи, него њихово стављање уз стихове Блаженстава има за циљ још и указивање да Христово учење није само теорија него и пракса, није узвишени или за људске моћи недостижни идеал, него сасвим достижан и остварљив. Тропаре из канона Светих Црква је овде поставила као илустрацију да су Спаситељево учење о блаженствима Свети људи од меса и крви, као и ми, остварили у животу, те да нас тако њиховим примером побуди на труд око достизања еванђелских врлина и вечног блаженства које оне доносе. У њима се садрже девет главних еванђелских врлина, које узводе човека савршенству духовног живота и за чије је држање Спаситељ обећао, под разним називима земаљских и небеских блага, наслеђе вечноблаженог Царства, којег се пре свију новозаветних Светих удостојио благоразумни разбојник, који је с осећањем живе и снажне вере у души исповедио Спасистеља на крсту као Цара и Господа.

 

Comments are closed.