Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига III

Чита ли се „Христос воскресе“ на почетку Литургије од Васкрса до Спасовдана?

 

ПИТАЊЕ: Пред сам почетак Литургије, свештеник и ђакон треба да читају молитву „Царју небесниј“, „Слава во вишњих Богу“ (двапут), „Господи устње моји отверзеши“ (једанпут), уз трократни мали поклон. Од Васкрса до Спасовдана чита се „Христос воскресе“, трипут, уз наведене стихове.

Шта треба читати од Спасовдана до Духова? Такође, шта на крају Литургије уместо „Видјехом свјет истиниј“, јер се поступа разно? Особито шта се узима на оба места у суботу уочи Духова?

 

ОДГОВОР: У старини, кад проскомидија није била као сада у почетку Литургије, него њен први део, предложење (протхесис), по одласку катихумена, а други, приношење (проскомиди), тј. преношење дарова из проскомидије на Часну трапезу, за време Херувимске песме, почетак Литургије вршен је изван храма, пред западним вратима. Свештенство је облачило одежде у сасудохранилишту, које је било у предворју храма, долазило пред његова затворена западна врата, где су читали молитву входа[1] и благословивши „вход светих“, тј. верних, па пошто вратари отворе врата, свечано улазили, са епископом на челу, у храм. Иза њих су улазили верни.[2]

Кад је у VIII в. проскомидија пренета на почетак Литургије, онда се, поготово у мањим местима где је био само један свештеник и ђакон, који су морали доћи раније, ући у храм, обући одежде у сасудохранилишту које је из паперте пренето онамо, престало са свечаним, заједничким уласком у храм, и свечаност пренета на вход с преношењем Еванђеља из ризнице на амвон ради његовог читања, доцније назван Мали.[3] И у то време биће да је читана, на почетку Литургије, молитва, можда она која се налази у грчком рукопису Народне библиотеке у Атини бр. 662, ХII-ХIII в., за коју се вели да је свештеник чита тајно, пошто претходно са ђаконом учини три поклона пред Часном трапезом, према истоку: „Господе Исусе Христе Боже наш, дај нам бодрост и снагу да извршимо са страхом и пажњом ову свештену службу…“,[4] или која друга, нпр.: „В храмје стојашче славиа Твојеја…“, како уз стих 50. псалма „Господи устње моји отверзеши…“ стоји у грчком рукопису Кутлумушког манастира у Светој Гори, бр. 341, XVI-XVII века.[5]

Доцније је дошла на почетак Литургије, као и многих других чинодејстава, молитва „Царју небесниј“, упућена Светом Духу да нам помогне у нашим слабостима и заузме се „уздасима неисказаним“ за нас који се не знамо ни молити за шта треба и како треба, по речима апостола Павла (Рим. 8, 26).

Речи анђелске химне: „Слава во вишњих Богу“, према излагању Скабалановича, ушле су врло рано у Литургију, али се у Јаковљевој Литургији не налазе на почетку, него после Великог входа и Символа вере, а у Литургији VIII књ. Апостолских Установа на самом њеном крају, иза возгласа „Свјатаја свјатим“.[6] У Литургији Светог Василија и Светог Јована Златоуста ова се химна налази на њиховом почетку, где је доспела, можда, у време кад је и проскомидија пренета на почетак. У неким рукописима речи анђелске химне ту нема, него је или само „Царју небесниј“ са „Слава и ниње“, „В храмје стојашче“[7]…, или само речи псалма (50, 10) „Господи устње моји…“, без молитве и анђелске химне,[8] или молитва „Царју небесниј“ и „Господи устње моји…“.[9] Биће да је ова химна још читана на старом месту, у самој Литургији, те зато није стављена на њен почетак, а не да није уопште употребљавана. У неким се пак рукописима на почетку налазе само речи ове химне уз псаламски стих „Господи устње моји…“, без икакве молитве.[10] У Филотејевом Диатаксису XIV в. налази се, као и у садашњим Служебницима: „Царју небесниј“, „Слава во вишњих Богу“ (двапут), „Господи устње моји“ (једанпут), уз казивање о вршењу при томе три мала поклона. Овим су свештеници најпре за све молили помоћ Светог Духа, а затим опомињали и себе и верне да при молитви буду пажљиви и сабрани, и обраћају се Богу само за оно што треба и на начин како треба.

Кад је молитва „Царју небесниј“ уведена у почетку Литургије, вероватно је читана свагда, јер је Дух Свети свагда у Цркви са Оцем и Сином, да нас упућује на сваку истину (Јов. 16, 13). Тек доцније, да се нагласи превасходни значај васкрсења Христовог, у времену од Васкрса до његовог оданија, уведено је читање васкрсног тропара, којим се, уместо „Царју небесниј“, почињу све службе, па и Литургија.

Још доцније замењује се „Царју небесниј“ тропаром „Вознесалсја јеси“ од Спасовдана до Духова. Но у црквеним књигама нема о томе помена, него тек, као обичај новијег времена, помиње се код појединих писаца.[11] Од руских литургичара, К. Никољски не помиње ни „Царју небесниј“, нити другу молитву, или тропар који би се уместо њега, у том периоду узимали, али помиње да се уместо „Видјехом свјет истиниј“, од Вазнесења до његовог оданија, узима тропар „Вознесалсја јеси“, а за суботу уочи Духова вели: „Уместо тропара „Видјехом свјет истиниј“ поје се обично тропар за покојне, „Глубиноју мудрости“.“[12] Сергије Булгаков вели да се „Царју небесниј“, „као молитва Светом Духу, чији долазак Црква још очекује, очекује у те дане“, не узима у почетку црквених служби, па ни Литургије. По угледу на период од Васкрса до његовог оданија, у ово време, уместо „Видјехом свјет истиниј“ „по примљеној пракси“, узима се тропар „Вознесалсја јеси“.[13] За суботу пак уочи Духова Булгаков каже: „Једни певају „Видјехом свјет истиниј“, други „Глубиноју мудрости“, трећи не поју ништа“.[14] Али шта се узима на почетку Литургије, не помиње ни он.

Овако исто, само о узимању тропара „Вознесалсја јеси“ уместо „Видјехом свјет…“, говоре код нас: проф. др Лазар Мирковић, В. Николајевић и Ј. Живковић.[15] Код Грка се такође пева „Вознесалсја јеси“ уместо „Видјехом свјет истиниј“ од Вазнесења до његовог оданија,[16] а у суботу уочи Педесетнице – „Глубиноју мудрости“,[17] док о „Царју небесниј“, на почетку Литургије, или о његовој замени нема ни речи. Све овако говори и Типик Велике цариградске цркве Г. Виолаки-а.[18]

Ако код Руса нема помена шта се узима у почетку Литургије од Вазнесења до Педесетнице (код Грка ни од Томине недеље до оданија Пасхе), у бугарском Служебнику казује се и о томе: „Од Томине недеље до Вазнесења чита се „Христос воскресе“ (три пута), „Слава во вишњих Богу“ (три пута) и „Господи устње моји отверзеши“ (два пута). Од Вазнесења до Педесетнице чита се само: „Слава во вишњих Богу“ (три пута) и „Господи устње моји отверзеши“ (два пута).“ Али се у њему не говори да ли се на крају узима „Видјехом свјет истиниј“, или шта друго, нити се казује штогод о суботи уочи Педесетнице.[19]

Код нас, питањем шта се узима у почетку Литургије уместо „Царју небесниј“, од Вазнесења до Духова, писали су Лазар Богдановић,[20] Ј. X. Видојковић,[21] Радован Димитријевић,[22] Теофило X. Стевановић,[23] велећи да се на Спасовдан па све до Педесетнице чита „Вознесалсја јеси“.[24]

Ако узмемо у обзир све до сада изнето и обратимо пажњу на речи Господње: „Добро је за вас да ја одем, јер ако не одем Утешитељ неће доћи к вама. А ако одем послаћу га к вама“ (Јн. 16, 7), видећемо да садржина тропара „Вознесалсја јеси“ говори баш о томе – да се Спаситељ вазнео на небо и жалост ученика због растанка претворио у радост обећањем да ће им послати Духа Светога који ће доћи и „остати“ с њима (Јн. 14, 17). Из тога онда можемо лако увидети да овај тропар најбоље одговара да се узима у суботу уочи Педесетнице, уместо „Видјехом свјет истиниј“, а такође на почетку Литургије уместо „Царју небесниј“, као наша молитва Спаситељу већ вазнетом на небо, да нам по свом обећању пошаље Светог Духа, да буде с нама свагда и „да радост наша буде потпуна“ (Јн. 14, 16; 16, 24).

Да овакав закључак није без основа, указаћемо на чињеницу да се стихира „Видјехом свјет истиниј“ на том месту Литургије не налази из давнине, јер је нема у грчким рукописима, па ни нашим, пре XVI века. У раније време, свештеник је после речи „Спаси Боже људи твоја…“, као и сада, кадио трипут Свете дарове, говорећи гласно: „Вознесисја на небеса Боже…“, речи што их сада говори тајно, а које помињу вазнесење Спаситељево.[25] То што је оданије Вазнесења већ прошло, не може бити разлог да се његов тропар, „Вознесалсја јеси“, тада не би могао узети, кад ће се, као што рекосмо, и на Литургији тога дана, на истом месту тајно прочитати: „Вознесисја на небеса Боже…“ и кад ће се нпр. пред само Христово страдање, на Литургији Великог четвртка, говорити васкрсне песме: „Воскресеније Христово видјевше“, „Во гробје плотски…“, „Свјетисја, свјетисја…“, а такође духовске: „Царју небесниј“, „Видјехом свјет истиниј“. Не видим озбиљан разлог да се не би могао, још само тог једног дана после оданија Вазнесења, узети његов тропар на оба ова места, кад већ није спорно да се и тада говори „Вознесисја на небеса Боже…“. Поготову што су се, по казивању Јевсевија Кесаријског (око 332. год.) на празник Педесетнице (Духова) славиле заједно две успомене, Вазнесења Христовог и Силаска Св. Духа на апостоле. По Хетеријином излагању (око 380. године) тако је било све до IV века. (Упор. Л. Мирковић, Хеортологија, Бгд 1961, стр. 224, 230; 304.) Остатак тога празновања биће да је данашње Входноје на Духове, Педесетницу: „Вознесисја“, „Господи, силоју твојеју…“ (Ипсотхити Кирие ен ти динами су…) (Г. Виолоки Типикон, изд. М. Саливеру, Атина 1913, стр. 390.).

Што се тиче заупокојног тропара „Глубиноју мудрости“, иако се он упућује Господу, не сматрам да би баш погрешно било узети га на том месту, али очигледно да га ту може ставити само нужда да се нешто пева, како не би дошло до празнине и ћутања. Колико он ту одудара од свију других песама и молитава Литургије, па и свију заупокојних дана преко године, особито пак на почетку Литургије, мислим да није потребно ни рећи ни подвући.

Дакле, од Вазнесења до Силаска Светог Духа на апостоле, па и у суботу уочи тог дана, најбоље је узети тропар „Вознесалсја јеси“, како уместо „Царју небесниј“, на почетку Литургије, тако и уместо „Видјехом свјет истиниј“, на њеном крају.

Неће бити сувишна напомена да молитву „Царју небесниј“, у почетку Литургије, треба говорити само једанпут, како се директно наводи нпр. у рускословенском Служебнику бр. 14, из XV в.: „Ц(а)рју н(е)б(ес)ниј Утјешитељу… блаже д(у)ша наша. Јединоју. Слава во вишњих Б(о)гу… дважда, Г(оспод)и устње… јединоју“.[26] У већини других грчких и наших рукописа наведена је обично цела молитва „Царју небесниј“ без ознаке „јединоју“, али се одмах наставља: Слава во вишњих Богу… дважди, и Господи устње моји… јединожди. Да се ту свакако мисли да ову молитву треба узети једанпут казују нам јасно они рукописи у којима се молитва не наводи цела, него само почетне речи с напоменом „олон“ = „цело“,[27] у нашим „до конца“.[28]

Као што је једанпут већ указано, молитва „Царју небесниј“ узима се на почетку многих чинова и молитвословља, но увек једанпут, што је и разумљиво, пошто се упућује једном лицу Свете Тројице.[29] Несугласицу је унела и примедба пред том молитвом: „И ставше вкупје пред свјатоју трапезоју, поклањајутсја трижди, в себје мољашчесја и глагољушче: Царју небесниј…“ У ствари, примедба значи да се трипут клања док се говори, „Слава во вишњих Богу“ двапут, и „Господи устње моји…“ једанпут. Само, дакле, речима „тако сам навикао“, или „тако раде сви“, може се оправдавати узимање трипут ове молитве, а не литургичким расуђивањем и стварним разлозима.

 

Гласник, мај 1981.

 


НАПОМЕНЕ:

[1] Таква једна молитва сачувана је у Барберинском рукопису Литургије Св. Јована Златоуста, из VIII в., у којој се јасно види указивање на вход целе цркве, клира и народа, у храм: „Благодатељу и Творче сваке твари, прими предстојећи збор (верних) (просиусан тин екклисиан)“ (Ј. Фундулис, Апантисис ис литургикас апориас, Атина 1970, II, 126).

[2] Фундулис, исто; уп. Гласник 1980, стр. 231.

[3] Фундулис, исто.

[4] П. Трембелас, Е трис литургие, Атина 1935, 5.

[5] A. Дмитријевскиј, Евхологија, Кијев 1901, 950.

[6] Толоковиј Типикон, Кијев 1913, II, 306. Уп. Гласник 1980, стр. 41, прим. 2.

[7] Дмитријевскиј, н. д. 822.

[8] Као у Криптофератском рукоп., Гоар, Евхологион, Венеција 1730, 86.

[9] У главном тексту код Гоара, н. д. 52. Поводом тога, у примедбама Гоар вели: „Господи, устње моји…“ Испред ове молитве, како Морелијански, тако и многа Венецијанска издања казују: „Слава во вишњих Богу и на земљи, 2 пут“, (стр. 73). А тако је и у пергаментном свитку Патмоске библиотеке из XIII в. (Дмитријевскиј, н. д. 173).

[10] Нпр. у грч. рукопису Синај. библиот. бр. 986, XV в., Дмитријевскиј, н. д. 607.

[11] Истина, у Типику иза вечерње на Вазнесење стоји да се од Вазнесења до Духова не узима ни на којој служби молитва „Царју небесниј“, али шта би уместо ње свештеник и ђакон узимали на почетку Литургије не казује се ништа.

[12] Пособије, С. Петербург 190, 648, 651.

[13] Настољнаја књига, Харков 1900, 604.

[14] Н. д. 607.

[15] Хеортологија, Београд 1961, 226; Велики Типик, Београд 1972, 210; Зборник, Београд 1958, 603.

[16] Имерологион, изд. Апостолики диакониа, Атина 1979, стр. 101: „Анелифтхис ен докси“, анти ту „Идомен то фос“.

[17] Анти ту „Идомен то фос“, „О ватхи и софиас…“ (исто, стр. 103).

[18] Изд. Саливеру 1913, г., стр. 387, 388.

[19] Софија 1928. стр. 84. И ван тог периода, кад се чита „Царју небесниј“ – по овом Служебнику „Слава во вишњих Богу“ говори се три пута, а „Господи устње моји…“ два пута. Међутим, и у старијим Служебницима (нпр. митроп. Петра Могиле из 1639.; рускословенски рукоп. Филотејевог устава бр. 14, XV в.; грч. Есфигменског ман. бр. 120, из 1602. г.; још старијем Филотејевом Диатаксису бр. 6277-770, из XIV в.; такође у нашим рукописима, као и у штампаном црквенослов. Арх. чиновнику из 1721. г. и савременом Служебнику) јасно се казује да се „Слава во вишњих Богу“ узима двапут, а „Господи устње моји…“ једанпут. Биће да је навод у бугарском Служебнику, као и у неким грчкнм издањима (уп. Еп. бачки Иринеј, Недеља Св. Педесетнице, Ујвидек 1942, стр. 288), настао према узимању ових стихова на јутрењи у почетку шестопсалмија.

[20] Весник Српске Цркве, Београд 1902, стр. 379.

[21] Гласник Православне Цркве у Краљевини Србији, 1910, 13.

[22] Питања и одговори, Београд 1929, 22.

[23] Обредославље, Београд 1895, 149.

[24] Прва тројица веле да се при томе не говори „Слава во вишњих Богу“, него само „Господи устње моји отверзеши“. Не бих се могао домислити који би то разлози говорили да се изостави стих анђелске химне, „Слава во вишњих Богу“, кад се он узима већ од Томине недеље на јутрењи!

[25] Уп. Гласник СПЦ 1979, стр. 47, прим. 17.

[26] Красносељцев, Свједјенија, Казањ 1885, 179.

[27] Есфигмен. библиот. бр. 120, из 1602. г.

[28] Збирке проф. Грујића бр. 84, из 1635. г.

[29] Уп. Гласник СПЦ 1972. г., стр. 174, прим. 7.

 

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.