Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga III

Čita li se „Hristos voskrese“ na početku Liturgije od Vaskrsa do Spasovdana?

 

PITANJE: Pred sam početak Liturgije, sveštenik i đakon treba da čitaju molitvu „Carju nebesnij“, „Slava vo višnjih Bogu“ (dvaput), „Gospodi ustnje moji otverzeši“ (jedanput), uz trokratni mali poklon. Od Vaskrsa do Spasovdana čita se „Hristos voskrese“, triput, uz navedene stihove.

Šta treba čitati od Spasovdana do Duhova? Takođe, šta na kraju Liturgije umesto „Vidjehom svjet istinij“, jer se postupa razno? Osobito šta se uzima na oba mesta u subotu uoči Duhova?

 

ODGOVOR: U starini, kad proskomidija nije bila kao sada u početku Liturgije, nego njen prvi deo, predloženje (prothesis), po odlasku katihumena, a drugi, prinošenje (proskomidi), tj. prenošenje darova iz proskomidije na Časnu trapezu, za vreme Heruvimske pesme, početak Liturgije vršen je izvan hrama, pred zapadnim vratima. Sveštenstvo je oblačilo odežde u sasudohranilištu, koje je bilo u predvorju hrama, dolazilo pred njegova zatvorena zapadna vrata, gde su čitali molitvu vhoda[1] i blagoslovivši „vhod svetih“, tj. vernih, pa pošto vratari otvore vrata, svečano ulazili, sa episkopom na čelu, u hram. Iza njih su ulazili verni.[2]

Kad je u VIII v. proskomidija preneta na početak Liturgije, onda se, pogotovo u manjim mestima gde je bio samo jedan sveštenik i đakon, koji su morali doći ranije, ući u hram, obući odežde u sasudohranilištu koje je iz paperte preneto onamo, prestalo sa svečanim, zajedničkim ulaskom u hram, i svečanost preneta na vhod s prenošenjem Evanđelja iz riznice na amvon radi njegovog čitanja, docnije nazvan Mali.[3] I u to vreme biće da je čitana, na početku Liturgije, molitva, možda ona koja se nalazi u grčkom rukopisu Narodne biblioteke u Atini br. 662, HII-HIII v., za koju se veli da je sveštenik čita tajno, pošto prethodno sa đakonom učini tri poklona pred Časnom trapezom, prema istoku: „Gospode Isuse Hriste Bože naš, daj nam bodrost i snagu da izvršimo sa strahom i pažnjom ovu sveštenu službu…“,[4] ili koja druga, npr.: „V hramje stojašče slavia Tvojeja…“, kako uz stih 50. psalma „Gospodi ustnje moji otverzeši…“ stoji u grčkom rukopisu Kutlumuškog manastira u Svetoj Gori, br. 341, XVI-XVII veka.[5]

Docnije je došla na početak Liturgije, kao i mnogih drugih činodejstava, molitva „Carju nebesnij“, upućena Svetom Duhu da nam pomogne u našim slabostima i zauzme se „uzdasima neiskazanim“ za nas koji se ne znamo ni moliti za šta treba i kako treba, po rečima apostola Pavla (Rim. 8, 26).

Reči anđelske himne: „Slava vo višnjih Bogu“, prema izlaganju Skabalanoviča, ušle su vrlo rano u Liturgiju, ali se u Jakovljevoj Liturgiji ne nalaze na početku, nego posle Velikog vhoda i Simvola vere, a u Liturgiji VIII knj. Apostolskih Ustanova na samom njenom kraju, iza vozglasa „Svjataja svjatim“.[6] U Liturgiji Svetog Vasilija i Svetog Jovana Zlatousta ova se himna nalazi na njihovom početku, gde je dospela, možda, u vreme kad je i proskomidija preneta na početak. U nekim rukopisima reči anđelske himne tu nema, nego je ili samo „Carju nebesnij“ sa „Slava i ninje“, „V hramje stojašče“[7]…, ili samo reči psalma (50, 10) „Gospodi ustnje moji…“, bez molitve i anđelske himne,[8] ili molitva „Carju nebesnij“ i „Gospodi ustnje moji…“.[9] Biće da je ova himna još čitana na starom mestu, u samoj Liturgiji, te zato nije stavljena na njen početak, a ne da nije uopšte upotrebljavana. U nekim se pak rukopisima na početku nalaze samo reči ove himne uz psalamski stih „Gospodi ustnje moji…“, bez ikakve molitve.[10] U Filotejevom Diataksisu XIV v. nalazi se, kao i u sadašnjim Služebnicima: „Carju nebesnij“, „Slava vo višnjih Bogu“ (dvaput), „Gospodi ustnje moji“ (jedanput), uz kazivanje o vršenju pri tome tri mala poklona. Ovim su sveštenici najpre za sve molili pomoć Svetog Duha, a zatim opominjali i sebe i verne da pri molitvi budu pažljivi i sabrani, i obraćaju se Bogu samo za ono što treba i na način kako treba.

Kad je molitva „Carju nebesnij“ uvedena u početku Liturgije, verovatno je čitana svagda, jer je Duh Sveti svagda u Crkvi sa Ocem i Sinom, da nas upućuje na svaku istinu (Jov. 16, 13). Tek docnije, da se naglasi prevashodni značaj vaskrsenja Hristovog, u vremenu od Vaskrsa do njegovog odanija, uvedeno je čitanje vaskrsnog tropara, kojim se, umesto „Carju nebesnij“, počinju sve službe, pa i Liturgija.

Još docnije zamenjuje se „Carju nebesnij“ troparom „Voznesalsja jesi“ od Spasovdana do Duhova. No u crkvenim knjigama nema o tome pomena, nego tek, kao običaj novijeg vremena, pominje se kod pojedinih pisaca.[11] Od ruskih liturgičara, K. Nikoljski ne pominje ni „Carju nebesnij“, niti drugu molitvu, ili tropar koji bi se umesto njega, u tom periodu uzimali, ali pominje da se umesto „Vidjehom svjet istinij“, od Vaznesenja do njegovog odanija, uzima tropar „Voznesalsja jesi“, a za subotu uoči Duhova veli: „Umesto tropara „Vidjehom svjet istinij“ poje se obično tropar za pokojne, „Glubinoju mudrosti“.“[12] Sergije Bulgakov veli da se „Carju nebesnij“, „kao molitva Svetom Duhu, čiji dolazak Crkva još očekuje, očekuje u te dane“, ne uzima u početku crkvenih službi, pa ni Liturgije. Po ugledu na period od Vaskrsa do njegovog odanija, u ovo vreme, umesto „Vidjehom svjet istinij“ „po primljenoj praksi“, uzima se tropar „Voznesalsja jesi“.[13] Za subotu pak uoči Duhova Bulgakov kaže: „Jedni pevaju „Vidjehom svjet istinij“, drugi „Glubinoju mudrosti“, treći ne poju ništa“.[14] Ali šta se uzima na početku Liturgije, ne pominje ni on.

Ovako isto, samo o uzimanju tropara „Voznesalsja jesi“ umesto „Vidjehom svjet…“, govore kod nas: prof. dr Lazar Mirković, V. Nikolajević i J. Živković.[15] Kod Grka se takođe peva „Voznesalsja jesi“ umesto „Vidjehom svjet istinij“ od Vaznesenja do njegovog odanija,[16] a u subotu uoči Pedesetnice – „Glubinoju mudrosti“,[17] dok o „Carju nebesnij“, na početku Liturgije, ili o njegovoj zameni nema ni reči. Sve ovako govori i Tipik Velike carigradske crkve G. Violaki-a.[18]

Ako kod Rusa nema pomena šta se uzima u početku Liturgije od Vaznesenja do Pedesetnice (kod Grka ni od Tomine nedelje do odanija Pashe), u bugarskom Služebniku kazuje se i o tome: „Od Tomine nedelje do Vaznesenja čita se „Hristos voskrese“ (tri puta), „Slava vo višnjih Bogu“ (tri puta) i „Gospodi ustnje moji otverzeši“ (dva puta). Od Vaznesenja do Pedesetnice čita se samo: „Slava vo višnjih Bogu“ (tri puta) i „Gospodi ustnje moji otverzeši“ (dva puta).“ Ali se u njemu ne govori da li se na kraju uzima „Vidjehom svjet istinij“, ili šta drugo, niti se kazuje štogod o suboti uoči Pedesetnice.[19]

Kod nas, pitanjem šta se uzima u početku Liturgije umesto „Carju nebesnij“, od Vaznesenja do Duhova, pisali su Lazar Bogdanović,[20] J. X. Vidojković,[21] Radovan Dimitrijević,[22] Teofilo X. Stevanović,[23] veleći da se na Spasovdan pa sve do Pedesetnice čita „Voznesalsja jesi“.[24]

Ako uzmemo u obzir sve do sada izneto i obratimo pažnju na reči Gospodnje: „Dobro je za vas da ja odem, jer ako ne odem Utešitelj neće doći k vama. A ako odem poslaću ga k vama“ (Jn. 16, 7), videćemo da sadržina tropara „Voznesalsja jesi“ govori baš o tome – da se Spasitelj vazneo na nebo i žalost učenika zbog rastanka pretvorio u radost obećanjem da će im poslati Duha Svetoga koji će doći i „ostati“ s njima (Jn. 14, 17). Iz toga onda možemo lako uvideti da ovaj tropar najbolje odgovara da se uzima u subotu uoči Pedesetnice, umesto „Vidjehom svjet istinij“, a takođe na početku Liturgije umesto „Carju nebesnij“, kao naša molitva Spasitelju već vaznetom na nebo, da nam po svom obećanju pošalje Svetog Duha, da bude s nama svagda i „da radost naša bude potpuna“ (Jn. 14, 16; 16, 24).

Da ovakav zaključak nije bez osnova, ukazaćemo na činjenicu da se stihira „Vidjehom svjet istinij“ na tom mestu Liturgije ne nalazi iz davnine, jer je nema u grčkim rukopisima, pa ni našim, pre XVI veka. U ranije vreme, sveštenik je posle reči „Spasi Bože ljudi tvoja…“, kao i sada, kadio triput Svete darove, govoreći glasno: „Voznesisja na nebesa Bože…“, reči što ih sada govori tajno, a koje pominju vaznesenje Spasiteljevo.[25] To što je odanije Vaznesenja već prošlo, ne može biti razlog da se njegov tropar, „Voznesalsja jesi“, tada ne bi mogao uzeti, kad će se, kao što rekosmo, i na Liturgiji toga dana, na istom mestu tajno pročitati: „Voznesisja na nebesa Bože…“ i kad će se npr. pred samo Hristovo stradanje, na Liturgiji Velikog četvrtka, govoriti vaskrsne pesme: „Voskresenije Hristovo vidjevše“, „Vo grobje plotski…“, „Svjetisja, svjetisja…“, a takođe duhovske: „Carju nebesnij“, „Vidjehom svjet istinij“. Ne vidim ozbiljan razlog da se ne bi mogao, još samo tog jednog dana posle odanija Vaznesenja, uzeti njegov tropar na oba ova mesta, kad već nije sporno da se i tada govori „Voznesisja na nebesa Bože…“. Pogotovu što su se, po kazivanju Jevsevija Kesarijskog (oko 332. god.) na praznik Pedesetnice (Duhova) slavile zajedno dve uspomene, Vaznesenja Hristovog i Silaska Sv. Duha na apostole. Po Heterijinom izlaganju (oko 380. godine) tako je bilo sve do IV veka. (Upor. L. Mirković, Heortologija, Bgd 1961, str. 224, 230; 304.) Ostatak toga praznovanja biće da je današnje Vhodnoje na Duhove, Pedesetnicu: „Voznesisja“, „Gospodi, siloju tvojeju…“ (Ipsothiti Kirie en ti dinami su…) (G. Violoki Tipikon, izd. M. Saliveru, Atina 1913, str. 390.).

Što se tiče zaupokojnog tropara „Glubinoju mudrosti“, iako se on upućuje Gospodu, ne smatram da bi baš pogrešno bilo uzeti ga na tom mestu, ali očigledno da ga tu može staviti samo nužda da se nešto peva, kako ne bi došlo do praznine i ćutanja. Koliko on tu odudara od sviju drugih pesama i molitava Liturgije, pa i sviju zaupokojnih dana preko godine, osobito pak na početku Liturgije, mislim da nije potrebno ni reći ni podvući.

Dakle, od Vaznesenja do Silaska Svetog Duha na apostole, pa i u subotu uoči tog dana, najbolje je uzeti tropar „Voznesalsja jesi“, kako umesto „Carju nebesnij“, na početku Liturgije, tako i umesto „Vidjehom svjet istinij“, na njenom kraju.

Neće biti suvišna napomena da molitvu „Carju nebesnij“, u početku Liturgije, treba govoriti samo jedanput, kako se direktno navodi npr. u ruskoslovenskom Služebniku br. 14, iz XV v.: „C(a)rju n(e)b(es)nij Utješitelju… blaže d(u)ša naša. Jedinoju. Slava vo višnjih B(o)gu… dvažda, G(ospod)i ustnje… jedinoju“.[26] U većini drugih grčkih i naših rukopisa navedena je obično cela molitva „Carju nebesnij“ bez oznake „jedinoju“, ali se odmah nastavlja: Slava vo višnjih Bogu… dvaždi, i Gospodi ustnje moji… jedinoždi. Da se tu svakako misli da ovu molitvu treba uzeti jedanput kazuju nam jasno oni rukopisi u kojima se molitva ne navodi cela, nego samo početne reči s napomenom „olon“ = „celo“,[27] u našim „do konca“.[28]

Kao što je jedanput već ukazano, molitva „Carju nebesnij“ uzima se na početku mnogih činova i molitvoslovlja, no uvek jedanput, što je i razumljivo, pošto se upućuje jednom licu Svete Trojice.[29] Nesuglasicu je unela i primedba pred tom molitvom: „I stavše vkupje pred svjatoju trapezoju, poklanjajutsja triždi, v sebje moljaščesja i glagoljušče: Carju nebesnij…“ U stvari, primedba znači da se triput klanja dok se govori, „Slava vo višnjih Bogu“ dvaput, i „Gospodi ustnje moji…“ jedanput. Samo, dakle, rečima „tako sam navikao“, ili „tako rade svi“, može se opravdavati uzimanje triput ove molitve, a ne liturgičkim rasuđivanjem i stvarnim razlozima.

 

Glasnik, maj 1981.

 


NAPOMENE:

[1] Takva jedna molitva sačuvana je u Barberinskom rukopisu Liturgije Sv. Jovana Zlatousta, iz VIII v., u kojoj se jasno vidi ukazivanje na vhod cele crkve, klira i naroda, u hram: „Blagodatelju i Tvorče svake tvari, primi predstojeći zbor (vernih) (prosiusan tin ekklisian)“ (J. Fundulis, Apantisis is liturgikas aporias, Atina 1970, II, 126).

[2] Fundulis, isto; up. Glasnik 1980, str. 231.

[3] Fundulis, isto.

[4] P. Trembelas, E tris liturgie, Atina 1935, 5.

[5] A. Dmitrijevskij, Evhologija, Kijev 1901, 950.

[6] Tolokovij Tipikon, Kijev 1913, II, 306. Up. Glasnik 1980, str. 41, prim. 2.

[7] Dmitrijevskij, n. d. 822.

[8] Kao u Kriptoferatskom rukop., Goar, Evhologion, Venecija 1730, 86.

[9] U glavnom tekstu kod Goara, n. d. 52. Povodom toga, u primedbama Goar veli: „Gospodi, ustnje moji…“ Ispred ove molitve, kako Morelijanski, tako i mnoga Venecijanska izdanja kazuju: „Slava vo višnjih Bogu i na zemlji, 2 put“, (str. 73). A tako je i u pergamentnom svitku Patmoske biblioteke iz XIII v. (Dmitrijevskij, n. d. 173).

[10] Npr. u grč. rukopisu Sinaj. bibliot. br. 986, XV v., Dmitrijevskij, n. d. 607.

[11] Istina, u Tipiku iza večernje na Vaznesenje stoji da se od Vaznesenja do Duhova ne uzima ni na kojoj službi molitva „Carju nebesnij“, ali šta bi umesto nje sveštenik i đakon uzimali na početku Liturgije ne kazuje se ništa.

[12] Posobije, S. Peterburg 190, 648, 651.

[13] Nastoljnaja knjiga, Harkov 1900, 604.

[14] N. d. 607.

[15] Heortologija, Beograd 1961, 226; Veliki Tipik, Beograd 1972, 210; Zbornik, Beograd 1958, 603.

[16] Imerologion, izd. Apostoliki diakonia, Atina 1979, str. 101: „Anelifthis en doksi“, anti tu „Idomen to fos“.

[17] Anti tu „Idomen to fos“, „O vathi i sofias…“ (isto, str. 103).

[18] Izd. Saliveru 1913, g., str. 387, 388.

[19] Sofija 1928. str. 84. I van tog perioda, kad se čita „Carju nebesnij“ – po ovom Služebniku „Slava vo višnjih Bogu“ govori se tri puta, a „Gospodi ustnje moji…“ dva puta. Međutim, i u starijim Služebnicima (npr. mitrop. Petra Mogile iz 1639.; ruskoslovenski rukop. Filotejevog ustava br. 14, XV v.; grč. Esfigmenskog man. br. 120, iz 1602. g.; još starijem Filotejevom Diataksisu br. 6277-770, iz XIV v.; takođe u našim rukopisima, kao i u štampanom crkvenoslov. Arh. činovniku iz 1721. g. i savremenom Služebniku) jasno se kazuje da se „Slava vo višnjih Bogu“ uzima dvaput, a „Gospodi ustnje moji…“ jedanput. Biće da je navod u bugarskom Služebniku, kao i u nekim grčknm izdanjima (up. Ep. bački Irinej, Nedelja Sv. Pedesetnice, Ujvidek 1942, str. 288), nastao prema uzimanju ovih stihova na jutrenji u početku šestopsalmija.

[20] Vesnik Srpske Crkve, Beograd 1902, str. 379.

[21] Glasnik Pravoslavne Crkve u Kraljevini Srbiji, 1910, 13.

[22] Pitanja i odgovori, Beograd 1929, 22.

[23] Obredoslavlje, Beograd 1895, 149.

[24] Prva trojica vele da se pri tome ne govori „Slava vo višnjih Bogu“, nego samo „Gospodi ustnje moji otverzeši“. Ne bih se mogao domisliti koji bi to razlozi govorili da se izostavi stih anđelske himne, „Slava vo višnjih Bogu“, kad se on uzima već od Tomine nedelje na jutrenji!

[25] Up. Glasnik SPC 1979, str. 47, prim. 17.

[26] Krasnoseljcev, Svjedjenija, Kazanj 1885, 179.

[27] Esfigmen. bibliot. br. 120, iz 1602. g.

[28] Zbirke prof. Grujića br. 84, iz 1635. g.

[29] Up. Glasnik SPC 1972. g., str. 174, prim. 7.

 

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *