Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига III

Коришћење магнетофона на Литургији уместо појања појца

 

ПИТАЊЕ: У нашим садашњим приликама кад нема појаца ни у већим местима, а поготову у селима, не би ли се могао користити магнетофон тако подешен да на траку снимљено певање неког познатог хора тачно одговара на јектеније и возгласе које ће свештеник изговарати на целој Литургији?

 

ОДГОВОР: Пре неколико година, у једном одговору на питање како да поступи свештеник при служењу Свете Литургије кад нема ко да у цркви пева Блажена, Херувику или Причастен, дотакао сам се и питања употребе магнетофона у таквој прилици. Рекао сам да би такво решење у Православној цркви било неприхватљиво, јер је свако богослужење, а поготово Света Литургија, превасходно служба живом Богу живих људи Божјих. Као што живи анђели на небу, због савршенства Божјих и Његове бесконачне доброте, имају неодољиву потребу да, одговарајући на љубав Божју, служе Богу и непрестаним славословљем прослављају Бога, такву потребу осећају и људи Божји на земљи. Та потреба била је узрок постанка култа у свим религијама на свету.

Ову страну православног богослужења (слављење Бога – латреутичку), као и друге (поучну – дидактичку, и освећујућу – сакраменталну),[1] свештенство и верни изражавају у молитвама, песмама, читању свештених текстова и богослужбеним радњама. Но Црква се не мири са механичким вршењем ових изражајних средстава богослужења без учешћа у њима човекових духовних способности, срца и ума, јер у прослављању Бога треба да учествује цело човеково биће. Како би онда Православна црква могла пристати на замену живе личности мртвом механичком направом, магнетофоном,[2] кад она од свог постанка никад није пристала на употребу у храму инструменталне музике ни у смислу помоћног средства, пратње уз вокалну, а камоли нечег самосталног, уместо песме живих људи – верника? Ма било појање верних не баш са много хармоније, али вршено искрено, ради прослављања Бога, најбоље што знају и могу, Црква ће га прихватити, јер га и Бог прихвата. Они верни који то не би схватили и који би долазили на Свету Литургију, и богослужење уопште, да би пошто-пото слушали лепо појање ма и са магнетофона, сматрам да то не би чинили ради учешћа у служењу Богу, него како би рекао Свети апостол Павле, да их „чешу по ушима“ (2 Тим. 4, 3). А такав разлог је стран Цркви Христовој.[3]

Да у овом питању Православна црква има такав став, потврђује нам и казивање Јоана Фундулиса, професора Литургике на Богословском факултету у Солуну. Одговарајући на питање: Ако храм нема доброг појца, а свештеник је стар, или болестан, зар не би требало претпоставити певању неког појца непријатног гласа слушање са траке магнетофона одговарајућих песама неког славног хора? – проф. Фундулис категорички одбија такву могућност, без обзира што су, изгледа, неки већ поклекнули пред овим искушењем. „Певање је у храму“ – вели проф. Фундулис – „једно свештено служење. Као што не можемо учествовати у вршењу Тајни преко телевизијског преноса, исто тако није нам дозвољено да заменимо појање и хваљење Бога, које врши његов народ, механичким и спољашњим средствима. Треба да се подсетимо колико се наша Црква чувала од употребе, у храмовима, музичких инструмената, којима се, на крају крајева, није смерала замена, него само пратња појања. И потпуно с правом. Јер је боље да се читају чисто и према смислу тропари, кад нема могућности да се певају, него да се уништи и та страна нашег служења Богу фабричким производом… Што се тиче грамофонских плоча,[4] добро ће бити да свештеник организује, у некој сали, скуп својих парохијана да чују лепе тропаре, уз неколико речи објашњења и поуке. Тако ће се сачувати и Свето богослужење и верни доћи у прилику да доживе естетски лепо певање и узвишени садржај свештене химнографије“.[5]

Сматрам да се овим речима проф. Фундулиса нема ништа додати, нити одузети, и да дају јасан одговор на постављено питање.

 

Гласник, септембар 1986.

 


НАПОМЕНЕ:

[1] Уп. др Лазар Мирковић, Православна литургика, Београд 1965, 9-11.

[2] Није Црква ту против магнетофона као техничке направе, која иначе може корисно послужити као помоћно средство за наставу и науку у многим приликама, него је реч о томе да се репродукцијом човековог гласа мртвом направом замени живи човек – верник.

[3] Уп. Гласник 1979, бр. 10, прим. 15, стр. 232. Употреба магнетофона у цркви не може се правдати употребом микрофона и звучника, јер се овим последњим средствима само омогућава да верни и појци, у великим храмовима, или слободном простору, чују глас служећег свештеника, да би могли учествовати у богослужењу, као што каже ап. Павле, да на његово благодарење кажу „Амин“ (1 Кор. 14, 16).

[4] Или магнетофонских трака.

[5] Апантисис ис литургикас апориас, Тхесалоники 1982, IV, 55.

 

Comments are closed.