Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga III

Korišćenje magnetofona na Liturgiji umesto pojanja pojca

 

PITANJE: U našim sadašnjim prilikama kad nema pojaca ni u većim mestima, a pogotovu u selima, ne bi li se mogao koristiti magnetofon tako podešen da na traku snimljeno pevanje nekog poznatog hora tačno odgovara na jektenije i vozglase koje će sveštenik izgovarati na celoj Liturgiji?

 

ODGOVOR: Pre nekoliko godina, u jednom odgovoru na pitanje kako da postupi sveštenik pri služenju Svete Liturgije kad nema ko da u crkvi peva Blažena, Heruviku ili Pričasten, dotakao sam se i pitanja upotrebe magnetofona u takvoj prilici. Rekao sam da bi takvo rešenje u Pravoslavnoj crkvi bilo neprihvatljivo, jer je svako bogosluženje, a pogotovo Sveta Liturgija, prevashodno služba živom Bogu živih ljudi Božjih. Kao što živi anđeli na nebu, zbog savršenstva Božjih i Njegove beskonačne dobrote, imaju neodoljivu potrebu da, odgovarajući na ljubav Božju, služe Bogu i neprestanim slavoslovljem proslavljaju Boga, takvu potrebu osećaju i ljudi Božji na zemlji. Ta potreba bila je uzrok postanka kulta u svim religijama na svetu.

Ovu stranu pravoslavnog bogosluženja (slavljenje Boga – latreutičku), kao i druge (poučnu – didaktičku, i osvećujuću – sakramentalnu),[1] sveštenstvo i verni izražavaju u molitvama, pesmama, čitanju sveštenih tekstova i bogoslužbenim radnjama. No Crkva se ne miri sa mehaničkim vršenjem ovih izražajnih sredstava bogosluženja bez učešća u njima čovekovih duhovnih sposobnosti, srca i uma, jer u proslavljanju Boga treba da učestvuje celo čovekovo biće. Kako bi onda Pravoslavna crkva mogla pristati na zamenu žive ličnosti mrtvom mehaničkom napravom, magnetofonom,[2] kad ona od svog postanka nikad nije pristala na upotrebu u hramu instrumentalne muzike ni u smislu pomoćnog sredstva, pratnje uz vokalnu, a kamoli nečeg samostalnog, umesto pesme živih ljudi – vernika? Ma bilo pojanje vernih ne baš sa mnogo harmonije, ali vršeno iskreno, radi proslavljanja Boga, najbolje što znaju i mogu, Crkva će ga prihvatiti, jer ga i Bog prihvata. Oni verni koji to ne bi shvatili i koji bi dolazili na Svetu Liturgiju, i bogosluženje uopšte, da bi pošto-poto slušali lepo pojanje ma i sa magnetofona, smatram da to ne bi činili radi učešća u služenju Bogu, nego kako bi rekao Sveti apostol Pavle, da ih „češu po ušima“ (2 Tim. 4, 3). A takav razlog je stran Crkvi Hristovoj.[3]

Da u ovom pitanju Pravoslavna crkva ima takav stav, potvrđuje nam i kazivanje Joana Fundulisa, profesora Liturgike na Bogoslovskom fakultetu u Solunu. Odgovarajući na pitanje: Ako hram nema dobrog pojca, a sveštenik je star, ili bolestan, zar ne bi trebalo pretpostaviti pevanju nekog pojca neprijatnog glasa slušanje sa trake magnetofona odgovarajućih pesama nekog slavnog hora? – prof. Fundulis kategorički odbija takvu mogućnost, bez obzira što su, izgleda, neki već pokleknuli pred ovim iskušenjem. „Pevanje je u hramu“ – veli prof. Fundulis – „jedno svešteno služenje. Kao što ne možemo učestvovati u vršenju Tajni preko televizijskog prenosa, isto tako nije nam dozvoljeno da zamenimo pojanje i hvaljenje Boga, koje vrši njegov narod, mehaničkim i spoljašnjim sredstvima. Treba da se podsetimo koliko se naša Crkva čuvala od upotrebe, u hramovima, muzičkih instrumenata, kojima se, na kraju krajeva, nije smerala zamena, nego samo pratnja pojanja. I potpuno s pravom. Jer je bolje da se čitaju čisto i prema smislu tropari, kad nema mogućnosti da se pevaju, nego da se uništi i ta strana našeg služenja Bogu fabričkim proizvodom… Što se tiče gramofonskih ploča,[4] dobro će biti da sveštenik organizuje, u nekoj sali, skup svojih parohijana da čuju lepe tropare, uz nekoliko reči objašnjenja i pouke. Tako će se sačuvati i Sveto bogosluženje i verni doći u priliku da dožive estetski lepo pevanje i uzvišeni sadržaj sveštene himnografije“.[5]

Smatram da se ovim rečima prof. Fundulisa nema ništa dodati, niti oduzeti, i da daju jasan odgovor na postavljeno pitanje.

 

Glasnik, septembar 1986.

 


NAPOMENE:

[1] Up. dr Lazar Mirković, Pravoslavna liturgika, Beograd 1965, 9-11.

[2] Nije Crkva tu protiv magnetofona kao tehničke naprave, koja inače može korisno poslužiti kao pomoćno sredstvo za nastavu i nauku u mnogim prilikama, nego je reč o tome da se reprodukcijom čovekovog glasa mrtvom napravom zameni živi čovek – vernik.

[3] Up. Glasnik 1979, br. 10, prim. 15, str. 232. Upotreba magnetofona u crkvi ne može se pravdati upotrebom mikrofona i zvučnika, jer se ovim poslednjim sredstvima samo omogućava da verni i pojci, u velikim hramovima, ili slobodnom prostoru, čuju glas služećeg sveštenika, da bi mogli učestvovati u bogosluženju, kao što kaže ap. Pavle, da na njegovo blagodarenje kažu „Amin“ (1 Kor. 14, 16).

[4] Ili magnetofonskih traka.

[5] Apantisis is liturgikas aporias, Thesaloniki 1982, IV, 55.

 

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *