Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga III

Otvaraju li se Carske dveri na početku Liturgije?

 

PITANJE: Neki sveštenici otvaraju Carske dveri na početku Liturgije, dok drugi to ne čine. Otkud ta razlika i šta je liturgički pravilnije?

 

ODGOVOR: U crkvenoslovenskom štampanom Služebniku, u primedbi po otpustu proskomidije i molitava pred početak Liturgije, čitamo da đakon izlazi na severne dveri, „jer se Carske dveri do vhoda ne otvaraju“.[1] Crkvenoslovenski pak Tipik, u 23. glavi „O otvaranju i zatvaranju zavese“, pominje i otvaranje dveri: „Treba znati da se Svete dveri nikad ne otvaraju, nego samo u početku velike večernje, kad biva bdenije i sveštenik kadi, i na svakom vhodu, tj. večernje i Liturgije, i Sveto Evanđelje; takođe se otvaraju na pokazivanje Svetih Tajni (i ostaju otvorene) sve do svršetka Božanstvene Liturgije“.[2] Nema pomena da bi trebalo otvoriti dveri na početku Liturgije. Veli se samo: „V načalje Liturgiji otverzajetsja zavjesa…“ Primedba o neotvaranju Carskih dveri do vhoda nalazi se i u prevodu Zlatoustove Liturgije počivšeg episkopa bačkog Irineja,[3] s napomenom da je nema u grčkom tekstu. U najnovijem prevodu Zlatoustove Liturgije, kao i u ranijem, dr Justina Popovića[4] nema napomene o neotvaranju dveri, ali ni o njihovom otvaranju. U Nikolajevićevom Tipiku postoji cela glava „Kad se otvaraju i zatvaraju Carske dveri“, u kojoj čitamo da se na Liturgiji Svetog Jovana Zlatousta i Svetog Vasilija Velikog Carske dveri najpre otvaraju kad se poju „Blaženi jeste“, ili na treći antifon, a zatvaraju posle pročitanog Evanđelja.[5]

Obratimo li se starijim i novijim liturgičkim piscima, videćemo da arhiepiskop Venijamin direktno ukazuje da se Carske dveri ne otvaraju na početku Liturgije, nego samo svlači zavesa, uz simvoličko objašnjenje da tako biva stoga što je Spasiteljevo rođenje bilo otkriveno anđelima, prorocima, patrijarsima, Svetoj Djevi, pravednom Josifu, pastirima i istočnim mudracima, a ne svemu narodu.[6] Kod Bulgakova i prof. Mirkovića ne veli se određeno da se dveri ne otvaraju, ali da one tada bivaju zatvorene jasno je po tome što se pominje samo svlačenje zavese.[7] Nikoljski navodi da se dveri na početku Liturgije otvaraju od Tomine nedelje do Vaznesenja, pri pevanju „Hristos voskrese“,[8] iz čega se može zaključiti da su one inače, van tog perioda, zatvorene. Takav zaključak potvrđuje i poseban odeljak u njegovoj knjizi „O otvaranju i zatvaranju Carskih vrata“, gde veli slično Nikolajeviću, da se Carske dveri otvaraju radi Malog vhoda, ostajući otvorene do iza čitanja Evanđelja.[9]

U našim starim bogoslužbenim knjigama većinom nema primedbe ni da se dveri pred početak Liturgije otvaraju, niti ne otvaraju. Ali u nekim od njih, ne samo mlađim nego i starijim, veli se da sveštenik, pošto okadi hram, na kraju proskomidije, „vhodit va s(ve)ti oltar severnimi vrati i tvorit krst pred s(ve)toju trapezoju“, pa se u nastavku objašnjava zašto ulazi na severna vrata: „Ibo s(ve)tije dveri nikogdaže otvrzajutse jave jako tačiju na vhod i ishod, i na celovanije s(ve)tago Ev(an)gelija, i na S(ve)tih Tajni i na da isplnetse usta naša“.[10]

O otvaranju dveri na početku Liturgije nema propisa ni u grčkim starim i savremenim Evhologijima. O tome se ne pominje ni kod patrijarha Filoteja, Goara, Trembelasa i Fundulisa. Štaviše, u Diataksisu patrijarha Filoteja, XIV veka, nalazimo odredbu crkvenoslovenskog Služebnika, da se dveri ne otvaraju do vhoda, u njenom početnom, još dovoljno neodređenom obliku: „Treba znati da se Svete dveri nikada ne otvaraju sem u početku vel. večernje kad jerej kadi, na svaki vhod, tj. večernje i Liturgije, na Evanđelje; takođe se otvaraju na pristupite do završetka Svete Liturgije“.[11] Po ovom Diataksisu, doslovno navodi večernju i jutrenju, pa i ovu primedbu, Goar.[12] I prof. P. Trembelas navodi jedan grčki rukopis iz XVIII v. i francuski prevod sa slovenskog, u kojima se nalazi primedba o neotvaranju dveri do Malog vhoda, kako se ona nalazi u crkvenoslovenskom štampanom Služebniku.[13] Ali praksa otvaranja dveri na početku Liturgije u Grčkoj se vrši svuda. Ova praksa postoji i u Bugarskoj, s tom razlikom što je ona kod njih i pismeno izložena: „Kad nastupi vreme da se počne Sveta Liturgija“ – veli se u Služebniku izdanom 1928. god. – „otvara Carska vrata đakon, ako služi, (str. 374), ili sveštenik (str. 84). Po „Blagosloveno Carstvo…“ sveštenik zatvara Carska vrata (str. 87)“. Kod nas samo episkop Melentije zastupa stav da sveštenik, na početku Liturgije, pošto celiva Sveto Evanđelje i presto, „okrene se i otvori Carske dveri“,[14] a po vozglasu „Blagosloveno Carstvo…“ obrne se te zatvori Carske dveri“.[15]

Kako je došlo do ove prakse? Smatram da nam za objašnjenje ovog pitanja može pomoći grčki rukopisni Evhologion manastira Kutlumuša u Svetoj Gori, br. 341, iz XVI veka. Aleksej Dmitrijevskij, u svom poznatom delu „Evhologija“, u kome ga navodi, veli da se po ovom rukopisu „proskomidija završava otpustom pri otvorenim Carskim dverima. I zatvorivši dveri (sveštenik) se okreće istoku i čini tri poklona govoreći: „Bože, milostiv budi…“ i „Gospodi, ustnje moji…“.“[16] Na ovoj liniji stoji i dečanski pergamentni Služabnik br. 121, XIV veka. U njemu se kaže da pošto celiva Časnu trapezu i blagoslovi đakona, pred početak Liturgije, „obrašt se ierej ka zapadom i gl(ago)ljet velmi: Slava ti Bože upovanije naše. Ljudije že: Slava i n(i)nja. Ierej že: H(risto)s istinij B(og) naš…“ tj. vrši otpust. Da se pri tom otvaraju dveri, iz rukopisa se ne vidi, ali se može pretpostaviti da sveštenik, okrenuvši se zapadu i govoreći glasno uvodne reči za otpust (na šta mu narod odgovara), vrši otpust pri otvorenim Carskim dverima.[17]

Od VIII veka, kad je proskomidija ispred Velikog vhoda preneta na početak Liturgije,[18] svi njeni delovi, pa i otpust – kako prema grčkim, tako i prema našim rukopisima – vrši se na isti način – tajno,[19] i na istom mestu – proskomidiji, protesisu, ili „malom oltaru“ – s(ve)ti oltar mali – kako se taj deo hrama naziva u jednom našem rukopisu.[20] Većina naših rukopisa navode direktno da taj otpust biva onde u proskomidiji. Tako u Služabniku Muzeja Srpske pravoslavne crkve u Beogradu, br. 227, iz XIV v. čitamo: „I po sem pokadiv sam ierej predloženije, tvorit i otpust tamo“.[21] Iste reči „tvorit otpust tamo“, nalaze se i u savremenim crkvenoslovenskim Služebnicima i grčkim Ieratikonima: „… vrši otpust u proskomidiji (prothesi)“.[22] A tako stoji i u grčkom rukopisu Atinske narodne biblioteke br. 6277-770, iz XIV v.: „vrši otpust onde“ (pii ke apolisin avthoti),[23] kao i u rukopisnom ruskoslovenskom Služebniku br. 124, XV v. („i tvorit otpust tamože“).[24]

Da bismo razumeli zašto propisi kutlumuškog i dečanskog rukopisa najednom uvode nešto drugo od dotadašnjih starijih, dovešćemo njihovo kazivanje u vezu s praksom otvaranja Carskih dveri na početku Velikog slavoslovlja, što se takođe vrši svuda u Grčkoj, prema Nikoljskom i u Ruskoj crkvi, takođe u Bugarskoj,[25] a ponegde i kod nas.

Kad se počela Liturgija držati u nastavku jutrenje, proskomidija je vršena za vreme čitanja kanona,[26] ili za vreme pevanja hvalitnih,[27] i završavana je ili za vreme Velikog slavoslovlja, ili još pre njega, a onda je vršen otpust, za koji Ieratikon izdanja 1977. propisuje da „pada u vreme Velikog slavoslovlja“.[28] Ubrzo potom, na kraju jutrenje, vršen je, na otvorenim Carskim dverima, otpust jutrenje. Lako je shvatljivo da se tokom vremena došlo na misao da nema potrebe vršiti dva otpusta, jedan za drugim – proskomidije tajno i jutrenje glasno – nego samo jedan, pa je, ili vršen otpust jutrenje u kome je pominjan i autor Liturgije, tj. zajednički otpust jutrenje i proskomidije, ili je otpust jutrenje izostavljan,[29] i vršen samo otpust proskomidije. Kad je Liturgija počinjala odmah po troparima iza Velikog slavoslovlja, otpust proskomidije vršen je tada, ili još ranije, kao što rekosmo, za vreme slavoslovlja. Vršen je pri otvorenim Carskim dverima, jer su one pred Veliko slavoslovlje otvarane prvobitno radi vhoda s Evanđeljem,[30] a docnije su otvarane po navici i kad se nedeljno Evanđelje počelo čitati posle osme pesme kanona, ili praznikom posle stepena, a zatim i kad na jutrenji s Velikim slavoslovljem ono uopšte nije određeno da se čita. Pa i kad Liturgija nije vršena u nastavku jutrenje (npr. posle svenoćnog bdenija), nego iza trećeg i šestog časa, po završetku časova otpust je vršen verovatno na Carskim dverima,[31] kao što se vrši i pred Liturgiju Pređeosvećenih Darova.

Na taj način došlo se do stvarnosti da su Carske dveri pred početak Liturgije na svaki način otvarane, bilo da je ona vršena u nastavku jutrenje, odmah po Velikom slavoslovlju, bilo iza časova. Posle, toga trebalo je još samo korak do zaključka da one treba da su otvorene i za vreme vozglasa „Blagosloveno Carstvo…“, da bi se tim, valjda, označilo da nam je dolaskom Spasiteljevim to Carstvo otvoreno i da smo svi pozvani da uđemo u njega.[32]

Pošto se danas svuda u Pravoslavnoj crkvi proskomidija vrši tajno, ako je naše izvođenje tačno, nema razloga da bi se samo njen otpust vršio glasno i za to otvarale Carske dveri u početku Liturgije oglašenih. Stoga, smatram da je najbolje i najpravilnije držati se pismene naredbe savremenih i starih naših Služebnika, koja određuje da se Carske dveri u to vreme ne otvaraju. Treba samo svlačiti zavesu na njima, sa simvolizmom da Spasiteljevo rođenje, Njegovo detinjstvo i život do 30. godine nije bio objavljen svima. A za otpust proskomidije propisuje da se vrši „tamo“, u „malom oltaru“, proskomidiji, pri zatvorenim Carskim dverima „ponježe carskija dveri do vhoda ne otverzajutsja“.

 

Glasnik, decembar 1979.

 


NAPOMENE:

[1] Služebnik, S. Peterburg 1905, str. 95.

[2] S. Peterburg 1877, l. 26b.

[3] Nedelja Sv. Pedesetnice, Ujvidek 1942, 288.

[4] Beograd 1978, Beograd 1922.

[5] Beograd 1971, str. 6. Nesumnjivo je ova glava pisana po ugledu na K. Nikoljskog.

[6] Novaja Skrižalj, S. Peterburg 1859, 190. Slično veli i I. Dmitrevskij: „A zato i zavesu viseću na Carskim vratima tada (po kađenju) svlače, otkrivajući tako mogućnost pobožnog gledanja prisutnnh u Sv. oltar“ (Istoričeskoje, dogmatičeskoje i tainstvennoje izjasnjenije na Liturgiju, Moskva 1856, 136). U primedbi pod tekstom tog izdanja stoji: „Kad služi jerej, po otkrivanju zavese, Carska vrata, mada ostaju još zatvorena do vhoda s Evanđeljem, no ona budući naskroz prorezana, ili rešetkasta… ne smetaju gledanju vernih u Sv. oltar i sazercavanju sveštenodejstava u njemu svršavanih“ (isto).

[7] Nastoljnaja knjiga, Harkov 1900, 794; Liturgika, Beograd 1966, II, 1,64.

[8] Posobije, S. Peterburg 1894, 385.

[9] N. d. 78.

[10] Rukopisni tipik Patr. bibliot. u Beogradu br. 130, iz 1631. g., u glavi o kađenju, l. 15b. Ovu primedbu nalazimo i u rukop. Tipiku iste bibliot. br. 20, XV-XVI v., camo umesto „nikogdaže“ stoji „kogdaže“; a takođe u Tipiku br. 114, XVI v.: „S(ve)tije bo dverce nikogda bo ne otvrzajutse razve rečnih na vhod…“.

[11] U pravilu pred „Gospodi vozvah“, Minj., P. G. T. 154, k. 752.

[12] Evhologion, Venecija 1730, str. 2.

[13] E tris liturgie, Atina 1935, 21.

[14] Pravilnik…, Zaječar 1907, II, 54.

[15] Isto, 55. Hadži Teofilo Stevanović smatra da je ovakva praksa nastala kod nas uticajem „beogradske Saborne crkve, gde se pri dolasku arhijereja na službu svagda otvaraju Carske dveri, i posle uzglasa „Blagosloveno Carstvo…“ – odmah zatvaraju“ (Poznavanje Crkve, Beograd 1895, 149).

[16] Evhologia, Kijev 1901, 950.

[17] U Služebniku Petra Mogile iz 1639. g., opisuje se ovaj momenat slično, ali se jasno veli da đakon „otverzaja velika vrata, glagoljet: Premudrost. Lik: Čestnjejšuju. Jerej: Bože uščedri ni… Lik: Slava i ninje, Gospodi blagoslovi. Jerej otpust: Hristos istinij…“ (str. 219, 220).

[18] Up. Glasnik 1974, br. 8, str. 184.

[19] U rukopisnom tumačenju Zlat. Liturgije man. Esfigmena u Sv. Gori, iz XIII v., na kraju proskomidije stoji: „Bože, Bože naš nebesnij hljeb. I po molitvi vrši otpust tajno“ (pii apolisin mistekos) (N. Krasnoseljcev, Materiali dlja istoriji činiposljedovanija liturgiji Sv. Iona Zlatoustago, Kazanj 1889, str. 14). Ovaj rukopis navodi i A. Dmitrijevskij, Evhologija, Kijev 1901, 263.

[20] Dečanski pergamentni Služabnik br. 120, XIV v.

[21] Na isti način o ovom otpustu govori se u Služabnicima iste biblioteke br. 117 i 215, oba iz XVI v., kao i u Služabniku Božidara Vukovića iz 1519. i 1554. Isto tako u rukop. Dečan. bibliot. br. 119, 120 i 130, XIV v.; br. 125, 128 i 132, XV v.; br. 129, XV-XVI v.; br. 133 i 134, XVI v. Služabnik br. 135, XVI v., veli da sveštenik „tvorit obični otpust“, l. 32a.

[22] Izd. Apostoliki Diakonia, Atina 1971, str. 70.

[23] Trembelas, n. d. 5.

[24] Krasnoseljcev, Svjedjenija 178.

[25] N. d. 77, 328; Služebnik 1928, 62, 369.

[26] Up. Mansvetov, Cerkovnij ustav, Moskva 1885, str. 93. I Jeronim Vogiatsi veli da se proskomidija vrši u to vreme, te da sveštenik „treba da prekine proskomidiju da bi pročitao molitvu „Spasi Bože ljudi tvoja…“, jer je, po njegovom mišljenju, treba da čita on, a ne đakon (I thia liturgia iti ierotelestikon tevhos, Atina 1912, 24), iako po Diataksisu patr. Filoteja: „I izišavši đakon, staje na običnom mestu i govori glasno: „Spasi Bože ljudi tvoja…“.“ (Minj, P. G. T. 154, k. 741) Isto tako Goar, n. d. 43.

[27] Ieratikon, izd. Apost. Diakonia 1977, str. 93.

[28] Str. 103.

[29] Takav postupak iznosi rukopisni Evhologion Jerusal. patr. bibliot. br. 362 (607), iz XVI v., u kome se veli da posle Vel. slavoslovlja đakon govori jekteniju, a sveštenik vozglas bez otpusta (horis apoliseos), pa je onda otpočinjala Liturgija. Po bugarskom Služebniku, završne jektenije jutrenje i njen otpust, ako će biti Liturgija, govorio je đakon ili sveštenik tiho (n. d. 62, 369).

[30] Kao što pokazuju pojedini grčki rukopisi i pevana jutrenja prema izlaganju Sv. Simeona Solunskog (Dmitrijevskij, Tipika, Kijev 1895, 89, 166, 167; Sv. Simeon Solun., Peri tis thias prosevhis, gl. 351, Minj. P. G. T. 155, k. 649).

[31] Rukopisni Evhologion Sin. bibl. br. 986, XV v., Dmitrijevskij, n. d. 606.

[32] Mora biti da je tako došlo kod Grka do osobitog simvoličkog naglašavanja da proskomidija označava rođenje Spasiteljevo i vršenje božićnjeg otpusta na njenom kraju. Zatvaranju dveri potom moglo bi se dati značenje koje Sv. Maksim Ispovednik daje njihovom zatvaranju posle čitanja Evanđelja, tj. da označava prolazak materijalnog i, posle onog strašnog razlučivanja i najstrašnijeg izbora, ulazak – koji će biti – „dostojnih u duhovni svet, tj. u ložnicu (nimfona) Hristovu“ (Minj., P. G. T. 91, k. 693).

 

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *