NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga II

Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga II

Kako se pravilno služi Čin izobraziteljne umesto Svete Liturgije?

 

PITANJE: Kako treba vršiti Čin izobraziteljne kad on, po nuždi, zamenjuje Svetu Liturgiju? Koje jektenije treba dodati tome činu u tim prilikama? Neki sveštenici ga vrše po redosledu Svete Liturgije, ali bez proskomidije, kanona evharistije i pričešća. Gde se nalazi uputstvo za služenje Izobraziteljne u toj formi?

 

ODGOVOR: O potrebi i razlozima koji su izazvali pojavu Čina izobraziteljne, kao i o njenim nazivima (objednica, izobraziteljna, „tipika“), među liturgičkim piscima ima više raznih mišljenja. Kao što je izneto u jednom ranijem odgovoru,[1] biće da je najprihvatljivije mišljenje prof. M. Skabalanoviča, po kome je čin Izobraziteljne nastao kod pustinjskih, otšelničkih monaha na Istoku.[2] Kao i svi hrišćani u to staro doba, i oni su imali živu potrebu da se što češće pričešćuju. Kako su redovno bili bez svešteničkog čina, a udaljeni od naselja i hramova, bili su prinuđeni da se sami pričešćuju ranije donetim osvećenim darovima iz koje obližnje crkve, u koju su povremeno odlazili na Liturgiju. Razume se, pričešću oni nisu pristupali prosto, bez molitvene pripreme, jer to nisu činili ni oni, ni prosti hrišćani, pristupajući svakodnevnoj hrani, a kamoli „nebeskom hlebu“, Svetom Pričešću, nego su se za to pripremali činom koji se vremenom uobličio u sadašnji čin Izobraziteljne. U najstarijim tekstovima ovaj čin ima natpis „Na pričešće“ (Is tin metalipsin). Tako u rukopisu „Časoslov po ustavu lavre Svetog oca našega Save“, u Palestini, iz VII-IV veka, čin „Na pričešće“ ima ovaj sadržaj: Evanđelske stihove blaženstava sa stihom „Pomjani nas Gospodi jegda prideši…“; „Lik nebesnij…“; Simvol vere; „Oče naš“; „Gospodi, pomiluj“ (triput); „Jedin svjat…“; „Vkusite i vidite“; psalam 33: Blagoslovlju Gospoda; molitve posle pričešća; „Budi imja Gospodnje“. Iz toga se jasno vidi da je čin „Na pričešće“ u stvari čin Izobraziteljne u njenom početnom obliku.[3] On još nema izobraziteljnih psalama, ni himne „Jedinorodnij Sine“, ni kondaka.[4]

U opštežiteljnim manastirima potrebe za samopričešćivanjem monaha nije bilo, jer su u vreme Svetog Pahomija dolazili sveštenici iz okolnih naselja i služili Svetu Liturgiju, a docnije su već pojedini monasi primali sveštenički čin za vršenje Liturgije u manastiru. Ali se Izobraziteljna i tu vršila, izgubivši najpre naziv „Na pričešće“, kao i molitvu pred pričešće i stih „Vkusite i vidite“. Tada dobija naziv „Obednica“, jer se vršila pred obed u manastirima,[5] a zatim Izobraziteljna (grčki: Ta tipika).[6] U IX veku dodata je Izobraziteljni himna „Jedinorodnij Sine“, u HIII veku izobraziteljni psalmi, 102. i 145, a još docnije kondaci.[7]

U ovom obliku ušla je Izobraziteljna u opštu upotrebu u Crkvi i čita se samostalno u dane kad se vrši Liturgija koja počinje večernjem, ili Pređeosvećena, kao i onda kad se zbog kakvih razloga ne vrši puna Liturgija. Kad se služi puna Liturgija, onda se Izobraziteljna ne drži, jer se njen prvi, po prevashodstvu izobraziteljni deo – psalmi 102. i 145, himna „Jedinorodnij Sine“ i blažena – dodaju punoj Liturgiji. Tako o Izobraziteljni govori Sveti Simeon Solunski: „A Čin izobraziteljne (Ta tipika) ima vid sličan Svetoj Liturgiji kad se peva izvan Svete Liturgije. Ako li se vrši na Liturgiji, govori se u (njenom) početku. Najpre se pevaju dva psalma koja sadrže slavoslovljenje Boga i pominju Njegova dobra dela prema nama, osobito ona zbog očovečenja Reči: „Blagosiljaj dušo moja Gospoda“ i „Hvali dušo moja Gospoda“. Onda himna ovaploćenja: „Jedinorodnij Sine“.“[8] Ostali delovi Izobraziteljne, kad se vrši samostalno, i danas su: Simvol vele, „Oslabi, ostavi“, „Oče naš“, psalam 33: Blagoslovlju Gospoda, „Budi imja Gospodnje“ i „Dostojno“.

No Tipik zna i za jedan opširniji Čin izobraziteljne. Taj čin on predviđa za polijelejne praznike uz Časni post: „Ašče li kojeja velikija radi nuždi, v pamjat svjatih velikih imuščih polijelej, ne slučitsja biti preždeosvjaščenjej liturgiji“, tj. na I i II obretenje glave Svetog Jovana Krstitelja (24. febr.) i Sevastijske mučenike (Mladence, 9. marta). Izobraziteljna koja tako treba da zameni Pređeosvećenu Liturgiju, pored izobraziteljnih psalama, himne „Jedinorodnij Sine“, stiha „Vo Carstviji Tvojem“ (koji se tada ne peva, nego čita), ima tu osobitost da se uz stihove Blaženstava, kao i na punoj Liturgiji, dodaju tropari iz Š i VI pesme kanona Svetih. Još se predviđa da se pročita Apostol i Evanđenje Svetih.[9] Dalje sledi ostali čin Izobraziteljne – kondak hrama, slava Svetih, i ninje hrama Bogorodice ili „Predstateljstvo“, „Budi imja Gospodnje“, psalam 33, „Dostojno“ i otpust.[10]

Smatram da ovako isto mogu vršiti Izobraziteljnu oni sveštenici čije parohije obuhvataju više sela ili mesta sa crkvama, npr. u inostranstvu, ili opslužuju više parohija, na velike praznike: Božić, Vaskrs, Preobraženje, Veliku Gospođu itd., kad su već odslužili jednu Liturgiju, te po pravilu ne mogu služiti istog dana i drugu, a treba da služe i u crkvi drugog mesta. Pravilo da jedan sveštenik, jednog dana, na jednoj Časnoj trapezi ne može služiti više od jedne Liturgije, ostalo je u važnosti u Pravoslavnoj crkvi do danas. U Zapadnoj crkvi sveštenik, posle samo nekoliko sati, može služiti drugu, treću i više. Počelo je to izuzetnim pravom rimskog episkopa da na Božić, Vaskrs i Pedesetnicu može služiti tri Liturgije, ali ne na istoj Trapezi.[11] Za rešenje savremenih pastirskih potreba (služenja i pričešća vernih istog dana, istog sveštenika, u raznim mestima) prof. P. Trembelas smatra da se može postići Liturgijom Pređeosvećenih Darova da bi verni onde imali molitvu na te praznične dnevi.

Sveštenici sa više parohija, ili više mesta u parohiji sa crkvama, još se oštrije suočavaju sa pitanjem kako postupiti u slučajevima kad istog nedeljnog, ili prazničnog dana, treba da pričeste verne u dva mesta ili dve crkve. U novije vreme i u inostranstvu i u zemlji, sve više se javlja vernih koji češće, osobito na velike praznike: Božić, Bogojavljenje, Vaskrs, itd. žele da se pričeste, i tako preko evharistijskog jedinstva sa Gospodom istovremeno dođu do jedinstva sa celom, vojinstvujućom i toržestvujućom Crkvom, dostižući time punu radost i smisao praznika. Šta učiniti u tom slučaju kad je sveštenik već odslužio jednu Liturgiju?

Nalazimo se, dakle, u sličnoj potrebi u kakvoj se Crkva našla u doba kad je trebalo rešiti problem pričešća otšelnika, što je izazvalo nastanak čina Izobraziteljne. Isto tako u potrebi pričešćivanja, u Velikom postu, vernih kojima je bilo dugo da ne pristupe Svetom Pričešću od nedelje do iduće subote, što je uslovilo nastanak Liturgije Pređeosvećenih Darova, u stvari opet čina pričešćivanja van pune Liturgije. Verujem da suočavanje s ovim problemima i nagoni sveštenika da dodavanjem jektenija Izobraziteljnu još više približe sličnosti sa Svetom Liturgijom, i da je i postavljeno pitanje poteklo iz istih pobuda.

Svakako da Crkva ne može zatvarati oči pred ovim stvarnim potrebama savremenog pastirstva. No, dok ona o tome ne donese rešenje, smatram da nam, bez potrebe izmišljanja nečeg novog, analogno činu Liturgije Pređeosvećenih Darova, ali prispodobljenom vremenu van Velikog posta, može poslužiti ova proširena Izobraziteljna onako kako je već vrše neki sveštenici. Naime, može se uzeti ceo prvi deo Liturgije Zlatoustove ili Vasilijeve, Liturgije oglašenih, sa izobraziteljnim psalmima, himnom „Blagoslovi duše moja Gospoda“ i „Jedinorodnij Sine“, sa velikom i malim jektenijama, kao i sve ostalo do iza Evanđelja i sugube jektenije. Iza toga Simvol vere i prozbena jektenija. „Oče naš“ i dalje pričasni deo sa uzglasom „Vonmem!“. „Preždeosvjaščenaja svjataja svjatim“, pričešće vernih sa pričasnom. Na kraju psalam 33. sa „Dostojno“ i otpust.

Pričešće vernih, u tom drugom mestu i drugoj crkvi, smatram da na svaki način treba izvršiti česticama pripremljenim za bolne, a ne da se donosi deo Agneca, ili ceo Agnec osvećen (kao za Liturgiju Pređeosvećenih Darova) na Liturgiji koju je sveštenik služio u prvom mestu toga dana, to zbog opasnosti koje se pri putovanju mogu desiti. Samo u velikoj nuždi i sa blagoslovom nadležnog episkopa to bi se moglo oprezno učiniti.[12]

Veliki vhod na ovoj Izobraziteljni ne bi trebalo vršiti preko soleje, zbog toga što bi to bilo iznošenje već osvećenih čestica Svetog Agneca, pri čemu bi verni, u znak adoracije, ukazivanja poštovanja telu Hristovom, trebalo da kleče, kao na Liturgiji Pređeosvećenih Darova, a to nedeljom i praznikom, kad se ovo pričešće predviđa, ne bi bilo kanonski i liturgički dozvoljeno. Sveštenik zato treba da u putir ulije koliko treba vina i vode u proskomidiji, putir prenese na Časnu trapezu i stavi u njega dovoljan broj čestica za pričešće, za vreme pričasna. Razume se da će u to vreme uliti toplote koliko treba.

Po pričešću vernih, sveštenik će isprati putir, i vodu kojom ga je isprao sam potrebiti, ako posle odslužene Liturgije i potrebljena ostatka Svetog Pričešća u prvoj crkvi nije ništa jeo. Isto će tako postupiti ako je stavio koju česticu Svetog Hleba više, pa preostane. Ako li je posle odslužene pune Liturgije uzimao nešto hrane, onda vodu od ispranog putira ili preostalu česticu treba da dade nekom od pričešćenih vernih, razume se pre no što ovaj upotrebi naforu.

Na kraju napominjem da vršenje ovakve Izobraziteljne treba činiti samo u stvarnoj nuždi i izuzetno, zbog opasnosti da se verni na to priviknu te dospeju do shvatanja da se ova zamena može vršiti svagda, i da je isto Sveta Liturgija ili Izobraziteljna. Još bi duhovno i liturgički bilo pogubnije kad bi i kod sveštenika postepeno otupelo osećanje ove razlike i ne bi vernim objašnjavali, da i oni znaju, da je Sveta Liturgija najveća i najuzvišenija Tajna naše vere, a Liturgija Pređeosvećenih Darova, i po nuždi Izobraziteljna, samo Čin pričešća darovima koji se mogu osvetiti samo na punoj Liturgiji. Stoga, ovo podvlačim i sa svoje duše mičem svaku odgovornost ako neko, pozivajući se na ono što napred iznesoh, dospe do shvatanja da je isto služiti Svetu Liturgiju ili opširniji čin Izobraziteljne, pošto ona „ima vid sličan Liturgiji“.

 

Glasnik, april 1983.

 

NAPOMENE:


[1] Glasnik 1981, str. 129.

[2] I S. Bulgakov veli za Izobraziteljnu da je „kratka služba koju su nekad pustinjaci svršavali umesto Liturgije…“ (Nastoljnaja knjiga, Kijev 1913, 768).

[3] Mihail Skabalanovič, Tolkovij tipikon, Kijev 1910, I, 331, 332.

[4] Makar jednim delom biće da je to stoga što je ne samo čitanje Apostola i Evanđelja na molitvenim činovima pripadalo kliricima: čtecu, đakonu i svešteniku, nego su oni takođe i počinjali himne i psalme. U objašnjenju zašto u nedeljnom molitvenom činu ne uzima sve što se u crkvama peva i čita, ava Nil, sinajski monah u VI veku, veli Jovanu Moshu, piscu Duhovnog Luga (Limonara), i Sofroniju, docnijem patrijarhu jerusalimskom: „Sve je to… delo čteca i pojca, ipođakona i prezvitera i uopšte onih koji imaju rukopoloženje; a oni koji ga nemaju ne treba da se usuđuju na to. Zbog toga crkveni čin i postavlja čteca i pojca, ipođakone i prezvitere da poju i počinju pojanje i glasom i pesmom…“ (Skabalanovič, n. d. 328, 329). Uzimanje i toga, po mišljenju ave Nila, značilo bi uzurpiranje prava koja pripadaju kliru, za šta bi se mogla očekivati kazna koja je postigla cara Oziju što je uzeo da kadi iako nije bio iz Levijeva plemena (2 Dnev. 26, 16, 19), ili Uzu koji se dohvatio kovčega Zaveta i poginuo (2 Car. 6, 6, 7). (Isto).

[5] Dr L. Mirković, Liturgika, Beograd 1966, II, 1, str. 132.

[6] U našim rukopisima i starim štampanim knjigama većinom stoji „Načelo obednici“ Muzeja SPC u Beogradu br. 24, XVI v., Psaltir s posledovanjem; isto u br. 56; br. 118; br. 220, XVI v. i br. 151, XVII v. U „Naustici“ pak, iste bibliot., br. 107, XVII v.: „Načelo Tipikom“. U Psaltiru s posledovanjem Vincenca Vukovića, štampanom 1546. g.: „Načelo obednici“.

[7] Up. Glasnik 1981, str. 129.

[8] Minj. P. G. T. 155, O Sv. molitvi, gl. 329, k. 593, 596. Treba, naime, imati u vidu da je sve do XIII veka sadašnji „Mali vhod“, po svedočanstvu Sv. Maksima Ispovednika, bio u stvari svečani „ulazak sveštenog skupa sa jerarhom u hram“ (J. Fundulis, Apantisis is tas liturgikas aporias, Atina 1970, II, 126). Fundulis direktno kaže: „U vrlo staroj epohi, Liturgija je počinjala – bilo da ju je vršio jerej ili arhijerej – malim vhodom, stvar koju je sačuvala današnja arhijerejska Liturgija“ (n. d., Atina 1967, I, 176). Sasudohranilište, u staro doba, bilo je u predvorju hrama, te su sveštenici po dolasku, tu oblačili odežde, uzimali Evanđelje – ako je bilo određeno da se čita pred zapadnim vratima hrama govorili molitvu vhoda i blagoslovili „vhod svetih“ (tj. vernih), i pošto vratari otvore vrata, ulazili zajedno u hram (Isto). Postavivši Evanđelje na amvon, đakon ili sveštenik je odmah pristupao kađenju i time pripremao sebe i hram za sveštenodejstvo (I na drugim Tajnama i sveštenodejstvima biva u početku kađenje u istom cilju, npr. jutrenje, večernje, Sv. Tajne Krštenja, Braka, Jeleosvećenja.).

Da je u starini početak Liturgije bio ovakav, može se zaključiti iz izlaganja VIII knj. Apostolskih Ustanova i kazivanja Eterije o početku bogosluženja u nedelju ujutro (P. Trembelas, E tris liturgie, Atina 1935, 22). I Evhologion Serapiona Tmuitskog u početku Litugije navodi molitvu pred Evanđelje (Isto). Taj stari način počinjanja Sv. Liturgije do danas je sačuvala arhijerejska Liturgija u kojoj arhijerej sa klirom svečano ulazi u oltar na Malom vhodu (kao što je negda sav narod sa sveštenstvom ulazio u hram), i tako otpočinje svoje učešće u Liturgiji, uz kađenje oltara i vernih sa soleje. Docnije su na početku Liturgije, uz veliku, i male jektenije, došli antifoni, a zatim izobraziteljni psalmi sa blaženama.

[9] Čitanje dnevnog Apostola i Evanđelja na Izobraziteljni propisuju i neki rukopisi i stare štampane knjige, npr. Psaltiri s posledovanjem br. 56, br. 208 i 317, iz XVI v., br. 151, XVII v., Muzej SPC u Beogradu: Ap(osto)l i Jev(an)g(e)lije dnju (dnevi); Cetinjski psaltir štampan 1495. g.: Taže Apostol i Evangelije dnevi; Naustica br. 107, XVII v.: Ap(o)s(to)l i Ev(an)gelije.

[10] Četvrto „Zri“ Markovih glava, Tipik, Moskva 1877, l. 181a.

[11] Is liturgos ke pliones liturgis ti avti imere, u Orthodoksos Parusia (1964), 269-275, V. J. Ziziulas, I enosis tis ekklisia en ti thia liturgia ke episkopo…, Atina 1965, 186, prim. 29a.

[12] Sa svežim česticama NI ili KA mogao bi pričestiti verne, u toj drugoj crkvi, ako bi dan ranije tu služio Liturgiju, pa te čestice ostavio za sutradan.

 

 

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. AnaMarija

    Da li crkva dozvoljava mladim mirjanima da udju u celibat?

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *