Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига II

Венчање уз пост

 

ПИТАЊЕ: Може ли свештеник извршити венчање уз пост без одобрења надлежног епископа?

 

ОДГОВОР: Не може. Ево зашто: Канон 39. Светих апостола наређује: „Презвитери и ђакони без знања епископа нека ништа не предузимају, јер је он онај који се има старати о народу Господњем и који има давати рачуна о њиховим душама“. Слично вели и 57. канон Лаодикијског сабора: „Презвитери не могу ништа радити без приволе епископа“.[1] Да се, поред осталог и у погледу брака тражи ова сагласност са епископом, о томе сведочи већ Свети Игњатије Богоносац: „Који се жене и које се удају – да се сједињују са знањем епископа, да би брак био по Богу, а не по страсти“.[2]

Свештеници, рукоположењем на свој степен, добијају право да, у редовним приликама и условима, поред других свештенодејстава врше и Свету Тајну Брака. Милаш тако и објашњава поменуту наредбу 39. ап. канона и 57. Лаодикијског, тј. да презвитери не смеју ништа чинити што превазилази права која њиховом чину припадају, „ништа од оног што спада у искључива права епископа“.[3] А већ поменути Лаодикијски сабор, половином IV века, својим 52. каноном забрањује вршење венчања уз пост. Крмчија пак, у 50. глави, прети тешком казном свештенику који неког венча у Црквом забрањене дане. Да су то дани поста, и неки други, казује Православно исповедање вере у свом 88. одговору,[4] и члан 65. Брачних правила СПЦ. Изузетно, у случајевима неке ванредне потребе, може се извршити венчање и у то време. Одлука о томе припада власти надлежног епископа,[5] као што његовој власти припада и процена о разрешењу неких случајева сродства, скраћивања или продужавања епитимије, дозвола опела самоубицама итд. О венчању у Црквом забрањене дане као брачној забрани говори члан 37, т. 7. Брачних правила СПЦ, а члан 54. тих Правила вели да ову забрану разрешава надлежни архијереј.

Дакле, свештеник не може извршити венчање уз пост без дозволе надлежног епископа. Ако би он ипак извршио венчање у то време без наведене дозволе, брак остаје у важности (сем ако би била икаква брачна сметња), али свештеник мора бити кажњен за црквену кривицу (50. гл. Крмчије, члан 53. Брачних правила СПЦ), јер он обавезно мора да зна те прописе и мора да их се држи.

 

Гласник, септембар 1972.

 

НАПОМЕНЕ:


[1] Н. Милаш, Правила, Н. Сад 1885, 104; II, 101.

[2] Посланица Поликарпу, Гл. 5, 5, Апостолики Диакониа, Атина 1955.

[3] Милаш, Казнено право, Мостар 1911, 542.

[4] Исто.

[5] Л. Мирковић, Литургика, Свете Тајне и молитвословља, Београд 1967, 133.

 

Кључне речи:

3 коментар(а)

  1. Pomaze bog dobri ljudi

    Pre dva dana sam razgovarao sa jednim svojim prijateljem I ne znam ni kako dosli smo na temu tj on mi rekao da pravoslavni svestenik nema pravo da se zeni posle prihvacanja svestenickog cina a ja sam mu na to odgovorio ne ne ne nisi u pravu taj covek ne moze postati svestenik ako se ne ozeni tj ako nema zenu. I evo upravo citam vas clanak o tome.
    Ja sam bio ubedjen u to da svestenik moze da se ozeni jer u starom zavetu svestenik je mogao biti samo ako je iz svestenicke porodice tako da ocigledno je da su se svestenici zenili I imali potomtsvo.
    Hteo sam sam da vas pitam (uvek me malo zbunjuje) ako biste mogli da mi odgovorite.
    Ko je doneo te sve zakone I pravila u nasoj pravoslavnoj crkvi. Kako je sve to nastalo, (o svadbama, o postu, itd)
    Nemojte da shvatite nista pogresno, malo sam poceo da istrazujem stari I novi zavet pa nigde ne nailazim na takva pravila

  2. Da li crkva dozvoljava mladim mirjanima da udju u celibat?

    • Из онога што сам читао можда могу помоћи да бар на ово питање одговорим: Млади људи и требају живети целомудрено до брака. Црква не благосиља живот у блуду. Блуд је смртни грех. Ако си под целибатом подразумевала манастир, Црква дозвољава младим људима одлазак у манастир, али особа мора бити свесна страшне чињенице да када се замонаши, нема натраг.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.