Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига II

Да ли се чита Трисвето на крају Првога часа, ако се одмах наставља служење Трећега часа?

 

ПИТАЊЕ: При крају Првог часа, уз Велики пост, читали смо Трисвето пред молитвом „Христе свјете истиниј“, као што стоји у Часловцу. Но јеромонах који је заменио нашег духовника вели да се ту не узима Трисвето ако после Првог часа неће бити прекида, него ће се одмах наставити Tpeћи и остали часови. У интересу мира и реда на богослужењу, поступисмо како је он рекао. Но интересује нас да ли смо ми до сада погрешно чинили, односно, како стварно треба поступати?

 

ОДГОВОР: Због потребе одмора, предаха после дугог јутарњег круга богослужења (Полуноћнице, Јутрење и Првог часа), црквени Устави предвиђају прекид, да би се доцније наставио дневни круг (Трећи и Шести час и Изобразитељна, или Литургија). Све црквене богослужбене књиге које о тим чиновима говоре, редовно предвиђају отпуст после Првог часа, како ван поста, тако и уз пост. Зато директних прописа како поступити ако неће бити прекида после Првог часа, него ће се одмах наставити Трећи и остали, у тим књигама не може се наћи. Но то не значи да се до одговора на постављено питање не може доћи. Постоје случајеви из којих се путем аналогије може извести одређен одговор и на ово питање.

Из чинова појединих богослужења лако увиђамо да су завршне молитве за многе од њих једнаке. Није ту реч само о отпусту, него и о молитвама које му претходе. Тако нпр. упоређењем краја Великопосне вечерње, Великог повечерја, Првог часа и Изобразитељне истоветност се сама собом уочава: после молитава Св. Јефрема Сирина, с поклонима, долази Трисвето, „Господи, помилуј“ 12 пута, одговарајућа молитва и отпуст.[1] У свим овим чиновима предвиђа се пред отпустом Трисвето. Али нас интересује: узима ли се ту Трисвето и ако неће бити отпуста?

Црквенословенски Типик износи могућност да се по свршетку нпр. Шестог часа може учинити прекид, с отпустом, у ком ће се случају после метанија узети и „коначно“ Трисвето, а може без отпуста наставити читање идућег, Деветог часа. И једно и друго свакако по благослову настојатеља: „А идјеже росхода не бивајет, по молитве Боже и Господи сил, абије глагољем: Придите поклонимсја трижди и час девјатиј“.[2]

Према томе може се поступити и на крају Првог часа. За сам начин, како то извршити, помоћи ће нам упоређивање са Великопосном изобразитељном, јер се она, по црквенословенском Типику, као и Шести час, може завршити на два начина. На један се начин завршава кад се иза ње неће служити Пређеосвећена Литургија, него без отпуста одмах настави Вечерња; а на други кад ће иза ње бити Пређеосвећена, у ком ће се случају Изобразитељна завршити потпуно, отпустом. Кад неће бити Пређеосвећене, те ни отпуста на крају Изобразитељне, после молитава Св. Јефрема Сирина и метанија, прелази се одмах на Вечерњу и предстојатељ одмах чита „Придите поклонимсја“ и предначинатељни псалам. У среду пак прве седмице поста, кад ће бити Пређеосвећена Литургија, по правилу у црквенословенском Типику (у Часослову се тај случај не предвиђа, а у Триоду се вели уопштено: „И прочеје посљедованије часов и отпуст“), на крају Изобразитељне, после молитава Светог Јефрема Сирина с метанијама, вели се: „Читамо Трисвето и „Оче наш“; „Господи, помилуј“ 12 (пута) по обичају, „Пресвета Тројице“, затим „Достојно јест“ и отпуст.

По аналогији, дакле, са завршетком Шестог часа и Изобразитељне, можемо поступити и на крају Првог часа. Ако ће се он завршити отпустом, онда пред отустом и молитвом „Христе свјете истиниј“ треба узимати „коначно“, завршно Трисвето, као што стоји на том месту у савременим богослужбеним књигама.[3] Карактеристично је да се ово Трисвето, на крају Првог часа пред отпустом, у црквенословенском Типику назива „коначним“ и „последњим“.[4] „Коначним“ се оно назива и на крају Шестог часа кад ће се овај завршити отпустом.[5] Исто се тако оно назива и у нашим старим рукописима: „коначње“, „на конац“, „коначњеје“, као што наведосмо. Свакако да се оно тако назива што се узима на крају пред отпустом, после кога ће бити прекид. Ако неће бити завршетка, одн. отпуста, јасно je да не може бити ни „завршног“ Трисветог.

Напоменућемо још да се у нашим рукописним Триодима и Типицима не даје никакво упутство о завршетку Изобразитељне кад ће бити Пређеосвећена Литургија, као што тих упутстава нема ни у црквенословенском Часослову.

Као одговор на постављено питање могли бисмо рећи овако: По аналогији са Шестим часом и Изобразитељном, уз Велики пост, треба поступати и са крајем Првог часа, тј. ако ће се он завршити отпустом – онда пред отпустом и молитвом „Христе свјете истиниј“ треба узимати завршно Трисвето.

Ако ли неће бити отпуста, него одмах наставити Трећи и остали часови, нема разлога да се узима завршно „коначно“ Трисвето, него после молитава Светог Јефрема Сирина[6] с метанијама одмах узети „Христе свјете истиниј“, „Возбраној војеводје“, а затим „Придите поклонимсја“, псалам 16. и даљи чин Трећег и осталих часова.

 

Гласник, децембар 1976.

 

НАПОМЕНЕ:

---

[1] Тај принцип да се исте завршне молитве употребљавају у разним богослужењима био је и у старини. У VI веку на Западу завршну молитву, која се звала „колекта“ (од глаг. колиго = закључити), увек је читао најстарији свештенослужитељ присутан на богослужењу. Барцелонски сабор 540 г., у 5. прав. забрањује „презвитерима да у присуству епископа закључују („нон колигант“) молитве“ (Скабаланович, Толковиј Типикон, Кијев 1910, I, 343). „Ово закључивање“ – наводи даље Скабалановнч – „било је увек једнако за разне службе, те је Агрестије окривљавао опата Колумбана, на једном сабору у Галији 585. г., зато што је овај уводио разне колекте у различитим службама“ (н. д. 343).

[2] Москва1877, л. 295.

[3] Слично стоји и у старим. Тако у пергаментном рукописном Часослову бр. 107, из XIV в., библиотеке ман. Дечана (који је по наредби игумана Николе преписао „дијак Брајен“), после молитава Св. Јефрема Сирина вели се: „И тако починајет предстатељ трисветоје (у Типику бр. 114, с краја XIV или поч. XV в., „правостатељ“ на крају Првог часа и на крају вечерње, а на крају Вел. повечерја „првостојатељ“; у Типику истог манастира из 1336-1346. г. (сада у Публичној библиотеци у Лењинграду, фотограф. снимци проф. Л. Мирковића) тачније „предстатељ“, а тако и у Часослову бр. 108, XIV в.) и метанија 3, Г(оспод)и пом(и)луј 12, пот(ом) м(о)л(итву) сију Х(рист)е свете истини…“. После овога долази објашњење да се овако поје служба Првог часа уз пост, а кад није пост да нема метанија, „ниже на кон(а)ц трис(ве)тоје глагољем, такмо м(о)л(итва) и отпуст“. И у црквенословенском Типику се вели да суботом кад није „Алилуја“, него „Бог Господ“, „поклонов не творим, ниж конечноје трисвјатоје, но все просто појем“ (Л 17). У поменутом дечанском Типику из 1336-1346. г., на крају Првог часа у Чисти понедељак, после молитава Св. Јефрема даје се овакво упутство: „И поч(и)најет предстатељ кон(а)чње тр(и)с(ве)то и мет(а)није 3, и лобизајем с(ве)тије образи на местех својих и по О(т)че наш Г(оспо)ди помилуј 12, потом Слав(а) ти Б(ож)е уп(о)ван(није наше) и молитву кон(а)чну и отпуст“. Више детаља даје рукописни Типик Музеја СПЦ, бр. 132 из XVI в. По молитвама Св. Јефрема Сирина: „И мало помлчавше начинајет предстатељ тр(и)с(ве)то, и метанија 3 и лобизајем с(ве)тије образи каждо на својем мес(те), и по Отче наш Г(оспод)и (пом(и)луј 12, таже слава ти Б(ож)е упованије наше и м(о)л(итва) от иереја и отпуст“. Исто овако вели се и у рукоп. Типику бр. 206, XVI в., као и у бр. 20, XVI в. („И поклони обичније 3 и прочих 12, таж(е) м(о)литву сију Х(рист)е с(ве)те истиниј…“).

[4] Изд. Москва 1877, гл. 9, л. 17.

[5] Чисти понедељак, л. 295.

[6] Ове молитве су у нашим рукописима обично проширене додацима којих нема у црквенословенском. На полуноћници, у дечанском Часослову бр. 107 из XIV в., прва од њих гласи: „Г(оспо)ди живота мојего д(у)х празднаства, лукавствија, љубосластија и празднословија, таштеславија и среброљубија не дажд ми“. У Типику истог манастира из 1336-1346. г. „… дух празднаста и лукавства, љубосластија, празнословија не дажд мње“; у Типику бр. 115, с краја XIV или поч. XV в.: „дух унинија, празнословија, таштеславија и среброљубија не дажд мње“; у Часослову бр. 108, XIV в.: „д(у)х празднаствија, љубосластија и празнословија, таштеславија и среброљубија не дажд мње“; у Типику бр. 114, с краја XIV и поч. XV в.: „д(у)х празднаства, лукавствија, љубовластија и празнословија не дажд мње“.

Из ових разлика сматрам да можемо закључити да су у сваком манастиру ту додавани греси који су уочавани међу братијом, да би се на њих опоменули и током поста очистили, што је особито циљ поста.