Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига II

Како правилно наставити служење Првог часа у продужетку Чина јутрење?

 

ПИТАЊЕ: У неким манастирима и црквама, на крају свакодневне јутрење, после „Утверди, Боже“, свештеници говоре: „Пресвјатаја Богородице спаси нас“, и тек што се очита „Честњејшују…“ почиње Први час. Веле да не треба изостављати ову песму Cв. Богородици, јер се на крају Првог часа, по „Христе, свјете истиниј“ и „Возбраној војеводје“, одмах говори „Слава Тебје Христе Боже…“ и отпуст.

У другим се црквама тако не поступа, него одмах по „Утверди, Боже…“ почиње Први час. Да ли је oвo боље?

 

ОДГОВОР: Боље је. Оставићемо на страну то што се узглас „Пресвјатаја Богородице спаси нас“ и на крају недељне и празничне јутрење јавља тек у XVII в.[1] и што се ни данас не налази у грчким Иератиконима и Орологионима, него се по „Утверди, Боже“ и тада говори одмах „Слава Тебје Христе Боже“.[2] Него ћемо узети само чињеницу да се у црквенословенским штампаним Типицима на крају свакодневне јутрење вели: „И лик: Утверди Боже: Таже час первиј“.[3] У Псалтиру с последовањем вели се, на крају јутрење, такође јасно: „Треба да се зна: кад нема Великог славословља, не бива отпуст јутрење, него одмах по узгласу и по „Утверди, Боже“, „Придите поклонимсја“, трипут и час први“. Слично објашњење налазимо и у Николајевићевом Типику.[4] У објашњењу иза јутрење Служебника Петра Могиле вели се овако: „Премудрост: Сиј благословен и препрослављен Христос Бог наш. И абије первиј час. И отпуст“.[5] У доцнијим издањима Служебника, иза возгласа „Сиј благословен…“ наводи се и молитва „Утверди, Боже“. Али се она ту обично не наводи цела, него се иза почетних речи вели: „и прочаја. И чтец глагољет час первиј“.

Ни код литургичких писаца не налазимо на том месту свакодневни јутрењи узглас „Пресвјатаја Богородице спаси нас“. Проф. Мирковић, описујући овај чин, на крају вели: „Ако се после дневног јутрења врши Први час, онда се на јутрењу не говори отпуст, него одмах после „Утверди, Боже“ (без отпуста) долази служба Првог часа“.[6] Исто овако вели и С. Булгаков: „На крају оне јутрење, на којој је одређено свакодневно славословље, не бива отпуст, него непосредно после „Утверди, Боже“ следи служба Првог часа“.[7]

Једино еп. Мелентије у свом Правилнику, на јутрењи с Малим славословљем, иза „Утверди, Боже“, вели: „Свештеник, окренувши се престоној икони Богоматере, говори „Пресвјатаја Богородице спаси нас“. Чтец: „Честњејшују херувим…“. Свештеник поклонивши се иде на јужне двери у олтар. Чтец чита Први час…“.[8] Сматрам да он ово није могао наћи нигде написмено, него да је видео да тако чине неки свештеници у Русији. А они су то узели вероватно прешироко схватајући израз „и прочаја“ иза почетних речи „Утверди, Боже“ на крају јутрење у Служебницима.

Поред горе изнетог, указаћемо још на ту околност да се пред отпустом, који по правилу на јутрењи с Малим славословљем бива не на крају Чина јутрење, него тек на крају Првог часа, не изоставља „Честњејшују“, него се говори „Иже на всјакоје времја“. Тако и овај разлог отпада, те је, као што рекосмо на почетку, правилније не узимати „Честњејшују“ двапут, тј. иза „Утверди, Боже“ и иза „Иже на всјакоје времја“, него само једанпут, тј. после ове друге молитве.

 

Гласник, новембар 1977.

 

НАПОМЕНЕ:

---

[1] В. Иљин, Всеношчноје бденије, Париз, без године издања, стр. 203.

[2] Иератикон, изд. Апостолики Диакониа, Атина 1971, 53; Орологион то мега, истог издања, Атина 1974, 86, и издања Венеција 1845, 75.

[3] Москва 1877, гл. 9, л. 16.

[4] Псалтир с последовањем, л. 187б; Николајевић, ВеликиТипик, Београд 1971, 25.

[5] Кијевопечарска Лавра, 1639, стр. 155.

[6] Литургика II, 1, Београд 1966, 28.

[7] Настољнаја књига, Харков 1900, 788.

[8] Београд 1904, 50, 51.