NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga II

Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga II

Šta znače reči na kraju jutrenje u službama Svetim „I dajetsja jelej bratiji ot kandila…“?

 

PITANJE: U Srbljaku, na kraju jutrenje u službi Svetog Save, prvog arhiepiskopa srpskog, stoji primedba: „I dajetsja jelej bratiji ot kandila Svjatago, pojušče vkupje stihiri glas 5: Priidite Hristoljubivi vsi…“.

Šta znače ove reči, odnosno, na koji se način davalo ovo ulje bratiji?

 

ODGOVOR: Potpuno ista primedba nalazi se, na istom mestu, u službi Svetog Simeona Mirotočivog, samo su onde navedene druge stihire i ne petog, nego četvrtog glasa: „Priidite prazdnikoljubci…“. Ni tu nije navedeno podrobnije objašnjenje iz koga bismo mogli saznati šta se u stvari čini s ovim uljem.

U Mineju za septembar, na praznik Roždestva Svete Bogorodice (8. sept.), na kraju jutrenje, veli se: „I otpust. Znamenujutsja že bratija ot jereja svjatim jelejem i pojem stihiru samoglasnu prazdnika juže hoščet eklisijarh“.[1] Znamenovanje jelejem, koje vrši jerej, biće da znači praznično pomazivanje uljem. Ista primedba, na taj praznik, stoji i u crkvenoslovenskom štampanom Tipiku, uz dodatak po stihiri: „I molitvje glagoljemjej ot jereja, jakože ustavljeno jest na litiji večer voskresnija službi: Vladiko mnogomilostive. I čas pervij“.[2] Na isti praznik kad padne u nedelju, odgovarajuća primedba na kraju jutrenje kazuje: „I otpust. Dajetsja že i jelej ot kandila prazdnika. Taže Slava i ninje stihira evangelskaja, i običnoje ishoždenije, i čas pervij“.[3] Iz potrebe, na isti praznik, i izraza „dajetsja že i jelej ot kandila“, i „znamenujetsja že bratija svetim jelejem“, može se zaključiti da oba imaju isti smisao. Ako „znamenovanje“ jelejem znači pomazivanje, onda će to značiti i „davanje“ jeleja.

Da će to tako biti, upućuje nas primedba u Srbljaku, u službi Svetog arhiepiskopa Nikodima (11. maja), gde se po otpustu jutrenje kazuje ovako: „Pri jeleopomazaniji pojem stihiru glas 5: Priidite vjerni služiteljije…“.[4] Prema toj primedbi, vidi se jasno da se u to vreme vršilo pomazivanje, mirosanje prisutnih uljem.

U crkvenoslovenskom štampanom Tipiku, na dan Svetog Jovana Bogoslova (26. sep.) daje se detaljnije i jasnije uputstvo kako biva ovo pomazivanje: „I otpust. Pojem stihiru samoglasnu Svjatago, juže hoščet eklisijarh. I ishodit jerej s kadilom, predidušču jemu svjetilniku, kadit na analogiji ikonu svjatago Apostola, i otdajet kadilo, stojit odesnuju stranu analogija. I prihodit igumen ko analogiju i tvorit dva poklona, i cjelujet ikonu svjatago Apostola. I po cjelovaniji jedin poklon. I vzem stručec na to ustrojenij, pomazujet sebe ot kandila svjatim jelejem krestoobrazno na čelje svojem. I bratija podobnje cjelujut ikonu Svjatago, igumen že pomazujet svetim jelejem jereja i pročuju bratiju. Po pomazaniji že svjatago jeleja, pojem čas pervij“.[5]

S pozivom na ovo pravilo službe Svetog Jovana Bogoslova, na kraju jutrenje praznika Vavedenja (21. nov.), veli se: „I otpust. I pojem stihiru samoglasnu prazdnika. I dajetsja svjatij jelej bratiji od kandila prazdnika, jakože ukazasja septemvrija v 26 den. I čas pervij“.[6] Očigledno da ovo davanje jeleja bratiji, na isti način na koji biva 26. septembra, znači njihovo pomazivanje.

Još neposredniji dokaz da davanje jeleja bratiji znači pomazivanje nalazimo u primedbi na kraju jutrenje u službi Svetog Simeona Mirotočivog u Saborniku Božidara Vukovića iz 1536. g. Ona glasi: „I dajetsja maslo bratijam ot kandila Svetago“, pa se onda navode iste stihire kao u Srbljaku, a dalje veli: „Ašte li jest miro Svetago, mirom pomazujem se“.[7]

Goar u svom Evhologionu izlaže „Diataksis tis ierodiakonias…“ carigradskog patrijarha Filoteja Kokinosa († 1379. g.), u kome se, na kraju jutrenje, navodi čin mirosanja opširnije i donekle bliže savremenom postupanju: „Ako li je Gospodnji praznik, ili spomen velikog Svetog, daje se i sveto ulje ovako (didote ke to agion eleon uto). Kad pevajući svi dođu blizu celivajuće (proskinimatos) ikone, đakon kadi unaokolo od predstojatelja, prvo počevši kaditi ikonu Svetog. A jerej stoji sa strane ikone, imajući mirosaljku (alipton), pomazuje po čelu (metopo) i blagosilja one koji prilaze. A kad se pomažu svi, uzglašava: „Usliši nas Bože, Spasitelju naš i nado svih krajeva zemlje… i u vekove vekova. Mir svima“. Đakon: „Glave svoje Gospodu priklonimo“. I dok đakon drži orar po običaju, govori jerej, spustivši (halasas) felon, ovu molitvu: Potraži to na litiji: „Vladiko Gospode Isuse Hriste Bože naš…“ Na praznik Blagovesti, Cveti i Svetlu nedelju Pashe bivaju (litije) van manastira, i na njima biva slično propisana ta litija. Bivaju i osvećenje Bogojavljenja (ton Foton) i uveče i ujutro, i na prvi (dan) avgusta kad đakon, noseći krst izlazi, a jerej iza njega. I kadi đakon i govori samo na molitve: „Gospodu pomolimsja“. Jerej čini sve kako je običaj i u Tipicima kako je napisano“.[8]

U primedbi Goar objašnjava da uljem iz kandila koje gori pred ikonom Svetog, istočni hrišćani, kao i Latini, običavaju da se pomazuju radi zdravlja i Božje pomoći. Pri tome se, veli, kod Grka ikona Svetog, ili praznika, stavlja na nalonj između dva hora, i verne, po celivanju ikone, sveštenik pomazuje tim uljem.[9]

Iz opširnog razlaganja prof. M. Skabalanoviča, vidi se da se nedeljna i praznična jutrenja od starine završavala kao i večernja, litijom u pritvor. Pri tome se pevala stihira praznika, analogno stihiri na litiji večernje.[10]

Zbog toga što je čin litije na jutrenji kratak, određeno je, veli Skabalanovič, da se na njoj čita „Oglašenije Svetog Teodora Studita“, kratke pouke koje je on držao monasima svoga manastira. Ako je na litiji vršeno pomazivanje bratije uljem, jerej je čitao i dve molitve: „Spasi Bože ljudi tvoja…“ i „Vladiko mnogomilostive…“.[11]

Dok se na jutrenjoj litiji praznika u Mineju navodi po jedna stihira, na Svete u Srbljaku obično se navode četiri stihire, od kojih je druga sa stihom, treća na „Slava“, četvrta na „I ninje“. Litijske pak stihire na večernji, za razliku od stihovnjih, nikad nisu sa stihom. Na Svetog Stevana Dečanskog, navodi se „Stihira utrenjaja, po Slavosloviji, Slava glas 5 samoglasen: Svjati serbski prosvjetiteljije i učitelji…“, bez primedbe da se peva pri pomazivanju bratije. Ali će biti da je u tu svrhu stavljena ovde kad ju je napisao karlovački mitropolit Jovan Đorđević, bivši arhimandrit dečanski, i štampao u Zborniku molitava, sa namerom da se svi sveti Srbi pominju u crkvi kad je austrijska vlast ukinula dane njihovog praznovanja.[12]

Pomazivanje vernih uljem, mirosanje, na praznike sa bdenijem, vrši se danas po čitanju Evanđelja na jutrenji i molitve: „Spasi Bože ljudi tvoja…“ i dalje pri čitanju kanona.[13] Ulje koje se pri tome upotrebljava ne uzima se iz kandila pred ikonom Svetoga, nego ono koje je osvećeno na litiji večernje, kako se upućuje u crkvenoslovenskom Služebniku po molitvi te litije: „Jelejem že sim, jegože blagoslovil jesi, na cjelovaniji obraza ljudi znamenuj“.[14] Pri pomazivanju sveštenik govori: „Vo imja Oca i Sina i Svjatago Duha“,[15] a verni odgovara: „Amin“. Ulje simvoliše milosrđe, te se pomazujemo, veli arhiepiskop Venijamin, da bi molitvama Svetoga, kome je posvećen ovaj jelej, primili i mi milost od Boga i duševne i telesne darove.[16]

U zaključku mogli bismo reći: Kao na prazničnoj večernji, tako i na kraju praznične jutrenje, vršilo se „ishoždenije“, litija u pritvor. Na toj litiji pomazivali su se verni i sveštenstvo uljem iz kandila što gori pred ikonom Svetog, ili praznika kome se služba vrši.

Bar od XIV veka ima pomena da je tu, u papertu, donošena ikona praznovanog Svetog, da se celiva pri pomazivanju. U XVII v. ikona se stavlja na nalonj u sredini soleje, između oba hora (pevnice). Sada se stavlja na celivaonicu ispod soleje. U novije vreme, kod nas i Rusa, pomazivanje uljem, uz celivanje ikona, biva posle čitanja jutrenjeg prazničnog Evanđelja. Pomazivanje se obično vrši uljem osvećenim na litiji večernje.

Pod izrazom, u rukopisnim i štampanim Minejima, Tipicima i Srbljaku, „dajetsja že jelej bratiji ot kandila svjatago“ i „znamenujutsja že bratija jelejem…“ podrazumeva se pomazivanje, mirosanje uljem.

 

Glasnik, februar 1989.

 

NAPOMENE:


[1] Minej, Moskva 1904, l. 77b.

[2] Moskva, 1877, l. 45b.

[3] Isto, l. 46b.

[4] Srbljak, Beograd 1987, str. 377.

[5] N. d., l. 63, a, b.

[6] Isto, l. 97 a.

[7] Br. 275 Grujićeve zbirke Muzeja SPC u Beogradu, l. 330b. Čin mirosanja bratije, pod izrazom „dajetsja jelej ot kandila“ u crkvenoslovenskom Tipiku, navodi se i na ove praznične dane: Nikoljdan, Bogojavljenje, Blagovesti, Spasovdan, Đurđevdan, Ivanjdan, Petrovdan, Preobraženje, Vel. Gospođu i Usekovanje. Na Božić, pak, ovaj se čin označava rečima: i znamenujet igumen svjatim jelejem bratiju ot kandila ježe pred prazdničnoju ikonoju (n. d., l. 125b).

U Saborniku Božidara Vukovića, pored dana Sv. Simeona, pominje se tako i na Sv. Savu, Sv. Georgija, Preobraženje, Uspenije Sv. Bogorodice i Božić.

[8] Venecija 1730, str. 8

[9] Isto, prim. 71 i 72, str. 17, 18.

[10] Na velike Hristove i Bogorodičine praznike, kad padnu u nedelju ta se evanđelska stihira ne uzima, nego praznična; evanđelska se tada pevala na litiji jutrenje.

[11] Up. M. Skabalanovič, Tolkovij Tipikon, vipusk II, Kijev 1913, 322-324.

[12] Up. dr Đoko Slijepčević, Istorija Srpske pravoslavne crkve, Minhen 1966, II, 62.

[13] Up. Ep. Melentije, Pravilnik, Beograd 1904, I, 77. U nekim mestima, na početku praznične Liturgije, sveštenici mirošu verne koji nisu bili na bdeniju, odn. jutrenji, kad je mirosanje vršeno.

[14] Služebnik, Beograd 1974, str. 32. Up. K. Nikoljskij, Posobije k izučeniju Ustava, S. Peterburg 1900, 237. V. N. Iljin pominje samo ishoždenije u pritvor i pomazivanje uljem onde (Vsenoščnoje bdenije, Pariz, bez godine izdanja, str. 134).

[15] Up. Arhiep. Venijamin, Novaja Skrižalj, S. Peterburg 1859, 118.

[16] Isto.

 

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. AnaMarija

    Da li crkva dozvoljava mladim mirjanima da udju u celibat?

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *