NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga II

Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga II

Po kom glasu treba pevati Veliko slavoslovlje?

 

PITANJE: Po kom glasu treba pevati Veliko slavoslovlje u dane kad je ono propisano, sem nedelje, jer je poznato da se tada peva po vladajućem glasu?

 

ODGOVOR: Osnov Velikog slavoslovlja, iz koga se ono postupno razvilo do oblika koji ima danas na jutrenji, čini anđelska pesma pri rođenju Spasiteljevom: „Slava vo višnjih Bogu i na zemlji mir v čelovjecjeh blagovoljenije“ (Luka 2, 14). Ove anđelske reči nalaze se i na početku, kao uvod u šestopsalmije, te se na taj način jutrenja – kako duhovito primećuje Skabalanovič – „približavajući se već kraju, vraća svome početku (što se rado čini u crkvenim pesmama)“.[1] Biće da je ova himna uneta u jutrenju iz Liturgije,[2] kad je vršenje Liturgije preneto ujutro i jutrenja počela bivati delimično pripremom za nju[3] kao što nam pokazuje „ Testamentum Domini nostri Jesu Christi“, starihrišćanski spis iz Š veka. Po ovom spisu, naime, na kraju episkopske jutrenje, čtec je čitao iz Proroka i drugih knjiga, a sveštenik, ili đakon, Evanđelje; zatim je sledila pouka za sve, a posle nje molitva za oglašene, uz polaganje ruku na njih, posle čega su oni otpuštani, pa je episkop držao mistatogiju, tj. pouku, „da bi verni znali kome pristupaju i ko je za njih Bog i Otac“.[4] Liturgija je, po tom spisu, počinjala odmah s prinošenjem darova i molitvom nad njima, bez Liturgije oglašenih. Taj završni deo jutrenje, dakle, imao je tada ulogu pripremnog dela za Liturgiju.

Početne reči Velikog slavoslovlja „Slava Tebje pokazavšemu nam svjet“, prvobitno su bile jedan od pripeva uz stihove hvalitnih psalama, kako se vidi iz Studijsko-Aleksijevskog Tipika.[5] Ostali stihovi ove himne uzeti su većinom iz Svetog Pisma bez neke međusobne povezanosti. Više su pojedinačni molitveni i pohvalni usklici, sadržajno potpuni, bez potrebe produženja ili dopune.[6]

Pomen o Velikom slavoslovlju nalazi se već kod Psevdo Atanasija, u knjizi „O devstvu“: „Slava vo višnjih Bogu i na zemlji mir v čelovjecjeh blagovoljenije. Hvalim tja, blagoslovim tja, klanjajemtisja… itd.“[7] Nalazi se i u Apost. Ustanovama. Početak je bez „Slava Tebje pokazavšemu nam svjet“, a iz daljeg se teksta vidi da nema pomena Duha Svetog, te da je cela pesma upućena Bogu, Ocu „Hrista, Jagnjeta neporočnog koji uzima grehe sveta: Primi molitvu našu sjedjaj na heruvimje“.[8] Dalji pomen imamo u opisu sinajskog bdenija kod monaha Nila, od Jovana Mosha i Sofronija, docnijeg patrijarha jerusalimskog, iz početka VII v.: „Pročitavši hvalitne bez tropara (stihira), počeli (smo) „Slava vo višnjih“.“[9] Pominje se i u Tipiku Velike carigradske crkve iz IH-H v., prema rukopisu Patmoske biblioteke br. 266. U pravilu za Krstovdan veli se: „Posle „Slava vo višnjih Bogu“ dolaze jereji amvonu i počinju da pevaju sve tropare Svetog vozdviženja“; takođe u Tipiku Evergetidskog manastira, rukopisu biblioteke Atinskog univerziteta br. 788, HII vek.[10] Pomen o ovom slavoslovlju nalazi se u Studijskom[11] i drugim starim Tipicima. I kod Goara upotrebljeni rukopis navodi „Veliko slavoslovlje“. Veliko slavoslovlje pominju i mnogi naši rukopisi isto tako kratko: „Slavoslovije veliko i otpust“, „slavoslovije velije i otpust“.

Kako je Veliko slavoslovlje postalo od starijeg malog, a ovo se izvodilo rečitativom, sigurno je i Veliko slavoslovlje spočetka vršeno na isti način.[12] Skabalanovič veli da je, prema Nikonu Crnogorcu (XI vek), prelaz sa rečitativa na pevanje Velikog slavoslovlja izvršio Jerusalimski Tipik, te da se po uvođenju ovog Tipika u Rusiji još zadugo držao običaj dotadašnjeg Studijskog, prema kome se i na praznike čitalo Veliko slavoslovlje. Takav postupak u mnogim mestima pobudio je cara Jovana IV da se obrati Stoglavom saboru za rešenje i ovog pitanja.[13]

Kad je Jerusalimski Tipik počeo prodirati i u Grčku, u pojedinim rukopisima javljaju se uputstva da Veliko slavoslovlje treba izvoditi pevanjem. Tako se u jednom Tipiku iz HII-HIII v., za odanije praznika Male Gospođe veli: „Pojci poju veliko „Slava vo višnjih Bogu“.“[14] U notnom rukopisu „Papadiki tehni“, Vatopedske bibliot. br. 297 (931), iz XIV v., opisuje se podrobno ovaj deo jutrenje i veli da čtec sa krstom u rukama uzlazi na amvon i govori: „Slava vo višnjih Bogu“. Onda „domestik počinje pevanu himnu (asmatikon imnon): „Slava vo višnjih Bogu“.“ Jednako se o tome kazuje u Pravilu (Taksis) koje biva u Velikoj crkvi na večernji, jutrenji i Liturgiji, grčkom rukopisu Andrejevskog skita iz XV veka. I po njemu čtec sa krstom uzlazi „do druge stepenice amvona i govori pevajući (ke legi meta melus): „Slava vo višnjih Bogu“.“[15] Na isti način o izvođenju Velikog slavoslovlja nalazimo u opisu pevane jutrenje kod Svetog Simeona Solunskog.[16]

I u našim pojedinim rukopisima nalazi se ukazivanje da se Veliko slavoslovlje izvodi pevanjem. U Mineju za septembar Patrijaršijske biblioteke u Beogradu, br. 40, XVI-XVII v., objašnjava se na kraju jutrenje na Krstovdan: „Slavoslovije veliko i lagko i sa gl(a)som pojušte bratijam, oblačit se ierej“ (l. 89b). Takođe u Triodu posnom, pergamentnom rukopisu Dečanske biblioteke br. 61, XIV v., piše u nedelju Krstopoklonu: „Jegda že načnem peti Sl(a)va vo višnjih, togda priidet ierej oblčen va vsu odeždu“ (l. 189b.) Isto se tako veli i u Triodu br. 63, XIV v.; br. 64, XV v., br. 65, XV v., a takođe u Triodu Stefana Marinovića „ot grada Skadra“, štampanom 1561. god. Ovu primedbu ima i crkvenoslovenski štampani Triod u nedelju Krstopoklonu, a takođe crkvenoslovenski Tipik u propisima za Krstovdan: „Pojemu že velikomu slavosloviju oblačitsja nastojatelj…“.

Iako, prema izloženom, znamo da je već od XI v. Veliko slavoslovlje pevano, ali navedene vesti još nam ne kazuju kojim se glasom to izvodilo. Ni u jednom od onih rukopisa koje je izložio Dmitrijevskij, kao ni u našim koje sam pregledao, nisam primetio neko ukazivanje koje bi se na to odnosilo. Jedino Skabalanovič pominje jedan rukopis koji određeno kazuje da se bar kraj Velikog slavoslovlja, „Svjatij Bože“, na Veliku subotu, pevao drugim glasom.[17] Prema Evhologionu Sinajske biblioteke br. 973, iz 1153. god., ovim glasom pevan je tropar „Dnes spasenije…“ (ke legi troparion ihos devteros: Simeron sotiria),[18] a po Goaru, i drugi vaskrsni tropar „Voskres ot groba“ (Legomen to paron troparion is ihon devteron, Ioannu Damaskinu, Anasta ek tu mnimatos…).[19]

Iz ovih vesti smatram da možemo zaključiti da se, pri prelasku sa čitanja na pevanje Velikog slavoslovlja, najpre počeo pevati njegov kraj, „Svjatij Bože“, i tropari koji zatim dolaze, a onda je pevanje prešlo na celo slavoslovlje. Kad se iza evanđelske stihire, na „I ninje“ počeo uzimati nedeljom Bogorodičan drugog glasa, „Preblagoslovena jesi“, mora biti da je i slavoslovlje, našavši se između ovog Bogorodična drugog glasa, na njegovom početku, i „Svjatij Bože“ i tropara na njegovom kraju, koji su takođe pevani drugim glasom, i ono nedeljom pevano spočetka samo tim glasom.

Tako bismo za nedeljne dane – iako nedovoljno određena – imali bar ova ukazivanja o glasu Velikog slavoslovlja. No kojim se glasom ono moglo pevati van nedelje kad ga je prema Tipiku trebalo uzimati? Izgleda da je pevano šestim glasom, kako stoji u jednom drugom rukopisu koji navodi Skabalanovič.[20]

Nije se moglo ostati dugo na tome da se slavoslovlje stalno peva istim glasom, nedeljom drugim, a na praznike šestim – kao što ni himna „Veličit duša moja…“, najpre izvođena šestim glasom, nije na tome ostala, nego se ubrzo počelo pevati i na druge glasove.[21] Kad je taj prelaz izvršen, za sada nije moguće reći, ali se, kako kod nas tako i kod drugih pravoslavnih naroda, slavoslovlje uzima po napevu svih osam glasova.

Od liturgičkih pisaca iz starijeg i novijeg vremena, malo njih se dotaklo ovog pitanja. Kod Grka Jeronim Vogiatsi, u svom tumačenju Svete Liturgije pominje i Veliko slavoslovlje i glas na koji ga treba uzimati, te veli: „Peva se tzv. Veliko slavoslovlje na glas stihire na Slavi (Doksastiku)“.[22] Od naših pisaca navešćemo ep. Melentija. U odeljku o prazničnoj jutrenji njegovog Pravilnika, on kaže: „Čim pevači dovrše pevanje hvalitne slavske stihire tada počnu odmah po glasu pomenute stihire pevati slavoslovije…“ Slično tome govori on na svakidašnjoj jutrenji: „Ako ima Slavoslovie (tj. veliko), onda posle slavske stihire na hvalite, pevači za desnom pevnicom odmah po svršetku iste stihire počinju na glas slavske hvalitne stihire pevati slavoslovie: „Slava tebje…“.“[23]

Smatram da su obojica navedenih pisaca ovo pravilo preuzeli iz Tipika Velike carigradske crkve, u kome se u odeljku „O slavoslovlju“ veli: „U sve nedelje i sve Gospodnje i Bogorodičine praznike i spomene praznujućih Svetih, na jutrenji peva se Veliko slavoslovlje na glas (stihire) na „Slava“.“[24]

Prema tome bi značilo da glas po kome se Veliko slavoslovlje peva određuje stihira na „Slava“ hvalitnih: Bez mnogo teškoća dokazaćemo da je ovo pravilo netačno i da ne važi bar što se tiče nedeljnih dana. Naime, i kod nas, i kao kod Grka i Rusa – a tako je svakako i kod Bugara i Rumuna – nedeljom se Veliko slavoslovlje uzima ne po glasu stihire na „Slava“ hvalitnih, tj. po evanđelskoj stihiri, nego po vladajućem glasu, u stvari po glasu stihire (Bogorodična) na „I ninje“: „Preblagoslovena jesi“. Tako biva i na praznike Svetih i Bogorodičine kad padnu u nedelju, slavoslovlje se uzima ne po glasu „Slave“, nego po glasu „I ninje“. Stoga je episkop Melentije, pored navedenih pravila, morao za nedelje da formuliše drugo, u kome veli da se tada slavoslovlje peva „na vladajući glas“.[25] Na Hristove i Bogorodičine praznike, kad na „Slava i ninje“ dolazi ista stihira, ako se slavoslovlje uzima prema glasu ove stihire, u pravu smo da kažemo da se u stvari i tada uzima prema glasu stihire na „I ninje“. U pojedinim crkvama i manastirima, na praznike Svetih, kad redovno dolazi jedna stihira na „Slava“, druga (Bogorodičan, ili praznika) na „I ninje“, slavoslovlje uzimaju i tada, a ne samo kad padnu nedeljom, ne po glasu „Slave“, nego po glasu „I ninje“. Smatram da je to dobro i ispravno.

Tako bismo došli do jedinstvenog, opšteg pravila koje bi važilo svagda, a može se ovako formulisati: Veliko slavoslovlje uzima se po glasu stihire na „I ninje“ hvalitnih. Nema potrebe da se ono dopunjava na nedelje i kaže da se tada uzima po vladajućem glasu, ili po glasu Oktoiha, jer se praktično svodi na isto; tj. kad kažemo da se Veliko slavoslovlje peva po glasu hvalitne stihire na „I ninje“, onda taj propis važi i za nedeljne kao i za druge dane preko nedelje, kad se ono po Tipiku uzima.

Iznimno, na 12 velikih Gospodnjih i Bogorodičinih praznika, kao i na hramovnog Svetog, uobičajeno je da se Veliko slavoslovlje, bez obzira na glas stihire na „I ninje“, uzima šestog glasa, ono svečano koje se nalazi u Mokranjčevom Osmoglasniku, kod mitropolita Damaskina, St. Lastavice i drugih. Nedeljom pak kad se uzima šesti glas, zatim u druge dane kad je Sveti s Velikim slavoslovljem, ili kad su manji Hristovi i Bogorodičini praznici, a hvalitna stihira na „I ninje“ je šestog glasa, slavoslovlje treba uzeti troparskim napevom toga glasa a ne svečanim:

 

Pri tome treba obratiti pažnju da ako se stih deli na tri odeljka, prvi odeljak ide naviše, drugi naniže i završetak (kao što, je navedeno u „Slava vo višnjih Bogu“). Kad se pak deli na dva odeljka, onda prvi dolazi naniže i završetak, npr.:

 

Tako se isto uzimaju stihovi: „Na vsjak den blagoslovlju tja…“, „Vo svjetje Tvojem uzrim svjet…“, i „Svjatij Bože…“.

***

Ukratko, kao odgovor na postavljeno pitanje može se reći: Kao što za „Veličit duša…“ postoji jedinstveno pravilo da se peva po glasu prvog kanona – tako i Veliko slavoslovlje zavisi od glasa koga je „I ninje“ hvalitnih stihira i peva se po tom glasu. Ovo pravilo važi svagda, u nedeljne i druge dane kad Tipik propisuje Veliko slavoslovlje, sem na dvanaest velikih Gospodnjih i Bogorodičinih praznika, kao i na hramovnog Svetog, kad se uzima napevom svečanog šestog glasa, bez obzira na glas stihire na „I ninje“.

 

Glasnik, februar 1980.

 

NAPOMENE:


[1] Tolkovij Tipikon, Kijev 1913, II, 306; up. Arhiep. Venijamin, Novaja Skrižalj, S. Peterburg 1859, 144.

[2] Prema VIII knj. Apost. Ustanova, upotrebljavala se ona na Liturgiji posle uzglasa „Svjataja svjatim“, pred samo pričešćivanje (izd. Apost. Diakonia, Atina 1955, T. II, 158). U Liturgiji Sv. Jakova brata Gospodnjeg govori se po Vel. vhodu i čitanju Simvola vere (Vladimirova 1938., l. 14a), dok se u Liturgiji Sv. Jovana Zlatousta i Sv. Vasilija Velikog nalazi na početku. U Zapadnoj crkvi pesma se nalazila u prvom delu mise, pred čitanjem Apostola (Skabalanovič, isto), a u novoj misi, posle II Vatikanskog koncila, nalazi se u uvodnom delu „Slava“. U stvari se tu nalazi ceo prvi deo Vel. slavoslovlja, koji počinje anđelskom himnom bez „Slava tebje pokazavšemu nam sjvet“ (Nedjeljni i blagdanski misal, izd. Kršćanska stvarnost, Zagreb 1976, str. 269).

[3] Skabalanovič, isto; up. P. Trembelas, E tris liturgie, Atina 1935, 22.

[4] Skabalanovič, n. d. I, 89.

[5] Isto I, 302.

[6] Heće biti suvišno da, po Skabalanoviču, iznesemo ukratko sadržaj ove pesme koja se, po njemu može podeliti na tri dela. Prvi deo počinje rečima: „Slava Tebje pokazavšemu nam svjet“. „Ako stigavši na zapad sunca i videvši svetlost večernju“ – veli Skabalanovič – „verni izlivaju svoja osećanja u tako oduševljenoj pesmi kao što je „Svjete tihij“, viđenje rađanja jutarnje svetlosti iz tame noći treba da ih pobuđuje još dublje i toplije k sazercanju Boga kao nestvorene svetlosti. Iza ovih reči dolazi anđelska himna. Stavljena na početak slavoslovlja, kao i na početak jutrenje, ona treba da osvešta naša usta, kako bi mogli i mi sa zemlje uputiti Bogu svoju pesmu hvale: „Hvalim tja, blagoslovim tja, klanjajemtisja…“. Prizvuk ovih reči podseća na uzvišenu himnu Litugije: „Tebe pojem…“. Kao što se onde ne navodi podrobno za šta sve Gospoda „pojem“, jer bi nabrajanje bilo beskonačno, tako se i ovde ukazuje na ono najglavnije: Veliku slavu jednog Boga u Tri Lica kome se slavljenje i uznosi. Ostali deo himne upućen je uglavnom Bogu Sinu Koji se naziva „Jagnje Božje“, omiljen izraz kojim mu se u starini obraćalo. Molimo mu se suštinom sviju molitava: da nas pomiluje. Našu veru da On to može učiniti izražava ispovedanje da je On došao da uzme grehe celog sveta, pa dakle i naše; a da On to hoće – svečanim ispovedanjem: „Jako ti jesi jedin svjatj…“, čime se, uz „Amin“, završava prvi deo slavoslovlja.

Drugi deo himne počinje takođe slavljenjem Boga. Iako je sastavljen većinom iz reči Sv. Pisma (Ps. 144, 2; Dan. 3, 25), ipak nije tako radostan i svetao kao prvi deo. Osećanje radosti zamračuje se saznanjem naše grehovnosti i otuda strahom da se zbog nje ne naruši ovo večno proslavljanje Boga. I ovaj deo se završava rečju „Amin“.

Treći deo je isključivo molitven, počinje ne hvalom, kao prva dva dela, nego prozbom. Molimo Boga pokajnički da nam bude milostiv i ne oduzme milost Svoju od nas. No ovde-onde izbijaju usklici slavljenja Boga („Blagosloven jesi Gospodi…“ što se ponavlja triput, u čast Sv. Trojice, kao u Malom slavoslovlju i na večernji, ali se onda drugi put veli „vrazumi mja“, a treći put „prosvjeti mja opravdanijem Tvojim“. Ovde se pak ovaj stih bukvalno ponavlja triput, što efekat još više pojačava). Molitva koja je dotle bila opšta, sad se razvija i razjašnjava: Da bismo bili opravdani pred Bogom, treba ne samo da se očistimo od greha, nego i da se ispunimo dobrom tvoreći volju Božju. I jedno i drugo može se postići samo Bogom Kome i sada i svagda treba pribegavati. Tvrdo ubeđenje da će se moljeno ostvariti izražava se, slično vozglasima iza jektenija: „Jako Ti jesi Bog moj…“ (Ps. 142, 9, 10) u Kome je izvor života i svetlosti („Vo svjetje Tvojem uzrim svjet“), čime se slavoslovlje vezuje za svoj početak. Poslednjim rečima: „Probavi milost Tvoju…“, ovaj treći deo završava se molitveno kao što je i počeo (n. d. II, 306-308).

[7] Minj, P. G. T. 27, k. 27b.

[8] H. d. str. 137.

[9] Skabalanovič, n. d. I, 329.

[10] Na Vavedenje: „Na hvalite postavimo šest (stihova)…slavoslovlje veliko. Tropar praznika“ (Dmitrijevskij, Tipika, Kijev 1895, 321).

[11] U ovom Tipiku slavoslovlje i na praznike ima isti oblik koji se vrši u obične dane, tj. pokazuje da je sastavljeno iz dva dela: slavoslovlja u pravom smislu reči i molitve „Spodobi Gospodi“. Pred drugim delom („Spodobi Gospodi“) čitana je suguba jektenija (Skabalanovič, n. d. I, 408; II, 310).

[12] Dokaz za to pruža Aleksijevska redakcija Studijskog Tipika (Skabalanovič. n. d. II, 312).

[13] Isto.

[14] Tipik Sv. Nikole Kasulanskog, u južnoj Italiji (Dmitrijevskij, n. d. 812).

[15] Dmitrijevskij, n. d. 166.

[16] „Pošto jereji uđu u oltar, najpre čtec koji drži krst na amvonu govori: „Slava vo višnjih Bogu“, a onda pojci pojući pevaju (asmatikos adete što ton psalton), što od „v čelovjecjeh blagovoljenije“ prihvataju svi jereji. Tako se čini (peva) harmonično spolja i iznutra (oltara), što pokazuje da smo Hristom postali jedna Crkva od gornjih (anđela) i donjih (ljudi)“ (Minj, T. 155, k. 649.).

[17] N. d. II, 311.

[18] Dmitrijevskij, Evhologia, Kijev 1901, 89.

[19] Evhologion, Venecija 1730, 43, 44.

[20] Skabalanovič, n. d. II, 311.

[21] I thia liturgia iti ierotelestikon tevhos irminevmenon ipo Ieronimu Vogiatsi, arhimandritu, Atina 1912, 43.

[22] Up. Glasnik 1973. god., br. 12, str. 281.

[23] Pravilnik, Beograd 1904, I, 80, 48.

[24] Tipikon tis tu Hristu megalis ekklisias, Georg. Violaki, izd. M. Saliveru, Atina bez godine izdanja, str. 29.

[25] H. d. 66.

 

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. AnaMarija

    Da li crkva dozvoljava mladim mirjanima da udju u celibat?

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *