Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига II

О начину певања светилна VI гласа у Великом посту

 

ПИТАЊЕ: Како се узима у Великом посту светилан VI гласа? Имао сам прилике да чујем богослове да га певају са додатком дневног завршетка на крају. Међутим други веле да се дневни додатак не узима на крају тог светилна.

 

ОДГОВОР: Према М. Скабалановичу, светилан „има искључиви положај на богослужењу. Он је песма јутрење која се више нигде не понавља“.[1] У светилну, вели он даље, „прослављамо Бога као светлост и дародавца светлости“. То је особито приметно баш код светилна уз Велики пост, у којима се редовно употребљава реч светлост, „свјет“[2], а такође и у светилнима многих празника.[3] Архиепископ Венијамин пак, наводећи Светог Марка Ефеског, који вели да светилни „моле за сијање духовне светлости“, закључује да је светилан „тропар који у себи садржи молитву за ниспослање светлости и просвећење нашег ума…“.[4] По њему и проф. Мирковић казује да назив светилни ове песме имају зато „што је у њима мољење просвећења одозго, светлошћу небеске благодати“, или што у њима „величамо светила вере, светитеље Божје“.[5] Слично вели и Никољски: „Светилнима се називају зато… што се у њима, већим делом, говори о просвећењу душе одозго“.[6] Указивање на духовну светлост која просвећује истином оне који седе у тами налазимо у светилну на Божић („Посјетил ни јест… Восток востоков“), а такође у многима другим.[7]

У многим светилнима нема указивања на светлост ни физичку, ни духовну, нпр. светилан Васкрса, Празника над празницима – „Плотију уснув…“,[8] али зато догматске истине које износе не мање од осталих светилна просвећују наше душе вечном светлошћу.

Поред наведеног, Никољски вели да назив светилан носе ове песме „и зато што се певају пред расвитком дана, пред узгласом „Слава Тебје показавшему свјет“, и читањем или певањем славославља „Слава во вишњих Богу“.“[9] Овакво мишљење налазимо и код Светог Марка Ефеског који вели: „Светилнима… ове називамо јер се певају пошто настане светлост“.[10]

Проф. Фундулис сматра да је светилан и ексапостилар „првобитно био нека врста псаламског прокимена, који се доцније развио у тропар, назван због „Ниспосли свјет Твој“, називима истог значаја: светилан или ексапостилар, као што сведочи и Симеон Солунски…“.[11] Проф. Фундулис наставља: „Слање светлости, о коме говоре светилни и ексапостилари, треба да се схвати или као поздрав освитку дана, или као израз неког литургичког објашњења“.[12]

Како се у јерусалимском Последовању IХ-ХII в. указује на први васкрсни ексапостилар („Со ученики взидем…“) као на подобан за друге ексапостиларе, Скабаланович изводи закључак да се „може мислити да су свих 11 ексапостилара имали једну исту мелодију“,[13] као што је код нас и сада, јер се сви ексапостилари и светилни (сем појединих Господњих празника) певају на други тропарски глас, али с нарочитим завршетком.[14]

Ако упоредимо светилне у Октоиху, који по правилу помињу успомену појединих седмичних дана, са светилнима у Триоду, видећемо да исто бива и код светилна свих осам гласова у њему. Они се редовно састоје из два дела: кратког молитвеног призива Господу за очишћење душе од греха (I и IV гл.), просвећење очију срца (II, Ш, V гл.), ниспослање душама нашим непролазне светлости (VI гл.), слављење Бога и творење Његове воље (VII гл.), просвећење Богом (VIII гл.) – и дневног додатка (у понедељак: „Предстатељстви бесплотних Твојих и спаси мја“; у уторак: „Молитвами, Господи, Претечи Твојего и спаси мја“; средом и петком: „Силоју, Господи, креста Твојего и спаси мја“, итд.). На „Слава“ узима се овај светилан, али са истим додатком без обзира који је седмични дан: „Молитвами, Господи, свјатих Твојих и спаси мја“,[15] а тако исто и на „И ниње“: „Молитвами, Господи, Богородици и спаси мја“.

Сви ови светилни, са дневним додатком узимају се на исти начин: најпре се узима текст светилна, а дневним додатком се завршава, нпр. тексту светилна I гласа: „Свјет возсијај Господи, душу моју очисти от свјакаго грјеха“, у понедељак се додаје као завршетак: „Предстатељстви бесплотних Твојих и спаси мја“; у уторак: „Молитвами, Господи, Претечи Твојего и спаси мја“ итд. На „Слава и ниње“ долази исти текст светилна, а и завршетци су, као што мало пре напоменусмо, за све дане исти.

Но код светилна VI гласа поступамо другачије. При певању овог светилна, у почетку се узима дневни додатак, а завршава текстом светилна, нпр. у понедељак: „Предстатељстви, Господи, бесплотних Твојих низпосли душам нашим свјет Твој присносушчниј“. Сталним додатком: „Молитвами, Господи, свјатих Твојих“, почиње овај светилан на „Слава“, а тако и трећи пут, на „И ниње“: „Молитвами, Господи, Богородици низпосли душам нашим свјет Твој присносушчниј“.

Да је то заиста тако, казује нам упутство узимања светилна овог гласа које се налази у црквенословенском штампаном Триоду. Ту је најпре изнет цео светилан за понедељак, па се даље вели: „А овде у шестом гласу, у почетку светилна, уместо „Предстатељстви, Господи, безплотних“ и осталог, ако је уторак говори се овако: „Молитвами, Господи, Претечи Твојего“ и остало говори до краја“.

Исто тако, наводе се у почетку додаци за остале дане, а затим објашњава: „други пут, на „Слава“, треба говорити у почетку светилна „Молитвами, Господи, всјех свјатих низпосли душам нашим свјет Твој присносушчниј“.“

Јасно је, дакле, да се у погледу узимања светилна VI гласа изнимно почиње оним чиме се код осталих седам завршава. Но неки, повучени навиком да се дневним додатком завршава у свим осталим гласовима, чине тако и овде, иако је тај додатак већ узет на почетку, па га тако узимају двапут: „Молитвами, Господи, Претечи Твојего низпосли душам нашим свјет Твој присносушчниј“, „Молитвами Господи Претечи Твојего и спаси мја“. Да мало боље размотре наведено објашњење у Триоду, и мало боље размисле, било би им јасно да нема разлога узимати дневни додатак двапут, и то у свим гласовима на крају светилна, а у VI гласу на његовом почетку. Оправданост ових речи потврђује и грчки типичар Г. Бекаторос: „Треба да се зна да светилан VI гласа… пошто почиње са „Предстатељстви Господи“, или „Молитвами, Господи“, допуњује се у свом почетку, и не завршава се као светилни осталих гласова“.[16]

У нашим старим рукописима светилан VI гласа изнет је укратко, само текст без објашњења: „Заступљенијем Г(оспод)и бесплтних, ниспосли д(у)шам нашим свет Твој пр(и)сносуштниј“.[17]

Због неуобичајеног почетка и завршетка, различитог од светилна осталих гласова, и у то доба неким је овај светилан звучао као незавршен, па су му и на крају стављали додатак. Тако у Дечанском пергаментном Часослову и синаксару, из XIV в., овај светилан гласи: „Заступљенијем Г(оспод)и бесплтних, ниспосли д(у)шам нашим свет Твој пр(и)сносуштниј, силоју крста ч(а)стнаго и сп(а)си ме“.

Према рукописном Псалтиру с последовањем Музеја Српске православне цркве, бр. 30, XV в., видимо да се као светилан шестог гласа узима и светилан седмог, који је овоме и садржином сасвим сличан: „Предстатељством Г(оспод)и бесплтних и свет Твој ниспосли д(у)шам нашим и великују милост“.[18] Исто овако гласи овај светилан и у савременим грчким Часословима, док се пак у њиховом Триоду налази исти текст какав је и у црквенословенском.

 

Гласник, мај 1978.

 

НАПОМЕНЕ:

---

[1] Толковиј Типикон, Кијев 1913, II, 295. Истина, светилан (ексапостилар) имају и поједина молитвословља за покојне, која по свом склопу личе не јутрењу. Тако у Чину погреба свештеника ексапостилар је „Ниње упокојихсја…“. Овај исти ексапостилар налази се и у Чину погреба деце. У Чину пак погреба на Пасху узима се светилан Пасхе.

[2] Једино је не налазимо у светилну VII гласа садашњих црквенословенских књига, али је у старини код нас била, а код Грка постоји и сада у Часослову и Параклитику.

[3] Богојављења („Свјет неприступниј“); Духова („Свјет Отец“); Преображења („Свјете неизмјениј“); Вазнесења („Свјету слави“); Велики понедељак („Свјетодавче“); Св. Параскеве („Божествениј свјет“); Св. Стефана Архиђакона („Свјета неизглаголанаго“); Сабора Св. Јована и Обретање („Свјет видјел јеси“; „Свјетилниче свјета“); Св. Три Јерарха („Свјет пријатељишча“); Св. пророка Илије („Свјет на огњењеј“), итд.

[4] Новја Скрижаљ, С. Петербург 1859, 142, 143.

[5] Литургика I, Београд 1965, 236; Литургика II, Београд 1966, 27.

[6] Пособије к изученију Устава богослуженија, С. Петербург 1900, 325.

[7] Св. Арх. Михаила („Предстатељство свјетов“); Св. Андреја Првозваног (Богород. „Улучити осијанија твојего Сина“); Недељу Отаца („Јако свјетилници возсијаша и твар всју просвјетиша“); Св. Василија Великог („Јако солнице озарил јеси“); Св. Саве Српског („Светилник тја многосвјетлиј“); Св. Георгија („Јако солнце свјетоносноје“); Св. Константина и Јелене („Свјетилници просвјетивши всељенују“); Св. Петра и Павла („Всељенија свјетилники“); Велики петак („Древом крестним просвјети“); Недеља VI по Пасхи („Умнија моји очи просвјети“), итд.

[8] Такође Обрезања, Томине недеље, Преполовљења, Лазареве суботе, Недеља II. поста, Недеља по Пасхи (сем VI), Мале и Велике Госпође, Ваведења, Сретења, Благовести, Св. Николаја, Св. Димитрија, Усековања итд.

[9] Н. д. 325.

[10] В. Парартима, у Симеон архиеп. тхессалоникис, Та апанта, изд. В. Ригопулу, Солун, без год. издања,гл. 2, стр. 455. Недељни, као и неки други светилни, називају се ексапостиларима. Тај назив долази од грчког глагола „ексапостелло“ – шаљем, одашиљем. Према Св. Марку Ефеском назив је настао стога што они „опевају, у недељни дан, слање ученика међу незнабошце“ (н. д. 455). Проф. Фундулис примећује да „ни у једном од ових ексапостилара није реч о слању ученика. Једина фраза која подсећа на то одговара трећем од њих, и она се заиста по смислу може упоредити са Марко 16, 15, додуше са другом речи („екпемпеас“). А с друге стране израз „В поднебеснују посилахусја…“ налази се не у ексапостилару, него у првој еванђелској стихири“ (ср. Ексапостиларион, у Тхрискевхики ке итхики енкиклопедиа, Атина 1964, Т. V, 713). Према Скабалановичу, назив ексапостилар имају ове песме „вероватније зато што ради њиховог певања излази појац на средину цркве, како се и сада тражи за неке ексапостиларе (Велики понед.)“ (н. д. 296).

[11] Према речима Св. Симеона: „Ексапостиларом се назива због „Ниспосли свјет Твој“; и као светилан се говори испред хвалитних“ (Та апанта, Тхессалоники, изд. В. Ригопулу, без наведене год., стр. 252), излази да он не одваја строго појам ексапостилара од појма светилна (в. Фундулис, н. д.).

За доказ да су ексапостилар и светилан првобитно били кратки прокимени пред хвалитним, проф. Фундулис наводи околност што се у рукоп. Синаксару – Типику ман. Богородице Евергедите, из XII в. „у недеље певао ексапостилар „Свјат Господ Бог наш“, по недељном гласу, и ништа више, како то и сада бива у Цветну недељу и Велику суботу“. Као даљи, прелазни ступањ, вели, јавља се одредба за 21. и 22. новембар: „Ексапостилар „Свјат Господ“; ако има празник, говоримо ово и ексапостилар празника. Ако ли нема, говори „Бог Господ“…“ Још јасније се указује у рукописном Часослову из XII в.: „И по завршетку канона, ако је недељни дан, реци „Свјат Господ Бог наш“; а ако је помен Светог, реци његов ексапостилар. Ако ли Црква не слави празник, нити је недељни дан, него се пева „Алилуја“, реци на први глас „Свјет (возсија Господи)“…“ (н. д. 713).

[12] Н. д. 714.

[13] Н. д. 298.

[14] Из других књига видимо да су и други ексапостилари и светилни служили као узор за састављање осталих. „Небо звјездами“, „Жени услишите“, „Крест хранитељ“, „Посјетил ни јест“, итд.

[15] Тако је било и код Грка раније, но сада, према Типику Цариградске цркве, помињу на другом светилну Светог храма (Типикон тис ту Христу мегалис екклисиас, Г. Виолаки, изд. М. Саливеру, Тхессалоники, без год. издања, стр. 328; Орологион то мега, изд. Апост. Диакониа, Атина 1974, 78).

[16] В. Фотагогика, У Тхрискевтхики ке итхики епкиклопедиа, Атина 1968, Т. 12, 16.

[17] Дечански рукописни Типик б. 115, крај XIV или поч. XV в., 55б; Рукописни Псалтир с последовањем Музеја СПЦ бр. 30, XVI в.; Рукописни Псалтир с последовањем исте библиотеке бр. 56, XVI в.; Псалтир с последовањем Винћенца Вуковића, Венеција 1546.

[18] Тако је и у рукоп. Псалтиру с последовањсм Музеја СПЦ бр. 56, XVI в., као и поменутом Псалтиру Винћенца Вуковића.