NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga II

Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga II

Ko može biti kum na venčanju i krštenju?

 

PITANJE: Na venčanju dvoje mladih, kao što je u crkvenom činu predviđeno, bila su dva svedoka (kum i stari svat, kao što se kod nas kaže). Kad su mladenci dobili dete, prvi svedok, kum, trebalo je da bude krsni kum deteta. No sveštenik mu ne dozvoli, jer ne pripada kanonskoj jurisdikciji, te je detetu kumovala tetka oca detinjeg. Pored nje stajao je venčani kum roditelja i držao sveću. U izvodu rođenih sveštenik je naveo tetku kao kumu, a ime venčanog kuma u zagradi.

Da li je to pravilno? Ako već nije kum, zašto ga je uopšte upisivao u protokol?

Posle nekoliko godina brak se razvede i žena se uda za kuma, odnosno prvog svedoka na venčanju. Venčaju se građanskim brakom i izrode dvoje dece.

Mogu li se oni venčati u crkvi i primati Sveto Pričešće, ili to ne mogu s obzirom da postoji duhovno srodstvo između njih?

 

ODGOVOR: Nabrajajući lica koja u Pravoslavnoj crkvi ne mogu biti kumovi na krštenju, Dimitros Moraitis, prof. Teološkog fakulteta u Atini, veli da u taj broj spadaju: 1. Nehrišćani; 2. Jeretici i šizmatici uopšte; 3. Ekskomunicirani, isključeni iz Crkve; 4. Osuđeni za teške prestupe i javni grešnici; 5. Lica koja nemaju svesti o značaju krštenja: deca i mentalno zaostali; 6. Monasi i monahinje; 7. Roditelji svojoj deci.[1] Slično o tome govori prof. dr Lazar Mirković: „Kumovi ne mogu biti bezvernici, inoverci, jeretici i šizmatici, jer je potrebno da znaju glavne osnove vere…“.[2] Jeretike i šizmatike pominju i drugi liturgičari u broju lica koja ne mogu kumovati pravoslavnim vernicima: episkop Nikodim Milaš, prof. B. Cisarž, S. Bulgakov[3] i drugi.

Iz razloga koji su u staroj Crkvi doveli do ustanove kumstva i održali ga do danas, možemo sagledati dužnosti kuma i u naše doba. U prvo vreme, kum je vernik koji pred Crkvom odgovorno svedoči o iskrenom prihvatanju evanđelskih razloga za pristupanje krštenju njegovog poznanika-neznabošca; o ozbiljnoj promeni njegovog života u duhu hrišćanskih shvatanja i garantovanju da će pomoći novokrštenom u duhovnom uzrastanju i posle krštenja.[4] Pri krštenju odraslih sve su to dužnosti kuma i danas. Pri krštavanju pak dece kum garantuje da će njegovo kumče biti vaspitano u pravoslavnoj veri, te je dužan da proverava da li to roditelji čine. Ako li ne čine, dužan je on da kumče, kad poraste, uputi u osnovne pravoslavne istine: o Bogu Jednom po biću i Trojičnom po licima, o Gospodu Isusu Hristu i delu spasenja kroz Njega, o Svetim Tajnama, redovnom čitanju Svetog Pisma i svakodnevnoj molitvi, o dolasku u hram na zajedničko bogosluženje, o dobrom vladanju i vršenju hrišćanskih i građanskih dužnosti. Ne samo rečima, nego i svojim primerom da ga utvrdi u poštovanju Svete crkve, koja je „stub i tvrđava istine“ (1 Tim. 3, 15), kojoj ni vrata paklena neće odoleti (Mt. 16, 18). Da shvati i prihvati istinu da je nemoguće prići Bogu i zadobiti spasenje mimo Crkve, po čuvenoj reči Svetog Kiprijana Kartaginskog: „Kome Crkva nije mati ne može mu Bog biti otac“. I opomeni Blaženog Avgustina, da oni koji sebe smatraju hrišćanima a nisu u jedinstvu sa Crkvom, mogu imati sve: i veru u Svetu Trojicu, i Sveto Pismo, i Tajne, ali ne i spasenje.[5] „U Simvolu vjere“, veli N. Milaš, „… ispovijeda hrišćanin vjeru svoju u Crkvu i tijem prima na sebe dužnost da čuva jedinstvo Crkve i da se kloni svega onoga što bi moglo da poruši to jedinstvo. Ovo je opća dužnost svih članova Crkve, koju dužnost obavezan je bezuslovno da izvršuje svako koji pripada Crkvi; a na prvom su mjestu vezana tom dužnošću sveštena lica u Crkvi“.[6]

Jasno je, dakle, da jeretici koji svojim odstupništvom od istinskih dogmata, ne sačuvavši vere sa Crkvom, ne mogu garantovati za pravoslavlje veru, i života po toj veri, ni svoga kumčeta. Šizmatici pak, sačuvavši zajednicu u veri sa Crkvom, ali ne i zajednicu mira s njom, nego otcepivši se u posebno društvo, ne mogu takođe biti garancija vernosti novokrštenog Crkvi, kad su i oni van krila Crkve, smatrajući razloge i interese ovog sveta važnijim od želje Spasiteljeve „da svi jedno budu“ (Jov. 17, 21) i ap. Pavla o čuvanju jedinstva Duha u svezi mira (Ef. 4, 3-6).

Sveštenik, dakle, nije pogrešio, ne dopustivši da prvi svedok na venčanju roditelja, ne budući u kanonskom jedinstvu sa Crkvom, bude kum na krštenju njihovog deteta.

Obzirom da duhovno srodstvo postoji između kuma, kumčeta i njihovih potomaka u prvim nishodnim linijama, a ne i ushodnim i pobočnim,[7] moguće je da očeva tetka, ujak, ili stric kumuje svome bratancu, odnosno nećaku, ili sinovcu u slučaju nužde.[8] Sa kanonske strane, dakle, nema prigovora da tetka bude kuma detetu svoga bratanca.

Prema postavljenom pitanju, ostaje nam još da rasmotrimo tvrdnju da prvi svedok na venčanju roditelja „treba“ da bude kum na krštenju njihove dece. I drugo: Da li je sveštenik dobro postupio dopustivši da venčani kum mladenaca stoji sa zapaljenom svećom, na krštenju njihovog deteta, pored drugog lica, koje je stvarno kum i da uz tog kuma bude ubeležen u Maticu krštenih, kad se već ne smatra kumom?

Treba imati u vidu da su kum i stari svat na venčanju u stvari samo svedoci izvršenog venčanja i slobodno izražene volje mladenaca da stupaju jedno s drugim u brak. U Bračnim pravilima Srpske pravoslavne crkve čitamo: „Na venčanju moraju, osim sveštenika, biti prisutni najmanje dva svedoka“ (Čl. 67). U Maticama venčanih predviđena je rubrika: „Ime, prezime, zanimanje, veroispovest i mesto stanovanja svedoka (kuma i starog svata)“.[9] Inače ni po crkvenim propisima, ni po Svetom Simeonu Solunskom, svedoci na venčanju ne dolaze sa mladencima ni u kakvo srodstvo, niti postoji neka crkvena odluka da bi prvi svedok na venčanju roditelja time stekao neko pravo, ili obavezu, da kumuje njihovoj deci. Istina, u našem narodu bivalo je redovno da kum, koji je držao na krštenju mladoženju, bude kum (prvi svedok) i na njegovom venčanju, te se svakako zato i u toj prilici zvao kumom, jer je kum mladoženji i bio.[10] Kad su mladenci dobijali decu, razume se da je on bivao krsni kum i njihovoj deci.

No i kad prvi svedok na venčanju nije bio krsni kum (niti kumov sin) mladoženje, kao što navedosmo, po navici nazivan je kumom, pa se svakako iz toga došlo do shvatanja da on treba obavezno i da krštava decu mladenaca, što videsmo ne stoji. Kad se desi da krsni kum mladoženje, ili njegov sin, ne budu u mogućnosti da dođu na krštenje ove dece, ili su izgubili potrebna svojstva za to, može ovoj deci kumovati njegov brat, ili sinovac, ili prvi i drugi svedok na venčanju roditelja, kao i koji drugi čestit čovek, ili žena.

Iz jednog nedavnog odgovora na pitanje u vezi sa krštenjem vidi se da crkveni propisi starijeg vremena ne govore direktno o broju kumova pri krštenju jednog deteta. U staro doba Crkva je tražila svedočanstvo o ozbiljnosti promene života, prema evanđelskim zahtevima, kandidata za krštenje od više njegovih poznanika hrišćana. Iz kazivanja docnijih izvora vidi se da je za to bilo dovoljno svedočanstvo jednog poznatog hrišćanina, koji je tokom vremena nazivan vosprijemnik, vaspitač, odričući se, kum, duhovni otac itd.[11]

U Ruskoj crkvi, na krštenju deteta, obično bivaju dva vosprijemnika, jedan muškarac i jedna žena, bez obzira na pol deteta. U Grčkoj crkvi, samo se iznimno dozvoljava više od jednog kuma.[12] U Srpskoj crkvi, redovno je na krštenju jedan kum, ili jedna kuma.

No životnim prilikama dođe se ponekad u situaciju koja nalaže da se mora postupiti i drukčije. Biva da se pred samim krštenjem uvidi da lice koje treba da kumuje nema kanonske uslove za to, a nesavetno je udaljiti ga od čina krštenja. O takvim situacijama prof. L. Mirković kaže: „U slučaju da se ne može odbiti jeretik ili šizmatik od kumstva (bezvernik ne može biti kum ni u kom slučaju), to se pored njega uzima i jedan pravoslavni kum, i on je pravi kum, a onaj drugi je samo počasni“.[13] U Ruskoj crkvi se počasni kum naziva svedok krštenja,[14] a isto tako u Rimokatoličkoj.[15]

Prema tome, sveštenik je u datom slučaju postupio kanonski i pastirski ispravno. Po principu ikonomije, nije sasvim isključio prvog svedoka sa venčanja roditelja iz krštenja njihovog deteta, mada on ne pripada kanonskoj jurisdikciji. Rasudio je da obični vernici ne znaju šta znači raskol u Crkvi onoliko koliko to mopajy da znaju sveštena lica[16] i funkcioneri u organizaciji nekanonske jurisdikcije, pa za nastale teškoće oko toga ne mogu verni ni biti odgovorni koliko ovi. A zbog nepripadanja kanonskoj jurisdikciji, nije mu mogao dozvoliti da kao kum čita Simvol vere, u kome ta jurisdikcija, pod pojmovima: Jedne, Svete, Saborne i Apostolske Crkve, svakako shvata nešto drugo,[17] strano vaseljenskom Pravoslavlju i pojmu Crkve kao Tela Hristovog.

Smatram da je sveštenik mogao i da upiše u Maticu rođenih počasnog kuma, kao što su u Ruskoj crkvi, u slučaju više kumova-svedoka, po njihovoj želji, imena im upisivana sa napomenom: „Potpis svedoka po njihovoj želji“.[18]

Što se tiče drugog dela pitanja – crkvenog venčanja razvedene žene sa prvim svedokom na njenom venčanju – nadležni sveštenik treba da iz presude Crkvenog suda razmotri čijom je krivicom razveden brak, krivicom muža, ili žene, da li postoji zabrana ženi da ne može stupiti u brak, i za koje vreme, kao i druge okolnosti. Ako za razvod ovih bračnika, u čijem je venčanju učestvovao kao prvi svedok, ovaj čovek nije kriv, nego je posle razvoda žene došlo do želje kod njih da se uzmu, mogu se venčati u Pravoslavnoj crkvi i pristupiti Svetom Pričešću.

Ako li je pak do razvoda braka došlo zbog preljube žene učinjene sa njim (prvim svedokom na venčanju), taj prestup čini bračnu smetnju za venčanje s preljubnikom,[19] no smetnju uklonjivu. Pismenu molbu za venčanje treba uputiti episkopu, preko nadležnog paroha. Paroh će molbu dostaviti sa svojim mišljenjem i predlogom.[20] Razmotrivši stepen krivice žene za razvod braka sa prvim mužem, kao i krivicu preljubnika, episkop će pre razrešenja naložiti

na njih oboje dužu ili kraću epitimiju.[21] Tek kad se dobije razrešenje, mogu se, posle potrebne pripreme i ispovesti, venčati i pričestiti.

Kao što izložismo, prvi svedok na venčanju, ne budući na krštenju deteta stvarni kum, može da uzme razvedenu mater toga deteta, jer se propis da kum ne može uzeti obudovelu mater svoga kumčeta odnosi na stvarnog, ne na počasnog kuma.

 

Glasnik, novembar 1986.

 

NAPOMENE:


[1] Up. Anadohos, u Thriskevtiki ke ithiki enkiklopedia, Atina 1963, T. III, k. 592.

[2] Pravoslavna liturgika, Beograd 1967, II, 2, 26.

[3] Pravoslavno crkveno pravo, Beograd 1926, 589; Crkveno pravo, Beograd 1970, I, 47; Nastoljnaja knjiga, Harkov 1900, 910.

[4] Up. Glasnik 1982, br. 4, str. 95.

[5] Up. Glasnik 1982, 158.

[6] N. Milaš, Crkveno kazneno pravo, Mostar 1911, 409.

[7] Bračna pravila SPC, Srem. Karlovci, 1933, čl. 20.

[8] Svakako da je bolje da se kumovanje izbegava u tako bliskim rodbinskim stepenima, zbog mešanja naziva krvnog i duhovnog srodstva, kao što s pravom ukazuje R. Dimitrijević. Na pitanje: Može li stric svome sinovcu krštavati decu? on odgovara: „Može, ali je celishodnije tražiti kuma izvan kruga bliskih rođaka“ (Pitanja i odgovori, Beograd 1929, 54).

[9] Sv. Simeon Solunski pominje jednog svedoka (anadohos) na venčanju, dajući mu sličnu ulogu koju ima kum na krštenju. On treba da je svedok čistote, „celomudrosti i saglasnosti (sofrosinis ke omonias)“ bračnika, a po venčanju im „učitelj jednomislija i dobrog supruštva“ (Minj, P. G. T. 155, k. 509).

[10] U crkvenoslovenskom štampanom Trebniku, u Činu obručenja (pri stavljanju prstenja) ovaj se naziva „vosprijemnik“ (Moskva 1855, l. 27a), u Činu venčanja „kum“ (Isto, l. 33b). U bugarskom Trebniku pominje se samo na obručenju kao „kum“ (Sofija 1929, str. 120). U grčkim savremenim Evhologionima i na obručenju i na venčanju naziva se „sinteknos“, duhovni otac (Mega Evhologion, izd. Astir, Atina 1970, 240, 250; Mikron Evhologion E. Skarpa, izd. Saliveru, Atina, bez god. izdanja, ctp. 327, 342), a tako i u glavnom tekstu kod Goara (Evhologion, Venecija 1730, 311, 319), ili „paranimfos“ (Mikron Evhologion, izd. Apost. Diakonia, Atina 1968, 94, 110). U Mikron Evhologion prof. P. Trembelasa, prema starim rukopisima, naziva se „sinteknos“ samo na obručenju. Na venčanju ne pominje se, jer su kod Grka bivali venci od prirodnog cveća, ili lišća masline i lovorike i stavljani na glave mladenaca, te u Evhologionima nema primedbe da ih kum drži. Po rukopisima XVI v., venci se daju u ruke „paranimfon (koji su) ozadi, i drže ih na glavama ovih“ (rukopisi Lavre br. 21, XVI v. i Narod. bibliot., Atina br. 1910, XVI v., P. Trembelas, n. d. str. 57, 58). Ceo vek ranije, slično nalazimo kod Sv. Simeona Solunskog: „Ove, dakle, vence vosprijemnik (anadohos) prima, stojeći pozadi (mladenaca)“ (n. d. 509).

U glavnom tekstu kod Goara takođe se pominje, na venčanju, jedan svedok (sinteknos) kako stojeći pozadi drži vence (n. d. 319). U drugim starijim rukopisima, koje on navodi u Varie lekciones, nema pomena ni o sinteknosu, ni o držanju venaca.

Slično nalazimo u našim rukopisima i starim štampanim Srbuljama. Nema reči o držanju venaca, nego se tek na kraju venčanja pominje jedan svedok, pod imenom kum: I po sem celujet ih kum (rukop. Trebnici Muzeja SPC, u Beogradu br. 1, XV-XVI v., l. 172b; br. 212, XV-XVI v., l. [nedostaje]; br. 229, XV-XVI v., l. 23a; br. 246, XVI v., l. 26b; br. 266, starosrpski štamp., l. 247b).

Prof. L. Mirković i na obručenju i na venčanju naziva prvog svedoka kumom (Liturgika, Beograd 1967, II, 2, 135, 138). Milaš pak obojicu naziva svedocima ili kumovima (Crkveno pravo, n. d. 630). Arhiep. Venijamin pominje prvog svedoka pod nazivom „poručitelj“ samo na obručenju (Novaja Skrižalj, S. Peterburg 1859, 443). A isto tako Nikoljski, ali i pod nazivom „vosprijemnik“ i „kum“ (Posobije k izučeniju Ustava, S. Peterburg 1900, 726). S. Bulgakov takođe na obručenju „vosprijemnik“, a na venčanju „kum“ (Nastoljnaja knjiga, Harkov 1900, 1152, 1156).

[11] Up. Glasnik 1982. g., br. 4, str. 96

[12] S. Bulgakov, n. d. 907, prim. 1.

[13] N. d. 26

[14] S. Bulgakov, n. d. 909.

[15] Dr. Jochan Harring, Grundüzge des katholischen Kirchenrechtes, Graz 1910, 369.

[16] Sveštenici, na rukopoloženju, pri polaganju zakletve, daju obavezu čuvanja kanonskog jedinstva u Crkvi: „Najiskrenije obećavam da ćy čuvati svoj narod u poslušnosti i jedinstvu crkvenom“.

[17] Npr. ne jerarhijsku, nego korporacijsku organizaciju, blisku protestantizmu.

[18] Up. S. Bulgakov, n. d. 909. Prema celokupnom postupanju u ovoj stvari, izgleda da je sveštenik o kome je reč stariji čovek, miran i taktičan, te je sa svešću o nesreći za Crkvu Božju i narod, zbog nastalog raskola, postavio se pastirski dobro i svojim miroljubivim stavom izveo stvar kanonski ispravno.

[19] Čl. 13, t. 9, Bračnih pravila Srp. prav. crkve.

[20] Čl. 52. Bračnih pravila SPC.

[21] Po 58. kanonu Sv. Vasilija Velikog, predviđena je epitimija od 15 godina bez pričešća, svakako i bez venčanja. Po 20. kan. Sv. Jovana Postnika, ta se epitimija skraćivala prihvatanjem svakodnevnog posta i metanija. Još više se skraćuje ako je bivši muž navodio ženu na preljubu, stalno onemogućavao začeće žene, zlobno je napustio, ili kinjio i zlostavljao (Čl. 90, 94, 95, 105 Bračnih pravila SPC).

 

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. AnaMarija

    Da li crkva dozvoljava mladim mirjanima da udju u celibat?

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *