NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga II

Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga II

Koga glasa treba pevati „Veličit duša moja“?

 

PITANJE: Koga glasa treba pevati „Veličit duša moja“ na IX pesmi kanona?

 

ODGOVOR: Po tom pitanju ne nalazimo određenih propisa ni u Crkvenoslovenskom Tipiku, ni u crkvenim knjigama: Oktoihu, Psaltiru s posledovanjem, Irmologii, opštem Mineju i dr. Tu su samo pravila kad se „Veličit duša“ uzima, a kad ne uzima, ali po kom glasu – ne kaže se ništa. Tako se u Tipiku veli samo ovoliko: „I mi stihoslovim devjatuju pjesanj pojušče veleglasno: Veličit duša moja Gospoda, i Čestnjejšuju heruvim“,[1] a slično se kaže i u pomenutim bogoslužbenim knjigama. Ni kod poznatih liturgičkih pisaca: prof. Mirkovića, Nikoljskog, Bulgakova, Trembelasa, Venijaminovoj Skrižalji, Nikolajevićevom Tipiku i dr. ne nalazimo ništa više.

No postoji jedan izuzetak. To je štampani crkvenoslovenski Minej za mesec septembar, u kome se kao prvom u crkvenoj godini, nalazi više detaljnijih liturgičkih uputstava za sveštenika i pojce,[2] gde nalazimo i jedan određeni propis o pitanju koje nas interesuje. Na crkvenu Novu Godinu (Načalo indikta), prvog dana toga meseca, iza VIII pesme kanona veli se: „Mi že stihologisujem IX pjesanj pojušče veleglasno na glas šestij Veličit duša moja Gospoda. Pripjevajem že Čestnjejšuju heruvim“. „Veličit duša“, evo, treba da se peva tada napevom šestog glasa. Ali se ne kaže ništa koga glasa treba da je uzimamo drugih dana.

Poznati ruski liturgičar M. Skabalanovič, govoreći o tom mestu u Mineju, veli da ovaj propis „ima opšti značaj za sve dane“.[3] Slično izlazi i iz podatka grčkih Ustava jerusalimskog tipa, koji navodi I. Mansvetov: „A jerej ušavši u oltar… i pokadivši časnu trapezu, uzglašava na šesti glas: Bogorodicu v pjesnjeh vozveličim“.[4] Prema tome, biće da su u prvo vreme, kad se pesma „Čestnjejšuju“ počela pevati uz stihove Bogorodičine himne na IX pesmi kanona, ovi pevani svagda šestim glasom. Zašto šestim? Zato što je pesma „Čestnjejšuju“, kako primećuje Skabalanovič, u stvari irmos IX pesme tripesnica na Veliki petak, a taj irmos, kao i ceo tripesnec, šestog je glasa.[5] Pošto je on, u duhu vizantijske ritmičke poezije, sledovanjem naglašenih i nenaglašenih slogova, kao i brojem slogova u stihovima,[6] pisan tako da odgovara šestom glasu, to su se prema njemu morali ravnati i stihovi himne „Veličit duša“.

Ali se na ovome nije moglo ostati dugo, kako zbog osećanja monotonije koja nastaje kad se istim glasom peva jedna pesma gotovo svakodnevno, preko cele godine, tako osobito zbog toga što su se stihovi ove, kao i ostalih biblijskih pesama iz Irmologije, zadugo dotle pevali na svih osam glasova, u zavisnosti od glasa irmosa i tropara kanona uz koje su uzimani. Prvi stihovi svake pesme uvek su se ravnali prema glasu prvog kanona,[7] a sledeći prema glasu ostalih kanona koji se toga dana uzimaju. Pošto su stihovi himne „Veličit duša“ u stvari prvi stihovi IX pesme u Irmologiji, to su i oni uzimani kao prvi stihovi ostalih pesama, tj. ravnali se u pogledu glasa, kao što već rekosmo, prema glasu prvog kanona. Ovakav zaključak možemo izvesti iz Skabalanovičevog navoda da Studitski i Evergetidski Tipik, kao i Tipik jerusalimski na grčkom i gruzijskom, „ne ukazuju način na koji se uzima pesma Bogorodice, dajući time osnov za mišljenje da ovde nije bilo razlike od drugih biblijskih pesama, tj. da se pesma pevala kao i druge“.[8] Tek docnije javlja se uz ove stihove pripev „Čestnjejšuju“. Kad se tim otpočelo? Po Skabalanoviču, prve pomene nalazimo tek u XIV veku, u Diataksisu patrijarha Filoteja († 1376. god.) i u svima slovenskim rukopisima Jerusalimskog Tipika počev od najstarijih.[9] Na osnovu ovih činjenica smatram da se može pretpostaviti da se „Čestnjejšuju“ počelo uvoditi na tom mestu pre XIV v., možda u Svetoj Gori, gde je, prema tradiciji, nastala i pesma „Dostojno jest“.

Što se tiče prakse da se „Čestnjejšuju“ ravna prema glasu „Veličit duša“, a ovo opet prema glasu prvog kanona, biće da je ona bez teškoća nadvladala osobito kod Slovena i drugih negrčkih naroda, kod kojih se u prevodu, kako pesme „Čestnjejšuju“ tako i ostalih, nije mogao očuvati metar vizantijskog ritmičkog pesništva, što onda nije strogo ni vezivalo pesme za neki glas (pogotovo što se i kod Grka pevaju na svih osam glasova, npr. stihovi „Gospodi, vozvah“, „Hvalite“, Veliko slavoslovlje, itd.). Taj brzi prelaz na ovu praksu smatram da je glavni razlog što mnogi stari srpski rukopisni Tipici i Mineji prelaze ćutke preko pitanja kojim glasom treba pevati „Veličit duša“. Pravilo da se peva šestim glasom već se nije držalo, a da se navede stvarni način izvođenja – po glasu prvog kanona – prepisivači nisu nalazili za potrebno da naglašavaju, pa su zato ostavili pitanje otvorenim, tj. nisu navodili nikakvu odredbu. Ne znam, inače, koji bi drugi jači razlog bio da u desetini rukopisa, koji su mi bili u rukama u Hilandaru, Dečanima, Pećkoj patrijaršiji, Muzeju Srp. prav. crkve, nisam našao o tome nijedne reči. Jedino u mlađem rukopisnom Tipiku biblioteke manastira Krke navodi se isti propis koji se nalazi u službi 1. septembra štampanih Mineja. U odeljku toga rukopisa „Skazanije kako podobajet klepati katadnevno“, iza 6. pesme kanona veli se: „A jerej… ušavši u Sv. oltar, kadi Sv. trapezu i uzglašava na glas šesti: Bogorodicu pesanmi veličajem. I mi stihologisujemo pesmu, kao što je rečeno, pevajući na svakom stihu Čestnjejšuju heruvim“. Isto se tako navodi u rukopisnom Tipiku manastira Svete Trojice kod Pljevalja br. 19 iz 1545. g. u glavi: „Skazanije kako pod(o)bajet klepeti kat(a)dnevno…ierei…vozglaš, na čas. 6. B(ogorodi)cu pes(a)nmi vel(ičajem)“. Smatram da je ovamo – kao i u rukopisu koji je poslužio za osnov štampanim ruskoslovenskim Minejima – ovaj propis dospeo iz nekog starijeg izvoda mehaničkim prepisivanjem, ne iznoseći stvarnu praksu, koja je već odavno bila drukčija.

Pravilo da se „Veličit duša“ peva na svih osam glasova danas je sveopšte, kako kod nas, tako i u Grčkoj, donekle i Ruskoj crkvi, a takođe u svetogorskim manastirima. No kad priđemo konkretnom pitanju: Kojim baš od osam glasova treba pevati ovu himnu izvesnog dana? – umesto jednoobraznosti nailazimo na šarenilo. Doduše nedeljom, i drugih sedmičnih dana kad je mali Sveti van predprazništva i poprazništva, slaganje je još dobro – peva se po glasu prvog kanona,[10] ili kao što se obično kaže „po vladajućem glasu“. No kako je tada prvi kanon iz Oktoiha, kazuje se, u stvari, isto, samo drugim rečima. Ali kad se Oktoih ne uzima, onda se snalazi kako ko ume. Neki uzimaju i tada prema vladajućem glasu, iako on u predprazništvu i poprazništvu nema nikakvog udela u dnevnoj službi.[11] Kad je Sveti veliki, s polijelejem i bdenijem, onda jedni pevaju prema glasu katavasije,[12] a drugi opet po vladajućem glasu, iako ni jedno ni drugo nema veze sa „Veličit duša“. U Svetoj Gori, u svim ovim slučajevima postupa se prema prostom i jasnom pravilu: peva se po glasu prvog kanona, što je najbolje i najtačnije.

Zato bismo ovo pravilo, kao opšte i u važnosti u svim slučajevima, mogli staviti za odgovor na postavljeno pitanje:

„Veličit duša“, s „Čestnjejšuju“, kad god se uzimaju na jutrenji, pevaju se po glasu prvog kanona. U crkvama gde se kanoni čitaju ili pevaju jasno je samo po sebi koji je to kanon. Onde, pak, gde se ne uzimaju, ne ostaje drugo nego da pojci i sveštenici uzmu u obzir pravila za držanje kanona, koja su navedena u Tipiku,[13] a vrlo često u Mineju, pa ni oni neće nikad pogrešiti. Sve drugo smatram da je i nepotpuno, i komplikovano, i ne odgovara suštini stvari.

 

Glasnik, decembar 1973.

 

NAPOMENE:


[1] Skabalanovič, Tolkovij Tipikon, Kijev 1913, II, 291.

[2] Npr. o kađenju na IX pesmi kanona jutrenje; o pevanju „Veličit duša“ svagda sem na praznike Gospodnje – 1. sept.; o uzimanju „Slava i ninje“ kad se na „Bog Gospod“ tropar uzima treći put – 12. sept.; o pomazivanju uljem iz kandila na Svete s bdenijem i poklonima pri celivanju ikona – 26. sept. itd.

[3] N. d. II, 291.

[4] Cerkovnij ustav, Moskva 1885, str. 206.

[5] Smatra se da su svi tripesneci Velike nedelje, pa i ovaj, delo Sv. Kozme Meloda (oko 743. g.). V. L. Mirković, Liturgika I, Beograd 1965, str. 249; Skabalanovič, n. d. II, 290; Triskevtiki ke ithiki enkiklopedia, Atina 1936, T. I, 1257.

[6] L. Mirković, n. d. 217.

[7] Prema Trembelasu, svedočanstva o upotrebi devet biblijskih pesama na jutrenji imamo od kraja VI veka. Spočetka je poslednjim stihovima svake pesme dodavan jedan ili dva tropara, a docnije i drugi, istog metra i glasa, te od VIII v. nastaju tripesneci i četvoropesneci Velike četrdesetnice. Docnije nastaju svakodnevni kanoni s devet, odnosno osam pesama, kakve imamo i danas (Mikron Evhologion, Atina 1955, T. II, 244, 245).

[8] N. d. II, 289.

[9] U Diataksisu: „I stihoslovi se Čestnjejšuju“. Rukopis XIV v.: „Počinje desna strana stih: Veličit duša… Čestnjejšuju…“ Rukopis XV-XVI v.: „Na IX pesmi dok pojemo Čestnjejšuju“; slično i mlađi grčki rukopis jerusalimskog Tipika pod 8. sept. primećuje: „Čestnjejšuju ne stihoslovimo“ – n. d. 289, 290.

[10] Ovako se veli i u Pravilniku ep. timočkog Melentija. Na posvednevnoj jutrenji, po VIII pesmi kanona, stoji onde: „Pevači po glasu irmosa pevaju pesme Sv. Bogorodice: Veličit duša… (i ostale stihove ove pesme), dodajući stihovima pripev: Čestnjejšuju heruvim (Pravilnik I, Beograd, 47).

[11] Sem kanona na povečerju. Ali u predprazništvu i poprazništvu Božića i Bogojavljelja ne dolazi ni taj kanon, niti išta iz Oktoiha, čak ni dogmatik vladajućeg glasa, uoči subote.

[12] Takvu praksu navodi i Tipik Velike Crkve, Georgija Violakia, Atina 1921, str. 25. No to je svakako iz novijeg, poslevizantijskog vremena, po praksi koju su uveli neupućeni psalti.

[13] U Nikolajevićevom Tipiku ta su pravila u gl. IX, str. 25, 27; gl. XIII, str. 4955; gl. XV; gl. XXII.

 

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. AnaMarija

    Da li crkva dozvoljava mladim mirjanima da udju u celibat?

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *