Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига II

Кога гласа треба певати „Величит душа моја“?

 

ПИТАЊЕ: Кога гласа треба певати „Величит душа моја“ на IX песми канона?

 

ОДГОВОР: По том питању не налазимо одређених прописа ни у Црквенословенском Типику, ни у црквеним књигама: Октоиху, Псалтиру с последовањем, Ирмологии, општем Минеју и др. Ту су само правила кад се „Величит душа“ узима, а кад не узима, али по ком гласу – не каже се ништа. Тако се у Типику вели само оволико: „И ми стихословим девјатују пјесањ појушче велегласно: Величит душа моја Господа, и Честњејшују херувим“,[1] а слично се каже и у поменутим богослужбеним књигама. Ни код познатих литургичких писаца: проф. Мирковића, Никољског, Булгакова, Трембеласа, Венијаминовој Скрижаљи, Николајевићевом Типику и др. не налазимо ништа више.

Но постоји један изузетак. То је штампани црквенословенски Минеј за месец септембар, у коме се као првом у црквеној години, налази више детаљнијих литургичких упутстава за свештеника и појце,[2] где налазимо и један одређени пропис о питању које нас интересује. На црквену Нову Годину (Начало индикта), првог дана тога месеца, иза VIII песме канона вели се: „Ми же стихологисујем IX пјесањ појушче велегласно на глас шестиј Величит душа моја Господа. Припјевајем же Честњејшују херувим“. „Величит душа“, ево, треба да се пева тада напевом шестог гласа. Али се не каже ништа кога гласа треба да је узимамо других дана.

Познати руски литургичар М. Скабаланович, говорећи о том месту у Минеју, вели да овај пропис „има општи значај за све дане“.[3] Слично излази и из податка грчких Устава јерусалимског типа, који наводи И. Мансветов: „А јереј ушавши у олтар… и покадивши часну трапезу, узглашава на шести глас: Богородицу в пјесњех возвеличим“.[4] Према томе, биће да су у прво време, кад се песма „Честњејшују“ почела певати уз стихове Богородичине химне на IX песми канона, ови певани свагда шестим гласом. Зашто шестим? Зато што је песма „Честњејшују“, како примећује Скабаланович, у ствари ирмос IX песме трипесница на Велики петак, а тај ирмос, као и цео трипеснец, шестог је гласа.[5] Пошто је он, у духу византијске ритмичке поезије, следовањем наглашених и ненаглашених слогова, као и бројем слогова у стиховима,[6] писан тако да одговара шестом гласу, то су се према њему морали равнати и стихови химне „Величит душа“.

Али се на овоме није могло остати дуго, како због осећања монотоније која настаје кад се истим гласом пева једна песма готово свакодневно, преко целе године, тако особито због тога што су се стихови ове, као и осталих библијских песама из Ирмологије, задуго дотле певали на свих осам гласова, у зависности од гласа ирмоса и тропара канона уз које су узимани. Први стихови сваке песме увек су се равнали према гласу првог канона,[7] а следећи према гласу осталих канона који се тога дана узимају. Пошто су стихови химне „Величит душа“ у ствари први стихови IX песме у Ирмологији, то су и они узимани као први стихови осталих песама, тј. равнали се у погледу гласа, као што већ рекосмо, према гласу првог канона. Овакав закључак можемо извести из Скабалановичевог навода да Студитски и Евергетидски Типик, као и Типик јерусалимски на грчком и грузијском, „не указују начин на који се узима песма Богородице, дајући тиме основ за мишљење да овде није било разлике од других библијских песама, тј. да се песма певала као и друге“.[8] Тек доцније јавља се уз ове стихове припев „Честњејшују“. Кад се тим отпочело? По Скабалановичу, прве помене налазимо тек у XIV веку, у Диатаксису патријарха Филотеја († 1376. год.) и у свима словенским рукописима Јерусалимског Типика почев од најстаријих.[9] На основу ових чињеница сматрам да се може претпоставити да се „Честњејшују“ почело уводити на том месту пре XIV в., можда у Светој Гори, где је, према традицији, настала и песма „Достојно јест“.

Што се тиче праксе да се „Честњејшују“ равна према гласу „Величит душа“, а ово опет према гласу првог канона, биће да је она без тешкоћа надвладала особито код Словена и других негрчких народа, код којих се у преводу, како песме „Честњејшују“ тако и осталих, није могао очувати метар византијског ритмичког песништва, што онда није строго ни везивало песме за неки глас (поготово што се и код Грка певају на свих осам гласова, нпр. стихови „Господи, возвах“, „Хвалите“, Велико славословље, итд.). Тај брзи прелаз на ову праксу сматрам да је главни разлог што многи стари српски рукописни Типици и Минеји прелазе ћутке преко питања којим гласом треба певати „Величит душа“. Правило да се пева шестим гласом већ се није држало, а да се наведе стварни начин извођења – по гласу првог канона – преписивачи нису налазили за потребно да наглашавају, па су зато оставили питање отвореним, тј. нису наводили никакву одредбу. Не знам, иначе, који би други јачи разлог био да у десетини рукописа, који су ми били у рукама у Хиландару, Дечанима, Пећкој патријаршији, Музеју Срп. прав. цркве, нисам нашао о томе ниједне речи. Једино у млађем рукописном Типику библиотеке манастира Крке наводи се исти пропис који се налази у служби 1. септембра штампаних Минеја. У одељку тога рукописа „Сказаније како подобајет клепати катадневно“, иза 6. песме канона вели се: „А јереј… ушавши у Св. олтар, кади Св. трапезу и узглашава на глас шести: Богородицу песанми величајем. И ми стихологисујемо песму, као што је речено, певајући на сваком стиху Честњејшују херувим“. Исто се тако наводи у рукописном Типику манастира Свете Тројице код Пљеваља бр. 19 из 1545. г. у глави: „Сказаније како под(о)бајет клепети кат(а)дневно…иереи…возглаш, на час. 6. Б(огороди)цу пес(а)нми вел(ичајем)“. Сматрам да је овамо – као и у рукопису који је послужио за основ штампаним рускословенским Минејима – овај пропис доспео из неког старијег извода механичким преписивањем, не износећи стварну праксу, која је већ одавно била друкчија.

Правило да се „Величит душа“ пева на свих осам гласова данас је свеопште, како код нас, тако и у Грчкој, донекле и Руској цркви, а такође у светогорским манастирима. Но кад приђемо конкретном питању: Којим баш од осам гласова треба певати ову химну извесног дана? – уместо једнообразности наилазимо на шаренило. Додуше недељом, и других седмичних дана кад је мали Свети ван предпразништва и попразништва, слагање је још добро – пева се по гласу првог канона,[10] или као што се обично каже „по владајућем гласу“. Но како је тада први канон из Октоиха, казује се, у ствари, исто, само другим речима. Али кад се Октоих не узима, онда се сналази како ко уме. Неки узимају и тада према владајућем гласу, иако он у предпразништву и попразништву нема никаквог удела у дневној служби.[11] Кад је Свети велики, с полијелејем и бденијем, онда једни певају према гласу катавасије,[12] а други опет по владајућем гласу, иако ни једно ни друго нема везе са „Величит душа“. У Светој Гори, у свим овим случајевима поступа се према простом и јасном правилу: пева се по гласу првог канона, што је најбоље и најтачније.

Зато бисмо ово правило, као опште и у важности у свим случајевима, могли ставити за одговор на постављено питање:

„Величит душа“, с „Честњејшују“, кад год се узимају на јутрењи, певају се по гласу првог канона. У црквама где се канони читају или певају јасно је само по себи који је то канон. Онде, пак, где се не узимају, не остаје друго него да појци и свештеници узму у обзир правила за држање канона, која су наведена у Типику,[13] а врло често у Минеју, па ни они неће никад погрешити. Све друго сматрам да је и непотпуно, и компликовано, и не одговара суштини ствари.

 

Гласник, децембар 1973.

 

НАПОМЕНЕ:

---

[1] Скабаланович, Толковиј Типикон, Кијев 1913, II, 291.

[2] Нпр. о кађењу на IX песми канона јутрење; о певању „Величит душа“ свагда сем на празнике Господње – 1. септ.; о узимању „Слава и ниње“ кад се на „Бог Господ“ тропар узима трећи пут – 12. септ.; о помазивању уљем из кандила на Свете с бденијем и поклонима при целивању икона – 26. септ. итд.

[3] Н. д. II, 291.

[4] Церковниј устав, Москва 1885, стр. 206.

[5] Сматра се да су сви трипеснеци Велике недеље, па и овај, дело Св. Козме Мелода (око 743. г.). В. Л. Мирковић, Литургика I, Београд 1965, стр. 249; Скабаланович, н. д. II, 290; Трискевтики ке итхики енкиклопедиа, Атина 1936, Т. I, 1257.

[6] Л. Мирковић, н. д. 217.

[7] Према Трембеласу, сведочанства о употреби девет библијских песама на јутрењи имамо од краја VI века. Спочетка је последњим стиховима сваке песме додаван један или два тропара, а доцније и други, истог метра и гласа, те од VIII в. настају трипеснеци и четворопеснеци Велике четрдесетнице. Доцније настају свакодневни канони с девет, односно осам песама, какве имамо и данас (Микрон Евхологион, Атина 1955, Т. II, 244, 245).

[8] Н. д. II, 289.

[9] У Диатаксису: „И стихослови се Честњејшују“. Рукопис XIV в.: „Почиње десна страна стих: Величит душа… Честњејшују…“ Рукопис XV-XVI в.: „На IX песми док појемо Честњејшују“; слично и млађи грчки рукопис јерусалимског Типика под 8. септ. примећује: „Честњејшују не стихословимо“ – н. д. 289, 290.

[10] Овако се вели и у Правилнику еп. тимочког Мелентија. На посведневној јутрењи, по VIII песми канона, стоји онде: „Певачи по гласу ирмоса певају песме Св. Богородице: Величит душа… (и остале стихове ове песме), додајући стиховима припев: Честњејшују херувим (Правилник I, Београд, 47).

[11] Сем канона на повечерју. Али у предпразништву и попразништву Божића и Богојављеља не долази ни тај канон, нити ишта из Октоиха, чак ни догматик владајућег гласа, уочи суботе.

[12] Такву праксу наводи и Типик Велике Цркве, Георгија Виолакиа, Атина 1921, стр. 25. Но то је свакако из новијег, послевизантијског времена, по пракси коју су увели неупућени псалти.

[13] У Николајевићевом Типику та су правила у гл. IX, стр. 25, 27; гл. XIII, стр. 4955; гл. XV; гл. XXII.