NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga II

Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga II

Biblijske pesme i tropari kanona

 

PITANJE: Kad sam bio đak u Prizrenu, čitali smo u crkvi na jutrenji biblijske pesme uz kanone. Međutim, ni u manastirima u kojima se drži puno pravilo ove se pesme ne čitaju, nego pripevi, npr. „Svjatitelju oče Nikolaje, moli Boga o nas!“, „Presvjataja Bogorodice, spasi nas“, itd. Od jednog našeg poznatog teologa čuo sam da se biblijske pesme ne uzimaju uz tropare ni u Svetoj Gori. Kako je došlo do toga da se ove pesme, prema kojima je i nastao kanon, prestanu upotrebljavati?

 

ODGOVOR: Od svog početka novozavetna Crkva je primila u sklop bogosluženja mnoge delove starozavetne, osobito upotrebu Svetog Pisma. Od pesničkih knjiga Starog Zaveta i danas se naročito upotrebljava Psaltir, tako da nema gotovo nijednog bogosluženja, opšteg i posebnog, u kome se ne bi nalazio jedan ili više psalama, ili bar neki stih iz njih. Od ostalih pesama, rasutih po drugim starozavetnim knjigama, zbog svoje religiozno-moralne uzvišenosti, zbog koje se mogu ubrojati u „cvet biblijske poezije i mogu biti stavljene iznad psalama“,[1] od davnine se u hrišćanskoj Crkvi upotrebljavaju njih osam. To su: dve Mojsijeve pesme (Izl. 15, 1-19 i Pon. zak. 32, 1-43); Ane, matere proroka Samuila (1 Car. 2, 1-11); proroka Avakuma (3, 1-19); proroka Isaije (26, 9-19); proroka Jone (2, 3-10); Azarije i trojice mladića u peći vavilonskoj (Dan. 3, 26-88).[2] Prema Talmudu, ove pesme su upotrebljavane su u hramu jerusalimskom. Pri prazničnom prinošenju žrtava u subotu, pevana je druga pesma Mojsijeva, a pri večernjoj žrtvi prva, naizmenično 15, 1-10 i 15, 11-19.[3] Sve do pojave novozavetnih događaja, pojedine biblijske pesme bile su omiljena lektira Jevreja i van bogosluženja, što potvrđuju i nedavno pronađeni kumranski rukopisi s obiljem reči, izraza i misli koje potiču iz njih.[4]

U novozavetnoj Crkvi, već apostol Pavle naređuje vernima da na molitvenim skupovima pevaju i poučavaju jedan drugoga „psalmima, himnama i pesmama duhovnim“, sa zahvalnošću slaveći Gospoda u srcima svojim (Ef. 5, 19; Kološ. 3, 16). Pod himnama svakako treba razumeti biblijske pesme. Starohrišćanski spis „Testamentum Domini nostri Jesu Christi“, s kraja III v., svedoči da su se u to vreme na jutrenji, posle početnih molitava i „slavoslovlja u zoru“, pevali psalmi „i pesme četiri: jedna od Mojsija, od Solomona,[5] i koja bilo iz proroka (tj. od pesama našeg današnjeg kanona)“. Pevala su ih deca, dve device, tri đakona i tri prezvitera.[6] U IV v. biblijske pesme pominje Ilarije Piktavijski. Po Verekundusu, ove pesme su bile upotrebljavane i u Afrikanskoj crkvi i pevane na način psalama. Pored pesama koje spadaju u navedeni broj onih osam (dve Mojsijeve, Avakumove, Jonine, Azarijine), pominju se tu i druge: Devorina, Jeremijina, Jezekijina i Manasijina.[7] Osobito je bila u upotrebi pesma trojice mladića u peći vavilonskoj, koju pominje, u spisu „O devojaštvu“, Sv.Atanasije Veliki.[8] Jedan aleksandrijski rukopis Psaltira iz V v., na kraju iza psalama, navodi devet biblijskih pesama, a uz njih „Ninje otpuščaješi“ i molitvu Jezekijinu.[9] Prema Trembelasu, biće da je izbor od deset, između sviju ostalih biblijskih pesama, izvršen u Siriji i Palestini ne pre VI v., jer još Isihije Jerusalimski, polovinom V v., pominje njih 14.[10] U opisu sinajske jutrenje, monaha Jovana Mosha i Sofronija, iz poč. VII v., navodi se pevanje biblijskih pesama. U jednom grčkom Psaltiru iz 862. g. pominju se biblijske pesme od prve do sedme pod nazivom „Ode“, osma „imnos“, a deveta (Sv. Bogorodice i Zaharije) „evhe“.[11]

Od inoslavnih hrišćana, koptska jutrenja nema ovih pesama, nestorijanska – samo dve Mojsijeve; etiopska – Mojsijeve, trojice mladića i Svetog Simeona Bogoprimca; jermenska jutrenja, upravo polunoćnice – trojice mladića, Svete Bogorodice i Zaharije; pored toga, ima kod njih po jednu pesmu Treći čas, večernja i „služba pred san“; jutrenje maronita ima 7 pesama, večernja 4, časovi po 3, ili po 2, povečerje 2. Od zapadnih, rimski čin, od vremena Sv. Venedikta, u poslednjem delu jutrenje, upotrebljava ove biblijske pesme: u nedelje i praznike – trojice mladića; u ponedeljak – Isaije, utorak – Jezekije, sredu – Ane, četvrtak – prvu Mojsijevu, petak – Avakumovu, u subotu – drugu Mojsijevu. Amvrosijanski čin – Zaharijinu ili drugu Mojsijevu, Mojsijevu prvu, trojice mladića (samo nedeljom i praznikom); mozarabski čin – jednu pesmu redom, ali drukčije od rimskog.[12]

Iz pomenutog opisa nedeljne sinajske jutrenje iz poč. VII v. (607. g.), saznajemo da su se stihovima biblijskih pesama dodavali pripevi, tropari: „I ustavši počeli smo pesme Mojsijeve, tiho pevajući bez tropara, i ni na trećoj, ni na šestoj nismo činili međupesmu (mesodion)…“.[13] Pod Mojsijevim pesmama podrazumevaju se svakako i ostale, nazvane sve Mojsijevim u smislu u kome su svi psalmi nazvani Davidovim.[14]

Prema prof. P. Trembelasu, ovi tropari nastali su po uzoru na sjedalne koji su se pevali posle čitanja niza psalama. On takođe smatra da postojanje tripesneca i četvoropesneca, pre Svetog Andreje Kritskog, ukazuje da svih devet biblijskih pesama nisu uzimane svakodnevno, nego samo tri: osma i deveta stalno, a ostale redom, svakog dana po jedna, subotom pak po dve. Posle svake od ove tri pesme koje su svakodnevno uzimane, pevani su tropari, „i ovo su tzv. mesodija“. Kad su se ovim dodali drugi tropari, po istom metru i melodiji, nastali su tripesneci i četvoropesneci, koji su od VIII v. zadržani samo za Svetu četrdesetnicu, a u druge dane zamenjeni punim kanonima od devet, ili osam pesama.[15] G. Bekatoros smatra da su verovatno od VI v. pojedini crkveni pesnici počeli da sastavljaju za svaku pesmu po jedan kraći sastav, koji se pevao uz stihove određene pesme. Kako je on po sadržini bio vezan za dotičnu pesmu, nazvan je irmos (od grč „iro“ = pripajam, vezujem, nižem).[16] Prema drugima, pesma je dobila ovaj naziv kad su joj se dodali tropari koje ona vezuje uz biblijsku pesmu.[17] Kako se irmos pevao uz svaki stih određene biblijske pesme, da bi se izbegla monotonija, počeli su se sastavljati i drugi kratki sastavi, tropari, koji su sadržinom bili nezavisniji od biblijske pesme, i tako je nastao kanon.[18] Od VII v. počinje ova vrsta hrišćanske poezije da cveta i potiskuje dotadašnju upotrebu kondaka i ikosa.

Po Skabalanoviču, pripevi uz stihove pojedinih biblijskih pesama spočetka su bili vrlo kratki. Najstariji i najprostiji oblik ovih pripeva, po njegovom mišljenju, sačuvan je u grčkim Psaltirima carigradske Crkve iz IX v., jer se oni nisu svuda napustili ni kad je nastao kanon i uz stihove pesama počeli pevati irmosi i tropari. U jednom Psaltiru Moskovske sinodske biblioteke pripev za prvu pesmu nije naveden; za drugu je bio: „Slava Tebje Bože!“; za treću: „Pomiluj mja, Gospodi!“; za četvrtu: „Usliši mja, Gospodi!“; za petu i šestu: „Uščedri mja, Gospodi!“; za sedmu i osmu: „Umiloserdisja o mnje Gospodi!“; za Bogorodičinu i Zaharijinu: „Blagosloven jesi, Gospodi“.[19] Docnije su ovi stihovi, kako pokazuje rukopis Studitskog Tipika iz HIII v., upodobljeni sadržaju svake pesme – prve: „Gospodevi pojim slavno bo proslavisja“; druge, za stihove 1-14: „Slava Tebje, Bože“, od 15. do 22a stiha: „Sohrani mja, Gospodi“, od 22b do 39a stiha: „Praveden jesi, Gospodi“, od 39b do 43. stiha: „Slava Tebje, Bože“; tpeće: „Svjat jesi, Gospodi (i), pojet tja (tja pojet) duh moj“; Četvrte: „Slava silje Tvojej, Gospodi“; Pete: „Gospodi Bože, (tvoj) mir dažd nam“; Šeste: „Jako proroka Jonu spasi mja (nas), Gospodi“; Sedme: „Otec naših (otec i nas) Bože blagosloven jesi“; Osme: „Gospoda pojte (djela) i prevoznosite vo vsja vjeki“; Devete: pohvala Sv. Bogorodice, za prvi glas: „Rodi vsi blažat tja“, i dalje pripevi za 8 glasova.[20] Ovi pripevi, za prvih osam pesama (za drugu samo „Slava Tebje, Bože naš, slava Tebje“), nalaze se i u Psaltiru s posledovanjem u naslovu svake pesme.

Stihovi biblijskih pesama nalaze se redovno u Psaltirima u svom punom vidu, a u Irmologijama u tri oblika: prvo se navodi njihova upotreba u sedmične dane, za male Svete; iza toga za nedeljne i praznične dane, Svete s polijelejem i Velikim slavoslovljem, u predprazništva i poprazništva; najzad za Veliki post. Ova razlika potiče otud što se u Velikom postu ove pesme upotrebljavaju u celosti, kao što su navedene u Bibliji; na male Svete – u skraćenom obliku, a u nedeljne i praznične dane još kraće. Uz Veliki post i na male Svete treba stihove pojedinih pesama da pevaju, ili čitaju, od početka obe pevnice naizmenično dok ne ostane dovoljan broj stihova da se pevaju uz irmose i tropare kanona iz Oktoiha i Mineja, odn. Mineja i Trioda (uz Veliki post).[21] Ovaj način uzimanja biblijskih pesama naziva se u crkvenim knjigama „Gospodevi pojem“. U nedeljne, praznične i Svete bar sa Velikim slavoslovljem, kao i u predprazništvima i poprazništvima Gospodnjih i Bogorodičinih praznika, ispred kanona ne pevaju se stihovi pesama, nego se odmah peva irmos prvog kanona bez stiha, a stihovi dolaze tek uz tropare. U crkvenim knjigama taj način upotrebe biblijskih pesama naziva se „Pojem Gospodevi“ .[22]

Da bi se moglo videti u kolikoj se meri skraćuju stihovi pojedinih biblijskih pesama, iznećemo ih, po ugledu na Skabalanoviča, u četiri stupca, uz napomenu da podela na stihove u bogoslužbenoj upotrebi nije ista sa onom u Bibliji, jer se dugi biblijski stihovi dele na dva ili više delova, a pojedini izostavljaju:

 

U Bibliji uz Veliki post na male Svete na praznike
I pesma                19 stihova 19 po Skabal.     12,  u stvari    16 10
II pesma               43 stiha 65 po Skabal.       –
III pesma             11 stihova 16 po Skabal.     12,  u stvari    16 10
IV pesma            19 stihova 30 po Skabal.     12,  u stvari    16 10
V pesma              11 stihova 15 po Skabal.     12,  u stvari    14 10
VI pesma             8 stihova 11 po Skabal.     10,  u stvari    10 10
VII pesma            31 stih 34 po Skabal.     12,  u stvari    10 10
VIII pesma          22 stiha 20 po Skabal.     12 , u stvari    16 10
Sv. Bogor.          10 stihova 6 po Skabal.      6,   u stvari     6 6
IX pesma
Sv. Zahar.          12 stihova 11

(kod Skab. 12)

po Skabal.     10,  u stvari    10 10

 

Prema Skabalanoviču skraćivanje je vršeno tako „da su se iz pesme izostavljali manje poetični stihovi i čije izostavljanje nije narušavalo tok reči, ni remetilo glavnu misao“; takođe stihovi u kojima se ponavljalo ranije rečeno; zatim opšta misao, i podrobno opisivanje događaja.[23] Nikoljski još dodaje da se izostavljala pojedinačna, umetnuta misao (1. pesma 17. st.); ili dokazivanje (3. p. 12. st.); ili istorijat (6. p. 2, 4, 8, i prva pol. 11. st.); ili skrušenost i molitva zbog greha (7 p. 2, sredina 4, 5. i 28 st.).[24] Treba još uočiti da se prvi stih nikad ne izostavlja, a tako isto ni poslednji, „zbog čega pesma ne menja svoj spoljašnji oblik“.[25]

Kako šesta pesma nema dovoljno stihova, to se i u sedmične dane ispred irmosa ne čitaju njeni stihovi, nego dolazi irmos i jedan tropar bez stiha. Tako biva i sa sedmom,[26] i devetom pesmom.

Sve do u novije vreme, stihovi biblijskih pesama u Pravoslavnoj crkvi upotrebljavani su na jutrenji uz kanone svuda. Zbog nedostatka pojaca, ili što je lakše, počeli su ih negde izostavljati i zamenjivati stihovima pomenutim u pitanju, koji su određeni uz kanone na povečerju.[27] Ova zamena je počela još u XVI v. U nekim Tipicima iz tog vremena, za božićni kanon ukazuje se pripev: „Slava Gospodi roždestvu Tvojemu“; za bogojavljenski: „Slava Gospodi kreščeniju Tvojemu“. U jednom Tipiku XVII v. nalazi se uputstvo: „O zapjevah v ohtai (Oktoihu) v sedmici, kak v kanonje govorit“, a iza njega je naveden „Ukaz o zapjevah v kanonjeh svjatim“.[28] Za svoje vreme, polovinu XIX veka, Nikoljski veli: „U većem delu hramova uzimanje pesama Svetog Pisma obično se ograničava samo pevanjem pesme Bogorodici: „Veličit duša moja Gospoda“. I samo u Velikom postu, uzimanje stihova sviju pesama vrši se tako kako ukazuje Tipik. U sve dane, sem Velikog posta, pred troparima kanona, umesto stihoslovlja pesama Svetog Pisma, poju se pripevi, npr. peva se pripev: „Slava Tebje Bože naš, slava Tebje“, ili: „Presvjataja Bogorodice, spasi nas“, ili drugi“. Ovako isto piše i Bulgakov.[29] Nikoljski smatra da je do ove zamene došlo „zato što u neke dane Ustav ukazuje da se pevaju osobiti pripevi umesto stihova pesama Sv. Pisma. Tako u četvrtak 5. sedmice Velikog posta veli se u Tipiku: „Pjesnjej ne stihoslovim. I abije načinajem velikij kanon… pripjevajušče: Pomiluj mja Bože, pomiluj mja“. Stihovima prep. Marije: „Prepodobnaja mati Marije, moli Boga o nas“; stihovima prep. Andreja pripev: „Prepodobne otče Andreje, moli Boga o nas“. Na Pashu Ustav propisuje pripev: „Hristos voskrese iz mertvih“. U nedelje Ustav ukazuje pervome že troparju pripjev: „Slava Gospodi svjatomu voskreseniju Tvojemu“.“[30] Od Rusa je ova praksa prešla i nama, te se valjda ni u jednoj našoj crkvi i manastiru biblijske pesme ne uzimaju, sem što se uz Veliki post utorkom čitaju stihovi druge pesme.

Ovu izmenu, koju Bulgakov naziva „narušavanjem propisa Ustava“, Skabalanovič s pravom osuđuje veleći: „Bez obzira što je široko rasprostranjena, za ovu praksu teško se može naći kakvo bilo opravdanje. Da li postoji lepši pripev od stihova biblijskih pesama, npr.: „Voskresnut mertvii i vostanut iže vo grobjeh, i vozveseljatsja iže na zemlji“ (Is. 26, 19); ili: „I da vzidet iz istljenija život moj, Gospodi Bože moj“ (Jona, 2, 7); ili, najzad, svi stihovi 8. pesme, svaki sa završetkom: „Gospoda pojte i prevoznosite jego vo vjeki“ (Dan. 3, 57)“?[31]

Pod ovu osudu, poznatog profesora Kijevske duhovne akademije, ne potpadaju manastiri u Svetoj Gori, jer se u njima biblijske pesme i danas upotrebljavaju. Istina, zbog malog broja pojaca, obično prva, treća i deveta pesma kanona uzima se sa stihovima biblijskih pesama po pravilu. Ostale pesme uzimaju se ovako: za jednom pevnicom pročitaju redom sve stihove biblijskih pesama: četvrte, pete, šeste, sedme i osme; za drugom pevnicom tropare kanona ovih pesama iz Oktoiha, pa za prvom sve tropare ovih pesama iz Mineja. Posle treće i šeste pesme pevaju irmos poslednjeg kanona, uz jekteniju i određena čitanja, a po osmoj – „Veličit duša“. Biblijske pesme, dakle, uzimaju se u potpunosti, u što sam se uverio i sam posetivši nekoliko puta Svetu Goru.

Zbog njihove izuzetne važnosti, kako u starozavetnoj tako i novozavetnoj Crkvi, zbog koje su upotrebljavane na bogosluženju kroz vekove i mogle poslužiti kao uzor za sastav hiljada pesama koje sačinjavaju kanone sviju prazničnih i neprazničnih dana, ove himne treba i danas upotrebljavati.

Ako zbog malog broja nevičnih pojaca, mnoštva obaveza i dužnosti, kao i drugih teškoća, ne možemo uzimati biblijske pesme sasvim po propisu Tipika, ali bi ih i u našim manastirima trebalo uzimati bar kako se one sada uzimaju u Svetoj Gori. Zbog uvažavanja ovog „cveta biblijske poezije“, poštovanja starine i pokoravanja propisima Tipika, koji su i sada u važnosti, svakako nam ne bi propala plata od Gospoda i Njegovih Svetih.

 

Glasnik, oktobar 1978.

 

NAPOMENE:


[1] M. Skabalanovič, Tolkovij Tipikon, Kijev 1913, II, 256.

[2] Smatram da neće biti suvišno da se izloži sadržina svih devet biblijskih pesama uglavnom prema G. Graceas, Ode, u: Thriskevtiki ke ithiki enkiklopedia, Atina 1968, T. 12, 542, a dve novozavetne uglavnom prema P. Trembelasu, Ipomnima is to kata Lukan evangelion, Atina 1952.

I. Pesma Mojsija i sinova Izrailjevih po prelasku preko Crvenog mora. Zadivljeni spasenjem čudesnom silom Božjom, gledajući neprijatelje potopljene u moru, nalazeći se izvan Egipta, na suprotnoj obali Crvenog mora, u slobodi, sav narod obuzima bezmerno oduševljenje koje se izliva u pesmi radosti i hvale Bogu: „Pomoćnik i zaštitnik mi bi za spasenje, On, Bog moj i proslaviću Ga, Bog Oca moga i uznosiću Ga…“. U ovoj radosti učestvuju svi, ne samo ljudi, nego i žene, koje predvođene Marijom, sestrom Mojsijevom i Aronovom, sa bubnjima i sviralama otpevaju kao refren prve stihove pesme: „Pevajmo Gospodu, jer se slavno proslavi! Konja i konjika baci u more“! I po Josifu Flaviju, pesma ima dvojni karakter: kao prvo i najvažnije, ističe silnu zaštitu Božju i spasenje; kao drugo – kaznu faraona u propasti njegove vojske.

II. Druga pesma Mojsijeva ima sasvim druge oznake. Ona nije izraz radosti, nego žalosti i potištenosti. U ovoj, labudovoj pesmi svojoj, vođa naroda jevrejskog s gorčinom kori narod, koji je primao tolika dobra od Gospoda, a toliko se puta pokazivao nezahvalan i neposlušan Bogu još sada, dok je Mojsije s njima, a šta će tek biti kad on umre! Zbog toga će ih snaći teška stradanja: glad, pomori, divlje zveri, rat i padanje u ropstvo. Ipak, ove nevolje ublažuju poslednji stihovi pesme u kojima Mojsije izlaže milost Božju, koja neće napustiti Izabrani narod, nego će ga u nevolji pomilovati i osloboditi od svih neprijatelja (32, 36, 42, 43). Tako poslednji akord pesme deluje utešno i ohrabrujuće.

III. Treća pesma potiče od Ane, matere proroka Samuila, koga je, budući nerotkinja, izmolila od Gospoda i po obećanju posvetila službi Gospodu kod Šatora od sastanka u Silomu. Cela pesma od početka izražava moć Božju koja snaži verujuće u Njega: „Utvrdi se srce moje u Gospodu…“. Karakteristiku pesme čine antiteze: žalost – radost; siromaštvo – bogatstvo; obilje – glad; nemoćni – silni; neplodni – plodnost. Krenuvši od ličnih prilika, himna prelazi na društvene, da bi završila idejom o Mesiji: Gospod će suditi krajevim zemaljskim… i podići rog Hrista (Pomazanika) svoga (st. 10).

IV. Četvrta pesma je iz knjige proroka Avakuma. Iz duboke starine shvatala se ona u mesijanskom smislu: o dolasku Mesije i Njegovoj pobedi nad smrću. I u ovoj pesmi moć Božja pokazuje se u dva vida: s jedne strane, On se javlja kao zastupnik i rukovodilac izabranih, s druge kao sila koja pobeđuje njihove moćne neprijatelje: „Izašao si na spasenje naroda svoga, da spaseš pomazanika svoga; na glave bezakonika bacio si smrt“ (st. 13). No „antiteze ovde nisu tako snažne kao u prethodnoj himni“. Kao i drugi pesnički sastavi jevrejski, biblijski i vanbiblijski, pesma ima i lični ton, pored opšteg mesijanskog, te se u njoj govori misao prorokova razbija se u himni uglavnom ovako: „Gospode, čuh glas Tvoj i prepadoh se; no videći veličanstvo Tvoje i silu kojom braniš Tvoje verne, radujem se i veselim u Bogu Spasitelju svome“.

V. Sadržinu pete pesme sačinjava cela 26. glava Knjige proroka Isaije, ali je u liturgičkoj upotrebi od 9. stiha. Mesijanski karakter ima već početak koji govori o kraju vremena i pesmi koju će verni narod tada pevati. Oznake koje karakterišu taj verni narod su: pravda, istina i mir, sjedinjenje s nadom. Kao i u trećoj pesmi, i ovde nalazimo u jevrejskom pesništvu omiljene antiteze koje podsećaju na novozavetna blaženstva smirenih i krotkih (st. 5-8). U nevoljama od neprijatelja narod ne malaksava nego, uzdajući se u pomoć Božju, crpe snagu da ih prebrodi i dočeka bolje prilike, kao što porođajni bolovi označavaju dolazak novog bića na svet (Daničićev prevod ne odgovara grčkom, nejasan je i ima drugi smisao.) (st. 17-20). U 19 st. prorok slika vaskrsenje mrtvih „rosom“, milošću Božjom prema pravednim, dok će nepobožne i nespremne za taj dan snaći gnev Božji i osuda. Uzvišeni stil pror. Isaije, s mnoštvom ideja i slika, karakteriše i ovu njegovu pesmu.

VI. Sadržina šeste pesme je molitva proroka Jone u utrobi kita, kuda je dospeo bežeći od naredbe Božje da ode u Ninivu i propoveda neznabošcima pokajanje. Slično pror. Avakumu, i ova pesma ima lični ton i sva je u prvom licu jednine, ali odmah posle prvih reči nevolje, prorok izražava poverenje u Boga Koji je uslišao glas njegove molitve (st. 2). Doživljaj bacanja u more, tonjenja u dubinu morsku, prirodno daju pesmi osobiti ton i materijal za opisivanje vodene stihije: talasa, dubine, struja, bezdane. Događaj s kitom ima mesijanski značaj – preobraza smrti i vaskrsenja Hristovog.

VII. Prvi deo sedme pesme sačinjava molitva Azarije (za sedmične i praznične dane svega 4 stiha), koji je s drugom dvojicom jevrejskih mladića, Ananijom i Misailom, bačen u zažarenu peć, zbog nepokoravanja carevoj zapovesti da se poklone zlatnom idolu; a drugi deo (6 stihova) je pesma sve trojice mladića u peći vavilonskoj. Pesma se nalazi u grčkom prevodu Sedamdesetorice, crkvenoslovenskom i sirijanskim prevodima. U masoretskom tekstu je nema, iako je svakako postojao aramejski original. U grčkom nalazi se u 3. gl. knjige pror. Danila, između stihova 23. i 24. pod posebnom numeracijom stihova od 1. do 21, a u slovenskom u istoj glavi, ali se posle 23. stiha nastavlja dalje numeracija, te je molitva Azarijina od stiha 26. do 45.

Pesma počinje pohvalom Božjoj uzvišenosti, pravednosti i istinitosti. Za nevolje koje su snašle Jerusalim, narod jevrejski i samog Azariju, on veli da su pravedne, jer smo zgrešili prestupanjem zapovesti koje je Bog dao „da nam bude dobro“ (st. 30). U odnosu na prethodne pesme, osobito u ovoj se vidi poznato izrailjsko shvatanje: Bog neće nikad pustiti da Izabrani narod propadne, nego će ga, po obećanju patrijarsima, umnožiti „kao zvezde nebeske i kao pesak kraj mora“. Zbog toga će se proslaviti ime Božje, posramiti neprijatelji svakog pravog Izrailjca i razumeti da je „Gospod Bog jedan i slavan po svoj vaseljeni“.

VIII. I osma pesma potiče iz iste glave knjige proroka Danila, a sačinjava ju zajednička pesma dvojice drugih mladića i Azarije. Nalazi se od stiha 34. do 67. posebne (u grčkoj Bibliji), i od 57. do 90. zajedničke numeracije (u slovenskoj Bibliji). U grčkoj Bibliji obično nema stihova 44. i 45. („Blagoslovite studen i vrućino Gospoda…Blagoslovite roso i inje Gospoda…“), jer se nalaze samo u jednom rukopisu Teodotiona. U slovenskoj Bibliji ovi stihovi se nalaze. Uz sve stihove dolazi kao refren: „(Gospoda) pojte i uzvišavajte u sve vekove“, što veoma olakšava liturgičku upotrebu pesme i stvara veličanstven utisak. Pesma je svečane sadržine, s mnoštvom slika: Gospoda koji sedi na heruvimima, na prestolu slave Carstva Svoga, u hramu slave Svoje, vidi bezdane. Svi stvorovi na nebu, zemlji, u vazduhu i vodi, i sve tvari pobuđuju se da slave Gospoda pozivom: „Blagosiljajte…“. Mnogi delovi pesme nalaze se i u psalmima, osobito 148.

IX. Deveta pesma je iz Novog Zaveta, iz prve glave Lukinog Evanđelja. Sačinjava je himna Presvete Bogorodice (st. 46-55) i Sv. Zaharija (st. 68-79). Himna Sv. Bogorodice pokazuje, ne samo po upotrebi antiteza, tako omiljenih u jevrejskom pesništvu, da su joj za uzor poslužile biblijske pesme, osobito Psaltir i pesma Ane, matere Samuilove. To je i razumljivo kad se uzme u obzir da su svi Jevreji i Jevrejke od detinjstva upoznavani sa Sv. Pismom. S druge strane, treba imati u vidu da je reči ove pesme, kao i Sv. Jelisaveta i Sv. Zaharija, Sv. Djeva izgovorila pod Božjim nadahnućem. U tumačenju ovog događaja Origen veli: „Pre Jovana Jelisaveta prorokuje, pre rođenja našeg Spasitelja Marija prorokuje. I kao što je greh počeo od žene, a potom dospeo na čoveka, tako i dobra počeše od žena, da žene, odbacivši nemoć i ženske (slabosti), pobuđuju da revnujemo životu ovih blaženih“ (Beseda 8. na Luku, izd. Apost. Diak., Atina 1958, T. 15, 24). I Sv. Vasilije Veliki kaže da je reči ove himne Sveta Djeva „proročki izrekla“ (u Trembelas, n. d. 63).

Pesma koja počinje veličanjem Gospoda, odiše radošću, bez ijedne reči tuge i potištenosti zbog nevolja, nego je u celini himna pobede i blaženstva zbog vanrednog događaja dolaska Spasitelja na zemlju (Graceas, n. d. 555). Pesma se može podeliti na četiri dela, strofe: I – stihovi 46-48; II – st. 49 i 50; III – st. 51-53 i IV – st. 54 i 55.

Kao što se veli u Sv. Pismu, i kao što napomenusmo, Sv. Zaharija je izgovorio svoju himnu o nadahnuću Sv. Duha. Na prvi pogled u njoj se uočavaju dva dela: U prvom se govori „o Hristu kao prisutnom i u životu“, a drugi govori „o Jovanu kao već došlom“ (N. d. Bes. 10, str. 27, 28). Prvi deo sačinjavaju tri strofe (I – st. 68,69; II – st. 70-72; III – st. 78-79). Stil i sintaksa himne u tolikoj su meri jevrejski da se po Olhauzenu može reč po reč prevoditi na jevrejski (Trembelas, n. d. 74.).

Početne reči himne: „Blagosloven Gospod Bog…“, nalaze se na mnogo mesta u St. Zavetu, osobito kod proroka. U Novom Zavetu reč „blagosloven“ upotrebljava se samo u odnosu pa Boga, nikad na čoveka. „Kao što Veliča duša moja postade ugledanjem na psalme, tako i Blagosloven Gospod… pokazuje nastanak ugledanjem na proroštva. Stoga je i nazvana poslednjim proroštvom St. Zaveta, i prvim Novog. I dok je ton Veliča duša moja carski, (ton) Blagosloven Gospod je svešteni. Veliča duša moja priliči kćeri Davidovoj – Blagosloven Gospod sinu Aronovom“ (Tremb., n. d. 74).

[3] Skabalanovič, n. d. II, 259.

[4] G. Graceas, Ode, u Thriskevtiki ke ithiki enkiklopedia, Atina 1968, T. 12, 561.

[5] Skabalanovič veli: „Može biti psalam 71. s imenom Solomona u natpisu“ (n. d. I, 88). Ali je 1909. g. Rendel Moris otkrio 42 himne pod Solomonovim imenom, od kojih neke zastupaju gnostičke ideje. Većina ih sadrže pohvale Bogu, a neke su dogmatskog karaktera, npr. o ovaploćenju, silasku u Ad i božanskoj blagodati (up. V. Fanurgakis, Thriskevtiki ke ithiki enkiklopedia, Atina 1968, T. 12, s. 563, 564).

[6] Skabalanovič, isto.

[7] Skabalanovič, isto.

[8] Izd. Apostoliki Diakonia, Atina 1963, T. 33, 71.

[9] P. Trembelas, E evhe tu orthru ke esperinu, Atina 1955, 244.

[10] Isto.

[11] Skabalanovič, isto.

[12] Skabalanovič, n. d. I, 350, 351, II, 260.

[13] Skabalanovič, n. d. I, 328.

[14] Skabalanovič, n. d. II, 259.

[15] N. d. 244, 245.

[16] Thriskevtiki ke ithiki enkiklopedia,T. 12, s. 562.

[17] Marko Efeski: „Irmosi se nazivaju tako što se njima privezuju drugi tropari, te se od njih obrazuje kao jedan lanac“; slično tome veli i Zonara (Prema Venijaminovoj Skrižalji, S. Peterburg 1859, 139); od novijih: Nikoljski, Posobije, S. Peterburg 1900, 309; Skabalanovič, n. d. II, 266; L. Mirković, Liturgika, Beograd 1965, I, 227; ep. bački Irinej, Nedelja Sv. Pedesetnice, Ujvidek 1942, 394; V. Iljin, Vsenoščnoje bdenije, IMKA Pres, Pariz, bez godine izdanja, str. 118.

[18] M. Bekatoros, isto 563.

[19] Skabalanovič, n. d. II, 261.

[20] Skabalanovič, n. d. 261, 262.

[21] Takvih stihova obično ima 12, a sa „Slava i ninje“ svega 14; ponekad 6 (svega 8), ili 2 (svega 4).

[22] Spočetka razlike između „Gospodevi pojem“ i „Pojem Gospodevi“ nije bilo, uzimalo se „Gospodevi pojem“ i na male i na velike Svete, kao i nedeljom. To nam pokazuje Evergetidski Tipik u kome se za velike praznike veli: „Gospodevi pojem ne govorimo, nego irmos dvaput“. No ako ovi praznici padnu u nedelju, veli se: „Gospodevi pojem govorimo i stavljamo 16 stihova…“ (Skabalanovič, n. d. II, 262). Pojam „Pojem Gospodevi“ uveo je najpre Jerusalimski Tipik, te se u rukopisu Moskovske sin. biblioteke br. 329/384, iz XIV v., već javlja glava o „Gospodevi pojem“ kao što je to u sadašnjim Tipicima. U XVII v., po svedočanstvu Arsenija Suhanova, u Grčkoj su se upotrebljavale skraćene biblijske pesme, ali jednako za praznične i sedmične dane, tj. „Pojem Gospodevi“, što je danas određeno za nedelje i praznike. (Skabalanovič, n. d. II, 262).

[23] N. d. 260, 261.

[24] N. d. 305.

[25] Skabalanovič, n. d. II, 261.

[26] Iako ona u Bibliji ima 31 stih, a uz post 34. Na male Svete, kao i na praznike ona ima svega 10 stihova. Izostavljeni su 21(24) stih, tj. oni koji opisuju događaj i oni koji pokazuju da su narod postigle nevolje zbog greha, kao što je izneo Mojsije u svojoj drugoj pesmi da će se desiti: „Jako istinoju i sudom navel jesi sija vsja na ni greh radi naših. Jako sogrješihom i bezakonovahom… i zapovjedej Tvojih ne poslušahom, niže sobljudohom, niže sotvorihom, jakože zapovjedal jesi nam da blago nam budet…“ itd. Ovi stihovi su izostavljeni svakako zbog istih razloga zbog koji se izostavlja, van Velikog posta, cela druga pesma Mojsijeva.

[27] Up. Minej 27. nov.: Prepodobne otče Paladije, moli Boga o nas; 28. nov.: Svjatij mučeniče Irinarhe, moli Boga o nas; 26. dec.: Svjaščenomučeniče Evtimije, moli Boga o nas; Oktoih: Presvjataja Bogorodice, spasi nas, itd.

[28] Skabalanovič, n. d. II, 265.

[29] N. d. 307; Bulgakov, Nastoljnaja knjiga, Harkov 1900, 784.

[30] Isto.

[31] N. d. II, 263.

 

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. AnaMarija

    Da li crkva dozvoljava mladim mirjanima da udju u celibat?

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *