NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga II

Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga II

Način čitanja Evanđelja na srpskom jeziku

 

PITANJE: Na jutrenji i Liturgiji, pred čitanje Sv. Evanđelja na srpskom jeziku, neki sveštenici govore: „Čitanje Svetoga Evanđelja po Mateju“, a drugi: „Čitanje Svetoga Evanđelja od Mateja“.

Zašto i u ovim sitnicama dolazi do razlika? Ili one imaju neki ozbiljniji smisao, te onda: Šta je tu bolje i pravilnije, pa da svi prihvatimo?

Još i ovo: Jedni sveštenici čitaju Evanđelje na savremenom jeziku kao svaki drugi svetovni tekst, a drugi na način kao što se čita na crkvenoslovenskom, recitativom. Može li se i tu doći do jednoglasija?

 

ODGOVOR: U grčkom novozavetnom tekstu, iznad svakog od četiri Evanđelja, stoji predlog „kata“. On ide uz dva padeža, drugi i četvrti. Ovde stoji sa četvrtim, u kome, pored drugih nijansi u značenju, znači „po“: kata Matheon – po Mateju, kata Lukan – po Luki.

Jasno nam je da evanđelisti nisu iznosili svoju nauku, svoje Evanđelje, nego „Evanđelje Isusa Hrista“ (Mr. 1, 1), „Evanđelje Hristovo“ (2 Kor. 9, 13), dobru, radosnu vest, propoved, učenje, život i rad Gospoda Isusa Hrista. Kao pomoćnici, saradnici Božji,[1] oni su to samo izložili, zabeležili. U stvari, kao što kaže Sv. Irinej Lionski, postoji „jedno Evanđelje u četiri oblika“ (tetramorfon to evangelion), ili „četiri knjige jednog Evanđelja“ (quatuor libri unius evangelii), kako veli Blaženi Avgustin.[2] Predlog „kata“ treba da označi eto tu činjenicu da su Hristovo Evanđelje, Njegovu nauku, ne svoju, izložili Matej, Marko, Luka i Jovan, ili rečeno u trpnom obliku: Evanđelje Hristovo napisano je „po“ ili „od“ Mateja, Marka, Luke i Jovana.

No pri tome treba imati u vidu da predlog „kata“ nije upotrebljen prvi put tada da bi označio ovaj smisao evanđelskih tekstova, nego je kod Grka upotrebljavan i ranije te se govorilo: „I kath, Irodoton istoria“, Herodotova istorija, Istorija po Herodotu, kako ju je izložio Herodot. Tim predlogom hoće da se kaže: Ne piše istoričar istoriju kao pesnik pesmu, ili dramu i pripovetku, nego je dužan da stvarne istorijske događaje i ličnosti iznese što objektivnije. On samo izlaže i objašnjava događaja, njihove veze, uzroke i posledice, ne stvara ih, ne izmišlja. Njegova „Istorija“ nije njegova u smislu u kome je pesma pesnikova, nego je to „Istorija“ kako ju je on izložio, po njegovom izlaganju, izlaganju od njega. Dakle, slično onom smislu u kome je ovaj predlog upotrebljen u izrazu: „Evangelion kata Matheon“, i „Čitanje Sv. Evanđelja po (kata) Mateju“.

Šta predlog „kata“, u navedenim primerima, sobom iskazuje jasno nam je. Jasno nam je, takođe, da bi to u prevodu na srpski jezik trebalo da iskaže naš predlog „po“. Da li on to iskazuje? Smatram da ne iskazuje.

Pre svega, u slovenskim rukopisima i najstarijim, koliko sam imao mogućnosti da vidim,[3] na tom mestu stoji ne predlog „po“, nego „ot“: Sv. evangelie ot Mateja, ot Marka, od Luki, ot Ioana. Ne može se pretpostaviti da je do toga došlo slučajnošću, da Sv. braća Kirilo i Metodije, i njihovi učenici, nisu razlikovali značenja ova dva predloga i da nisu uočili da se oni u drugim prilikama ne mogu zameniti jedan drugim.

Drugo, i u današnjem našem jeziku kad se kaže da su neki članak, ili knjiga napisani „po“ tom i tom piscu, onda to znači da je neko drugi navedeni članak prepričao, ili njegove zaključke usvojio i izložio. Onako otprilike kako u grčkom izražava reč „kata“ u izrazu „kata Omiron“, po rečima, prema kazivanju Homerovom, „kata Thukididin“, prema Tukididu, po rečima Tukididovim.[4] Taj smisao reč „po“ svakako je imala još u većoj meri u ono staro vreme kada „Slovene ne imehon knig“, kad slovenski narodi nisu imali pisma ni književnosti, te se nije moglo ni reći da se po tom i tom piscu nešto izlaže. Ali se svakako govorilo da se po kazivanju toga i toga nešto shvatilo i zaključilo. Pošto nije bilo pisane istorije, još manje se moglo doći do pojma da istorijska kazivanja pisac drukčije stvara nego pesnik, naučnik i filosof svoja. Stoga nije bilo ni potrebe da se taj smisao prida predlogu „po“, te on to značenje nije imao tada, niti ga je dobio do danas. I tada i danas smisao iskazan aktivom, da je Evanđelje Hristovo izložio Matej, pasivom bi se pre iskazao rečima da je Evanđelje Hristovo izloženo „od“ Mateja, nego „po“ Mateju. Isto tako da je „Istorija“ napisana „od“ Herodota, a ne „po“ Herodotu. Smatram da je to bio razlog što su Sv. braća grčku reč „kata“ prevela sa „ot“, a ne sa „po“, i da bi oni, kad bi danas prevodili, grčki uzglas, na Liturgiji i drugim prilikama: „Tu agiu Evangeliu kata Matheon to anagnosma“, preveli rečima: „Čitanje Sv. Evanđelja (izloženog) od Mateja“, kao i onda, u ono staro vreme, a ne „po“ Mateju.

Razmotrivši, dakle, predlog „po“, u natpisu Evanđelja, videli smo da on ne kazuje da su pisci Evanđelja Matej, Marko, Luka i Jovan, nego pre da su to neki drugi, koji su ta Evanđelja napisali po kazivanju navedene četvorice.[5] Još manje nas ova reč neposredno upućuje na činjenicu da evanđelisti izlažu Evanđelje Hristovo, ne svoju nauku. Ovo oboje nam reč „po“ kazuje tek naknadno, kad iz tumačenja shvatimo i usvojimo da su oni pisci i da iznose nauku Hristovu.

Reč pak „od“, u natpisu Evanđelja, ili u uzglasu „Čitanje Sv. Evanđelja od Mateja, Marka, Luke i Jovana“, od navedenih dveju činjenica, neposredno nam kazuje jednu od njih – da je pisac Matej, Marko…, a naknadno, po tumačenju, dovodi nas na misao da su Evanđelja nauka Hristova, izložena od Mateja, Marka, Luke i Jovana.

Ne smatram da bi upotreba reči „po“ ovde bila baš pogrešna, nego da je na to mesto meću ne njene izražajne osobine, njeno značenje, nego naučni razlozi, da bi ona kao terminus tehnikus izrazila činjenice koje izražava grčka reč „kata“, od kojih ona stvarno ne izražava nijednu. Stoga insistiranje na izrazu „po“, kao specifično evanđelskom, adekvatnom grčkom „kata“, prema iznetom, u najmanju ruku ne odgovara. Pogotovo što grčki natpisi nad Evanđeljima, sa predlogom „kata“, ne potiču od samih evanđelista i novozavetnih pisaca, kako se i tu i u liturgičkoj upotrebi javljaju vrlo rano.[6]

Mnogo je, dakle, savetnije da se u navedenim slučajevima upotrebi reč „od“, upravo da se ona – upotrebljavana kod sviju pravoslavnih Slovena i rimokatoličkih Hrvata glagoljaša, više od hiljadu godina – ostavi na svom mestu u upotrebi i nadalje. Pri tome da nas ne buni to što se reč „po“, iz iznetih razloga, nalazi u prevodu Liturgija o. Justina Popovića, prof. Emilijana Čarnića, u prevodu Novog Zaveta prof. Dimitrija Stefanovića, E. Čarnića, Komisije Sv. Arhijerejskog Sinoda, hrvatskom savremenom prevodu Novog Zaveta i liturgičkoj upotrebi kod Hrvata katolika. Nego da uzmemo u obzir činjenicu da je prevod Služebnika, na srpskom govornom jeziku Komisije Sv. Arh. Sinoda iz 1988. god. zadržao predlog „od“: Čitanje Sv. Evanđelja od Mateja, od Marka… To je zvanični prevod Srpske pravoslavne crkve i njega se sada treba svi da držimo.

Što se pak tiče načina čitanja u crkvi, teksta Svetog Pisma, iz duboke starine imamo dokaza da je on čitan na svečaniji način, drukčije od običnih svetovnih tekstova. Blaženi Avgustin je zabeležio uputstvo Sv. Atanasija Velikog da tekst psalama treba proiznositi tako da to bude više čitanje nego pevanje.[7] Na taj se način u Pravoslavnoj crkvi do danas čitaju recitativom psalmi, parimije, kanoni i drugi tekstovi. Dela apostolska i poslanice Sv. apostola čitaju se na svečaniji, a Sv. Evanđelje na još svečaniji način. Time već spoljašnjim proiznošenjem ukazujemo čast rečima Božjim, opominjući i sebe i slušaoce da je drugo ono što kazuje Bog, a drugo ono što kazuju ljudi.[8]

 

Glasnik, oktobar 1989.

 

NAPOMENE:


[1] 1 Kop. 3, 9.

[2] Dr Dimitrije Stefanović, Četiri kanonska Evanđelja, Srem. Karlovci, 1919, 4.

[3] Od starih tekstova, pisanih glagoljicom, razmotrio sam: Zografsko Evanđelje, kraj XV., I. V. Jagić, Berlin 1879; Marijansko Evanđelje, XI v., I. V. Jagić, S. Peterburg 1883. g.; Asemanovo Evanđelje, XI v., F. Rački, Zagreb 1865; Evanđelje Savine knjige, XI v., I. Sreznjevskij, S. Peterburg 1868; Ostromirovo evanđelje, XI v., A. Vostokov, S. Peterburg 1843, Kukuljevićev Misal, XII v. u St. Novaković, Primeri stare književnosti, Beograd 1904, 622. Od ćirilskih naših rukopisa: Miroslavljevo Evanđelje, XII v., N. Rodić i G. Jovanović, Beograd 1986; Dečansko Četvoroevanđelje, XIII v., jagić, u Marijinsko Evanđelje, pod tekstom, str. 1. Rukopisni Trebnici: Dečanski: br. 119, 120, 130, XIV v.; br. 132, XV v.; 134, XVI v. Patrijaršijske biblioteke: br. 227, XIV v.; 108, XV v.; br. 117, 214, 238, 255, Božidara Vukovića, XVI v.; br. 4, 216, XVII v.

[4] Upor. I. H. Dvoreckij, Drevnjegrečesko-ruskij slovar, Moskva 1958, I, 881.

[5] Ovako je reč „kata“ u IV veku shvatao i tumačio manihejski episkop Faust, iz severne Afrike, koga je slušao, a docnije s njim polemisao Blaženi Avgustin. (Ispovijesti, preveo Stjepan Hosu, Zagreb 1973, k. V, str. 86, 349, 354; dr Dim. Stefanović, n. d. str. 3).

[6] Dr Dim. Stefanović, n. d. str. 3; dr Vojislav Janić, Uvod u Novi Zavet, Beograd 1924, 37.

[7] Up. M. Skabalanovič, Tolkovij Tipikon, Kijev 1910, I, 170.

[8] Up. Ep. Pavle, Pitanja (i odgovori) čtecu proizvodstvo, Beograd 1988, 23.

 

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. AnaMarija

    Da li crkva dozvoljava mladim mirjanima da udju u celibat?

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *