Како се на јутрењи оданија великих празника пева тропар?
ПИТАЊЕ: На јутрењи великих празника Христових и Богородичиних (често и у њиховом попразништву) и на оданије, на „Бог Господ“ стоји: „Тропар праздника трижди“. Негде тако и узимају, док у другим црквама овај тропар певају двапут, затим узимају Слава и ниње на трећи пут. Шта је овде правилно и како треба узимати?
ОДГОВОР: У Минејима, у Великом црквенословенском Типику, у Николајевићевом Типику, као и у Правилнику еп. Милентија[1], на велике Христове и Богородичине празнике одређује се заиста само толико: „Тропар празника трипут“, без икаквог објашњења како то треба извести. Отуд настаје недоумица и неједнакост у поступању.
Ако расмотримо јутрењу уопште, не само празничних, него и обичних дана, уочићемо правило да се на „Бог Господ“ узимају тропари свечаније него на њеном крају, или на којој другој служби, чак и Литургији,[2] тј. да се први тропар свагда узима двапут (сем кад недељом, или у предпразништву и попразништву треба узети тропаре двају Светих: да се не би прешао број од четири тропара тада се први тропар узима само једанпут), па онда уз Слава (други тропар, ако има) и ниње Богородичан. Слично бива и на Цвети, празник из броја дванаест, кад се узимају два тропара, оба Христова, и то први („Обшчеје воскрсеније“) двапут, а онда други („Спогребшесја Тебје“), уз Слава и ниње, једанут. По аналогији с овим било би логично да се и на друге празничне дане отпева тропар празника двапут, па онда уз Слава и ниње трећи пут.
Да овако заиста треба и поступити сумњу нам уклања минеј за месец септембар, у коме се као првом у црквеној години дају подробнија објашњења из Типика не само првог дана,[3] него и даље на више места. У правилу за оданије Мале Госпође, на одговарајућем месту јутрење, вели се, наиме, сасвим одређено: „Тропар праздника дважди, Слава и ниње тојже“. Исто тако стоји и у црквенословенском Типику.[4]
Познати руски литургичари Никољски и Булгаков дају исто упутство. „На празнике Господње и Богородичине и оданија њихова“ – вели Никољски – „пева се тропар празника трипут. Последњи пут он се пева са Слава и ниње.[5] На другом месту вели за суботу Лазареву и Педесетницу: „Пева се тропар празника трипут. Последњи пут он се пева са Слава и ниње“.[6] И Булгаков вели исто: „Изузев недеље Цветне, у дванест празника, на оданија им – ако не буду у недељу – на предпразништва и попразништва – ако такође не пану у недељу – кад у месечном минеју, у дане тих предпразништава и попразништава, нема особитог тропара Светом, такође у суботу Лазареву и Томину недељу, у свим тим случајевима пева се само тропар празника трипут (трећи пут – са Слава и ниње)“.[7] Исто се тако вели у „Кратком изображенију церковнаго устава“, Москва 1866, стр. 25.
Јасно је, дакле, да се увек кад на „Бог Господ“ пише: „Тропар празника трипут“, овај треба отпевати двапут, па онда уз Слава и ниње трећи пут.
Код Скабалановича налазимо објашњење зашто се свагда узима на том месту Слава и ниње – Мало славословље. По том објашњењу: „Тропар овде управо је припев псалму (као што је то био и по свом првобитном назначењу), а за псалам, или одељак псалама, узима се као неопходан завршетак Мало славословље. Стога се с тропаром, преко овог славословља, везује други тропар – ако га има – и Богородичан…“.[8] И данас, иза тропара на „Бог Господ“, по правилу непосредно следи читање псалама, катизма.
Ово нам лепо објашњава чињеницу зашто се никад не узима Слава и ниње уз тропаре, или „Богородице Дјево“, на вечерњи бденија при освећењу хлебова.[9] Што се на вечерњи Светих кад нема бденија, и на крају јутрење узима Слава и ниње уз Богородичан, биће да је из доцније праксе настале по аналогији са поступањем на „Бог Господ“.
Гласник, септембар 1973.
НАПОМЕНЕ:
[1] Летопис Епархије тимочке 1929, стр. 132.
[2] Скабаланович, Толковиј типикон, Кијев 1913, II, 213.
[3] H. д. 291.
[4] Овакав пропис налазимо и за оданије Вел. Госпође како у Минеју тако и у црквенословенском Великом Типику.
[5] Пособије…, С. Петербург 1894, 283.
[6] Н. д. 248.
[7] Настољнаја књига, Кијев 1913, 862.
[8] Н. д. 214.
[9] Код Никољског погрешно је наведено да се Слава и ниње и тада узима, н. д. 173, 227.
Pomaze bog dobri ljudi
Pre dva dana sam razgovarao sa jednim svojim prijateljem I ne znam ni kako dosli smo na temu tj on mi rekao da pravoslavni svestenik nema pravo da se zeni posle prihvacanja svestenickog cina a ja sam mu na to odgovorio ne ne ne nisi u pravu taj covek ne moze postati svestenik ako se ne ozeni tj ako nema zenu. I evo upravo citam vas clanak o tome.
Ja sam bio ubedjen u to da svestenik moze da se ozeni jer u starom zavetu svestenik je mogao biti samo ako je iz svestenicke porodice tako da ocigledno je da su se svestenici zenili I imali potomtsvo.
Hteo sam sam da vas pitam (uvek me malo zbunjuje) ako biste mogli da mi odgovorite.
Ko je doneo te sve zakone I pravila u nasoj pravoslavnoj crkvi. Kako je sve to nastalo, (o svadbama, o postu, itd)
Nemojte da shvatite nista pogresno, malo sam poceo da istrazujem stari I novi zavet pa nigde ne nailazim na takva pravila
Da li crkva dozvoljava mladim mirjanima da udju u celibat?
Из онога што сам читао можда могу помоћи да бар на ово питање одговорим: Млади људи и требају живети целомудрено до брака. Црква не благосиља живот у блуду. Блуд је смртни грех. Ако си под целибатом подразумевала манастир, Црква дозвољава младим људима одлазак у манастир, али особа мора бити свесна страшне чињенице да када се замонаши, нема натраг.