NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga II

Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga II

Da li se skidaju venci i čita molitva mladencima na samom Činu venčanja ili u osmi dan?

 

PITANJE: U Činu venčanja postoje dve molitve za skidanje venaca i dva momenta kada se to vrši, jedan na kraju Čina venčanja, a drugi, za koji Trebnik propisuje da se vrši u osmi dan. Danas se venci skidaju na kraju Čina venčanja, a čin u osmi dan i molitva ne biva, kao što ih nema u Firmilijanovom Parohijalniku.

Da li se čin i molitva u osmi dan izostavlja sasvim, ili tu molitvu treba pročitati novobračnim uz ostale pri skidanju venaca?

 

ODGOVOR: U svojoj Liturgici, profesor dr Lazar Mirković veli: „Kao što su u starini novokršteni sedam dana nosili belu odeću i skidali je u osmi dan, posle sveštenog blagoslova, tako su i oni koji su venčani sedam dana posle venčanja nosili vence dobivene na venčanju, i skidahu ih u osmi dan uz molitvu sveštenika“.[1] Pominjući molitvu za skidanje venaca u osmi dan, arhiepiskop Venijamin govori o tome opširnije i veli da u Pravoslavnoj crkvi „primanje svake Tajne, ili velikog dara duhovnoga, hrišćani drže na umu i sveto čuvaju u toku sedam dana“. Pored nošenja sedam dana bele odeće, krsnice, po krštenju, navodi on slične postupke u ovim slučajevima: novorukopoloženi sveštenik dužan je da bez prestanka služi za sedam dana; u novoosvećenom hramu vrši se Liturgija za sedam dana bez prekida; monah po postriženju prebiva u crkvi za vreme dnevnih i noćnih službi sedam dana; oni koji se vrate veri, posle odrečenja, treba da primaju očistiteljne molitve takođe u toku sedam dana.[2] Ove primere navodi i G. Deboljskij.[3]

Svakako su na to uticali postupci starozavetne Crkve u kojoj je broj sedam označavao punoću i u kojoj se za posvećenje sveštenstva Arona i njegovih sinova određeno kazuje da je bivalo sedam dana i osmog konačno prineti žrtvu koju je Gospod spalio (3 Mojs. 8, 35-9, 1). Isto tako je za sedam dana bivalo osvećenje Solomonovog hrama, a osmog praznik (2 Dnevn. 7, 8-9). I bračno je veselje trajalo sedam dana (Sud. 14, 12; Tov. 11, 18).

Kod prote Konstantina Nikoljskog nalazimo isti stav kao kod prof. Mirkovića, koji je ovaj doslovno preuzeo od Nikoljskog.[4] S. Bulgakov takođe govori da su novobračni u starini nosili vence sedam dana, ali su ovi tada bili od mirtinog, ili maslinovog lišća, a ne od metala, kako o tome napominje i prof. Marković.[5] Prota K. Kalinikos kazuje da su mladenci po venčanju, sa vencima na glavi, u pratnji svatova, odlazili mladoženjinoj kući, gde je nevesta rasplitala kosu, u znak udaje, prema 1 Kor. 11, 2-16, a mladoženja joj davao ključeve i tako je simbolički priznavao za gospodaricu njegovog doma. Dalje veli: „Za sedam dana oboje su nosili vence, a osmog dana dolazili u hram da sveštenik skine vence sa njihovih glava… Zbog toga postoje molitve za skidanje venaca u osmi dan, koje se navode u Evhologijima na kraju venčanja“.[6]

Mnogo detaljnije o nošenju i skidanju venaca novobračnih govore prof. P. Trembelas i J. Fundulis. Iz kazivanja mnogih grčkih rukopisnih Evhologija i štampanih izdanja, koje navodi prof. Trembelas, vidi se da u pogledu vremena i mesta skidanja venaca s novobračnih, kao i molitava koje sveštenik pri tome čita, postoje znatne razlike kako u starini tako i danas, o čemu kazuje i prof. Fundulis.[7] Prema jednim rukopisima iz HI-HII v. po otpustu Čina venčanja, mladenci su sa sveštenikom odlazili doma, u pratnji svatova, i tu u domu sveštenik je čitao jednu molitvu:[8] „Bože, Bože naš koji si došao u Kanu Galilejsku…“, skidao vence i ostavljao ih u domu mladenaca. U osmi dan, ili u domu ili u crkvi, uz određenu molitvu, skinuo bi konačno vence i ako su bili crkveni, ostavljao ih u crkvi.[9] Jednu molitvu navodi i Kislijanski pariski Evhologion br. 213, iz XI v., ali: „Gospode Bože naš koji si blagoslovio venac vremena…“, tj. onu koja je sada određena da se čita u osmi dan.[10] Neki rukopisi navode dve molitve.[11] Prema Patmoskom rukopisu iz XIII v., sveštenik je čitao molitvu i skidao vence trećeg dana po venčanju.[12] Po rukopisu Atinske narodne biblioteke iz istog veka (br. 670), posle sedam dana; po rukopisu iste biblioteke (br. 851) iz XVI v., osmog dana.[13] Uputstvo drugog rukopisa, iste biblioteke i istog veka (br. 1910), po otpustu Čina venčanja ostavlja na volju svešteniku da može skinuti vence odmah po venčanju: „Ako hoćeš odmah razrešiti vence, pošto kažeš molitvu: Braćo, radujte se, reci ovu molitvu: Molitva na razrešenja venaca…“.[14] Rukopis pak iste biblioteke br. 664, XV v., po otpustu venčanja veli: „I odmah skida vence njihove i oni odlaze“.[15] Slično ovome biva i prema savremenim grčkim i crkvenoslovenskim Evhlogijima i Trebnicima, sveštenik skida vence pri rečima: „Uzveličaj se, ženiše…, I ti nevesto, uzveličaj se…“, pa posle molitve „Bože, Bože naš, koji si došao u Kanu Galilejsku…“ i glavopriklonjenja vrši otpust.

Prof. J. Fundulis smatra da su ove razlike posledica nejedinstva, u raznim mestima i prilikama, kad i gde treba da se vrši čestitanje, celivanje mladenaca od strane kuma, roditelja i rodbine. Prema rukopisu lavre Svetog Atanasija Atonskog br. 105, XV v., pri celivanju mladenaca celivaju se i venci na njihovim glavama.[16] To onda znači da u mestima gde se tako čini, tek posle tog čestitanja mogu se pročitati molitve skidanja venaca i oni skinuti.

Po našim, srpskoslovenskim rukopisima, celivanje mladenaca bivalo je po molitvi i činu opšte čaše. Sveštenik je govorio: „Bratije, radujte se o Gospodi vasegda…“, potom se okretao sa mladencima nadesno, pevajući tropar 7. glasa: „Gospodi, Gospodi prizri sa nebese i vižd i poseti vinograd svoj, juže (jegože) isprva nasadi desnica tvoja“. Tropar je pevan triput uz stihove: „Blažen muž bojej se Gospoda…; Silno na zemlji budet seme jego; Rod pravih blagoslovit se; Slava i ninje; Jedina čistaja Devo“.[17]

Biće da je pri tome sveštenik sa mladencima i svadbenom povorkom odlazio u dom mladoženje, jer se odmah u nastavku govori da mladence celiva kum i oni koji su s njim, sveštenik uz molitvu skida s njih vence, i gajtanom svezavši vence, ostavlja ih u bračnoj odaji (va črtoze). Odmah zatim, veli se, biva bračna gozba i veselje („I jadet i pijut, vesele se o Hrista i oženivši se i nevesta.“).[18] Izraz da sveštenik sa mladencima „okreće se na desno“ biće da znači polazak domu tom stranom, uz pevanje navedenog tropara sa stihovima. Tek docnije, kad je prestao da ide u dom mladenaca, došlo je da toga da sveštenik ide sa njima „uokolo“ (oko stola sa Evanđeljem), pevajući isti tropar sa stihovima. O tome ophođenju uokolo pominje uputstvo jednog rukopisa u kome se veli: „Obraštajet se sa njimi na desnuju stranu obhodit…“. Skidanje venaca, po ovom rukopisu, biva tu, u crkvi, uz reči koje se i po savremenim Trebnicima govore: „Uzveličaj se, ženiše… I ti nevesto, uzveličaj se…“. Zatim sveštenik čita molitvu na razrešenje venaca: Bože, Bože naš prišedij va Kanu Galilejskuju… I drugi: Otac, Sin i Duh Sveti… koja danas biva na glavopriklonjenju.[19] Tek u XVIII veku dolazi do zamene tropara „Gospodi, Gospodi, prizri sa nebes i vižd…“ sadašnjim: „Isaije likuj…, Svjati mučenici…, Slava Tebje Hriste Bože…“.

Interesantno da u mnoštvu grčkih rukopisa XV-XVI v., koje navodi prof. P. Trembelas, ni u jednom se ne pominje tropar: Gospodi, Gospodi, prizri sa nebes… nego redovno: Svjati mučenici… Slava Tebje Hriste Bože… ili Isaije likuj.[20]

Tropare Svjati mučenici…i Slava Tebje Hriste Bože… pominje u toj prilici i Sveti Simeon Solunski, veleći da pri njihovom pevanju sveštenik uzima mladence za ruke, „vodi ih uokolo žrtveniku“ (Os pros to thisiastirion agi, ke horian piumenos), ne pominjući odlazak u dom mladenaca.[21]

Za sadašnje vreme, prof. J. Fundulis smatra da bi pravi čas čestitanja mladencima bio na kraju venčanja, u crkvi, kad sveštenik uputi mladencima blagoslov: Uzveličaj se, ženiše… I ti nevesto, uzveličaj se… Za vreme čestitanja pojci bi pevali prve Bogorodične svih osam glasova. Posle čestitanja mladenci bi, kao i u starini, sa svatovima i sveštenikom otišli doma i tu bi sveštenik pročitao molitvu Bože, Bože naš…, skinuo vence i izvršio otpust,[22] da bi osmog dana izvršio konačno skidanje venaca.

No u savremenim prilikama života, osobito u gradovima, kad bračni pir biva u hotelu, ili nekoj sali, sveštenik ne odlazi u dom mladenaca, te skidanje venaca, uz molitvu, biva u crkvi, ili pri rečima Uzveličaj se, ženiše…, kao što je kod nas, Srba, Rusa i Bugara, ili posle čestitanja. Čestitanje pak i kod Grka i u slovenskim crkvama sada je propisano da bude po glavopriklonjenju, a pre otpusta.[23]

Zbog činjenice da pri čestitanju mladencima obično nastaje buka i gužva, te kraj čina „gubi svoj svešteni karakter i ozbiljnost“, kako primećuje prof. Fundulis, sveštenici obično učine i otpust, pa tek onda biva čestitanje i odlazak mladenaca i svatova.

Kako sada nigde ne biva da mladenci nose vence sedam dana i dolaze osmog da bi im se po molitvi oni skinuli, sveštenici treba, po molitvi „Bože, Bože naš, prišedij v Kanu Galilejskuju…“, na kraju čina venčanja, da pročitaju i „Molitvu na razrješenije vjenec vo osmij den“: Gospodi Bože naš, vjenec ljeta blagoslovivij… i po glavopriklonjenju da učine otpust. Onako, dakle, kao što se na kraju krštenja ujedno vrši čin omivanja, koji se u starini vršio osmog dana, a tako isto čin „postriženija vlasov“.

*

Kad je već reč o skidanju venaca, ukazaćemo na jednu interesantnu pojedinost koju propisuju neki naši rukopisni Trebnici, tokom vremena dospeli u Rusiju, a koju pominje Predrag Miodrag u svom članku „Neke osobine Čina obručenja i venčanja prema srpskim rukopisnim Trebnicima“.[24] Posle čina „opšte čaše“, u tim našim Trebnicima[25] veli se: „I tako idut k lavici“. A zatim, posadivši ih „na lavicu“, sveštenik im je skidao vence uz molitvu: Gospodi Bože naš, blagoslovivij vjenec ljeta.., i po blagoslovu otpuštao.

Ni u mnoštvu naših, ni ruskih,[26] ni grčkih rukopisa, niti u sadašnjim izdanjima, nema ove čudne primedbe o lavici i sedenju novobračnih na njoj. Otkud ona ovde i kakav bi smisao imala?

Biće da je lavica o kojoj je ovde reč, kako veli Predrag Miodrag, jedna od dve mermerne skulpture koja se nalazi sa desne i leve strane vrata što vode iz paperte u hram manastira Dečana. Istina, obe ove skulpture predstavljaju lavove, a ne lavice, što na prvi pogled kazuje stilizovana griva oko njihovog vrata. Ali je ovu razliku pisac navedenih primedaba mogao prevideti, jer za svrhu koju je on imao u vidu nije bilo od važnosti da li predstavljaju lava ili lavicu.

Kako se iz istog članka vidi, neki drugi srpski rukopisni Trebnici propisuju da pri činu skidanja venaca novobračni sede na klupi, okrenuti zapadu. Sasvim je moguće da je neki sveštenomonah u Dečanima zaključio da će sa više simvolizma biti da sede „na lavici“. Smatram da ga je na to povukla mogućnost ilustrovanja reči molitve koju je tada čitao i u kojoj se kazuje da su im venci stavljeni na glave „kao izvesna nagrada za celomudrije, jer su čisti i sklopili brak uzakonjeni od Boga“,[27] tj. pobedili demona koji kao lav ričući traži koga će progutati (1 Pet. 5, 8) bilo grehom bluda ili kojim drugim. Oni koje je đavo pobedio i oborio nalaze se pod njegovim nogama, kao čovek čija se glava vidi pod nogama lavova dečanskih krasnih vrata. Za one pak koji su se održali od iskušenja, đavo je pobeđen, nalazi se ispod njih, te oni sedeći na njemu gospodare nad njim.

Ukoliko je tačno da je sedanje na lavicu novobračnih nastalo u Dečanima i tu pismeno fiksirano, smatram da je sveštenomonahu koji ga je prvi uveo, pomenuta simvolika bila dovoljna i da mu nije bilo od potrebe da zna i da se obazire na učenu i komplikovanu sivoliku „Fiziologa“, grčkog književnog sastava, prevedenog u starini i kod nas, čija su kazivanja redovno uzimali u obzir graditelji pri obradi spoljne plastične dekoracije hramova. Ovi propisi nastali su na osnovu basana i starih shvatanja o životinjama, stvarnim i fantastičnim, uz pridavanje svakoj od njih izvesnog religiozno-moralnog značenja.[28] Bez uzimanja u obzir ovog simvolizma nikako se ne bi mogao razumeti sistem ove dekoracije. U Fiziologu se npr. za lik lava određeno veli da se stavlja u smislu čuvara od đavola, jer lav spava otvorenih očiju. Isto se tako veli za fantastičnog grifona. Stoga su i postavljane figure lavova, ili lavova i grifona, oko svih otvora na crkvi, prozora i vrata.[29]

Možemo shvatiti da su, prema dominantnom značaju simvolizma Fiziologa, skulpture lavova u dečanskoj priprati stavljene, kao i u drugim velikim i značajnim crkvama, u značenju čuvara. Otud možemo razumeti što prof. Đurđe Bošković, objašnjavajući ovu dekoraciju, veli za lavove da nemaju ovde smisao demona iz 1 Pet. 5, 8.[30] Ali to nikako ne znači da se već postojećim skulpturama lavova upotrebljenim nenamenski, ne u smislu simvolizma spoljne dekoracije hrama, nego u liturgičkom Činu venčanja, ne bi mogao, u tom slučaju, pridati simvol pobede nad demonom bluda. Štaviše, kao što je već napomenuto, smatram da se taj simvolizam sam sobom nametao s obzirom na sadržaj molitve čitane pri skidanju venaca, i poznatog upoređenja demona sa ričućim lavom u poslanici Svetog apostola Petra, koje se u crkvi toliko puta slušalo pri čitanju i u besedama. Zato smatram da nam ovaj simvolizam pruža najbolje objašnjenje sedanja na lavicu novobračnih.

 

Glasnik, avgust 1989.

 

NAPOMENE:


[1] Liturgika, II, 2, Beograd 1967, 139.

[2] Novaja Skrižalj, S. Peterburg 1859, 449.

[3] Popečenije Pravosl. cerkvi o spaseniji mira, S. Peterburg 1894, 395.

[4] Posobije k izučeniju Ustava Pravosl. cerkvi, S. Peterburg 1900, 731.

[5] Nastoljnaja knjiga, Harkov 1900, 1158, prim. 38.

[6] Hristianikos naos, Atina 1969, 516.

[7] Apantisis is liturgikas aporias, Atina 1967, I, 56.

[8] Rukopis Sinajske bibliot. br. 962, HI -HII v.; Patmoske bibliot. br. 104, XIII v., Up. P. Trembelas, Mikron Evhologion, I, Atina 1950, 72.

[9] J. Fundulis, n. d. II, Atina 1970, 126.

[10] Isto.

[11] Sinaj. bibliot. br. 958, X v.; Fundulis, n. d. 75.

[12] Br. 104, isto.

[13] Isto, str. 71.

[14] Isto, 74.

[15] Isto.

[16] Trembelas, n. d. 70.

[17] Rukopis Muzeja SPC Beograd, br. 70, l. 39b.

[18] Dečanski rukop. Trebnik, br. 70, iz 1731. g., l. 4; isto tako br. 69 iz 1390/1400, l. 165; br. 68 iz 1422. g., l. 349a; Muzej SPC u Beogradu, br. 1, XV-XVI v., l. 173; br. 23, XVI v., l. 128; br. 6, iz 1622. g., l. 35; br. 112, XIV-XVI v., l. 249; br. 212, XVI v., l. 37; br. 246, HVI v., l. 26.

[19] Muzeja SPC, Grujićeve zbirke, br. 16, l. 68, br. 69a.

[20] N. d. 69.

[21] N. d. gl. 282, k. 513.

[22] Fundulis, n. d. I, 56.

[23] Up. Mikron Evhologion, izd. Apostoliki Diakonia, Atina 1968, 112; Trebnik, Beograd 1979, 120.

[24] Prilozi za književnost, jezik, istoriju i folklor, Beograd 1985-1986, knj. LXI-LXII, str. 110, 111.

[25] Lenjingradske Publične biblioteke, zbirke Giljferdinga br. 21, i Moskovske sinodalne bibliot. br. 345.

[26] U nekim ruskim rukopisima, najverovatnije prepisanim sa naših navedenih, ova isto primedba postoji.

[27] Potreba i obaveza čuvanja vernih od bluda, pre braka i svagda, naglašena je na bezbroj mesta i u Starom i u Novom Zavetu (3 Mojs. 2, 9; 4 Mojs. 25, 1; 5 Mojs. 22, 14; 23, 17; 1 Kor. 6, 9, 13; 10, 8; Ef. 5, 5; Kol. 3, 5; 1 Sol. 4, 3; Jevr. 1, 16; 13, 4) kao i kod Sv. otaca. Sv. Jovan Zlatoust direktno veli: „Zbog toga se i polažu venci na njihove glave (na venčanju – u znak pobede), da oni nepobeđeni stupaju u bračnu odaju, da su odoleli pohoti“. Pa dalje: „Ako li se neko, povučen sladostrašćem, predao bludnicama, posle toga, zbog čega da on ima venac na glavi kad je pobeđen“? (Beseda 9 na 1 Tim. 3, 11-15, Tvorenija… v russkom perev., S. Peterburg 1905, T. XI, 681).

Slično kazuje i Sv. Simeon Solunski: „Zbog toga se i meću venci na devstvenike i čiste, što se sjedinjuju neuprljani, sačuvavši devstvenost do braka“. (O časnom i zakonitom braku, Gl. 276, Minj. P. G. T. 155, k. 505).

[28] Up. dr Vladimir Petković i Ćurđe Bošković, Manastir Dečani, Beograd 1941, str. 68, prim. 1.

[29] Isto, 67, 72; Jovanka Maksimović, Srpska srednjovekovna skulptura, Novi Sad 1971, 102. Za karakteristiku ovog simvolizma navešćemo još i ovo kazivanje Fiziologa: „Car je lav sviju zveri, jer ima tri svoje velike osobine: prvo je osobina lava, okoti ga vrlo malog i mrtvog. Leži mrtav dok ne dođe lav i dune u njegove nozdrve i oživi, kao što Bog dunu na Adama i svi oživesmo. Druga je osobina lava, kad spava oči njegove vide na sedam strana i zna za lovca i čuva se… Treća osobina lavova, kad jede čoveka, lice mu ne jede, niti u njega gleda. A kad pojede čoveka, uzima čovečju glavu, gleda mu u lice, plače mnogo i uzevši sahrani ju“ (St. Novaković, Primeri književnosti i jezika staroga i srpskoslovenskoga, Beograd 1904, str. 504).

Za vuka se veli, kad je gladan izađe na širinu, gleda u nebo i kaže: „Gospode, ti si me stvorio i nisi rekao da pasem travu, ili drvo da jedem, već od života da se hranim“! I Bog mu pošlje hranu (65, prim. 1).

[30] N. d. 68, prim. 8.

 

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. AnaMarija

    Da li crkva dozvoljava mladim mirjanima da udju u celibat?

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *