Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига II

Узима ли се „Достојно“ или „Ангел вопијаше“ од Томине недеље до Спасовдана на повечерју после канона?

 

ПИТАЊЕ: Од Томине недеље до Спасовдана, на повечерју, после канона, негде се пева „Достојно“, а негде „Ангел вопијаше“ и „Свјетисја свјетисја“. Шта је правилније, односно шта треба узимати?

 

ОДГОВОР: У црквенословенским штампаним Типицима и Пентикостарима, иза вечерње на Томину недељу стоји: „Од овог дана читамо Мало повечерје… После „Достојно“ и после „Оче наш“ говоримо кондак празника кроз сву Педесетницу“. И у недељу о Самарјанки, после вечерње, у Типику стоји слично: „На повечерју, после „Достојно“ и после „Трисветог“, само кондак празника Преполовљења“. Из тога се недвојбено може извести закључак да после канона треба узимати „Достојно“, а не „Ангел вопијаше“.[1]

Исти овакав закључак налазимо и код појединих литургичких писаца. К. Никољски вели да се после канона узима „Достојно“ указујући на последовање у недељу Антипасхе увече и недељу Самарјанке.[2] С. Булгаков излаже ово још јасније велећи да до оданија Пасхе „на повечерју, после канона треба певати „Достојно јест“, а не „Ангел вопијаше“ и „Свјетисја, свјетисја“. Певање ирмоса „Свјетисја, свјетисја“ бива само на јутрењи по IX песми канона, од седмице канона, од седмице после Пасхе до њеног оданија, а певање тог ирмоса, с припевом „Ангел вопијаше“, на Литургији уместо „Достојно јест“ – у исте седмице по Пасхи до њеног оданија“.[3] Вас. Николајевић у свом Великом Типику износи овај пропис исто онако као што се он налази у црквенословенском. После излагања вечерње у Томину недељу, ту он вели: „Повечерје се одсад поје мало… По „Достојно“: кондак празника…“.[4] У својој пак књизи „Практични свештеник“ он одлучно заступа исто мишљење: „да у недељу Антипасхе вечера, и у остале недеље после Пасхе до оданија, на повечерју после канона треба појати „Достојно јест“, а не „Ангел вопијаше“ и „Свјетисја, свјетисја“.“[5]

У нашим рукописним Типицима и Пентикостарима, које сам у том циљу прегледао у библиотеци Музеја СПЦ, манастира Дечана и Патријаршијској библиотеци у Београду, не помиње се о овоме ништа. Не само да се на повечерју за време Педесетнице у њима помиње само канон и трипеснец дана, а ништа о томе шта се пева одмах после њих,[6] него се ни на повечерју у обичне дане „Достојно“ не помиње. „Достојно“ се помиње у рускословенском Часослову штампаном у Москви 1653. г. за време патријарха Никона (Л. 121а).[7]

Највероватније је одредба да се „Ангел вопијаше“ и „Свјетисја, свјетисја“ узима на Литургији уместо „Достојно“, повукла неке на закључак да тако треба поступати и на повечерју, не размотривши боље шта се о томе вели у црквенословенском Типику и Пентикостару. Да су то учинили, као што видесмо, лако су могли доћи до закључка да то није тако.

Одређено, дакле, може се на постављено питање одговорити: Према прописима црквенословенског штампаног Типика и Пентикостара, који су у важности, у Педесетници, почевши од Томине недеље, после канона на повечерју узима се „Достојно“, а не ирмос Пасхе („Свјетисја, свјетисја“, с припевом „Ангел вопијаше“), нити ирмос IX песме трипеснеца с краја Пентикостара. Изузетак од овог правила бива уочи другог дана Духова. Тад се узима канон Светом Духу, првог гласа, и после канона ирмос IX песме истог канона уместо „Достојно“.[8]

 

Гласник, јул 1977.

 

 

НАПОМЕНЕ:


[1] У једном сам манастиру приметио да не узимају ни „Достојно“, ни „Ангел вопијаше“, него нешто треће: ирмос IX песме Трипеснеца из Пентикостара.

[2] Пособије, С. Петербург 1920, 260.

[3] Настољнаја књига, Харков 1900, 586.

[4] Београд 1971, 202.

[5] H. Сад 1907, 74.

[6] Као нпр. у дечанском рукописном Типику из 1336 -1346. г., сада у Публичној библиотеци у Лењинграду (фотографски снимци проф. Л. Мирковића): По указаном чину такожде појем и мол(а)б(а)н ка(н)ун на повечерницах и тр(и)пес(нац) днев(и). (Л. 86б).

[7] Таж(е) канон Б(огороди)ци, потом Трис(ве)тоје, таж(е) троп(ар) дњу Б(о)же от(а)ц наших. У рукоп. Часослову Музеја СПЦ бр. 3 II, 9, из 1698.

[8] Црквенословенски Типик, Кијев 1896, л. 377a; В. Николајевић, Велики Типик, Београд 1971, 212.

 

3 Comments

  1. Pomaze bog dobri ljudi

    Pre dva dana sam razgovarao sa jednim svojim prijateljem I ne znam ni kako dosli smo na temu tj on mi rekao da pravoslavni svestenik nema pravo da se zeni posle prihvacanja svestenickog cina a ja sam mu na to odgovorio ne ne ne nisi u pravu taj covek ne moze postati svestenik ako se ne ozeni tj ako nema zenu. I evo upravo citam vas clanak o tome.
    Ja sam bio ubedjen u to da svestenik moze da se ozeni jer u starom zavetu svestenik je mogao biti samo ako je iz svestenicke porodice tako da ocigledno je da su se svestenici zenili I imali potomtsvo.
    Hteo sam sam da vas pitam (uvek me malo zbunjuje) ako biste mogli da mi odgovorite.
    Ko je doneo te sve zakone I pravila u nasoj pravoslavnoj crkvi. Kako je sve to nastalo, (o svadbama, o postu, itd)
    Nemojte da shvatite nista pogresno, malo sam poceo da istrazujem stari I novi zavet pa nigde ne nailazim na takva pravila

  2. Da li crkva dozvoljava mladim mirjanima da udju u celibat?

    • Из онога што сам читао можда могу помоћи да бар на ово питање одговорим: Млади људи и требају живети целомудрено до брака. Црква не благосиља живот у блуду. Блуд је смртни грех. Ако си под целибатом подразумевала манастир, Црква дозвољава младим људима одлазак у манастир, али особа мора бити свесна страшне чињенице да када се замонаши, нема натраг.