Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига II

Како треба узимати прокимен на великопосној вечерњи пред првом паримијом и после ње?

 

ПИТАЊЕ: Како треба узимати прокимен на великопосној вечерњи пред првом паримијом и иза ње? У Великом Типику се вели да се не говори прокимен, него само глас који је наведен. Шта то значи?

 

ОДГОВОР: О прокимену у „Литургици“ проф. Мирковића читамо: „Тако се зове стих који се поје обично пред читањем Светог Писма – паримија, Апостола и Јеванђелија, и служи као увод одломку који ће се читати. У прокимену се већином речима Светог Писма, а поглавито стиховима из псалама, казује садржина и важност одломка који ће се читати, или значење дотичнога дана, односно молитава и песама истога…“.[1]

Ово објашњење прокимена проф. Мирковић је вероватно преузео од К. Никољског, код кога се оно налази готово од речи до речи.[2] Слично говоре о прокимену архиепископ Венијамин („Прокимен, то јест кратки стих, изабран из псалама Давидових, који одговара празнику или дану, и не поје се никада сам, него за њим свагда следе други стихови који објашњавају или потврђују садржај и силу која се налази у њему. При томе се он пева пред сваким стихом…“)[3] такође И. Дмитријевскиј,[4] а према њему Г. Дебољскиј.[5]

Много детаљније и дубље тумачење прокимена налазимо код проф. М. Скабалановича: „Прокимен представља собом песму од… само једног стиха, песму положену на звучно особито богату мелодију и понављану неколико пута; сваком од ових понављања претходи стих узиман мање торжествено… При томе, за прокимен служи увек стих Светог Писма особито снажан, изразит и одговарајући прилици, због чега се прокимени и узимају готово искључиво из најпоетичније књиге Светог Писма-Псалтира (Међу прокименима само неколико њих нису из псалама, тако из старозаветних песама: „Благословен јеси Господи Боже отец наших“; из Еванђеља: „Величит душа моја…“; из посланица: „Јависја благодат…“; и посебног састава: „Блажен пут…“).[6]

Скабаланович такође излаже постанак и историјски развитак прокимена, о чему говори и проф. Трембелас. Позната је чињеница да су у Цркви од почетка псалми били у великој богослужбеној употреби. У погледу њиховог извођења, иако, према казивању Сократа Схоластика, антифонско појање потиче од Светог Игњатија Богоносца, који га је увео према једној визији прослављања Свете Тројице на тај начин од анђела, проф. Трембелас вели да је, у прва три века, углавном било у употреби „апокритики“, или „катх’ ипакоин“ – по Скабалановичу „ипофонско“, или „респонзорно“ – певање псалама.[7] Док су у антифонском певању учествовала наизменично два хора, у овом другом учествовао је један чтец, или појац, хармонично изводећи један или више псалама. При томе је, с времена на време, упадао цео скуп верних „припевајући оном што је солиста певао“.[8] Ово припевање верних било је или по завршетку низа псалама, или сваког појединог псалма, или пак после сваког појединог псаламског стиха.

Речи које је народ при томе певао биле су или познати усклици из Старозаветне цркве преузети у Новозаветну и до данас остали у литургичкој употреби: „Амин“, „Алилуја“; или полустихови псалама: „Јако во вјек милост јего…“, „Господа појте и превозносите во всја вјеки“; или који особито ритмичан, или стих изразито догматске садржине из псалма који је певан.[9] Сведочанство о томе даје Свети Јован Златоуст: „Оци су установили да народ припева из псалама један снажан стих који у себи садржи високо учење“.[10] Временом је тај стих почео постепено собом да заклања цео псалам, како примећује Скабаланович.[11]

Из Валсамоновог тумачења 17. канона Лаодикијског сабора видимо да су „према старом предању“, у Цркви задуго многи псалми сједињавани и певани један за другим у низу, што је замарало пажњу народа те је излазио из цркве. То је изазвало, вели Валсамон, саборску одлуку „да псалме не треба спајати при певању, него између њих да буде читање, како би се народ мало одморио и опет певао. Због тога је Псалтир и подељен на катизме“.[12]

Да би се нашло места читању, дошло је свакако до изостављања појединих псалама. То је настављено и доцније, кад је развитком богослужења почела да се јавља хришћанска химнографија. Тада су неки псалми „потпуно изостављени, а других су остали најизразитији њихови стихови, који су, не зна се када, названи прокимени“.[13] Прокимени и алилујари су, дакле, остаци тих псалама који су цели певани између читања старозаветних и новозаветних одељака. Доказ да су тада употребљавани цели псалми Скабалановичу пружа сирска Литургија апостола Јакова, у којој се пред читањем Апостола налази цео псалам. Проф. Трембелас, говорећи такође о употреби целих псалама у старини, уместо садашњих прокимена и алилујара, пише: „Што се тиче алилујара – коме одговара „градуале“ Западне цркве – о њему постоји изречено сведочанство Августиново, из кога се види да се иза Апостола читао цео псалам“.[14] Као на остатак старог начина употребе прокимена уз стихове псалма, Трембелас указује на Литургију Велике Суботе, у којој се и данас пред Апостол, после сваког стиха песме тројице младића пева као припев: „Господа појте и превозносите…“. А после Апостола, уместо Алилуја, пева осми стих 8. псалма: „Воскресни Боже, суди земљи…“, понављан после сваког стиха тога псалма, који се цео тада чита.[15]

Тако се данас дошло до тога да „прокимен, коме следи један стих, говори чтец, а уместо алилујара сад појци певају трипут само Алилуја, без икаквог стиха“.[16] Уз то, код Грка се сада неки прокимени читају, неки певају, а неки износе певајућим читањем. О томе Г. Бекаторос вели: „Иако се испред свију прокимена наводи неки од гласова, певају се на означени глас само прокимени вечерње и Еванђеље на јутрењи. Прокимени Апостола изводе се певајући читањем, с изузетком (прокимена) чина за упокојене, који се, будући слободан поетски састав, пева по старом правилу“. Док је данас тако код Грка, у Руској и Српској цркви држи се старо правило, те се редовно сви прокимени певају на глас који је испред њих назначен.

Иако је реч прокимен (прокименон) грчка сложеница (од про и киме), у употреби како у старом, тако и у новогрчком језику, и дословно значи „оно што лежи напред, пред чим, пред неким“, Г. Бекаторос, указујући на мишљење проф. архимандрита Е. Антониадиса, вели за њу: „Таман и загонетан литургички појам“,[17] а наведосмо раније његову тврдњу да се не зна ни време кад је тако назван.

Код руских литургичара већином се налази етимолошко тумачење ове речи. Архиепископ Венијамин каже: „Прокимен, по буквалном преводу – предлежашчиј или предложениј – јесте стих који се полаже испред свију стихова“.[18]На исти начин говори о прокимену И. Дмитријевскиј,[19] В. Иљин;[20] од наших еп. бачки Иринеј,[21] и др. Као на достојно пажње мишљење о значењу ове речи, проф. Трембелас указује на излагање Псевдософронија: „Чита се прокимен који је назван по значењу, јер се ради о саветима нове благодати (коју) објављује пророчко откривење“.[22] И Свети Симеон Солунски вели за прокимен: „То је пророштво о празнику, псаламско учење о празнику“.[23] На сличан начин појашњава нам смисао прокимена и Свети Марко Ефески у „Тумачењу црквених чинова“, велећи: „Прокимени се стављају испред пророчких и апостолских одељака и Еванђеља, због чега се и називају прокимени. То су стихови у већини из псалама, сагласни са смислом онога што се чита, посведочавајући (га) на неки начин и утврђујући. У исто време умекшавају наш слух и приправљају нас за читање“.[24]

Поред указивања на реч прокимен у опису синајског бденија Јована Мосха и Софронија, у VI в., која већ има смисао близак садашњем, Скабаланович наводи и назив „пропсалма“, Росанског рукописа из XI в., у коме се, у Литургији ап. Јакова, тако назива прокимен. Наводи и сличан израз „псалендо“ Мозарапске Литургије, који „буквално има форму нашег прокимена – састоји се из псаламског стиха названог псалендо, из другог названог „верзус“ (стих) и понављања конца првог (такође псалендо)“.[25]

Без претензија да ћy расветлити „таму“ и „загонетност“ назива „прокимен“, сматрам да нас ова казивања могу упутити на добар правац за то решење. Према објашњењу Псевдософронија и Светог Симеона Солунског, да прокимен износи пророчко откривење о новој благодати, да означава оно што је изнето раније – старозаветно пророштво о новозаветном догађају – биће да је назив прокимен најпре добио псаламски стих који се певао пред Апостол на поједине велике празнике, где је веза између старозаветног пророштва и новозаветног празника била особито изразита. Затим су и за остале празнике бирани прокимени који одговарају томе принципу макар унеколико. Доцније су истим изразом названи прокимени на јутрењи, такође пред новозаветном благодати – Еванђељем, указујући такође пророчки на празник или садржину еванђелског одељка. Најзад је исти назив добио и прокимен на вечерњи, пред паримијама, понекад такође из новозаветних списа, апостолских посланица,[26] већином пак пред одељцима старозаветних књига. Ово наше мишљење поткрепићемо казивањем Скабалановича да је Музеус, презвитер марсељски, око 453. год., изабрао „из Светог Писма чтенија за празничне дане кроз целу годину, а такође респонзорне стихове псалама присподобљене времену и читању“ (респонсориа ециам псалморум капитула темпорибус ет лекционибус апта, н. д. I, 184). Можда су речју „прокимен“ названи ови стихови и раније, због певања напред, испред стихова псалма, али се назив учврстио за стихове пред читањем новозаветне благодати.[27]

Израз пак „пропсалма“ односи се на другу страну прокимена, на начин извођења, тј. прокимен би био онај стих који се „пева испред“ стиха, или стихова који се читају. То још одређеније казује израз „псалендо“ Мозарапске Литургије за део који се пева, и „верзус“ (стих) за део који се чита.

О самом начину како се прокимен узима, управо колико га пута треба узимати уз стихове, Скабаланович даје ово упутство: „Прокимен се састоји из стиха у правом смислу називаног „прокименом“, и једног, или три стиха, који претходе понављању прокимена; тако се прокимен први пут пева без стиха, други пут и даље (ако има више стихова) са стихом, а последњи пут опет без стиха, који замењује читање прве половине прокимена.[28] То значи да се мали прокимен, који има један стих, пева 21/2 пута, а велики, са три стиха, 41/2 пута.[29] Но код нас, биће због недостатка појаца, прокимени се већином певају три пута, без читања стихова.

Што се тиче узгласа које пред прокименом говоре ђакон и свештеник, „Вонмем“ је од дубоке старине до данас употребљаван да се побуди пажња на читање Светог Писма“.[30] Но пред прокименом Литургије Златоустове и Василијеве јавља се тек у рукописима VIII-Х в. „Мир всјем“ још је старијег порекла, доходи до еванђелских времена, употребљаван често од самога Господа.[31] Као и „Вонмем“, узглас „Премудрост“,у рукописима Василијеве Литургије јавља се у VIII-X в.[32] Према разложном тумачењу архиеп. Венијамина, прво „Вонмем“ (на вечерњи) позива на пажњу примања мира и благослова свештеника, а друго на пажњу слушања премудрости у прокимену.[33]

У старом грчком рукопису Литургије Светог Василија Великог из VШ-Х в., пред прокименом се налази ово објашњење: „И окренувши се (јереј) говори: Вонмем, мир всјем! и одмах седа и говори: Премудрост! И појац: Псалам Давидов. Вонмем и прокимен“. Један не много млађи рукопис код Гоара, уместо „одмах седа“, казује: „И седа архијереј са јерејима, док ђакони и служитељи и клир стоје“.[34] Свети Симеон Солунски у певаној вечерњи не помиње ове возгласе, а на свакидашњој вели да је ђакон говорио: Премудрост, а архијереј седнувши давао мир.[35] Скабаланович стога изводи закључак: „Одатле се види да је слушање прокимена бивало седећи, као и читање које му је следило. Али нису сви (седели) него само свештеници, на горњем месту… Овакво седење свештеника за време прокимена и читања (Апостола) назива се у древним Уставима „седење горе“ (и катхедра ано), или велико седење, за разлику од малог седења свега народа, које се називало „седењем доле“ (катхедра като), или малим, и које се дозвољавало на свим читањима, сем паримија и Апостола“ (разуме се, и Еванђеља).[36] За свештенике и епископе остало је до данас да седећи слушају паримије и Апостол, а стојећи Еванђеље. О том седењу „Последовање утрењи, вечерњи и полуношчници“ казује овако: „Јереј, у време читања паримија, седи на горњем месту, с десне (јужне) стране престола“.[37]

Свим овим излагањем видели смо шта су прокимени, како су настали, како и колико пута се узимају, као и о узгласима које свештеник и ђакон испред њих упућују верним. Тако се сада можемо упутити разматрању особености прокимена који долазе на вечерњи седмичних дана уз Велики пост.

Чим погледамо низ ових прокимена, од понедељка прве седмице поста па до среде Велике недеље, прво што ћемо уочити то је да су они сви из псалама. Но уједно ћемо приметити да нису једнаки прокименима седмичним, нити да се током седмица понављају, него теку од првог псалма „ин континуо“ кроз сву 40-ницу све до 136. псалма, онако како у том реду, од прве главе па даље, теку и паримије из књиге Постања и Прича (а на VI часу из прор. Исаије), које се иза прокимена читају.[38] Прокимени, као што рекосмо, узимају се редом: из 1. и 2. псалма у Чисти понедељак на VI часу, из 3. и 4. псалма на вечерњи, из 5. и 6. псалма на VI часу у Чисти уторак, 7. и 8. псалма на вечерњи итд. Прокимена нема из псалама 81, 82, 95. и 116.

Из чињенице да се прокимени Триода узимају од првог до 136. псалма редом, а не по избору, те да немају неку везу са седмичним даном, или садржином паримија које иза њих долазе, као што, према изнетим принципима, имају остали прокимени, К. Никољски вели да „у строгом смислу они и нису прокимени“. Стога ће бити да је и настала примедба наведена у црквенословенском Типику да их треба узимати друкчије него остале: „Јереј: Вонмем, и чтец прокимен не глагољет, точију скажет глас 6: Спаси Господи људи твоја…“.[39] Износећи ову примедбу Никољски вели да она значи: „Пред читањем прокимена, чтец само говори глас на који треба певати прокимен, а реч прокимен не говори“.[40]

И у нашим старим рукописима налази се примедба да се при узимању прокимена на великопосној вечерњи поступа унеколико друкчије него ван Великог поста. У једном од њих, на вечерњи у сиропусни петак, стоји овако: Прок(имен) на паремији не г(лаго)љи веч(е)р, н’ т’кмо глас 6, или ин котори љубо. Не рци: веч(ерњиј) прок(имен)…[41] Иста се примедба налази и у Триоду Винценца Вуковића, из 1561. год.: “Јегда же г(лаго)љеши прок(имен) паремиам не г(лаго)љи вечер(њиј) прок(имен), н’ т’кмо гл(а)су, или 6, ин котори љубо; не рци веч(ерњиј), н’ прок(имен) гласу једекоји…“ У сто година старијем рукопису ман. Дечана ова примедба наводи се као уопштено правило: „Зри чатеј паремије… Јегда же г(лаго)љеши прокимни паремијам, не г(лаго)љи вечер(њиј) прок(и)м(е)н, н’ т’кмо глас 6, или ин котори љубо. А не рци вечер(њиј), н’ рци прок(имен) глас(а) једекоји.[42]

Биће свакако да су ови прописи у наше рукописе и, црквенословенски Типик доспели из старих грчких, али нисам имао могућности да то проверим. Но, да је тако било, напомињу нам разлике које и данас постоје код Грка у уводном делу узимања прокимена уз Велики пост и ван њега. Оне су, додуше, сведене на најмању меру, али ипак постојеће. На вечерњи ван Великог поста ђакон узглашава: „Вечерњи прокимен (Есперас прокименон)!“ А народ прокимен глас 5: „Боже, во имја Твоје спаси мја“ (двапут); стих: „Боже во имја Твоје…“.[43] Уз Вел. пост пак, ђакон казује само: „Есперас (Вечерњи)!“ а чтец: „Прокимен глас 5, псалам 11: Ти, Господи, сохраниши ни и собљудеши ни“. Стих: „Спаси мја, Господи, јако оскудје праведниј“. Ђакон: „Премудрост!“ Чтец: „Битија чтеније“. Ђакон: „Вонмем!“ Чтец: „Рече Господ…“.[44]

Упоредимо ли упутства наших рукописа са оним у црквенословенском штампаном Типику видећемо да су садржајно исти, али да се у нашим редовно додаје реч „вечерњи“: „Не реци вечерњи, него прокимен гласа који буде“. Према томе додатку, биће да се код нас негде, као и код Грка и сада – како наведосмо – пред прокименом вечерње говорило: „Вечерњи прокимен“. Кад се увидело да великопосни прокимени, не само на VI часу него и они који се узимају на вечерњи, једнако следе бројни ред псалама, без обзира на значење седмичног дана, или садржину паримија које се иза њих читају; да се у оба случаја узимају не само испред, него и иза паримије, тада се вероватно дошло на мисао да их једнако треба и узимати, тј. да и на вечерњи, уз реч прокимен и ознаку гласа, не треба казивати реч „вечерњи“, да би се на исти начин говорио и пред прокименом VI часа. Ван периода Великог поста, кад се на VI часу није читала паримија, атрибут „вечерњи“ уз прокимен се могао говорити, јер су ти прокимени били заиста „вечерњи“, певали се само на вечерњи, а не и на VI часу.

Мислим, дакле, да примедба у нашим рукописним Триодима значи да треба изоставити реч „вечерњи“, а не и реч прокимен. Стога, и поред изнетог мишљења да ово и нису прокимени у правом смислу речи, неће бити да им се овај назив може одузети, јер се као и остали узимају из псалтира, наводе са стихом и редовно у Типицима и Триодима називају прокимени.

Како је, онда, дошло до тога да црквенословенски Типик казује да „Чтец прокимен не глагољет“? Биће да се код Руса није говорила реч „вечерњи“ ни пред прокименом вечерње ван поста, као што се сада ни код Срба не говори, те су они схватили да упутство „прокимен не глагољет“ значи да не треба говорити реч „прокимен“, поготово што се у црквенословенском Типику ово упутство наводи испред прокимена на VI часу у среду сиропусне седмице, где уз прокимен, разуме се, и није могло бити речи „вечерњи“. Ако је то тако, онда нема разлога да се уз Велики пост, пред прокименима на VI часу и вечерњи, при навођењу гласа изоставља реч прокимен.

Значи, одговор на постављено питање треба да гласи: На вечерњи уз Велики пост, и Литургији Пређеосвећених Дарова, после химне „Свјете тихиј“, ђакон каже: „Вонмем!“ свештеник: „Мир всјем!“ Чтец: „И духови твојему“. Ђакон: „Премудрост, вонмем!“ и чтец: „Прокимен псалам (који буде), глас (који буде)“, па каже прокимен који онда појци отпевају. Чтец затим каже стих, а појци опет отпевају прокимен; онда чтец каже први део прокимена, а појци отпевјау његов други део. Затим ђакон: „Премудрост!“, чтец: „Битија чтеније“, ђакон: „Вонмем!“ па чтец чита паримију. По завршетку исте ђакон: „Премудрост!“, а чтец и појци на исти начин други прокимен. Онда ђакон: „Премудрост!“ чтец: „Причтеј чтеније“. Ђакон: „Вонмем!“ и чтец другу паримију. На шестом часу, после тропара пророчества, ђакон: „Премудрост!“, чтец: „Прокимен, псалам (који буде), глас (који буде)“ итд.

На крају, као једну особеност наших рукописа изнећемо казивање о начину узимања тропара испред паримије на VI часу уз Велики пост. Навешћемо је према рукописном Триоду Музеја СПЦ., бр. 28, из 1654. год.; Тропар глас 8: Дажд нам помошт от печали Г(оспо)ди, и сп(а)си нас рождеј се от Д(е)ви, чл(ове)кољубче! Чтец: Слав(а) и певци конац тропару: Сп(а)си нас рождеј се от Д(е)ви, чл(ове)кољубче! Чтец: И ниња, и певци вас тропар: Дажд нам помошт…[45] Према грчком савременом Триоду, овај тропар се чита двапут (други пут са Слава и ниње),[46] а према црквенословенском једанпут: На шестом часје појем тропар пророчества, глас 8: Дажд нам помошч…[47]

 

Гласник, јул 1982.

 

НАПОМЕНЕ:


[1] Литургика, Београд 1965, I, 238.

[2] Пособије к изученију Устава, С. Петербург 1900, 221.

[3] Новаја Скрижаљ, С. Петербург 1859, 108.

[4] Затим се говори прокимен, тј. стих „који стоји напред“. Он (као и њему следујући стих) служи уместо предговора посланицама и Еванђељу, приправљајући наше мисли пажњи на Божје речи и показујући кратак садржај и силу или тога дана, или читања које ће бити (Историческоје, догматическоје и таинственноје изјасњеније на литургију, Москва 1856, 195).

[5] Попеченије Православној церкви о спасенији мира, С. Петербург 1894, 66.

[6] Толковиј типикон, Кијев 1910, II, 136.

[7] П. Трембелас, Микрон Евхологион, II, Атина 1955, 150.

[8] Исто.

[9] Исто.

[10] Бес. на 41. псалам, Скабаланович, н. д. 136.

[11] Исто.

[12] Атинска Синтагма, Атина 1853, Т. II, 186.

[13] Г. Бекаторос, Прокименон, у Тхрискевтики ке итхики енкиклопедиа, Атина 1960, Т. X, к. 610.

[14] Сермо 32, 4 и 165, 1 и 176, 1 и 112. у П. Трембелас, Е трис литургие, Атина 1935, 47.

[15] Исто, 48.

[16] Н. д. 610.

[17] Исто.

[18] Н. д. 109.

[19] Н. д. 195.

[20] Всеношчноје бденије, Париз, без год. издања, стр. 64.

[21] Недеља Св. Педесетнице, Ујвидек 1942, 398.

[22] Н. д. 49.

[23] Мињ., П. Г. Т. 155, к. 609.

[24] Мињ., П. Г. Т. 160, к. 1189, Пери прокименон.

[25] Н. д. 137.

[26] Нпр. на празнике aп. Јована Богослова, 26. септ., из његове посланице; Св ап. Андреја, 30. новембар, и Петровдан, 29. јуна. из Петрове посланице.

[27] У вези са црквеним значењем сваког од седмичних дана, изабрани су и прокимени на свакидашњим вечерњама, кад нема читања одељака Св. Писма. То показује њихово тумачење код Св. Симеона Солунског, који изреком каже да је прокимен „пророштво о празнику и псаламско учење о дану“, настављајући одмах тумачење прокимена свих седмичних дана: „У суботу увече сведочи о васкрсењу, те се стога пева: „Господ воцарисја“, јер је победио и зацарио се Васкрсли над смрћу, и у лепоту – нетрулежност наше природе обукао се, и васкрснушви утврдио је васељену која верује у Њега. У недељу увече: „Се ниње благословите Господа“, са анђелима, који непрестано благосиљају, и душама слугу Његових. У понедељак увече, верни који у покајању, и његовим (покајања) проповедником, Претечом, вичу: „Господ услишит мја“ – вели – „вњегда возвати ми к Њему“.  У уторак увече, о помоћи спасоносног страдања и милосрђа према нама крстом: „Милост твоја, Господи, поженет мја“ – вели – „всја дни живота мојего“. А у среду увече пева се апостолско: „Боже, говораху, во имја Твоје спаси мја“. Јер преко њих, у име Господње, спасосмо се, пошто нам јављаху (Господа) и показаше се проповедници спасавајући нас, уз помоћ Бога, (Који) „реч потврђаваше“, као што пише. У четвртак увече унапред вичемо о великој помоћи крста, јер нам, распевши се, поможе Он „Који је створио небо и земљу“.  У петак увече: „Боже, заступник мој јеси Ти“, вичемо са мноштвом Светих који су вером сједињени са Оним Који је умро за нас и устао, и са душама верних који су пре отишли, јер је Бог постао заступник и Светих и оних који одоше: Он је милост, претходно им дајући потребно за спасење. А у дан поста уместо прокимена поставља се „Алилуја“ (н. д. 609).

[28] Н. д. 136.

[29] Скабаланович вели да велике прокимене, с три стиха, помиње већ Студијски Устав, али само на Пасху, Божић, Богојављење, и још на Вел. Суботу на јутрењи, први пред паримијом; други на тој јутрењи је са два стиха. А остали прокимени, по том Уставу само су с једним стихом, у том броју и „Господ воцарисја“ на васкршњој вечерњи (н. д. 141). Грузински рукопис Јерусалимског Устава из XIII в., грчки и словснски рукописи истог Устава, као и грчки штампани, за прокимен „Господ воцарсја“ веле да се узима с два стиха, те се код Грка овај прокимен назива „дистихон“ (двостишни), „очевидно за разлику од великог и обичног. Доцнији словенски рукописи ћуте о стиховима. Грчки и словенски рукописи не говоре ништа о завршном „Господ воцарисја“, а грузински рукопис ХIII в., после свог једног стиха уз прокимен (вели): „Појац: Господ воцарисја, а народ то исто“. Но половично певање прокимена на завршетку без сумње доводи до дубоке старине, као што показује музичка традиција и аналогија Римокатоличке цркве“ (исто, 141-142).

[30] У Мозарапској Литургији одговара му узглас „Чувајте тишину!“ (Silentium facite).

[31] Скабаланович, н. д. II, 138. На Западу је пак више у употреби стари поздрав Јевреја „Господ с вама“ (Dominus vobiscum).

[32] Скабаланович, н. д. II, 139.

[33] Н. д. 209, 210.

[34] Из збирке еп. Порфирија, Публична библиотеке у Петрограду, Скабаланович, н. д. 140.

[35] Скабаланович, н. д. 139.

[36] Исто, 140.

[37] Кијев 1861, л. 3 и 666. Уп. Гласник 1974, стр. 82, прим 12.

[38] Проф. А. Шмеман вели да нас читање паримија из ових књига уз Велики пост доводи „до оних времена кад је Велики пост још био углавном припремни период крштењу и кад су богослужења носила особито поучан карактер за наставу оглашених у хришћанској вери… Књига Постања представља у неку руку оквир црквеног веровања. Она садржи историју стварања свега света, пада у грех, и најзад обећање и почетак спасења закључивањем првог Завета између Бога и Његовог изабраног народа… Она нам открива саме корене хришћанског схватања човека, створеног „по слици и прилици Божјој“, отпалог од Бога, али осталог објектом Божје љубави, старања и потпуног спасења. Она објашњава смисао историје као историје спасења, која води Христу и завршава се Њиме…

Исаија је највећи од свих пророка, те читање његових пророштава у току свега Великог поста треба да нам још једном открије велику тајну спасења кроз страдање и жртву Христову…

Најзад књига Прича, као сума моралног учења Ст. Завета, моралног закона и мудрости. Ако их не узме у обзир и не сагласи се с њима, човек не може схватити свој отпад од Бога, и зато је неспособан да чује благу вест опроштења, послатог нам љубављу и благодаћу“ (прот. А. Шмеман, Великиј пост, Париз 1981, 54, 55).

Књиге Постања и Прича читају се на вечерњи, Исаије на VI часу седмичних дана 40-нице.

[39] Вел. Типикон (сиропусна среда, пред паримијом на VI часу) Москва 1877, л. 287a.

[40] Н. д. 221.

[41] Рукоп. Триод Музеја СПЦ у Београду бр. 104, XVI в., л. 42a.

[42] Триод посни бр. 65, прва пол. XV в., л. 37a. Исту примедбу има дечански Триод бр. 64 из треће четврти XV в., л. 48a.

[43] Ј. Фундулис, Монахикос есперинос, Солун 1971, 27. Иератикон, изд. Апостолики Диакониа, Атина 1977, даје овакво упутство: „Ако у входу учествује више јереја, прокимен поју јереји једанпут, и после стиха оба хора (певнице) по једанут. Ако није (више јереја), певају га наизменично (по једанпут); трећи пут први део пева десни хор, а други (део) леви хор” (стр. 10).

[44] Ј. Фундулис, Литургиа проигиасменон дорон, Солун 1971, стр. 40. У Иератикону, изд. Апост. Диакониа, Атина 1977, после „Свјете тихиј“, на Литургији Пређеосвећепнх Дарова, казује се: „После тога ђакон узгласно: Вечерњи (Есперас)! Чтец, или предстојатељ: Прокимен, глас…, псалам. И казује предстојатељ прокимен и његов стих. Ђакон: Премудрост! Чтец, или предстојатељ: Битија (или Исхода) чтеније…” (стр. 208).

[45] Л. 51a. У рукописном Триоду Дечанске библиотеке налази се о том опште упутство: Зри чатеј паремије: Јегда г(лаго)љеши троп(ар) на VI час(е), јегда скончајут сај г(лаго)љи ти слав(а), и певци конац, и ти и н(и)ња, и певци паки троп(ар) Бр. 64, XV в., л. 48a, петак сирни, по VI часу). На истом месту наводи се ово правило и у Триоду исте библиотеке бр. 65, л. 37a.

[46] А тако се овај топар узима и у остале дане 40-нице на VI часу, како по наведеном, тако и по другим рукописним Триодима исте библиотеке: бр. 20, XVI в., бр. 67, из 1574. г.; бр. 104, XVI в., бр. 130, из 1631. г.; Збирке проф. Грујића бр. 236, XV в.; Триоду Винценца Вуковића из 1561. г.

[47] Триод, изд. Апостолики Диакониа, Атина 1960, 78. Москва 1888, л. 46б.

 

3 Comments

  1. Pomaze bog dobri ljudi

    Pre dva dana sam razgovarao sa jednim svojim prijateljem I ne znam ni kako dosli smo na temu tj on mi rekao da pravoslavni svestenik nema pravo da se zeni posle prihvacanja svestenickog cina a ja sam mu na to odgovorio ne ne ne nisi u pravu taj covek ne moze postati svestenik ako se ne ozeni tj ako nema zenu. I evo upravo citam vas clanak o tome.
    Ja sam bio ubedjen u to da svestenik moze da se ozeni jer u starom zavetu svestenik je mogao biti samo ako je iz svestenicke porodice tako da ocigledno je da su se svestenici zenili I imali potomtsvo.
    Hteo sam sam da vas pitam (uvek me malo zbunjuje) ako biste mogli da mi odgovorite.
    Ko je doneo te sve zakone I pravila u nasoj pravoslavnoj crkvi. Kako je sve to nastalo, (o svadbama, o postu, itd)
    Nemojte da shvatite nista pogresno, malo sam poceo da istrazujem stari I novi zavet pa nigde ne nailazim na takva pravila

  2. Da li crkva dozvoljava mladim mirjanima da udju u celibat?

    • Из онога што сам читао можда могу помоћи да бар на ово питање одговорим: Млади људи и требају живети целомудрено до брака. Црква не благосиља живот у блуду. Блуд је смртни грех. Ако си под целибатом подразумевала манастир, Црква дозвољава младим људима одлазак у манастир, али особа мора бити свесна страшне чињенице да када се замонаши, нема натраг.