NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga II

Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga II

Kako treba uzimati prokimen na velikoposnoj večernji pred prvom parimijom i posle nje?

 

PITANJE: Kako treba uzimati prokimen na velikoposnoj večernji pred prvom parimijom i iza nje? U Velikom Tipiku se veli da se ne govori prokimen, nego samo glas koji je naveden. Šta to znači?

 

ODGOVOR: O prokimenu u „Liturgici“ prof. Mirkovića čitamo: „Tako se zove stih koji se poje obično pred čitanjem Svetog Pisma – parimija, Apostola i Jevanđelija, i služi kao uvod odlomku koji će se čitati. U prokimenu se većinom rečima Svetog Pisma, a poglavito stihovima iz psalama, kazuje sadržina i važnost odlomka koji će se čitati, ili značenje dotičnoga dana, odnosno molitava i pesama istoga…“.[1]

Ovo objašnjenje prokimena prof. Mirković je verovatno preuzeo od K. Nikoljskog, kod koga se ono nalazi gotovo od reči do reči.[2] Slično govore o prokimenu arhiepiskop Venijamin („Prokimen, to jest kratki stih, izabran iz psalama Davidovih, koji odgovara prazniku ili danu, i ne poje se nikada sam, nego za njim svagda slede drugi stihovi koji objašnjavaju ili potvrđuju sadržaj i silu koja se nalazi u njemu. Pri tome se on peva pred svakim stihom…“)[3] takođe I. Dmitrijevskij,[4] a prema njemu G. Deboljskij.[5]

Mnogo detaljnije i dublje tumačenje prokimena nalazimo kod prof. M. Skabalanoviča: „Prokimen predstavlja sobom pesmu od… samo jednog stiha, pesmu položenu na zvučno osobito bogatu melodiju i ponavljanu nekoliko puta; svakom od ovih ponavljanja prethodi stih uziman manje toržestveno… Pri tome, za prokimen služi uvek stih Svetog Pisma osobito snažan, izrazit i odgovarajući prilici, zbog čega se prokimeni i uzimaju gotovo isključivo iz najpoetičnije knjige Svetog Pisma-Psaltira (Među prokimenima samo nekoliko njih nisu iz psalama, tako iz starozavetnih pesama: „Blagosloven jesi Gospodi Bože otec naših“; iz Evanđelja: „Veličit duša moja…“; iz poslanica: „Javisja blagodat…“; i posebnog sastava: „Blažen put…“).[6]

Skabalanovič takođe izlaže postanak i istorijski razvitak prokimena, o čemu govori i prof. Trembelas. Poznata je činjenica da su u Crkvi od početka psalmi bili u velikoj bogoslužbenoj upotrebi. U pogledu njihovog izvođenja, iako, prema kazivanju Sokrata Sholastika, antifonsko pojanje potiče od Svetog Ignjatija Bogonosca, koji ga je uveo prema jednoj viziji proslavljanja Svete Trojice na taj način od anđela, prof. Trembelas veli da je, u prva tri veka, uglavnom bilo u upotrebi „apokritiki“, ili „kath’ ipakoin“ – po Skabalanoviču „ipofonsko“, ili „responzorno“ – pevanje psalama.[7] Dok su u antifonskom pevanju učestvovala naizmenično dva hora, u ovom drugom učestvovao je jedan čtec, ili pojac, harmonično izvodeći jedan ili više psalama. Pri tome je, s vremena na vreme, upadao ceo skup vernih „pripevajući onom što je solista pevao“.[8] Ovo pripevanje vernih bilo je ili po završetku niza psalama, ili svakog pojedinog psalma, ili pak posle svakog pojedinog psalamskog stiha.

Reči koje je narod pri tome pevao bile su ili poznati usklici iz Starozavetne crkve preuzeti u Novozavetnu i do danas ostali u liturgičkoj upotrebi: „Amin“, „Aliluja“; ili polustihovi psalama: „Jako vo vjek milost jego…“, „Gospoda pojte i prevoznosite vo vsja vjeki“; ili koji osobito ritmičan, ili stih izrazito dogmatske sadržine iz psalma koji je pevan.[9] Svedočanstvo o tome daje Sveti Jovan Zlatoust: „Oci su ustanovili da narod pripeva iz psalama jedan snažan stih koji u sebi sadrži visoko učenje“.[10] Vremenom je taj stih počeo postepeno sobom da zaklanja ceo psalam, kako primećuje Skabalanovič.[11]

Iz Valsamonovog tumačenja 17. kanona Laodikijskog sabora vidimo da su „prema starom predanju“, u Crkvi zadugo mnogi psalmi sjedinjavani i pevani jedan za drugim u nizu, što je zamaralo pažnju naroda te je izlazio iz crkve. To je izazvalo, veli Valsamon, saborsku odluku „da psalme ne treba spajati pri pevanju, nego između njih da bude čitanje, kako bi se narod malo odmorio i opet pevao. Zbog toga je Psaltir i podeljen na katizme“.[12]

Da bi se našlo mesta čitanju, došlo je svakako do izostavljanja pojedinih psalama. To je nastavljeno i docnije, kad je razvitkom bogosluženja počela da se javlja hrišćanska himnografija. Tada su neki psalmi „potpuno izostavljeni, a drugih su ostali najizrazitiji njihovi stihovi, koji su, ne zna se kada, nazvani prokimeni“.[13] Prokimeni i alilujari su, dakle, ostaci tih psalama koji su celi pevani između čitanja starozavetnih i novozavetnih odeljaka. Dokaz da su tada upotrebljavani celi psalmi Skabalanoviču pruža sirska Liturgija apostola Jakova, u kojoj se pred čitanjem Apostola nalazi ceo psalam. Prof. Trembelas, govoreći takođe o upotrebi celih psalama u starini, umesto sadašnjih prokimena i alilujara, piše: „Što se tiče alilujara – kome odgovara „graduale“ Zapadne crkve – o njemu postoji izrečeno svedočanstvo Avgustinovo, iz koga se vidi da se iza Apostola čitao ceo psalam“.[14] Kao na ostatak starog načina upotrebe prokimena uz stihove psalma, Trembelas ukazuje na Liturgiju Velike Subote, u kojoj se i danas pred Apostol, posle svakog stiha pesme trojice mladića peva kao pripev: „Gospoda pojte i prevoznosite…“. A posle Apostola, umesto Aliluja, peva osmi stih 8. psalma: „Voskresni Bože, sudi zemlji…“, ponavljan posle svakog stiha toga psalma, koji se ceo tada čita.[15]

Tako se danas došlo do toga da „prokimen, kome sledi jedan stih, govori čtec, a umesto alilujara sad pojci pevaju triput samo Aliluja, bez ikakvog stiha“.[16] Uz to, kod Grka se sada neki prokimeni čitaju, neki pevaju, a neki iznose pevajućim čitanjem. O tome G. Bekatoros veli: „Iako se ispred sviju prokimena navodi neki od glasova, pevaju se na označeni glas samo prokimeni večernje i Evanđelje na jutrenji. Prokimeni Apostola izvode se pevajući čitanjem, s izuzetkom (prokimena) čina za upokojene, koji se, budući slobodan poetski sastav, peva po starom pravilu“. Dok je danas tako kod Grka, u Ruskoj i Srpskoj crkvi drži se staro pravilo, te se redovno svi prokimeni pevaju na glas koji je ispred njih naznačen.

Iako je reč prokimen (prokimenon) grčka složenica (od pro i kime), u upotrebi kako u starom, tako i u novogrčkom jeziku, i doslovno znači „ono što leži napred, pred čim, pred nekim“, G. Bekatoros, ukazujući na mišljenje prof. arhimandrita E. Antoniadisa, veli za nju: „Taman i zagonetan liturgički pojam“,[17] a navedosmo ranije njegovu tvrdnju da se ne zna ni vreme kad je tako nazvan.

Kod ruskih liturgičara većinom se nalazi etimološko tumačenje ove reči. Arhiepiskop Venijamin kaže: „Prokimen, po bukvalnom prevodu – predležaščij ili predloženij – jeste stih koji se polaže ispred sviju stihova“.[18]Na isti način govori o prokimenu I. Dmitrijevskij,[19] V. Iljin;[20] od naših ep. bački Irinej,[21] i dr. Kao na dostojno pažnje mišljenje o značenju ove reči, prof. Trembelas ukazuje na izlaganje Psevdosofronija: „Čita se prokimen koji je nazvan po značenju, jer se radi o savetima nove blagodati (koju) objavljuje proročko otkrivenje“.[22] I Sveti Simeon Solunski veli za prokimen: „To je proroštvo o prazniku, psalamsko učenje o prazniku“.[23] Na sličan način pojašnjava nam smisao prokimena i Sveti Marko Efeski u „Tumačenju crkvenih činova“, veleći: „Prokimeni se stavljaju ispred proročkih i apostolskih odeljaka i Evanđelja, zbog čega se i nazivaju prokimeni. To su stihovi u većini iz psalama, saglasni sa smislom onoga što se čita, posvedočavajući (ga) na neki način i utvrđujući. U isto vreme umekšavaju naš sluh i pripravljaju nas za čitanje“.[24]

Pored ukazivanja na reč prokimen u opisu sinajskog bdenija Jovana Mosha i Sofronija, u VI v., koja već ima smisao blizak sadašnjem, Skabalanovič navodi i naziv „propsalma“, Rosanskog rukopisa iz XI v., u kome se, u Liturgiji ap. Jakova, tako naziva prokimen. Navodi i sličan izraz „psalendo“ Mozarapske Liturgije, koji „bukvalno ima formu našeg prokimena – sastoji se iz psalamskog stiha nazvanog psalendo, iz drugog nazvanog „verzus“ (stih) i ponavljanja konca prvog (takođe psalendo)“.[25]

Bez pretenzija da ćy rasvetliti „tamu“ i „zagonetnost“ naziva „prokimen“, smatram da nas ova kazivanja mogu uputiti na dobar pravac za to rešenje. Prema objašnjenju Psevdosofronija i Svetog Simeona Solunskog, da prokimen iznosi proročko otkrivenje o novoj blagodati, da označava ono što je izneto ranije – starozavetno proroštvo o novozavetnom događaju – biće da je naziv prokimen najpre dobio psalamski stih koji se pevao pred Apostol na pojedine velike praznike, gde je veza između starozavetnog proroštva i novozavetnog praznika bila osobito izrazita. Zatim su i za ostale praznike birani prokimeni koji odgovaraju tome principu makar unekoliko. Docnije su istim izrazom nazvani prokimeni na jutrenji, takođe pred novozavetnom blagodati – Evanđeljem, ukazujući takođe proročki na praznik ili sadržinu evanđelskog odeljka. Najzad je isti naziv dobio i prokimen na večernji, pred parimijama, ponekad takođe iz novozavetnih spisa, apostolskih poslanica,[26] većinom pak pred odeljcima starozavetnih knjiga. Ovo naše mišljenje potkrepićemo kazivanjem Skabalanoviča da je Muzeus, prezviter marseljski, oko 453. god., izabrao „iz Svetog Pisma čtenija za praznične dane kroz celu godinu, a takođe responzorne stihove psalama prispodobljene vremenu i čitanju“ (responsoria eciam psalmorum kapitula temporibus et lekcionibus apta, n. d. I, 184). Možda su rečju „prokimen“ nazvani ovi stihovi i ranije, zbog pevanja napred, ispred stihova psalma, ali se naziv učvrstio za stihove pred čitanjem novozavetne blagodati.[27]

Izraz pak „propsalma“ odnosi se na drugu stranu prokimena, na način izvođenja, tj. prokimen bi bio onaj stih koji se „peva ispred“ stiha, ili stihova koji se čitaju. To još određenije kazuje izraz „psalendo“ Mozarapske Liturgije za deo koji se peva, i „verzus“ (stih) za deo koji se čita.

O samom načinu kako se prokimen uzima, upravo koliko ga puta treba uzimati uz stihove, Skabalanovič daje ovo uputstvo: „Prokimen se sastoji iz stiha u pravom smislu nazivanog „prokimenom“, i jednog, ili tri stiha, koji prethode ponavljanju prokimena; tako se prokimen prvi put peva bez stiha, drugi put i dalje (ako ima više stihova) sa stihom, a poslednji put opet bez stiha, koji zamenjuje čitanje prve polovine prokimena.[28] To znači da se mali prokimen, koji ima jedan stih, peva 21/2 puta, a veliki, sa tri stiha, 41/2 puta.[29] No kod nas, biće zbog nedostatka pojaca, prokimeni se većinom pevaju tri puta, bez čitanja stihova.

Što se tiče uzglasa koje pred prokimenom govore đakon i sveštenik, „Vonmem“ je od duboke starine do danas upotrebljavan da se pobudi pažnja na čitanje Svetog Pisma“.[30] No pred prokimenom Liturgije Zlatoustove i Vasilijeve javlja se tek u rukopisima VIII-H v. „Mir vsjem“ još je starijeg porekla, dohodi do evanđelskih vremena, upotrebljavan često od samoga Gospoda.[31] Kao i „Vonmem“, uzglas „Premudrost“,u rukopisima Vasilijeve Liturgije javlja se u VIII-X v.[32] Prema razložnom tumačenju arhiep. Venijamina, prvo „Vonmem“ (na večernji) poziva na pažnju primanja mira i blagoslova sveštenika, a drugo na pažnju slušanja premudrosti u prokimenu.[33]

U starom grčkom rukopisu Liturgije Svetog Vasilija Velikog iz VŠ-H v., pred prokimenom se nalazi ovo objašnjenje: „I okrenuvši se (jerej) govori: Vonmem, mir vsjem! i odmah seda i govori: Premudrost! I pojac: Psalam Davidov. Vonmem i prokimen“. Jedan ne mnogo mlađi rukopis kod Goara, umesto „odmah seda“, kazuje: „I seda arhijerej sa jerejima, dok đakoni i služitelji i klir stoje“.[34] Sveti Simeon Solunski u pevanoj večernji ne pominje ove vozglase, a na svakidašnjoj veli da je đakon govorio: Premudrost, a arhijerej sednuvši davao mir.[35] Skabalanovič stoga izvodi zaključak: „Odatle se vidi da je slušanje prokimena bivalo sedeći, kao i čitanje koje mu je sledilo. Ali nisu svi (sedeli) nego samo sveštenici, na gornjem mestu… Ovakvo sedenje sveštenika za vreme prokimena i čitanja (Apostola) naziva se u drevnim Ustavima „sedenje gore“ (i kathedra ano), ili veliko sedenje, za razliku od malog sedenja svega naroda, koje se nazivalo „sedenjem dole“ (kathedra kato), ili malim, i koje se dozvoljavalo na svim čitanjima, sem parimija i Apostola“ (razume se, i Evanđelja).[36] Za sveštenike i episkope ostalo je do danas da sedeći slušaju parimije i Apostol, a stojeći Evanđelje. O tom sedenju „Posledovanje utrenji, večernji i polunoščnici“ kazuje ovako: „Jerej, u vreme čitanja parimija, sedi na gornjem mestu, s desne (južne) strane prestola“.[37]

Svim ovim izlaganjem videli smo šta su prokimeni, kako su nastali, kako i koliko puta se uzimaju, kao i o uzglasima koje sveštenik i đakon ispred njih upućuju vernim. Tako se sada možemo uputiti razmatranju osobenosti prokimena koji dolaze na večernji sedmičnih dana uz Veliki post.

Čim pogledamo niz ovih prokimena, od ponedeljka prve sedmice posta pa do srede Velike nedelje, prvo što ćemo uočiti to je da su oni svi iz psalama. No ujedno ćemo primetiti da nisu jednaki prokimenima sedmičnim, niti da se tokom sedmica ponavljaju, nego teku od prvog psalma „in kontinuo“ kroz svu 40-nicu sve do 136. psalma, onako kako u tom redu, od prve glave pa dalje, teku i parimije iz knjige Postanja i Priča (a na VI času iz pror. Isaije), koje se iza prokimena čitaju.[38] Prokimeni, kao što rekosmo, uzimaju se redom: iz 1. i 2. psalma u Čisti ponedeljak na VI času, iz 3. i 4. psalma na večernji, iz 5. i 6. psalma na VI času u Čisti utorak, 7. i 8. psalma na večernji itd. Prokimena nema iz psalama 81, 82, 95. i 116.

Iz činjenice da se prokimeni Trioda uzimaju od prvog do 136. psalma redom, a ne po izboru, te da nemaju neku vezu sa sedmičnim danom, ili sadržinom parimija koje iza njih dolaze, kao što, prema iznetim principima, imaju ostali prokimeni, K. Nikoljski veli da „u strogom smislu oni i nisu prokimeni“. Stoga će biti da je i nastala primedba navedena u crkvenoslovenskom Tipiku da ih treba uzimati drukčije nego ostale: „Jerej: Vonmem, i čtec prokimen ne glagoljet, točiju skažet glas 6: Spasi Gospodi ljudi tvoja…“.[39] Iznoseći ovu primedbu Nikoljski veli da ona znači: „Pred čitanjem prokimena, čtec samo govori glas na koji treba pevati prokimen, a reč prokimen ne govori“.[40]

I u našim starim rukopisima nalazi se primedba da se pri uzimanju prokimena na velikoposnoj večernji postupa unekoliko drukčije nego van Velikog posta. U jednom od njih, na večernji u siropusni petak, stoji ovako: Prok(imen) na paremiji ne g(lago)lji več(e)r, n’ t’kmo glas 6, ili in kotori ljubo. Ne rci: več(ernjij) prok(imen)…[41] Ista se primedba nalazi i u Triodu Vincenca Vukovića, iz 1561. god.: „Jegda že g(lago)lješi prok(imen) paremiam ne g(lago)lji večer(njij) prok(imen), n’ t’kmo gl(a)su, ili 6, in kotori ljubo; ne rci več(ernjij), n’ prok(imen) glasu jedekoji…“ U sto godina starijem rukopisu man. Dečana ova primedba navodi se kao uopšteno pravilo: „Zri čatej paremije… Jegda že g(lago)lješi prokimni paremijam, ne g(lago)lji večer(njij) prok(i)m(e)n, n’ t’kmo glas 6, ili in kotori ljubo. A ne rci večer(njij), n’ rci prok(imen) glas(a) jedekoji.[42]

Biće svakako da su ovi propisi u naše rukopise i, crkvenoslovenski Tipik dospeli iz starih grčkih, ali nisam imao mogućnosti da to proverim. No, da je tako bilo, napominju nam razlike koje i danas postoje kod Grka u uvodnom delu uzimanja prokimena uz Veliki post i van njega. One su, doduše, svedene na najmanju meru, ali ipak postojeće. Na večernji van Velikog posta đakon uzglašava: „Večernji prokimen (Esperas prokimenon)!“ A narod prokimen glas 5: „Bože, vo imja Tvoje spasi mja“ (dvaput); stih: „Bože vo imja Tvoje…“.[43] Uz Vel. post pak, đakon kazuje samo: „Esperas (Večernji)!“ a čtec: „Prokimen glas 5, psalam 11: Ti, Gospodi, sohraniši ni i sobljudeši ni“. Stih: „Spasi mja, Gospodi, jako oskudje pravednij“. Đakon: „Premudrost!“ Čtec: „Bitija čtenije“. Đakon: „Vonmem!“ Čtec: „Reče Gospod…“.[44]

Uporedimo li uputstva naših rukopisa sa onim u crkvenoslovenskom štampanom Tipiku videćemo da su sadržajno isti, ali da se u našim redovno dodaje reč „večernji“: „Ne reci večernji, nego prokimen glasa koji bude“. Prema tome dodatku, biće da se kod nas negde, kao i kod Grka i sada – kako navedosmo – pred prokimenom večernje govorilo: „Večernji prokimen“. Kad se uvidelo da velikoposni prokimeni, ne samo na VI času nego i oni koji se uzimaju na večernji, jednako slede brojni red psalama, bez obzira na značenje sedmičnog dana, ili sadržinu parimija koje se iza njih čitaju; da se u oba slučaja uzimaju ne samo ispred, nego i iza parimije, tada se verovatno došlo na misao da ih jednako treba i uzimati, tj. da i na večernji, uz reč prokimen i oznaku glasa, ne treba kazivati reč „večernji“, da bi se na isti način govorio i pred prokimenom VI časa. Van perioda Velikog posta, kad se na VI času nije čitala parimija, atribut „večernji“ uz prokimen se mogao govoriti, jer su ti prokimeni bili zaista „večernji“, pevali se samo na večernji, a ne i na VI času.

Mislim, dakle, da primedba u našim rukopisnim Triodima znači da treba izostaviti reč „večernji“, a ne i reč prokimen. Stoga, i pored iznetog mišljenja da ovo i nisu prokimeni u pravom smislu reči, neće biti da im se ovaj naziv može oduzeti, jer se kao i ostali uzimaju iz psaltira, navode sa stihom i redovno u Tipicima i Triodima nazivaju prokimeni.

Kako je, onda, došlo do toga da crkvenoslovenski Tipik kazuje da „Čtec prokimen ne glagoljet“? Biće da se kod Rusa nije govorila reč „večernji“ ni pred prokimenom večernje van posta, kao što se sada ni kod Srba ne govori, te su oni shvatili da uputstvo „prokimen ne glagoljet“ znači da ne treba govoriti reč „prokimen“, pogotovo što se u crkvenoslovenskom Tipiku ovo uputstvo navodi ispred prokimena na VI času u sredu siropusne sedmice, gde uz prokimen, razume se, i nije moglo biti reči „večernji“. Ako je to tako, onda nema razloga da se uz Veliki post, pred prokimenima na VI času i večernji, pri navođenju glasa izostavlja reč prokimen.

Znači, odgovor na postavljeno pitanje treba da glasi: Na večernji uz Veliki post, i Liturgiji Pređeosvećenih Darova, posle himne „Svjete tihij“, đakon kaže: „Vonmem!“ sveštenik: „Mir vsjem!“ Čtec: „I duhovi tvojemu“. Đakon: „Premudrost, vonmem!“ i čtec: „Prokimen psalam (koji bude), glas (koji bude)“, pa kaže prokimen koji onda pojci otpevaju. Čtec zatim kaže stih, a pojci opet otpevaju prokimen; onda čtec kaže prvi deo prokimena, a pojci otpevjau njegov drugi deo. Zatim đakon: „Premudrost!“, čtec: „Bitija čtenije“, đakon: „Vonmem!“ pa čtec čita parimiju. Po završetku iste đakon: „Premudrost!“, a čtec i pojci na isti način drugi prokimen. Onda đakon: „Premudrost!“ čtec: „Pričtej čtenije“. Đakon: „Vonmem!“ i čtec drugu parimiju. Na šestom času, posle tropara proročestva, đakon: „Premudrost!“, čtec: „Prokimen, psalam (koji bude), glas (koji bude)“ itd.

Na kraju, kao jednu osobenost naših rukopisa iznećemo kazivanje o načinu uzimanja tropara ispred parimije na VI času uz Veliki post. Navešćemo je prema rukopisnom Triodu Muzeja SPC., br. 28, iz 1654. god.; Tropar glas 8: Dažd nam pomošt ot pečali G(ospo)di, i sp(a)si nas roždej se ot D(e)vi, čl(ove)koljubče! Čtec: Slav(a) i pevci konac troparu: Sp(a)si nas roždej se ot D(e)vi, čl(ove)koljubče! Čtec: I ninja, i pevci vas tropar: Dažd nam pomošt…[45] Prema grčkom savremenom Triodu, ovaj tropar se čita dvaput (drugi put sa Slava i ninje),[46] a prema crkvenoslovenskom jedanput: Na šestom časje pojem tropar proročestva, glas 8: Dažd nam pomošč…[47]

 

Glasnik, jul 1982.

 

NAPOMENE:


[1] Liturgika, Beograd 1965, I, 238.

[2] Posobije k izučeniju Ustava, S. Peterburg 1900, 221.

[3] Novaja Skrižalj, S. Peterburg 1859, 108.

[4] Zatim se govori prokimen, tj. stih „koji stoji napred“. On (kao i njemu sledujući stih) služi umesto predgovora poslanicama i Evanđelju, pripravljajući naše misli pažnji na Božje reči i pokazujući kratak sadržaj i silu ili toga dana, ili čitanja koje će biti (Istoričeskoje, dogmatičeskoje i tainstvennoje izjasnjenije na liturgiju, Moskva 1856, 195).

[5] Popečenije Pravoslavnoj cerkvi o spaseniji mira, S. Peterburg 1894, 66.

[6] Tolkovij tipikon, Kijev 1910, II, 136.

[7] P. Trembelas, Mikron Evhologion, II, Atina 1955, 150.

[8] Isto.

[9] Isto.

[10] Bes. na 41. psalam, Skabalanovič, n. d. 136.

[11] Isto.

[12] Atinska Sintagma, Atina 1853, T. II, 186.

[13] G. Bekatoros, Prokimenon, u Thriskevtiki ke ithiki enkiklopedia, Atina 1960, T. X, k. 610.

[14] Sermo 32, 4 i 165, 1 i 176, 1 i 112. u P. Trembelas, E tris liturgie, Atina 1935, 47.

[15] Isto, 48.

[16] N. d. 610.

[17] Isto.

[18] N. d. 109.

[19] N. d. 195.

[20] Vsenoščnoje bdenije, Pariz, bez god. izdanja, str. 64.

[21] Nedelja Sv. Pedesetnice, Ujvidek 1942, 398.

[22] N. d. 49.

[23] Minj., P. G. T. 155, k. 609.

[24] Minj., P. G. T. 160, k. 1189, Peri prokimenon.

[25] N. d. 137.

[26] Npr. na praznike ap. Jovana Bogoslova, 26. sept., iz njegove poslanice; Sv ap. Andreja, 30. novembar, i Petrovdan, 29. juna. iz Petrove poslanice.

[27] U vezi sa crkvenim značenjem svakog od sedmičnih dana, izabrani su i prokimeni na svakidašnjim večernjama, kad nema čitanja odeljaka Sv. Pisma. To pokazuje njihovo tumačenje kod Sv. Simeona Solunskog, koji izrekom kaže da je prokimen „proroštvo o prazniku i psalamsko učenje o danu“, nastavljajući odmah tumačenje prokimena svih sedmičnih dana: „U subotu uveče svedoči o vaskrsenju, te se stoga peva: „Gospod vocarisja“, jer je pobedio i zacario se Vaskrsli nad smrću, i u lepotu – netruležnost naše prirode obukao se, i vaskrsnušvi utvrdio je vaseljenu koja veruje u Njega. U nedelju uveče: „Se ninje blagoslovite Gospoda“, sa anđelima, koji neprestano blagosiljaju, i dušama slugu Njegovih. U ponedeljak uveče, verni koji u pokajanju, i njegovim (pokajanja) propovednikom, Pretečom, viču: „Gospod uslišit mja“ – veli – „vnjegda vozvati mi k Njemu“.  U utorak uveče, o pomoći spasonosnog stradanja i milosrđa prema nama krstom: „Milost tvoja, Gospodi, poženet mja“ – veli – „vsja dni života mojego“. A u sredu uveče peva se apostolsko: „Bože, govorahu, vo imja Tvoje spasi mja“. Jer preko njih, u ime Gospodnje, spasosmo se, pošto nam javljahu (Gospoda) i pokazaše se propovednici spasavajući nas, uz pomoć Boga, (Koji) „reč potvrđavaše“, kao što piše. U četvrtak uveče unapred vičemo o velikoj pomoći krsta, jer nam, raspevši se, pomože On „Koji je stvorio nebo i zemlju“.  U petak uveče: „Bože, zastupnik moj jesi Ti“, vičemo sa mnoštvom Svetih koji su verom sjedinjeni sa Onim Koji je umro za nas i ustao, i sa dušama vernih koji su pre otišli, jer je Bog postao zastupnik i Svetih i onih koji odoše: On je milost, prethodno im dajući potrebno za spasenje. A u dan posta umesto prokimena postavlja se „Aliluja“ (n. d. 609).

[28] N. d. 136.

[29] Skabalanovič veli da velike prokimene, s tri stiha, pominje već Studijski Ustav, ali samo na Pashu, Božić, Bogojavljenje, i još na Vel. Subotu na jutrenji, prvi pred parimijom; drugi na toj jutrenji je sa dva stiha. A ostali prokimeni, po tom Ustavu samo su s jednim stihom, u tom broju i „Gospod vocarisja“ na vaskršnjoj večernji (n. d. 141). Gruzinski rukopis Jerusalimskog Ustava iz XIII v., grčki i slovsnski rukopisi istog Ustava, kao i grčki štampani, za prokimen „Gospod vocarsja“ vele da se uzima s dva stiha, te se kod Grka ovaj prokimen naziva „distihon“ (dvostišni), „očevidno za razliku od velikog i običnog. Docniji slovenski rukopisi ćute o stihovima. Grčki i slovenski rukopisi ne govore ništa o završnom „Gospod vocarisja“, a gruzinski rukopis HIII v., posle svog jednog stiha uz prokimen (veli): „Pojac: Gospod vocarisja, a narod to isto“. No polovično pevanje prokimena na završetku bez sumnje dovodi do duboke starine, kao što pokazuje muzička tradicija i analogija Rimokatoličke crkve“ (isto, 141-142).

[30] U Mozarapskoj Liturgiji odgovara mu uzglas „Čuvajte tišinu!“ (Silentium facite).

[31] Skabalanovič, n. d. II, 138. Na Zapadu je pak više u upotrebi stari pozdrav Jevreja „Gospod s vama“ (Dominus vobiscum).

[32] Skabalanovič, n. d. II, 139.

[33] N. d. 209, 210.

[34] Iz zbirke ep. Porfirija, Publična biblioteke u Petrogradu, Skabalanovič, n. d. 140.

[35] Skabalanovič, n. d. 139.

[36] Isto, 140.

[37] Kijev 1861, l. 3 i 666. Up. Glasnik 1974, str. 82, prim 12.

[38] Prof. A. Šmeman veli da nas čitanje parimija iz ovih knjiga uz Veliki post dovodi „do onih vremena kad je Veliki post još bio uglavnom pripremni period krštenju i kad su bogosluženja nosila osobito poučan karakter za nastavu oglašenih u hrišćanskoj veri… Knjiga Postanja predstavlja u neku ruku okvir crkvenog verovanja. Ona sadrži istoriju stvaranja svega sveta, pada u greh, i najzad obećanje i početak spasenja zaključivanjem prvog Zaveta između Boga i Njegovog izabranog naroda… Ona nam otkriva same korene hrišćanskog shvatanja čoveka, stvorenog „po slici i prilici Božjoj“, otpalog od Boga, ali ostalog objektom Božje ljubavi, staranja i potpunog spasenja. Ona objašnjava smisao istorije kao istorije spasenja, koja vodi Hristu i završava se Njime…

Isaija je najveći od svih proroka, te čitanje njegovih proroštava u toku svega Velikog posta treba da nam još jednom otkrije veliku tajnu spasenja kroz stradanje i žrtvu Hristovu…

Najzad knjiga Priča, kao suma moralnog učenja St. Zaveta, moralnog zakona i mudrosti. Ako ih ne uzme u obzir i ne saglasi se s njima, čovek ne može shvatiti svoj otpad od Boga, i zato je nesposoban da čuje blagu vest oproštenja, poslatog nam ljubavlju i blagodaću“ (prot. A. Šmeman, Velikij post, Pariz 1981, 54, 55).

Knjige Postanja i Priča čitaju se na večernji, Isaije na VI času sedmičnih dana 40-nice.

[39] Vel. Tipikon (siropusna sreda, pred parimijom na VI času) Moskva 1877, l. 287a.

[40] N. d. 221.

[41] Rukop. Triod Muzeja SPC u Beogradu br. 104, XVI v., l. 42a.

[42] Triod posni br. 65, prva pol. XV v., l. 37a. Istu primedbu ima dečanski Triod br. 64 iz treće četvrti XV v., l. 48a.

[43] J. Fundulis, Monahikos esperinos, Solun 1971, 27. Ieratikon, izd. Apostoliki Diakonia, Atina 1977, daje ovakvo uputstvo: „Ako u vhodu učestvuje više jereja, prokimen poju jereji jedanput, i posle stiha oba hora (pevnice) po jedanut. Ako nije (više jereja), pevaju ga naizmenično (po jedanput); treći put prvi deo peva desni hor, a drugi (deo) levi hor” (str. 10).

[44] J. Fundulis, Liturgia proigiasmenon doron, Solun 1971, str. 40. U Ieratikonu, izd. Apost. Diakonia, Atina 1977, posle „Svjete tihij“, na Liturgiji Pređeosvećepnh Darova, kazuje se: „Posle toga đakon uzglasno: Večernji (Esperas)! Čtec, ili predstojatelj: Prokimen, glas…, psalam. I kazuje predstojatelj prokimen i njegov stih. Đakon: Premudrost! Čtec, ili predstojatelj: Bitija (ili Ishoda) čtenije…” (str. 208).

[45] L. 51a. U rukopisnom Triodu Dečanske biblioteke nalazi se o tom opšte uputstvo: Zri čatej paremije: Jegda g(lago)lješi trop(ar) na VI čas(e), jegda skončajut saj g(lago)lji ti slav(a), i pevci konac, i ti i n(i)nja, i pevci paki trop(ar) Br. 64, XV v., l. 48a, petak sirni, po VI času). Na istom mestu navodi se ovo pravilo i u Triodu iste biblioteke br. 65, l. 37a.

[46] A tako se ovaj topar uzima i u ostale dane 40-nice na VI času, kako po navedenom, tako i po drugim rukopisnim Triodima iste biblioteke: br. 20, XVI v., br. 67, iz 1574. g.; br. 104, XVI v., br. 130, iz 1631. g.; Zbirke prof. Grujića br. 236, XV v.; Triodu Vincenca Vukovića iz 1561. g.

[47] Triod, izd. Apostoliki Diakonia, Atina 1960, 78. Moskva 1888, l. 46b.

 

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. AnaMarija

    Da li crkva dozvoljava mladim mirjanima da udju u celibat?

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *