NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga II

Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga II

Redosled prozbi u jektenijama za episkopa, vladara i narod

 

PITANJE: U velikoj jekteniji, kako na večernji i jutrenji, tako i na Liturgiji, najpre dolazi prozba za nadležnog episkopa, a zatim prozba za cara i vlast, sada za narod kao nosioca vlasti. Međutim, u suguboj jekteniji, u sva tri čina, stoji obratno.

Da li ovo potiče iz starine, odnosno da li postoji neki razlog za ovakav poredak ovih prozbi, ili je on iz novijeg vremena, delo redaktora ili štampara crkvenih knjiga, koje se onda mehanički ponavlja u docnijim izdanjima?

 

ODGOVOR: I meni je razlika mesta ovih prozbi, u velikoj i suguboj jekteniji, pala u oči i tražila razjašnjenje, kako zbog teorijske strane, tj. zbog razloga i smisla toga, tako i zbog praktične, jer ako se ne gleda neposredno u tekst Služebnika, uvek se pri čitanju mora misliti da li je u pitanju velika ili suguba jektenija, da se ne bi pogrešilo.

U delima liturgičkih pisaca do kojih sam mogao doći objašnjenje nisam nalazio. U njima se ili prosto izlaže poredak prozbi, kao u Služebniku, ili se same prozbe tumače, ali bez objašnjenja zašto je poredak njihov drukčiji u jednoj i drugoj jekteniji.[1] Kad sam došao u mogućnost da ovo pitanje razmotrim u našim i grčkim rukopisima, video sam da i u mnogim od njih, od HII pa do XVI veka, ta razlika postoji. Tako npr. već u jednom rukopisu Sinajske biblioteke, iz 1156-1169 g., u Liturgiji Svetog Jakova, u prvoj jekteniji najpre se moli za arhiepiskopa Petra, pa za careve. Isto tako u jekteniji po Stanem dobrje… (Iper sotirias… patriarhu Petru, tu panosiu imon… Iper ton evsevestaton… vasileon). Ali u suguboj jekteniji Zlatoustove Liturgije prozba: Iper evsevestaton ke theofilakton imon vasileon, dolazi ispred prozbe: Iper arhiepiskopu imon Petru.[2] I u drugim rukopisima s kraja HII, iz XIII v. i docnijeg vremena nalazimo isto.[3] U velikoj pak jekteniji prozba za arhiepiskopa prethodi, i u drugim rukopisima, prozbi za cara, kao što je to i u navedenom rukopisu Sinajske biblioteke iz 1156-1169 g.[4] I u našim rukopisima od XIV do XVII v., u vel. jekteniji prozba za arhijereja prethodi prozbi za cara, a u sugubim obratno. Tako u dečanskom rukopisnom Služabniku br. 121, XIV v., u vel. jekteniji Zlatoustove Liturgije: O arhiep(i)s(ko)pe našem im(e)r(ek)… O bl(a)governimi B(o)gohranimem c(a)ri našem. A u suguboj: Ješte m(o)lim se o bla(a)governim i b(o)gohranimem c(a)ri našem… Ješte m(o)lim se o arhiep(isko)pe našem…[5] Kao u Zlatoustovoj tako je i u Vasilijevoj i Liturgiji Pređeosvećenih Darova. Isto ovako je i u ruskim rukopisima.[6]

U prozbama velike jektenije nekih činova Goarovog grčkog Evhologiona, arhiepiskop se pominje, a car ne pominje.[7] U suguboj, pak jekteniji nema prozbe ni za cara ni za arhiepiskopa.[8] Za odsustvo ovih prozbi Goar daje ovakvo objašnjenje: „Imajući u vidu svoje ropstvo, savremeni Grci su izostavili, u poslednjim izdanjima svojih Evhologiona, javno vršenje prozbe za careve“.[9] No u prozbama velike jektenije Zlatoustove Liturgije, ovog Goarovog Evhologiona, pominje se najpre arhiepiskop, pa carevi, a u suguboj samo carevi, a prozbe za arhiepiskopa nema (str. 52, 56).

U suguboj jekteniji Zlatoustove Liturgije, sinajskog Evhologiona br. 979, iz 1153 g., postoji prozba za cara, ali ne i za arhiepiskopa (isto 147). Isto je tako u rukopisu Patmoske biblioteke br. 105, XIII v. (isto 154), takođe u slovenskom Služebniku Moskovske sinod. biblioteke br. 604 (343), XII v. (isto 149).

Pored rukopisa koje je upotrebio Goar, ni u mnoštvu drugih rukopisa od XVI do XVIII v., koje navodi prof. Trembelas, nema prozbe za cara. Trembelas za to vidi isti razlog kao i Goar: „Ovo je zato, što je i razumljivo, jer se u doba ropstva izbegavala prozba za okupatora“.[10] U sugubim jektenijama novijih i savremenih grčkih Evhologiona, prozba za cara je zamenjena prozbom: „Još se molimo za blagočestive i pravoslavne hrišćane“, koja dolazi ispred prozbe za arhiepiskopa,[11] a nastala je takođe u doba turskog ropstva.[12] U nekim našim rukopisima iz turskog doba, ova prozba ima oblik: „O blagočestivih i hristoljubivih carih pravoslavnih“.[13]

U ruskim rukopisnim Služebnicima, prozba za kneza, odn. cara, nije se menjala u to doba, nego je još u istom obliku utvrđena odlukom carigradskog Sinoda u vreme patrijarha Jeremije II, 1593. god.: „Kako sveštena pravila rasuđuju, naređujemo ovo: Da najpobožniji (evsevestatos) car Moskve i samodržac cele Rusije i severnih strana, kao što je do danas u sveštenim činovima Istočne crkve, ima svoj pomen i na Sv. proskomidiji i sveštenim diptisima, tako i na početku šestopsalmija, po završetku dvaju psalama koji se čitaju za cara, biva pominjan po tome uzglasu po imenu, kao najpravoslavniji car“.[14] U Služebnicima staroobrjadaca u Rusiji, koji preštampavaju izdanje iz 1601. godine, u suguboj jekteniji moli se takođe najpre za cara pa za patrijarha.[15] I u bugarskom Služebniku u velikim jektenijama je najpre prozba za mitropolita pa za cara, a u sugubim obratno.[16]

U više starih rukopisa Liturgije Svetog Jakova, počevši od najstarijeg Mesinskog, iz X v., Rosanskog XI v., Sinajskog XII v., sve do Pariškog (Pariška Narodna biblioteka, br. 2509 i 476) postoji jektenija slična suguboj koja se čitala posle Apostola i Aliluja, a pre Evanđelja (po Evanđelju se čitala jektenija slična prozbenoj). Prozba za episkopa: za svetog oca našeg (ime) (u Mesinskom); u drugim: Za svetog oca našeg (ime patrijarha), nalazi se ispred prozbe: Za blagočastivog i hristoljubivog cara našeg… U Evhologionu zbirke Porfirija Uspenskog (Publične biblioteke br. 226), IX-H v., u suguboj jekteniji prozba: Za oca i episkopa našeg, prethodi prozbi: Za najblagočestivije i Bogom čuvane careve… (Isto, 148).

U sinajskom Evhologionu br. 1040, XII v., molba: Za najblagočastivije i Bogom čuvane careve naše …., dolazi ispred prozbe: Još se molimo za arhiepiskopa našeg… (Isto, 147). Isto je tako u slovenskom rukopisu Petrogradske duhovne akademije, br. 520, XIV v. (Isto 147).

O potrebi molitve hrišćana za sve ljude, „ne samo verne, nego i neverne“,[17] za careve i vlasti govori već apostol Pavle. Pored opšteg, on navodi i poseban razlog za to: Da tih i miran život poživimo u svakoj pobožnosti i čistoti (1 Tim. 2, 2), tj. kao što objašnjava Sveti Jovan Zlatoust: „Pri tome, prirodno da je duša hrišćanina, čuvši to, mogla doći u nedoumicu i ne saglasiti se sa tom naukom da pri svršavanju Tajni treba prinositi molitve za neznabošca. No pogledaj šta on govori i kakvu predlaže korist, da bi ma i na taj način sklonio da se primi njegova pouka: Da tih i miran život proživimo…“.[18]

Da je ova zapovest apostola vršena u Crkvi već od početka II veka dokazuje nam poslanica Korinćanima Svetog Klimenta, episkopa rimskog, molitvom koja je ne samo slična po sadržaju našoj velikoj jekteniji, nego se i naziva „usrdna molitva“ (ekteni tin deisin). U njoj se moli Gospodu: „Budi nam zastupnik i pomoćnik, nevoljnike naše spasi, smirene pomiluj, pale podigni, bolesne isceli…, sužnje naše oslobodi, uteši malodušne… Daj jedinomislije i mir nama i svima koji obitavaju na zemlji… Vladarima i upraviteljima našim na zemlji Ti si, Vladiko, dao vlast carstvovanja neizrecivom i velikolepnom silom svojom… Ti, Gospode, upravi njihovu volju na dobro i ugodno pred Tobom, da pobožno vršeći u miru i krotosti od Tebe danu im vlast, nađu Te milostiva“.[19] Polovinom II veka imamo svedočanstvo Svetog Polikarpa Smirnskog: „Molite se još za careve i vlasti, i za one koji vas gone i mrze“.[20] U početku III v. Tertulijan piše: „Mi činimo skupove i sabore da okružimo Boga opštim molitvama kao vojskom sabranom na jedno mesto… Mi se molimo za imperatora i njegove sluge (ministris), njegove vlasti (potsstatibus)…“.[21] U prvoj polovini III v. svedoči Origen: „O ovome treba reći da u svje vreme pomažemo carevima, tako da kažem, božanskom pomoći i uzevši sveoružje Božje. To činimo pokoravajući se ubeđivanju apostola koji veli: Pre svega, dakle, molim da se čine molitve, moljenja, molbe, zahvaljivanja za sve ljude, za cara i za sve koji su u vlasti“.[22] Krajem III v., u opisu Jutarnjeg bogosluženja spis „Testamentum Domini nostri Jesu Christi“ iznosi moljenja đakona u kojima je osma prozba za episkopa, 15. za carstvo, 16. za vlasti.[23] Polovinom IV v., Sveti Kirilo Jerusalimski veli: „Kad završimo duhovnu žrtvu…, molimo Boga za opšti mir Crkava, za dobro stanje sveta, za careve, za vojsku i saborce“.[24] U XV v. Sveti Simeon Solunski kazuje: „Crkva se moli, dobro držeći zakon Pavlov, o carevima i dostojanstvenicima, osobito sada kada su verni, da im Bog pomogne da u ratovima pobede neprijatelje, kako bi i mi tih i miran život vodili, držeći se pobožnosti i časnosti“.[25]

Ako sada razmotrimo prozbe svih triju jektenija, videćemo – kako veli Skabalanovič – da se u suguboj moli isključivo za lica, u prozbenoj o potrebama sviju bez obzira na pojedina lica, a u velikoj da se moli i za jedno i za drugo, „tako da suguba i prozbena javljaju samo daljim raskrivanjem njezinog (v. jektenije) sadržaja“.[26] Za prozbe v. jektenije, videli smo da se javljaju već u III veku, a suguba jektenija biće da je uvedena u Liturgiju Svetog Jovana i Svetog Vasilija u V v., posle vremena ovih Svetih.[27] Velika jektenija sa prozbama najpre za arhijereja pa za careve, nalazi se takođe u starim Liturgijama: Sirskoj Svetog Jakova, a na Zapadu u Amvrosijanskoj i Galikanskoj.[28]

Prema tome, poredak pominjanja najpre duhovne vlasti, episkopa, pa svetovne – cara, u prozbama velike jektenije, posvedočen već od III v., javlja se ranije, i drži konsekventno kroz sve vreme do našeg doba, nego obratni poredak u suguboj jekteniji. Po učenju Svetog Pisma, to je i razumljivo, kako s pravom ukazuje Sveti Simeon Solunski veleći: „Vidi da i ovde (u velikoj jekteniji), i u tajnim molitvama sveštenodejstava, i u diptisima, i u poslednjoj molitvi koja se zove zaamvona, Crkva najpre pominje arhijereje i jereje i sav klir. Onda navodi careve, i to zakonito, po božanskoj volji odozgo. Jer ko predaje osvećenje veći je od (onih) koji primaju osvećenje, jer veći blagosilja manjeg (Jevr. 7 ,7). Ali ne znam kako se negde ovaj čin sasvim unizi i sveštena (lica) se često pokazuju u nižem činu od svetovnjaka, ne budu nižeg čina, nego potisnuta i ovde, kao i u drugom, zbog preziranja božanskog od nekih“.[29] I po učenju Svetog Jovana Zlatousta, sveštenička služba je viša od carske „koliko je nebo uzvišenije od zemlje i duša od tela“, jer „zemaljski vladari imaju vlast vezati, no samo telo; a ove veze (sveštenika) vezuju samo dušu i prodiru na nebesa. Što sveštenik izvrši na zemlji, to Bog dovršava na nebu“.[30] Prirodno je, dakle, da se u Crkvi najpre moli za duhovnu vlast pa za svetovnu.

Kad je to tako, kako je onda došlo do toga da se u suguboj jekteniji taj poredak izmeni?

Najverovatnije da je do ove izmene došlo u vreme kad je, na početku jutrenje, unesen tzv. carski deo, tj. psalmi 19. i 20, tri tropara i kratka suguba jektenija. Prema Apostolskim Ustanovama, prvobitno je na početku jutrenje čitan psalam 62. Docnije su dodati i drugi, dok njihov broj nije utvrđen na šest, šestopsalmije, o čemu najraniji pomen nalazimo u opisu sinajske jutrenje od monaha Jovana Mosha i Sofronija, docnije patrijarha jerusalimskog, s početka VII v.[31] No još u HII v., po nekim rukopisima, jutrenja počinje šestopsalmijem: „Pošto đakon kaže: Blagoslovi vladiko! uzglašava jerej: Blagosloveno Carstvo…, i odmah narod počinje šestopsalmije. I po svršetku đakon govori: U miru…“.[32]

Ali u tome veku, u rukopisima se javlja i carski deo jutrenje, najpre u carskim manastirima, odakle prelazi i u druge manastire i crkve, da bi u HIII v. već ušao u sveopštu upotrebu.[33] Biće da je ovaj čin nastao zbog shvatanja da u navedenoj naredbi apostola Pavla reči „pre svega“ znače da se u svakodnevnoj molitvi u hramu, na početku dana, pre svega moli za careve i vlasti, dok će pre biti da te reči ističu važnost molitava uopšte u životu hrišćanina, te da ih bezuslovno treba svi da vrše.[34] Stoga je u kratkoj suguboj jekteniji toga carskog dela, najpre bila samo prozba za cara, kao što kazuje primedba u našim rukopisima: „Po tom dijakonstva mala t’kmo o carih. Vazglaš(enije): Jako milostiv…“.[35] No ubrzo je, iza prozbe za cara, dodata i prozba za arhijereja.

Pošto se na početku jutrenje najpre molilo za cara, u velikoj jekteniji, koja dolazi posle šestopsalmija, nije se smatralo da treba menjati vekovni poredak moljenja najpre za arhijereja pa onda za cara, te je takav poredak ostao u velikim jektenijama i sviju drugih činova.

Iz skraćene pak sugube jektenije sa početka jutrenje preuzeta je, malo po malo, prozba za cara ispred prozbe za arhijereja i u druge sugube jektenije: jutrenje, večernje, Liturgije i drugih činova, što je onda ostalo do našeg vremena. Tim putem i načinom, dakle, biće da je od prvobitnog reda prozbi, najpre za arhijereja pa za cara i u sugubim jektenijama, došlo tu do izmene njihovog poretka, dok je u velikim ostao do danas stari, prvobitni.

Smatram da nema nikakvog razloga da se ovakav poredak prozbi, u suguboj jekteniji, zadrži i sada, sem da bi se sačuvao kao istorijski razvoj njihov. Mnogo bi bolje bilo ovaj poredak izjednačiti tako da i u suguboj dođe najpre prozba za arhijereja, pa onda „rod naš“, kao što je i u velikoj jekteniji, pogotovo što je tako učinjeno u ruskom Služebniku iz 1977 g., i u prevodu triju Liturgija na srpski jezik o. Justina Popovića iz 1978. godine.

Osim toga, mislim da se i grčka prozba „Za sve pravoslavne hrišćane“, kojom je, od turskog doba do sada, zamenjena prozba za cara, kao i naša sadašnja, udaljila od apostolove naredbe o molitvi za cara i vlasti. Do toga je došlo zbog oslanjanja na vizantijsku formulu poznijeg vremena, koja se razvila jednostrano, imajući u vidu pripadanje cara pravoslavlju. U grčkoj prozbi je atribut pravoslavlja prenet na „sve blagočestive (i pravoslavne) hrišćane“. A naša je u potpunu vizantijsku formulu umetnula „blagočestivi pravoslavni rod naš“. U starini, kao što smo videli iz molitve Svetog Klnmenta Rimskog, molilo se za vlast uopšte. Isto tako i u navedenim starim svedočanstvima iz II, III i IV veka pominju se „carstvo“ i „carevi“ gotovo redovno. U prozbi se carevi ne pominju po imenu za dugo. Da dođe do njihovog ličnog pominjanja svakako je od presudnog značaja bila činjenica što su oni postali „blagočestivi“, tj. hrišćani.[36] Apostolovoj misli više se približila prozba u savremenom ruskom Služebniku (iako je i ona pod vizantijskim uticajem): „O bogohranimjej stranje našej, vlasteh i voinstvje jeja“, osobito u suguboj jekteniji: „Ješče molimsja o bogohranimjej…“, direktnim dodatkom apostolovih reči: „da tihoje i bezmolvnoje žitije poživem vo vsjakom blagočestiji i čistotje“.[37]

Smatram da bi ova prozba, u duhu naredbe Svetog apostola Pavla i molitve Svetog Klimenta Rimskog, bolje bilo da glasi: „Da narod i vlasti upravljaju na dobro pred Gospodom, kako bi tih i miran život proveli u svakoj pobožnosti i čistoti, Gospodu se pomolimo“. U suguboj: „Još se molimo da narod i vlasti…“.

Svakako da će biti ljudi koji će u ovome videti želju Crkve da se, po njihovom mišljenju, kao i svagda do sada, dodvorava vlasti. Na to ne treba obraćati mnogo pažnje. Mora nam biti jasno da je Crkva uvek spremna da posluži stvarnim interesima naroda, po oceni Božjoj, jer je Bog „dao vlast carstvovanja velikolepnom i neizrecivom silom Svojom“, tako da je naša dužnost dati caru carevo, a Bogu Božje. Razumljivo, za onoga za koga Bog ne postoji apostol Pavle nije ni mogao izraziti volju Božju. Onda nema drugo nego da popovi pokušavaju na svaki način da se ovom molitvom dodvoravaju svakoj vlasti, da tih i miran život prožive u svakoj slasti i časti. Ili da je Crkva na ropsko služenje državi već pristala, kako će reći oni iz drugog političkog tabora.

 

Glasnik, decembar 1984.

 

NAPOMENE:


[1] Up. K. Nikoljskij, Posobije k izučeniju ustava bogosluženija pravosl. cerkvi, S. Peterburg 1900, 184; X. Teofilo Stevanović, Obredoslovlje, Beograd 1895, 151, 167.

[2] Diakonikon, br. 1040, A. Dmitrijevskij, Evhologia, Kijev 1901, 129, 130, 131.

[3] U suguboj jekteniji Vasilijeve Liturgije, rukop. pergamentnog svitka Sinaj. bibliot. br. 1020, HII-HIII v., najpre je prozba za cara, za arhiepiskopa; isto u pergam. Evhologionu lavre Sv. Atanasija u Sv. Gori, XIII v., u suguboj jekteniji na kraju jutrenje; u svitku Esfigmenske bibliot. iz 1306. g. u suguboj jekteniji Zlatoustove Liturgije (Dmitrijevskij n. d. 141, 176, 266); u Pariskom rukop. XIV v., u Jakovljevoj Liturg. (M. Skabalanovič, Tolkovij Tipikon, Kijev 1913, T. II, 146); u Evhol. Sinaj. bibliot. br. 986, XV v., u suguboj jekteniji Zlat. Liturg. (Dmitrij., n. d. 609) itd.

[4] U pergam. Evhologionu Patmoske bibliot., br. 104, poč. XIII v., u vel. jekteniji Čina braka; pergam. Evholog. Sinaj. bibliot. br. 966, XIII v., u vel. jekt. Čina vel. osvećenja vode (Dmitrij., n. d. 155, 212); u rukopisu Moskovske sinod. bibliot. br. 279, XIV v., u velikoj jekteniji Zlatoustove Liturg. (N. Krasnoseljcev, Svjedjenija o njekotorih rukop. Vatikanskoj bibliot., Kazanj 1885, 297); rukop. Evholog. Sinaj. bibliot. br. 968, iz 1426. g. u velikoj jekteniji Čina malog osvećenja vode; Evholog. Svetogrobske bibliot. u Carigradu br. 8(182), XV v., u velikoj jekteniji Veliko osveć. vode; Evhol. Sinaj. bibliot. br. 974, XVI v., u velikoj jekteniji Čina osveć. vode reke Nila (Dmitrijev., n. d. 410, 688).

[5] L. 3, a, b; 8, a, b. Ovako je i u rukopisima iste bibliot. br. 124, XV v., u vel. i suguboj jekteniji Pređeosv. Liturgije; u br. 125, XV v. (l. 12a; 20b); isto u Pređeosv.; u br. 127, XIV-XVI v. (l. 6b; 7a; 39a); u br. 128, XV v.; u br. 131, iz 1453. g. u Liturgiji Pređeosv. (u Zlatoust. rukopis nema listove vel. i sug. jekt.); u br. 132, XV v., u Pređeosvećenoj Liturgiji (l. 61b; 64a); u br. 133, XVI v., u Pređeosvećenoj Liturgiji (l. 59a; 60a); u br. 134, XVI v.; u br. 135, Arhijerej. čin., XVI v.-poč. XVII (l. 35a; 43b; 44a). Isto tako u rukop. Muzeja SPC u Beogradu: br. 215, XV v. u Vasil. Liturg., u br. 214, XVI v., u Pređeosvećenoj Liturgiji; br. 238, XVI v., u Pređeosvećenoj Liturgiji.

[6] Up. pergamentni Služabnik br. 14, kraj XIV-poč. XV v. (Krasnoseljcev, n. d. 164); kao i u Filotejevom ustavu (isto, 176, 183); takođe Skabalanovič, n. d. II, 95; 149.

[7] U velikoj jekt. na večernji i jutarnji (str. 32, 42), takođe u istoj jekt. na krštenju, venčanju, Veliko osv. vode (str. 289, 319, 315).

[8] Ali u prozbama jektenije: Spasi Bože ljudi Tvoja…, litije na vel. Večernji, pominje se car pa arhiepiskop (str. 32, 33).

[9] Evhologion, Venecija 1730, 73. U gruzinskom rukopisu Tifliske crkve br. 450, XVI v., suguba jektenija na večernji ima prozbu za arhiepiskopa, ali ne i za cara (isto 154).

[10] E tris liturgie, Atina 1935, 25.

[11] Isto, n. d. 59.

[12] Prof. Trembelas takođe smatra da je u doba turkokratije uzglas za cara, pred poslednjim kondakom na Liturgiji: „Kirie soson tus vasilis!“ zamenjen uzglasom: „Kirie soson tus evsevis!“ (Gospodi spasi blagočestivija!) (isto, 39).

[13] Dečanski Arhijerej. činovnik, br. 135, XVII v., l. 35a.

[14] Atinska sint., Atina 1855, T. V, 155.

[15] Skabalanovič, n. d. II, 152.

[16] Sofija 1928, str. 13, 19, 48, 60, 88, 97.

[17] Zigaben, u P. Trembelas, Ipomnima is tas epistolas tis Kenis Diath., Atina 1956, 352.

[18] Tvorenija v russ. perevodje, S. Peterburg 1905, T. XI, 659.

[19] Vivliothiki Ellinon pateron ke ekklisisiastikon singrafeon, Atina 1955, T. I, 37, 38; up. Skabalanovič, n. d. T. II, 77, 78.

[20] Posl. Filipljanima, VEPES, Atina 1955, T. Š, 20.

[21] Skabalanovič, n. d. T. I, 86.

[22] Protiv Celsa, knj. VII, gl. 73, VEPES, Atina 1957, T. X, 229.

[23] Skabalanovič, n. d. 90.

[24] V mistagoška katiheza, gl. 8, VEPES, Atina 1969, T. 39, 259.

[25] O Sv. molitvi, gl. 332, Minj. P. G. T. 155, k. 601.

[26] N. d. II, 76.

[27] Up. I. Dmitrijevskij, Izjasnjenije božestvenoj liturgiji Sv. J. Zlatousta, S. Peterburg 1884, prim. 62 pod tekstom.

[28] Up. Skabalanovič, n. d. 81, 85, 86.

[29] O Sv. molitvi gl. 332, n. d. k. 601.

[30] Isto.

[31] Skabalanovič, n. d. T. I, 326.

[32] Evholog. Sinaj. bibliot. br. 973, iz 1153. g., Dmitrijevskij, n. d. 88. Biće da je tako i po Evhologiju Patmoske bibliot. br. 104, HIII v., u kome se veli: „Od šestopsalmija, đakonstva pisana na večernji“ (Dmitrijevskij, n. d. 161). Uporedi: I. Fundulis, Monahinos artheros, Thesaloniki 1972, 7).

[33] G. Deboljskij, Popečenije pravosl. cerkvi o spaseniji mira, S. Peterburg 1894, 205.

[34] Up. Trembelas, Ipomnima, n. d. 351.

[35] Služabnik man. Dečana br. 125, XV v., l. 79b; isto br. 134, XVI v. U suguboj jekteniji Zlatoustove Liturgije, sinajskog Evhologiona br. 979, iz 1153. g., postoji prozba za cara, ali ne i za arhiepiskopa (isto 147). Isto je tako u rukopisu Patmoske biblioteke br. 105, HIII v. (isto 154), takođe u slovenskom Služebniku Moskovske sinod. biblioteke br. 604 (343), XII v. (isto 149).

[36] Biće da se stoga u jednom broju grčkih i naših rukopisa nalaze dve prozbe za careve, od kojih se u prvoj, starijoj, za njih moli bezimeno, a u drugoj, dodatoj u docnije doba, uz navođenje imena; U por. rukopis Narod biblioteke u Atini: br. 662, XII-XIV v., br. 769, XV v.; Vizant. muzeja, Atina br. 134, XVI v. (Trembelas, E tris liturgie, n. d. 59) Od naših rukopisa, ove dve prozbe „o carih naših“ i „o cari našem imer(ek)“ imaju Dečanski rukopis br. 130, XIV v.; br. 127, XIV-XVII v. br. 132, XV v.; br. 134, XVI v; Muzeja SPC u Beogradu: br. 214, XVI v.; br. 228, br. 238, XVI v.

[37] Služebnik, izdanje Moskva 1977, za vreme patr. Pimena, str. 13, 20, 53, 62, 98, 114. Na proskomidiji: „Pomjani Gospodi bogohranimuju stranu našu i pravoslavnih ljudej jeja“ (str. 87), što dobro odgovara liturgičkom smislu proskomidije, po kome se na diskosu predstavlja cela Crkva, zemaljska i nebeska, ne i neverni.

 

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. AnaMarija

    Da li crkva dozvoljava mladim mirjanima da udju u celibat?

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *