NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga II

Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga II

Pravilno čitanje vozglasa u molitvama

 

PITANJE: Po crkvenoslovenskom Služebniku, kraj vozglasa čitali smo svi jednako. I u Grčkoj ih svi sveštenici čitaju kao što piše, jednako.

Sada pak, pri prelazu na savremeni govorni jezik, mnogi sveštenici ne čitaju ni vozglase, pogotovo njihove završetke, ni po zvaničnom prevodu Svetog Arhijerejskog Sinoda, ni po nekome od pre toga štampanih prevoda, nego ih prevode na svoj način.

Smatram da bi bilo dobro pojasniti onaj niz imenica i priloga za vreme na kraju vozglasa. Makar će neki prihvatiti razloge, te ovo šarenilo bar malo smanjiti.

 

ODGOVOR: Jasno je da su kako staroslovenski tekstovi crkvenih molitava i uzglasa prevođeni sa grčkog jezika, a tako se postupilo i pri prevodu na savremeni srpski jezik. No za čitavo to vreme bogosluženja na staroslovenskom i crkvenoslovenskom jeziku, malo se ko usudio da menja koji izraz. Prelaz pak na govorni jezik pružio je priliku svakome da pokaže svoje znanje šta je bolje, lepše i tačnije.

Pokušaću, prema iznetom predlogu, da ukažem na smisao pojedinih reči u uzglasima, osobito njihovih završetaka, da bi bilo jasnije zašto su one u ovom obliku prihvaćene u prevodu Komisije, a koji je Sveti Arhijerejski Sinod primio kao zvanični prevod Služebnika.

Napomenuću prethodno da nekoliko uzglasa, takođe psalama i crkvenih pesama, upotrebljavaju reči „blagoslov“, „blagosloviti“ u odnosu čovek-Bog, tj. da ih ljudi upućuju Bogu: „Blagosloven Bog naš svagda…“, „Blagosiljaj dušo moja Gospoda…“, „Ti Gospode blagosiljaš one koji tebe blagosiljaju…“, itd. Na prvi pogled ovakva upotreba reči „blagoslovi“ kao da stoji u suprotnosti sa kazivanjem apostola Pavla: Van svakoga je spora da veći blagosilja manjega (Jevr. 7, 7).

Nesumnjivo kad se reči „blagoslov“, „blagosloviti“ uzmu u osnovnom smislu Božjeg milosrđa, dobrote i blagodatne pomoći, koje On upućuje ljudima, da se njihov smisao i dejstvo može uputiti samo od Boga ljudima, od Stvoritelja stvorovima, od Besmrtnoga smrtnima, a nikako obratno.

No, razmotri li se etimološki poreklo ovih reči, videćemo da su one prevod grčkih reči „evlogia“, „evlogin“. Daljim razmatranjem saznaćemo da ove grčke reči nisu proste, nego složenice, nastale od dveju reči „ev“=dobro, i „lego“=govorim, te u bukvalnom smislu znače o nekom dobro govoriti, nekoga hvaliti, slaviti.

Oblik složenica imaju i staroslovenske reči, i naše savremene, „blagoslov“ i „blagosloviti“, složene kao i grčke od „blago“=dobro, i „sloviti“=govoriti. Stoga imaju i one značenje hvaliti, slaviti. Dakle, Blagosiljaj dušo moja Gospoda… znači slavi, hvali dušo moja Gospoda; Blagosloven Bog naš – Slavljen je Bog naš; Gospode, Ti blagosiljaš one koji Tebe proslavljaju itd. Upotrebljeni, dakle, u ovom smislu, svakako da ovi izrazi neće biti u suprotnosti sa kazivanjem Svetog apostola Pavla.

Sada da kažemo nekoliko reči i o završecima pojedinih uzglasa, za koje rekosmo da su, kao i uzglasi u celini, stari prevod sa grčkog.

Da uzmemo odmah uzglas kojim počinje večernja i jutrenja i mnogi drugi činovi: „Blagosloven Bog naš vsegda, ninje i prisno i vo vjeki vjekov“. U savremenom jeziku on glasi: „Blagosloven Bog naš svagda, sada i uvek i u vekove vekova“. Da su do danas sačuvani u govoru prilozi za vreme „ninje i prisno“, uzglas bi glasio i sada kako je preveden u starini i kako se govorio vekovima. No, kako su te reči zastarele, umesto njih upotrebljavaju se prilozi „sada“, koji potpuno odgovara prilogu „ninje“. Umesto „prisno“ upotrebljava se prilog „uvek“ koji je postao od korena „vek“ i leksički odaje svoje poreklo.[1] Reči „i u vekove vekova“ glase isto kao i u starini i odgovaraju grčkim (ke is tus eonas ton eonon).

Razmotrimo li pak druge uzglase, videćemo da u svojim završecima nemaju sve reči iz navedenog uzglasa. Većina od njih, na večernji, jutrenji i sve tri Liturgije, nemaju reč „svagda“.[2] Neki uzglasi nemaju ni reči „sada i uvek“.[3] Završeci pak drugih uzglasa nemaju čak nijednu imenicu ni prilog za vreme.[4] Obrativši se našim starim rukopisima, videćemo da su završeci nekih uzglasa koji sada imaju sve priloge za vreme sa „svagda, sada i uvek i u vekove vekova“, tada govoreni bez ijednog od njih. Na Velikom vhodu prolazeći hram, mole se oba (sveštenik i đakon) za sve govoreći: „Sve vas da pomene Gospod Bog u Carstvu Svome“ i – ništa više.[5] A tako je i u grčkim rukopisima.[6] Istim rečima blagosilja sveštenik đakona po prenosu Časnih Darova na Sveti presto pri Velikom vhodu: „Da te pomene Gospod Bogu Carstvu Svome“.[7]

No većina uzglasa i sada i u starini, kao što rekosmo, nemaju reči „svagda“. Bez nje je i Malo slavoslovlje: „Slava Ocu i Sinu i Svetome Duhu, i sada i uvek i u vekove vekova. Amin.“ koje potiče iz duboke starine.[8]

Obratimo li se najdubljoj starini, apostolskom dobu, naći ćemo i onde pojedine uzglase i njihove završetke. Kako se završavalo „blagosiljanje duhom“, na koje su sabrani verni odgovarali „Amin“, apostol Pavle ne navodi (1 Kor. 14, 16). Ali na drugim mestima on navodi molitvene završetke koji su sasvim uzglasi: „A Caru vekova, Neprolaznome, Nevidljivome, Jedinome Premudrome Bogu, čast i slava u vekove vekova. Amin“; „A Bog mira, koji podiže iz mrtvih velikoga Pastira ovaca, … neka vas usavrši u svakom delu dobrome… kroz Isusa Hrista, kome slava u vekove vekova“; „A Bogu i Ocu našemu slava u vekove vekova… Amin.“ (1 Tim. 1, 17; Jevr. 13, 20, 21; Filip, 4, 20). Sličan se uzglas navodi i u Otkrivenju Svetog Jovana Bogoslova: „Onome što sedi na prestolu, i Jagnjetu, blagoslov i čast i slava i moć u vekove vekova“, na što četiri živa bića odgovaraju „Amin“ (Otkr. 5, 13, 14).

Nastavimo li dalje razmatranje i pređemo u Stari Zavet, naći ćemo i onde molitvene završetke koji su poslužili za uzor novozavetnim i našim današnjim uzglasima. To se osobito vidi u psalmima, ali i u drugim starozavetnim knjigama.

Prvobitno, pri molitvenom prizivanju Boga izražavana su pojedina svojstva Njegove prirode: sveznanje (On je Bog koji vidi – 1 Mojs. 16, 13); uzvišenost (Bog najviši, Bog bogova, Bog nebeski – 1 Mojs, 14, 18; 5 Mojs. 10, 17; Jezdra 5, 12); Bog Svetih (Bog Avraama, Isaaka i Jakova – Is. Nav. 3, 10); Bog Živi (Jerem. 10, 10); Bog Revnitelj (Is. Nav. 24, 19); Sudija Pravedni (Ps. 7, 12): Bog Svemogući (grč. Pantokrator, jevr. Savaot – 1 Car. 1, 11).

Patrijarh Avraam prvi naziva Boga Večnim (grč. eonios. 1 Mojs. 21, 33). Smatram da pored samobitnosti Najvišeg Bića, koju izražava reč Božja data Mojseju na Sinaju: „Ja sam Onaj Koji Jeste“ (2 Mojs. 3, 14, 15), tj. Onaj Koji postoji, ima Svoje postojanje od Samoga Sebe, da ta reč uključuje u sebi i pojam večnosti, da Bog postoji oduvek. Sve drugo što postoji, postoji od Njega, ima svoj početak od Njega Koji nema početka ni kraja, nego postoji od večnosti, u stalnoj sadašnjosti (Ps. 101, 26). Kako se ime Božje nije smelo javno iskazivati, to je ono izražavano pojmovima večnosti. Tako je onda bivalo i u molitvenim završecima upućenim Bogu u znak vere u Njegovu milost da će uputiti dobro pravednicima, a po pravdi kazniti grešnike; vere, dakle, da to hoće i može učiniti.[9] Ti završeci izražavali su večnost bilo rečima „od kolena do kolena“, ili „uvek“, ili sa oba izraza zajedno: „Volja Gospodnja ostaje do veka, misli srca Njegova od kolena do kolena“ (Ps. 32, 11), a pogotovo udvojenom rečju „vek“: „Gospod će vladati uvek i u vek veka“ (Ps. 9, 37).

Treba uočiti da oni izrazi koji iskazuju milost i pravdu Božju upućenu ljudima u trajanju „od kolena do kolena“, ili „u vek“, označavaju ovaj vek, vreme na zemlji do kraja ovog sveta.[10] Isti ovi izrazi „od kolena do kolena“, ili „u vek“, pogotovo uzeti zajedno, ili udvojena reč „u vek“, kad su upućeni na Boga neposredno, bez obzira na njegovo dejstvo prema ljudima, onda oni označavaju ne samo vreme na zemlji, nego večnost u kojoj Bog prebiva.[11]

*

Smatram da sada možemo sagledati jasnije kako je tokom vremena došlo do sadašnjih uzglasa i njihovih završetaka.

Iz svega iznetoga vidi se da su od apostolskog vremena završeci uzglasa „u vekove vekova“. Docnije se taj završetak proširuje sa „sada i uvek“, kao što iznesmo da glasi Malo slavoslovlje u žitiju mučenice Evgenije, postradale krajem II veka.

Najzad, u završecima uzglasa javlja se prilog „svagda“. Prema podacima sa kojima sada raspolažemo, pojavljuje se u grčkom rukopisu „Diataksis tis thias ierurgias“ iz HII-HIII veka, i to dvaput na proskomidiji i dvaput na Zlatoustovoj Liturgiji.[12] Tako je bilo i u grčkim i našim rukopisima sve do XVII-XVIII veka, kad je prilog „svagda“ unet i u druge uzglase, osobito pri prenosu Časnih Darova na Velikom vhodu, te se na Liturgiji Svetog Jovana Zlatousta, zajedno sa proskomidijom, do danas upotrebljava 20 puta.

Smatram da je prilog „svagda“ uveden da bi pojasnio ostale priloge završetaka uzglasa. Reč „svagda“ (grčki. pantote), uzeta sama izražava sobom celokupnost trajanja, postojanja, sadašnjosti i budućnosti. Ona bi mogla zameniti sobom one ostale reči za trajanje, ali uopšteno. Kad se pak upotrebi zajedno sa njima, njenu uopštenost objašnjavaju podrobnije i jasnije one ostale. Reči „sada i uvek“ iskazuju vreme sadašnje i buduće sve do kraja ovog eona, dok traje ovaj svet, ovo nebo i zemlja.

Reči „u vekove vekova“ (grčki. is tus eonas ton eonon) imaju eshatološki smisao, vreme bez kraja kad nastane novo nebo i nova zemlja Carstva Nebeskoga (Otkr. 4, 10), kad se odnose na ljude. A kad se odnose na Boga, ili posebna lica Svete Trojice, onda, kao što je već rečeno, izražavaju večnost, trajanje bez početka i kraja, stalnu sadašnjost u kojoj Bog postoji i živi.

 

Glasnik, april 1996.

 

NAPOMENE:


[1] Nije samo u našem jeziku slučaj da je prilog „uvek“ istog korena sa imenicom „vek“, nego je tako i u grčkom, u kome je odgovarajući prilog „ai“ postao od korena od koga je i imenica „eon“.

[2] Ceo završetak, sa „svagda, sada i uvek i u vekove vekova“, imaju na večernji 2 uzglasa; na jutrenji 2; na proskomidiji 10; na Liturgiji Zlatoustovoj 12, Vasilijevoj 8; Pređeosvećenih Darova 2.

Završetak bez „svagda“ imaju na večernji 23, na jutrenji 32, na proskomidiji 3, na Liturgiji Zlatoustovoj 20, Vasilijevoj 20, Pređeosvećenih Darova 17 uzglasa.

Na molitvoslovljima u Trebniku, završetak sa „svagda“ ima uzglas Blagosloven Bog naš… Apsolutna većina ostalih su bez te reči.

[3] Jep je Tvoja sila i slava u vekove vekova – molitva pred početak proskomidije, pri uzimanju vremena „Gospode, pruži ruku svoju …“ (Služebnik Komisije Sv. Arh. Sinoda, Beograd 1986, 54). A tako je i na kraju molitava Sv. Jefrema Sirina: „Jer si blagosloven u vekove vekova“.

[4] Treća molitva ženi kad rodi dete – Crkvenoslovenski Trebnik, Beograd 1956, str. 5; Molitva čina krštenja „v kratcje, straha radi smertnago“. Isto, str. 68; Molitva prva i druga po Evanđelju, supružnicima čad neimuščih, str. 561, 562; Molitva peta i sedma čina bezdoždija, Trebnik, Moskva 1884, l. 204a, 205a.

[5] Rukopisni Služabnik Muzeja SPC v Beogradu br. 227; XIV v., l. 27a. Tako i br. 108, XV v.; br. 117, 214, 215, 238, XVI v.; br. 4, 224, XVII v.

[6] J. Goar, Evhologion, Venecia 1730, Varie lekciones, str. 81; Diataksis tis thias liturgias, rukopis Narodne biblioteke, Atina, HII-HIII v., kao i u takvom Diataksisu patrijarha Filoteja XIV v. (yp. E tris liturgie, P. Trembelas, Atina 1935, str. 9).

[7] U oba Diataksisa, P. Trembelas, n. d. 10; Goar, n. d. 81.

[8] Najprostiji njegov oblik bio bi „Njemu (Hristu) slava u vekove!“ (Rim. 11, 36). Samo sa jednim prilogom za vreme javlja se ovo slavoslovlje u tekstu Novog Zaveta u Matejevom Evanđelju, po Molitvi Gospodnjoj, od VIII-IX v.: „Jer je Tvoje Carstvo i sila i slava u vekove“ (E. Nestle, Novum Testamentum Graece, 22. izd. Štutgart, 1956, str. 13). Kako ovog slavoslovlja nema po Molitvi Gospodnjoj u Lukinom Evanđelju, niti u Matejevom pre VIII-IX v., biće da je ono došlo u ovo Evanđelje iz liturgičke prakse (M. Skabalanovič, Tolkovij Tipikon, vipusk II, Kijev 1913, str. 19). No već u žitiju Sv. mučenice Evgenije, s kraja II v., nalazi se Malo slavoslovlje u sadašnjem obliku: „Slava i čast Ocu i Sinu i Duhu Svetome, sada i uvek i u vekove vekova“ (Skabalanovič, n. d. 20.).

[9] Taj smisao imaju i sadašnji uzglasi. No, pored toga, oni vraćaju naše misli od ljudskih potreba, izraženih u jektenijama i molitvama, proslavljanju Boga, što je glavni cilj postojanja sveta, ljudi i anđela (up. M. Skabalanovič, n. d., str. 98).

[10] Uračuna mu se (Finesu) u pravdu od kolena do kolena – Ps 105, 31; Nećeš uskratiti milosti domu mome do veka (1 Car. 20, 15); Obrezanje će biti „zavet moj… zavet večni“ (1 Mojs. 9, 12); Propašće nepobožni i ime njegovo odbacićeš u vek i u vek veka (grčki, Is ton eona ke is ton eona sonos – Ps. 9, 6); Duga će moja biti znak između mene i vas u vekove večne (1 Mojs. 9, 12); I preuzeće carstvo sveci Višnjega i držaće ga do veka vekova (eos eonoston eonon, Dan. 7,18).

[11] Carstvovaće Gospod Bog tvoj, Sione, od kolena do kolena – Plač, 5, 10; Blagosloven Gospod Bog Izrailjev od veka i do veka, i sav će narod reći Amin  – 1 Dnevn. 16, 36.

[12] Up. P. Trembelas, n. d. str. 2-15. U sličnom Diataksisu tis thias liturgias, patrijarha Filoteja, iz XIV v., javlja se na proskomidiji tri puta i tri puta na Zlatoustovoj Liturgiji (P. Trembelas, isto).

 

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. AnaMarija

    Da li crkva dozvoljava mladim mirjanima da udju u celibat?

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *