NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga II

Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga II

O kađenju crkve i krsti li se vernik u toku kađenja

 

PITANJE: U pogledu kađenja postoji velika razlika među sveštenicima: jedni kade Časnu trapezu i ikone triput, neki dvaput i to samo podižući kadionicu odozdo gore, dok drugi podižu kadionicu jedanput pravo, a drugi put unakrst; jedni đakoni kade služećeg sveštenika na kraju pošto okade celu crkvu, drugi pak čim okade oltar, itd. U Liturgici prof. Mirkovića i u Nikolajevićevom Tipiku, koji su nam dostupni, o tim detaljima nije izneto dovoljno jasno.

Drugo: Treba li verni, kad ih sveštenik kadi, da se prekrste?

 

ODGOVOR: U prethrišćansko doba, upotrebu kađenja srećemo kako u neznabožačkim kultovima tako i kod Jevreja. U jerusalimskom hramu, za vreme prinošenja večernje i jutarnje žrtve, kockom određeni sveštenik stavljao je u zlatnu kadionicu žara s velikog žrtvenika, metao na žar naročito spremljeni tamjan, unosio u Svetinju i postavljao na kadioni oltar. Za to vreme, prisutni narod kod hrama uznosio je Bogu molitve.[1]

Prema viđenju Svetog Jovana Bogoslova, i na nebu se nalazi žrtvenik na kome anđeo prinosi Bogu kad u zlatnoj kadionici (Otkr. 5, 8; 8, 3-4). Ovaj nebesni primer, a takođe kazivanje proroka Malahije (1, 11) da će se u mesijansko doba prinositi Bogu kad i žrtva čista na svakom mestu, upućuje na izvesnost da je od početka na hrišćanskom bogosluženju kađenje bilo u upotrebi. Prvu pismenu vest o tome izgleda da nam pruža, početkom III veka, Kliment Aleksandrijski († 217. g.) u svom delu Stromata, veleći: „Treba, dakle, prinositi Bogu žrtve ne skupe (politelis), nego bogoljubne (theofilis) i onaj tamjan koji je sačinjen prema Zakonu…“.[2] Prema Tertulijanovom spisu o idolosluženju (gl. 11) i mučeničkim aktima Svetog Bonifacija († 290. g.), vidi se da je u to doba kađenje vršeno na pogrebima hrišćana.[3] U drugom svom spisu Tertulijan pak veli da su tamjan prinosili idolopoklonici svojim bogovima, a za hrišćane kaže: „Istina je, ne kupujemo tamjan“.[4] Isti stav prema kađenju ima i apologet Atinagora: „Stvoritelj nema potrebe ni u krvi, ni u kađenju, ni u aromatičnom mirisu cvetova“.[5] Apostolske Ustanove ne pominju kađenje, ali o prinošenju tamjana u oltaru na Liturgiji pominje 3. kanon Svetog apostola.[6] U jerusalimskoj crkvi, krajem IV veka, kađenje pominje Eterija u svom putopisu veleći da se na nedeljnoj jutrenji, pred čitanje Evanđelja, u Hram vaskrsenja unose kadionice tako da se sva crkva ispuni mirisom.[7]

U studijskim Tipicima nalazimo već potpuno razvijen poredak kađenja koji možemo pratiti od X veka. U Diataksisu Svetog Atanasija Atonskog, na početku jutrenje, po kađenju oltara, sveštenik je izlazio na severne dveri i kadio severnu stranu hrama. Došavši do krasnih vrata ulazio je u papertu i kadio unaokolo, pa kroz ista vrata vraćao se u hram, kadio njegovu južnu stranu pa ulazio u oltar. Tako je postupao od Vaskrsa do Krstovdana. Od Krstovdana do Vaskrsa kađenje je vršeno na isti način, ali sveštenik nije ulazio u papertu za kađenje, jer su se bratija skupljala samo u hramu.[8]

Ovakvim načinom kađenja sveštenik je činio krug, ili venac, idući u pravcu kojim se vrši ophod oko hrama, tj. suprotno kretanju sunca.

Upada u oči da se ne pominje kađenje ikonostasa. To je svakako stoga što je on tada bio prosta pregrada od niskih stubova između kojih su bile parapetne ploče od drveta ili od kamena. Docnije se stubovi izdižu iznad ovih ploča, te su, u tome gornjem delu, najpre stavljene zavese, a docnije tzv. prestone ikone.[9]

Ovako se svakako kadilo i kod nas sve do arhiepiskopa Nikodima i uvođenja Jerusalimskog Tipika 1319. g. s njegovim poretkom kađenja koji je umnogome drukčiji. Ovaj Tipik naime uzima u obzir Carske dveri na ikonostasu, te kađenje u lađi crkve počinje od njih. Ali se, po kađenju dveri, ne ide na severnu stranu hrama, nego na južnu. Ovakvo postupanje svakako je uslovila činjenica što je posle postavljanja zavesa između stubova ikonostasa došlo do promene mesta na kome su stajali sveštenici pri služenju u oltaru. tj. umesto na istočnoj strani Časne trapeze, oni prelaze na njenu zapadnu stranu i okreću se ne kao dotle, licem prema zapadu, narodu, nego prema istoku. Na taj način dolazi se i do promene shvatanja o desnoj i levoj strani u hramu, ne više prema gledanju iz oltara, nego iz lađe crkve.[10] Ovaj način kađenja izložićemo po Skazaniju „kako podobajet kaditi“ dečanskog rukopisnog Tipika iz 1336-1346. g.[11] Okadivši oltar „Pot(om) ishod(i)t ot severnije strani i prihodit do s(ve)tih dv(e)ri i znamenajet krst kadilnicom pred njimi, i ishodit na južnu stranu kade, i pot(om) othod(it) ka predstatelju. Ako li ga nje(st), na mesto jego kadit, tvore krst kad(i)lnicom. I tako vashod(i)t ot igumena kade v seh po redu. I po pokaždeni(ji) strane stanet pred njom, bljude dokolje poje(t). Vtoraja strana sija mlčit. I tvorit krst kad(i)lnicom poklanjaje se ka stranje i strana ka njemu. I tako othodit i kadit vtoruju stranu počanj ot s(ve)tih dv(e)ri. I ishodit do c(a)rskih dv(e)ri tvore i ka toj stranje kako i ka drugoj. Potom ishodit va papratu severnimi dv(e)rmi, kade i tamo vaseh kako i strane va crkvi. Po pokaždeniji že tamo, i hotѣ, va crkv, znamenajet krst pred c(a)rskimi dv(e)rmi oltarja i predkadit paki predstatelja. Jegda vahodit va sv(e)ti oltar i tvorit paki krst pred s(ve)tom trapezom“.

Način kađenja Jerusalimskog Tipika bio je primljen i u Rusiji i, kako se vidi iz rukopisnih i štampanih Tipika, držan je sve do 1641. g. U vreme ispravke crkvenih knjiga za vreme patrijarha Nikona i njegovih naslednika, nastaje znatna izmena u poretku kađenja, kao što pokazuje izdanje Tipika iz 1682. god. Od značaja za tu promenu bila je činjenica da je ikonostas dotle već bio potpuno razvijen i na njemu su već od XIV v. umesto zavesa stavljane ikone.[12] Zbog toga se ne kade samo Carske dveri, nego posle njih dolazi kađenje ikona. Počevši od ikone Hristove kade se ostale ikone na južnoj strani ikonostasa, pa se kadi ikona Bogorodičina i ostale na severnoj strani, zatim nastojatelj i oba lika (pevnice) i sva bratija. Iza kađenja paperte i povratka pred ikonostas, kade se Carske dveri, ikona Hristova i Bogorodičina i ulazi u oltar.[13] S primanjem bogoslužbenih knjiga iz Rusije ovaj poredak kađenja prešao je kod nas i vrši se tako i sada.

Sve je ovo jasno izloženo u crkvenoslovenskom i Nikolajevićevom Tipiku, zato se na tome nećemo zadržavati. Razmotrićemo samo ono što ne izgleda dovoljno jasno. Pre svega da kažemo nekoliko reči o samom načinu kađenja. U nekim rukopisima, kako našim tako i grčkim, nalazi se samo uputstvo odakle sveštenik počinje kađenje i šta sve kadi, ali se ne kazuje ništa o samom činu kađenja, odnosno načinu na koji ga treba izvoditi. Ali, u znatnom broju rukopisa govori se i o tome. Ova uputstva, gde ih ima, jednoglasna su: kađenje se vrši krstoobrazno (stavroidos).[14]

O kađenju u znaku krsta govori i Sveti Simson Solunski: „Počinjući iz oltara… (sveštenik) kadi sve po redu, ne vršeći to kađenje prosto, nego unakrst i osvećujući (sfragizon ke agiazon)“.[15] Noviji liturgički pisci takođe govore o tome da se pri kađenju čini krst kadionicom. I. Mansvetov veli ovako: „Stari način kađenja, podrobno opisivan u odeljku (Tipika) „O tome kako treba kaditi“, sastojao se u tome da se podizanjem kadionice čini krst, što je bilo naročito lako kad se kađenje vršilo ručnom kadionicom, ili kacijom“.[16] Slično veli i K. Nikoljski: „Kako sveštenik tako i đakon, pri kađenju… čini krst kadionicom… po dvaput podižući pred svakim (likom) kadionicu pravo… i popreko, čineći krst… Onaj koji kadi, čineći krst kadionicom jednom ili drugom licu, ili narodu… sam se klanja njima blagočino… I oni koje on kadi takođe se klanjaju njemu“.[17] I episkop Melentije objašnjava da sveštenik „mahne jedanput kadionicom ozdo naviše prema sebi, a drugi put popreko s leva na desno, te tako načini krst“. Kad sveštenik ili đakon mahne kadionicom unakrst, „olako se pokloni“.[18] Prof. dr Lazar Mirković o kađenju veli: „Kađenje vrši katkad đakon katkad prezviter. Kadeći čini se poklon telom i krst kadionicom,… a klanjaju se i oni koji se kade“.[19]

Kađenje unakrst izvodilo se tako da se ručna kadionica spuštala odozgo nadole (a kadionica s lančićima odozdo nagore) vertikalno, a zatim sleva nadesno, horizontalno. Kad sveštenik ili đakon pokreće kadionicu unakrst, malo se glavom pokloni. To se računa kao jedno kađenje.[20] Pri tome treba paziti da se kadionica ne diže suviše visoko – nikako iznad visine ramena. Takođe treba naviknuti da se pri kađenju pokreće samo podlaktica, a nadlaktica samo neznatno.[21]

Goar postavlja pitanje: „Zašto se ovo kađenje vrši krstoobrazno?“ i pozivajući se na papu Inokentija III, odgovara: „Najviše zbog očišćenja crkve i vernika, i teranja demona, što sveštenik krstoobraznim kađenjem počinje od oltara“.[22] Stari pak i noviji pisci na Istoku većinom iznose pozitivna dejstva kađenja. Sveti German veli da kađenje „označava prethodeći miris Svetog Duha“.[23] Po Svetom Simeonu Solunskom sveštenik „kadi krstoobrazno Svetu trapezu, a onda ceo oltar, pokazujući da Bog predaje blagodat najpre Svetim, a preko Svetih ostalim“. Takođe veli da kađenje „označava bogatu i mirisnu blagodat (Svetoga) Duha Koji nam dođe s nebesa kad se Hristos uznese na nebesa“.[24] Kađenje upoređuje s oblakom koji je vodio Jevreje kroz pustinju.[25] No pored toga, on zna da kađenje krstionice, pored mirisa i svetinje Duha, još „spira sav smrad greha“.[26]

Pitanje kad se kadi služeći sveštenik, u vezi je s kađenjem oltara, pa ćemo ukratko izneti poredak u njemu.

Prema pomenutom mestu u Apokalipsisu (8, 34), verovatno se u novozavetnoj Crkvi s kađenjem počelo u oltaru na Liturgiji kad su, po izlasku katihumena, verni prineli darove hleba i vina, sveštenik pročitao molitvu Bože, Bože naš… zatim darovi preneti i postavljeni na Časnu trapezu. U jednom grčkom rukopisu zbirke ep. Porfirija, iz IH-H v., o kađenju u vreme heruvimske pesme govori se ovako: „I pošto se postave darovi na Svetu trapezu, đakon kadeći govori (thimion legi): Ispolnim molitvu našu…[27] I pergamentni svitak Patmoske biblioteke br. 709, iz 1260. god., pominje na heruvici samo kađenje po prenosu Časnih Darova na trapezu: „I kadi ih (ke thimia tavta) govoreći: Ispolnjenije Duha Svjatago“.[28] Pri daljem razvoju čina proskomidije, vršene do VIII veka u vreme heruvimske pesme, biće da su kađeni postavljeni darovi u predloženju, a onda Časna trapeza i to samo spreda.[29] Docnije se kađenje proširuje na sve četiri strane trapeze unaokolo, sav oltar i sveštenika, kao što stoji u mnogim grčkim,[30] takođe u ruskoslovenskim[31] i našim rukopisima.[32]

Posle starog čina proskomidije, vršene u vreme heruvimske pesme, počelo se kaditi i na drugim momentima Liturgije, a zatim i pri drugim činovima. Na Liturgiji izgleda da je najpre prešlo pred čitanje Evanđelja, te ga u rukopisima nalazimo izloženo na isti način kao na heruvici, tj. đakon kadi Časnu trapezu krstoobrazno, onda predloženje i jereja,[33] a sveštenik: „Kadi sv. trapezu i sv. predloženje“.[34] Tako stoji i u našim rukopisima,[35] a tako stoji i u savremenim štampanim crkvenoslovenskim Služebnicima.

No na Velikom vhodu kađenje se razvija dalje. Đakon ili sveštenik, po kađenju oltara, „otvorivši sv. dveri kadi krstoobrazno sv. ikonu Hrista i Bogorodice i prema narodu“, kao što stoji u mlađim grčkim rukopisima počevši od XVI v.[36] Kad je proskomidija preneta na početak Liturgije, prešlo je s njom i kađenje koje je na njenom kraju vršeno. U kojoj je meri kađenje u vreme tog prenosa bilo razvijeno, ne može se reći. No iz Vatikanskog grčkog rukopisa br. 1213, iz XVI v., koji izlaže mnogo stariju praksu, vidimo da su, na proskomidiji vršenoj ispred Liturgije, kađeni Sveti Darovi na predloženju, a zatim samo Časna trapeza unaokolo i sav oltar. Ništa više.[37] Tako se činilo i u doba Simeona Solunskog. Ali on pominje i drugu praksu, po kojoj su neki sveštenici, posle oltara, kadili celu crkvu: „Jer znamo da neki kade hram i narod, što i svešteni Dionisije svedoči govoreći da se pre Liturgije vrši kađenje počinjući od oltara i biva po svemu hramu i završava se opet u oltaru“.[38] Prema Služebniku Petra Mogile iz 1639.g., kađenje na heruvici i pred Evanđeljem još se vrši po starim propisima, tj. kadi se samo Časna trapeza krstoobrazno sa sve četiri strane, predloženje, sav oltar i sveštenik. Na kraju pak proskomidije, posle predloženih Darova na „žertovnicje“ đakon kadi Časnu trapezu, sav oltar „i vsju cerkov“, a po povratku u oltar „paki kadit sv. trapezu i ves svjatij oltar i iereja“.[39] Kad se ova praksa na proskomidiji utvrdila, uticala je da se na heruvici izađe s kađenjem iz oltara , dok se nije došlo do sadašnje. Na heruvici i apostolu kadi se sa soleje ikonostas, pojci za pevnicom i verni, a na kraju proskomidije kadi se ceo hram.

Prema većini kako grčkih tako i naših rukopisa smatram da se može zaključiti da je, po kađenju trapeze i oltara, đakon kadio sveštenika. Svakako je kadio tada i episkopa, ako je stajao u oltaru, a takođe i ostalo sveštenstvo, ipođakone i čtece koji su onde bili. Iz duboke starine u Crkvi potiče princip po kome je „oltar određen samo za sveštena lica“, kako vele Zonara i Valsamon u tumačenju 69. kanona Šestog Vaseljenskog sabora, koji o tome naređuje: „Neka je zabranjeno svakome koji je iz reda svetovnjaka da ulazi preko ograde sv. oltara“, a još pre njega 19. kanona Laodikijskog sabora.[40] I Sveti Amvrosije Milanski veli da u oltar „ulaze samo sveštenici, a svima drugim je zabranjeno i neprikosnoveno“ (adita ke apsavsta).[41] O stajanju i pričešćivanju sveštenih lica u oltaru ima pomena i kod Svetog Simeona Solunskog,[42] a Učiteljno izvjestije naređuje: „Zbog poštovanja Sv. Tajni, u sv. oltar da ne ulazi niko od neposvećenih, a žene nikada“.[43]

Ima doduše starih rukopisa koji govore o kađenju oltara i trapeze, ali ne pominju kađenje sveštenika uopšte.[44] Svakako da se iz ovog ćutanja ne može izvesti zaključak da se u to vreme, u mestima nastanka ovih rukopisa nije kadio služeći sveštenik, a kadio se, kako videsmo, nastojatelj i sva bratija u crkvi i paperti „počevši od sveštenika“.[45] Nego će biti da je kazivanje o njegovom kađenju izostalo u tim rukopisima zato što se navodilo ujedno „kako treba kaditi jereju i diakonu“. Zbog toga što su pomenuli ne samo đakona nego i sveštenika, ovi rukopisi su izneli što im je pri kađenju zajedničko, te izostavili kad đakon kadi sveštenika.

Isto tako, ima nekih rukopisnih i štampanih starih Služebnika (a tako je i u savremenim crkvenoslovenskim) koji navode da se služeći sveštenik kadi tek na kraju, pošto se okadi cela crkva. Grčki rukopis Pantelejmonovog manastira u Svetoj Gori, br. 6277-770, iz XIV v., na kraju proskomidije primećuje da đakon „pokadivši ceo oltar i hram, ulazi opet u sv. oltar i ponovo kadi sv. trapezu i jereja, pa ostavlja kadionicu“,[46] a tako se kaže i u nekim drugim grčkim i našim rukopisima.[47] Mislim da je ova praksa nastala tako što se prema starom propisu da se služeći sveštenik kadi po kađenju celog oltara – čime se tada kađenje završavalo – mehanički, bez razmišljanja vršilo i onda kad se prešlo na kađenje ikonostasa i vernih. Ili je nastala prema kazivanju Svetog Simeona Solunskog o kađenju episkopa: „Pri svakom kađenju“ – veli on – „biva tako: Onaj koji kadi počinje od oltara i opet u njemu završava… Najpre arhijerej blagosilja kadilo, jer se prinosi Bogu. I posle sveštene trapeze i ikone najpre se kadi arhijerej, a onda ostali. I posle sviju opet on, jer je on početak i kraj sveštenodejstava i predavač božanskih blagodati“.[48] Po analogiji sa kađenjem episkopa biće da su neki đakoni kadili služećeg sveštenika po kađenju oltara, a onda opet po povratku u oltar (I nastojatelj se kadi dvaput – po kađenju ikonostasa, i po kađenju cele crkve, pred ulazak u oltar). Drugi su valjda smatrali suvišnim da ga kade dvaput, pa su jedni nastavili da ga kade kao i pre, samo po kađenju trapeze i oltara, a neki tek na kraju posle sviju. Smatram da je pravilnije i bolje – ako se kadi samo jedanput – da se to čini po kađenju Časne trapeze i oltara.

Prema tome, kađenje treba vršiti ovako: Po kađenju Časne trapeze sa sve četiri strane, kadi se Predloženje (na kraju pak proskomidije: predloženi Darovi pa Časna trapeza), onda gornje mesto i sav oltar, zatim episkop, ako je u oltaru (ako kadi đakon, okadiće i služećeg sveštenika), ostalo sveštenstvo i druga lica u oltaru; onda izlazi iz oltara, kadi ikonostas i narod po propisu, pa se vraća u oltar, kadi samo Časnu trapezu spreda (i episkopa ako je u oltaru) i predaje kadionicu.

*

Što se tiče pitanja: Treba li verni da se prekrste kad ih đakon ili sveštenik kadi? – videli smo iz iznetog da se takav postupak ne pominje nigde, ni u rukopisima, ni kod liturgičkih pisaca. Nalazi se samo propis da svešteno lice koje kadi treba da se malo pokloni onom koga kadi, a takođe kađeni njemu. Ništa više.

Da ukratko svedemo sve dosadašnje razlaganje prema postavljenom litanju: 1) Kađenje se vrši krstoobrazno dižući kadionicu odozdo nagore, a potom unakrst, sleva nadesno, poklonivši se pri tome malo. 2) Služećeg sveštenika (pre njega episkopa ako stoji u oltaru), ostala sveštena lica koja ne služe i druge u oltaru, đakon treba da kadi odmah po kađenju celog oltara, pre izlaska da kadi lađu crkve i lica koja tamo stoje. 3) Verni pri kađenju, ne krsteći se, treba da se samo malo poklone prema svešteniku koji ih kadi, i koji im se i sam pritom takođe malo pokloni.

Napomenućemo da i pri malom poklonu, kad se traži blagoslov od sveštenih lica, verni ne treba da se krste. Krsti se pred male poklone koje činimo pred celivanjem ikona, svetih moštiju i drugih relikvija.

 

Glasnik, jul 1980.

 

NAPOMENE:


[1] 2 Mojs. 30, 7-9; 34-38; 3 Mojs. 10, 1; 4 Mojs, 7, 86; 1 Car. 7, 50; Lk. 1, 9-10. Up. dr L. Mirković, Liturgika, Beograd 1965, I, 318.

[2] N. d. VII, 6, izd. Apost. Diakonia, Atina 1956, T. VIII, str. 260. No može biti da on tu pod tamjanom, sastavljenim od raznih miomirisnih tvari, podrazumeva molitve vernih, koje se uzdižu u crkvi na jezicima raznih naroda, jer, nastavljajući dalje, o tom tamjanu on veli: „Koji se sastoji od mnogih jezika i glasova, u vreme molitve; upravo od raznih naroda i stvorenja, sastavljen po daru zaveta za jedinstvo vere, i sabran za pohvalu (Bogu) čistim umom i pravednim i pravim životom iz prepodobnih dela i pravedne molitve“.

[3] A. Pokrovski, Bogoslovskaja enciklopedija Lopuhina, S. Peterburg 1906, T. VII, 670.

[4] Apologetikus, gl. 42, v. Thriskevtiki ke ithiki enkiklopedia, Atina 1965, T. VI, 560.

[5] A. Pokrovskij, n. d. isto.

[6] N. Milaš, Pravila Pravosl. crkve s tumačenjima, Novi Sad 1895, I, 47.

[7] Dr L. Mirković, Heortologija, Beograd 1961, 291.

[8] I. Mansvetov, Cerkovnij ustav, Moskva 1885, 163; A. Pokrovskij, n. d. 670, 671. Isti način kađenja izlaže i grčki rukop. Tipik Narodne biblioteke u Atini br. 662, XII-XIII v. „ke ton naon apanta, arhomenos apo tu voriu merus avtu“ (P. Trembelas, E tris liturgie, Atina 1935, 5).

[9] Up. K. Kalokiris, Templon, u Thriskevtiki ke ithiki enkiklopedia, Atina 1967, T. XI, k. 709.

[10] Up. V. Uspenski, Semiotika ikone, Nolit, Beograd 1979, 265, 266.

[11] Sada u Publičnoj bibliot. u Lenjingradu, fotosnimci prof. L. Mirkovića u Patr. bibliot. u Beogradu, br. 459, l. 94b-95a.

[12] Up. K. Kalokiris, n. d. k. 710. U man. Dečanima imamo sačuvan originalni mermerni ikonostas sa ikonama iz početka toga veka.

[13] Up. I. Mansvetov, n. d. 330.

[14] Kodeks Atinske narodne biblioteke, br. 662, HII-HIII v. u P. Trembelas: E tris liturgie, Atina, 1935, str. 5, 8. Pergamentni svitak Patmoske biblioteke br. 110, HIII v., A. Dmitrijevskij, Evhologia, Kijev 1901, 173, a tako je i u mnogim drugim sve do XVIII v., npr. Narod. biblioteke u Atini br. 767 i 765, P. Trembelas, n. d. 52. I po našim rukop. sveštenik „tvorit krst kadilnicom“ (Dečanski Tipik br. 114, kraj XIV, poč. XV v.); Dečanski Tipik iz 1336-1346 g.; Muzeja SP Crkve u Beogradu br. 67, iz 1574 g.; „kadit krstaobrazno“ (Man. Sv. Trojice kod Pljevalja br. 110, XV v.); „krstoobrazno“ (Dečanski br. 123, iz 1395. g.) i dr. A tako se veli i u crkvenoslov. štampanom Tipiku: „A jerej… i đakon… čini krst kadionicom… krstoobrazno kadi“ (Moskva 1906, l. 34b.).

[15] O sv. molitvi, gl. 309, Minj P. G. T. 155, k. 565.

[16] N. d. 198

[17] Posobije, S. Peterburg 1900, 84.

[18] Pravilnik, Zaječar 1904, I, 12.

[19] Liturgika I, 319.

[20] Episkop se na taj način kadi triput.

[21] Stari sveštenici su govorili da će se najbolje naučiti kađenje ako se s početka drži knjiga pod desnom mišicom. Tako postupajući, lako se navikne da se krstoobrazno kadi ne samo ručnom kadionicom nego i kadionicom s lančićima. Stoga nema razloga da se kađenje unakrst zamenjuje sa tri puta uzvođenjem kadionice samo odozdo nagore, kako pominje S. Bulgakov (Nastoljnaja knjiga, Harkov 1900, 829) i Skabalanovič („Ninje krestovidnost každenija zamenjena trojekratnostju jego“, Tolkovij Tipikon, Kijev, 1913, II, 54, 57).

[22] N. d. k. 106. U Šest knjiga o tajni sv. oltara, papa Inokentije piše: „Pored tajanstvenog razloga, oltar se kadi još zbog toga da bi se od njega odagnala svaka demonska zloba. Jer dim tamjana, veruje se, ima snagu za prognanje demona. Otud kad Tovija zapita anđela kakvu moć ima ono što mu naređuje da sačuva od ribe, odgovori: Ako staviš parče njenog srca na žar, dim njegov izbavlja od svega demonsko“ (Inocentius III pontifex romanus, Minj P. L. 217, VI, k. 808.).

[23] Tumačenje Sv, liturgije, u N. Krasnoseljcev, Svjedenija o njekotorih liturgičeskih rukopisjah vatikanskoj bibliot., Kazanj 1885, 349.

[24] O Sv. Liturgiji, gl. 98, k. 288; Tumačenje sv. hrama, gl. 58, n. d. k. 721.

[25] O Sv. hramu, gl. 125, i. 329.

[26] O tajnama, gl. 62, n. d. k. 224.

[27] Krasnoseljcev, n. d. 289.

[28] Dmitrijevskij, n. d. 158. Po crkvenoslovenskom štampanom Služebniku, sveštenik kadi govoreći „Blagoobraznij Josif…“.

[29] O diakonos thimia… emprosthen tis agias trapezps, ke monon. (Rukop. Narod. bibliot. u Atini br. 662, XII-HIII v., Trembelas, n. d. 9; Mosk, sin. bibliot. br. 381. XIII-XIV v., Krasnoseljcev, Materiali, 25). Na ovom su stupnju, smatram, i rukopisi koji navode obrnut poredak kađenja na heruvici: „Đakon kadi sv. trapezu i predloženje“ (Kriptoferatski, XIII v., i Mosk. sin. bibliot. br. 280, XV v., Krasnoseljcev, n. d. 207, 215; Vatikanski br. 573, XV v., Krasnoseljcev, n. d. 107; Sinaj. bibliot, br. 986, XV v., Dmitrijevskij, n. d. 609). Ova inverzija svakako je nastala onda kad je vršenje proskomidije preneto na početak Liturgije. Tamo je kađenje vršeno po prvobitnom poretku: Darovi u predloženju, pa trapeza; a na heruvici dobilo nov: kadila se najpre trapeza pa Predloženje.

[30] „Đakon kadi Sv. trapezu krstoobrazno unakolo, ceo oltar i jereja“ (Pantelej. man. u Sv. Gori br. 6277-770, XIV v., Trembelas n. d. 9; Filotejev Diataksis istog man. br. 435, XVI v., Krasnoseljcev, n. d. 60; Svetogrobske bibliot. br. 425, XVI v., Dmitrijevskij, n. d. 822; Narod. bibliot. u Atini br. 749, 752, 766 iz XVI v.; br. 770, 773 iz XVII v., br. 763, 765 iz XVIII v. (Trembelas, n. d. 78). I u rukopisima koje je upotrebio Goar veli se isto, n. d. 58).

[31] „Diakon… kadit s(vja)tuju trapezu krstoobrzno okolo i oltar v(e)s i s(vja)ščenika“, Služebn. mitr. Kiprijana, Mosk. sin. bibliot. br. 344 (601), XIV v. u Krasnoseljcev, Materiali, 59, 61; Služebn. Vatikan, bibliot. br. 14, XV v. u Krasnoseljcev, Svjedjenija, 184; Službenik Petra Mogile iz 1639. g., 280.

[32] „Heruviku že pevajemu v’hodit diakon va s(ve)ti oltar i v’zam kadilnicu sa timianom prišad ka iereju i v’zam običnoje nad kadilom (bl(ago)s(lo)v(e)nije kadit s(ve)tuju trapezu krstoobrazno okolo, s(ve)tilište vse iereja“ (Rukop. Muzeja SPC, Beograd br. 277, XIV v., br. 108, XV v., br. 117, XVI v.; Grujićeve zbirke br. 50. XVI v., Dečanski br. 130, XIV v., br. 122, XIV-XV v. (timianom, i iereja); br. 123, iz 1395 g., br. 125, 126, 132 iz XV v., br. 129, XV-XVI v., br. 134, XVI v.; Man. Sv. Trojice kod Pljevalja br. 114, XIV v., bp. 110, XV v., bp. 67 iz 1504. g., br. 106, sredina XVI v.

[33] Grčki rukopis Vatikan. bibliot. br. 573, XV v., Krasnoseljcev, Materiali, 105.

[34] Grč. br. 1213, XVI v. iste bibliot., sveštenik „kadi sv. trapezu i sv. predloženje“, Krasnoseljcev, Svjedjenija, 133; đakon kadi: sv. Evanđelje na trapezi i ceo oltar, grč. Evhologion Sinaj. bibliot, br. 986, XV v., u Dmitrijevskij, n. d. 608; „kadi krstoobrazno sv. trapezu i ceo oltar i jereja“, Narod. bibliot. Atina br. 662, XII-XIII v., man. Pantelejm.; br. 6277-770, XIV v., u Trembelas n. d. 7; Moskov. sin. br. 381, XIII-XIV v., Krasnoseljcev, Materiali, 24; Filotejev Diataksis Pantelej. man. br. 435, XVI v., Krasnoseljcev, Materiali, 54; (kod Goara u glavnom tekstu veli se: „Đakon kadi sv. trapezu unaokolo, i ceo oltar i vozduh (ke aera).“ Svakako da je prepisivač rukopisa koji je Goar upotrebio pogrešio te umesto „ierea“ stavio „aepa“. N. d. 55. U drugom tekstu stoji pravilno „ierea“. Varie lekciones n. d. 80); Crkvenoslovenski rukop. Služebnik Vatikan. bibliot. br. 14, XV v., Krasnoseljcev Svjedenija… 182; prevod Filotejevog Diataksisa Moskovske sin. biblioteke br. 344 (601), XIV v., Krasnoseljcev, Materiali, 55; Služebnik Petra Mogile iz 1639, 253; Narod. bibl. Atina br. 749, 752, 766 iz XVI v., br. 770, XVII v., br. 763, 765 iz XVIII v., Trembelas, n. d. 78.

[35] „Diakon… kadit s(ve)tuju trapezu okolo iereja“, Muzej SPC u Beogradu br. 227. XIV v., br. 108, XV v., br. 117, XVI v., br. 4. XVII v.; Grujićev br. 50, XVI v.; dečanski pergam. Služabnik br. 120, XIV v., pominje samo da đakon „kadit s(ve)tuju trapezu (l. 19a). Po pergamentnom rukop. br. 119, XIV v., đakon „kadit s(ve)tuju trapezu okolo iereja“. (Po br. 123, 127, 130, 134: „i ireja“). Po br. 121, XIV v., „kadit s(ve)tuju trapezu krstaobrazno i s(ve)toje predloženije i s(ve)štenika“ (l. 6b-7a); Bož. Vukovića iz 1519. i 1554. g. Po rukop. Arhijerej. činovniku br. 135, kraj XVI v., arhiđakon kadi „krstoobrazno s(ve)tuju trapezu i dveri(i)oltar po običaju“ (l. 416). Po rukop. Služabniku man. Sv. Trojice pljevaljske br. 114, XIV v., bugarske recenz., đakon kadi sv. trapezu, sav oltar i sveštenika.

[36] Atin. narod. bibliot. br. 702, 749, 752, 757, 766 iz XVI v.; br. 770, 773 iz XVII v. i br. 765, 767 iz XVIII v. (Trembelas, n. d. 78).

[37] Krasnoseljcev, Svjedjenija, 132.

[38] O sv. liturgiji, gl. 97, n. d. k. 288.

[39] Str. 280, 253, 216.

[40] Milaš, n. d. I, 553, II, 83; Atinska sintagma, Atina 1852, T. II, 466.

[41] Teodorit, Minj, T. 82, k. 1233.

[42] O Sv. liturgiji, n. d. k. 296.

[43] O podajaniji, prijatiji, hranjeniji že i poklonjeniji božestvennih tajin.

[44] Npr. grčki: Atin. nar. bibliot. br. 662, HII-HIII v., na proskomidiji i heruvici, ali na Apostolu pominje kađenje sveštenika (Trembelas, n. d. 5, 9, 8.); Sinaj. bibliot. br. 986, XV v. ne pominje kađenje svešt. na Apostolu i heruvici, ali pominje na kraju proskomidije (Dmitrijevskij, n. d. 608, 609, 606); od naših: Dečan. Tipik iz 1336-1346. g., Patr. bibliot. br. 459; rukop. Tipik br. 114, XIV-XV v.; Grujićeve zbirke rukop. Služabnik br. 121, na Apostolu i heruvici nema nikakve primedbe o kađenju, a na proskomidiji samo ovo: „I kadit s(ve)tuju) trapezu krstaobrazno g(lago)lje ka sebe tropari si: Va grobe pltski i ps. 50… I pokadiv svetilište poklanjaje se 3-šti (l. 4a)“.

[45] Mansvetov, n. d. 163. Crkvenoslovenski štampani Služebnik takođe predviđa da đakon „kadi sv. trapezu unaokolo, i sav oltar, i ikonostas, onda sveštenika, pojca i narod (S. Peterburg 1905, 125, 126). Kod Bulgakova ovakvo kađenje izlaže se još detaljnije: „Potom izaći iz oltara i kaditi ikone, potom ući u oltar, kaditi arhijereja triput po triput (9 puta), služećeg sveštenika i ostale sveštenoslužitelje; najzad, izađi iz oltara i kaditi klir i narod“ (Nastoljnaja knjiga, Harkov 1900, 829), tj. služećeg sveštenika treba kaditi pre kađenja klira i naroda u lađi crkve (Ovakvo kađenje sveštenika posle kađenja ikonostasa, smatram da je nastalo bukvalnim shvatanjem reči Sv. Simeona Solunskog da se arhijerej kadi posle kađenja Časne trapeze i ikona, smatrajući da je tu reč o ikonama na ikonostasu, dok će pre biti ikone (freske) po zidu oltara.).

[46] Trembelas, n. d. 5.

[47] U grčkim: Sinaj. bibliot. br. 986, XV v. (Dmitrijevskij, n. d. 606); Atinska narod. bibliot. br 752, 766, XVI v.; br. 751, XVI-XVII v.; br. 771, 773, 818, XVII v.; Goara n. d. 51, u navedenom Služebn. Petra Mogile; u našim: Muzeja SPC, br. 227, XIV v.; br. 108, XV v., br. 117, XVI v., br. 4, XVII v.; Dečanski: br. 130, XIV v., br. 122, XIV-XV v., br. 123 iz 1395. g., br. 125, 126, 132 iz XV v., br. 129, XV-XVI v., br. 134, XVI v., Bož. Vukovića iz 1519. i 1554. g.

[48] O Sv. liturgiji, gl. 97, n. d. k. 288. Episkop bački Irinej kadio je najpre gornje mesto, pa proskomidiju (vidi „Glasnik“ 1972. br. 7, str. 176, 178). Ne bih se mogao domisliti zašto, kad se u rukopisima direktno pominje kađenje proskomidije posle Časne trapeze, a kađenje gornjeg mesta ne pominje.

 

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. AnaMarija

    Da li crkva dozvoljava mladim mirjanima da udju u celibat?

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *