NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga II

Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga II

O prinošenju kadionice episkopu na blagoslov

 

PITANJE: Kad sveštenik služi bez đakona večernju, jutrenju, ili Liturgiju, ili vrši koji obred u prisustvu episkopa, da li treba da podnosi kadionicu episkopu na blagoslov?

 

ODGOVOR: Iz istorije stare Crkve vidi se da je liturgijski život svih njenih članova, osobito učešće u Svetoj Liturgiji, imalo centralni položaj. „Postati jedno sa Hristom, ne samo duhovno nego i telesno, primivši Telo i Krv Njegovu, i time sve Njegove božanske energije potrebne nam za život večni (Jn. 6, 50), istovremeno dospevši do jedinstva sa svom braćom, živom i upokojenom, i anđelima – osećalo se u svesti vernih ne kao naredba i dužnost nego nasušna duhovna potreba. I docnije kad se pod pritiskom borbi s jeresima naglašavaju i druga sredstva spasenja: prejemstvo episkopa u autentičnom učenju od apostola, zatim Svete Tajne Krštenja i Sveštenstva, Sveta Evharistija zadržava centralno mesto i tada kao i docnije, sve do danas“.[1] Ovaj princip bio je svagda živ u svesti vernih, osobito sveštenstva. Stoga, opravdano primećuje J. Ziziulas da je služba „episkopa od početka bila uglavnom liturgijska, sastojeći se u prenošenju Svete Evharistije“.[2] Dokaz za to pruža nam kako opis Liturgije osme knjige Apostolskih Ustanova, tako i opis bogosluženja Crkve jerusalimske koji izlaže Eterija u svom putopisu s kraja IV veka. Po njemu, jerusalimski episkop učestvuje u crkvi, pored sveštenika, ne samo nedeljom i praznikom, nego i na svakodnevnom bogosluženju. Na večernji i jutrenji on „prvo govori molitvu i moli se za sve“, zatim polaže ruke na pokajnike pojedinih stepena, pa onda na oglašene i verne. Vidimo ga na praznike redovno u litijama na sveta mesta u Jerusalimu i van Jerusalima itd.

Sve do danas zadržao je ovaj princip svoj smisao i važnost. U Grčkoj episkop stoji, ogrnut mantijom, s panakamilavkom i žezlom u ruci, u arhijerejskom stolu, na prazničnoj večernji i jutrenji, a takođe na Liturgiji kad ovu ne služi. Pri tome on blagosilja sveštenika i đakona u početku Liturgije, njemu se podnosi Evanđelje da ga celiva na Malom vhodu, on blagosilja vhod, upućuje mir, deli na kraju antidor; od njega traži đakon blagoslov za kađenje, čitanje Evanđelja i dr.

Izgleda da pitanje nema u vidu ovakve slučajeve, za koje je jasno da sveštenik treba da traži blagoslov nad kadilom od episkopa. Nego će biti da je reč o tome: da li treba tražiti blagoslov od episkopa kad on ne učestvuje liturgijski, ni u odjejanju, ni u mandiji, nego je samo prisutan u crkvi na bogosluženju?

Svakako da je i u staro doba bilo okolnosti porodičnog i ličnog života ne samo drugih sveštenih lica nego i episkopa, ma koliko to bilo retko, kad on nije bio spreman da liturgiše, ali ga to nije zadržalo od potrebe i obaveza dolaska u hram i prisustvovanja bogosluženju. O tim izuzetnim slučajevima, razume se, nije moglo ostati pismenog pomena kako se postupalo. Ovo ćutanje izvora o tome najpre će značiti da su mu se đakon i sveštenik obraćali i tada za blagoslov u početku Liturgije, i u drugim slučajevima, jer on nije prestajao biti episkop ni tada, niti se stoga menjao odnos prema njemu ostalih klirika i vernih. Makar zbog navike, služeći sveštenici tražili su blagoslov od njega.

Ruski liturgičar S. Bulgakov, govoreći direktno o služenju Liturgije u prisustvu arhijereja, kad on stoji u oltaru, veli da sveštenik i đakon, pošto svrše proskomidiju, pred početak Liturgije oglašenih izlaze arhijereju na blagoslov. A zatim, doslovno veli: „Za kađenje đakon je dužan da traži blagoslov od arhijereja, a ne od sveštenika. (Na isti način, kad na Liturgiji sveštenik vrši kađenje, on sam kadilo ne blagosilja, nego traži blagoslov od arhijereja)“.[3] Prema istom piscu, u Rusiji je đakon tražio blagoslov ne samo od prisutnog arhijereja, nego i od starešine crkve, nastojatelja: „Ako je nastojatelj u hramu, makar i ne služio, đakoni koji će služiti i pojci traže od njega blagoslov za oblačenje u sveštene odežde“.[4]

Ako, dakle, episkop stoji u tronu (arhijerejskom stolu) u naosu, ili u oltaru, sveštenik, kad sam služi bez đakona, treba da mu podnosi kadionicu na blagoslov. Ako služi sa đakonom, onda đakon treba da to čini. Ako bi pak episkop stajao na kom drugom mestu u crkvi, sveštenik i đakon ne bi bili dužni da to čine.

 

Glasnik, mart 1979.

 

NAPOMENE:


[1] Up. Glasnik 1978, br. 2, str. 42.

[2] I enotis tis ekklisias en ti evharistia ke to episkopo, Atina 1965, 57.

[3] Nastoljnaja knjiga, Harkov 1900, 829.

[4] Isto, 801. Ova praksa je svakako nastala po ugledu na poredak u manastirima, iako u Tipiku stoji da đakon „učinivši poklon nastojatelju“, uzima stihar i orar, pa za blagoslov ide služećem svešteniku (gl. 2).

 

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. AnaMarija

    Da li crkva dozvoljava mladim mirjanima da udju u celibat?

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *