Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига II

Може ли Свети путир бити употребљен као општа чаша у Чину венчања?

 

ПИТАЊЕ: Видела сам, у неколико наших цркава у иностранству, да свештеници, уместо „опште чаше“, на венчању употребљавају Свети путир, из кога се на Литургији причешћује. На моју примедбу да то сада видим први пут, свештеници су објашњавали да се тако чини и у другим хришћанским црквама и да у тој прилици, на венчању, путир изгледа лепше од сваке друге чаше.

Такође сам видела да је свештеник из путира прелио кољиво на једном помену одржаном непосредно после Свете Литургије. На чуђење присутних, он је изјавио да се то може чинити, а и практично је.

Не прелази ли се оваквим новачењем мера не само традиционалног него и литургичког?

 

ОДГОВОР: Од најстаријег доба, Света Тајна Брака вршена је увек у вези са Светим Причешћем, Евхаристијом, том највећом Тајном наше вере. Већ Тертулијан, крајем II века, сведочи да брак који Црква склапа „утврђује принос Свете Литургије и печати благослов“.[1] И при другим Тајнама поступало се исто тако. Не само при Тајни Покајања, која је вршена пред причешће, и Тајни Свештенства, која се ван Литургије и не може вршити, него је и крштење вршено на свеноћном бденију да би новокрштени, после крштења и миропомазања, на Литургији која је бивала иза тога, примили одмах и Свету Тајну Причешћа.[2] Исто је тако бивало и са Тајном Јелеосвећења. Болесник је најпре приступао Тајни Покајања (Исповести), затим је вршена сама Тајна Јелеосвећења, а онда, ако је могао, присуствовао је Светој Литургији на којој се причестио. Ако то није могао, доношено му је Свето Причешће и причешћивао се на дому.[3] Монашење је такође вршено у вези са Светом Литургијом на којој се новопострижени монах причешћивао.[4] Кроз векове бивало је тако, те принцип изложен Светим Симеоном Солунским у важности је и данас: „Јер је крај сваког чина и печат сваке Свете Тајне Свето Причешће“.[5]

При Тајни Брака, најпре је вршено венчање, па су онда брачници присуствовали Светој Литургији, на којој су се причешћивали и тако достизали пуно јединство са Христом, а преко Њега и једно са другим. На крају Чина венчања у једном рукопису из ХII в. вели се: „И почиње Света Литургија (ке архете и тхиа литургиа). И када дође време животворног причешћа, даје им божанског освећења…“.[6]

Према најстаријим рукописима, види се да је Чин венчања био кратак. Барберински Евхологион, с краја VIII, или почетка IX века, поред мирне јектеније са прозбама за добро и благослов брачника, има свега две кратке молитве „Боже свети, који си створио човека…“, и „Господе Боже наш, који си по свом спасоносном домостроју…“, полагање венаца и молитву опште чаше: „Боже који си све створио…“.[7] Апостола и Еванђеља нема. Додуше, не помиње се ни Литургија ни причешћивање младенаца. Али баш тај недостатак Апостола и Еванђеља у овом, као и у неколико других, такође старих рукописа,[8] посредно показују „спајање Чина брака са Божанском Литургијом“.[9] Свакако да и други рукописи, у којима је Чин венчања развијенији, а који, не помињући изрично Свету Литургију, али говоре о причешћивању новобрачних, претпостављају вршење пуне Литургије.[10] Од наших рукописа неки се изражавају тако: По Оче наш… Јако Твоје јест царство.. и г(лаго)љет: Ванмем, С(ве)таја с(ве)тим. Једин с(ве)т Г(оспо)д И(су)с Х(ристо)с ва славу Б(ог)у О(т)цу. И причештајет их. И по причештенији тех г(лаго)љет м(о)литву: Г(оспод)и Б(ож)е наш вса твореј крепостију си…[11]

Мноштво пак других, такође старих, као и млађих рукописа казују о причешћу новобрачних у вези са венчањем, али при томе не помињу Литургију, него употребу Пређеосвећених Дарова.[12] Причешће новобрачних Пређеосвећеним Даровима помиње се и у другим грчким рукописима,[13] а такође у нашим: Таж(е) ваздвиг Ц(а)ра, г(лаго)љет: Ванмем, прежде св(е)штеннаја с(ве)таја с(ве)тим. Људије: Једин с(ве)т… И причештајет их.

После причешћа новобрачних, било на Литургији, било Пређеосвећеним Даровима, у већини грчких рукописа долази молитва „опште чаше“ и давање из ње женику и невести. Тај начин налази се већ у оним најстаријим, Барберинском, VIII-IX в., поменутом Синајском бр. 957, из IХ-Х в., где одмах после казивања да јереј „давши им од Животворног Причешћа, чини отпуст“,следи „Молитва чаше“: „И доноси чашу вина и чини молитву јереј овако: Боже, који си све створио…“.[14] Слично се казује и у другом Евхологиону исте библиотеке.[15]

Свети Симеон Солунски, говорећи о општој чаши, вели да се она даје новобрачним „због Свесветих Дарова…[16] (за) добру заједницу и јединство у Божјем благослову“.[17] Овај смисао дају општој чаши и савремени литургичари.[18]

Поједини рукописи дају о општој чаши више значајних појединости. Тако једни од њих, уместо о једној, говоре о две опште чаше: „И по свршетку Литургије, доноси јереј две чаше и ставља у обе бино и говори овај псалам: Исповедамо ти се, Боже… (Пс. 74) и прелива из једне чаше у другу и говори: И прелива из ове у ону, и даје чашу куму и старом свату (паранимфис)… и дају кумови новобрачним чаше и пију…“.[19] Какав смисао има ово мешање вина у две чаше и појење из њих новобрачних кумом и старим сватом? Проф. Трембелас томе даје овакво објашњење: „Двема чашама, и мешањем садржаја у њима, очигледно се символизује заједница добара и јединство уживања свију угодности живота… Давање заједничке чаше од кума и старог свата протумачиће се кад се узме у обзир да су кум и стари сват узимали активног учешћа у томе да дође до овог брака, бивајући активни посредници у остварењу ове брачне везе, те преко њих бивају заједничка сва добра“.[20]

Неки рукописи помињу такође две чаше, али је у једној мед, а у другој вино. Свештеник умаче у мед парче хлеба, или бадем, и даје обома, а затим из друге чаше вино.[21] Овом символиком још очигледније се указује на заједничко уживање добара.[22]

У савременим црквенословенским и грчким Требницима нема упутства шта се чини са остатком вина опште чаше. Нема га ни у нашим старим Требницима. Код нас га свештеници обично излију на место у олтару где се перу руке, или га дају куму и старом свату. У појединим местима у Грчкој дају га присутним девојкама, или деци.[23]  Неки грчки рукописи веле да, пошто се даде женику и невести, поново се даје женику „и испије све“.[24] Који било од ових начина потребљења означава настојање да се очува смисао освећења, које је вино молитвом добило.[25] Просипање пак остатка вина на земљу, које предвиђају поједини рукописи, означава молитвену жељу „да обиље cpeћe прати младенце и излива се свуда око њих“ .[26]

Најчудније изгледа казивање оних грчких рукописа који веле да општу чашу „свештеник разбија“.[27] Биће да је овај поступак настао по узору на праксу код Јевреја. И код њих се, наиме, при склапању брака – како вели прота К. Калиникос – употребљава општа чаша, „но одмах, чим је младенци испразне, разбија се“.[28] Сматра се да символика овог чина треба да напомене новобрачним како је људска срећа крхка и пролазна, те да ће им и то бити заједничко и имати заједничке последице.[29] Или можда да ни у време највеће среће не забораве пролазност овог света и живота.

Према излагању Чина венчања у нашим старим Требницима, после венчања брачници се причешћују на Литургији, или пак Пређеосвећеним честицама. Онда долази молитва „обштеније свете чаше“: Господи Боже наш вса творе крепостију си…,[30] али не помињу пијење из ње ниједном речју. Чак ни у рукописном Требнику Грујићеве збирке, бр. 16, из XVIII в., у коме се по молитви Оче наш и главоприклоњењу, не помиње причешће, него само молитва чаше, нема казивања о њеној употреби. Може бити да се сматрало да онима који су били „достојни“, те се причестили, и тако остварили пуно освећење и јединство, није било потребно пијење из опште чаше, јер је она само символ „неког освећења… и јединства“, какав смисао, видесмо, даје општој чаши Свети Симеон Солунски. Из примедбе наведеног рукописа лавре Светог Атанасија излазило би то директно:

„Ако вршиш венчање у Литургији, и достојни су, причести их часног Тела и Крви Спаситељеве, а остави (чашу) са…вином“.[31] Или ће пре бити да је то стога што је чин вршен на крају обручења, ако се оно вршило раније, а не на дан венчања, како би излазило према неким нашим рукописима. У њих неколико, примедба на крају обручења упућује свештеника на молитву опште чаше на крају венчања, а затим се казује: Аште ли хоштет у тази дан венчати их, да не дајет обштенија чаше, на по чину служенија (тј. него после Литургије).[32]

Поред мноштва рукописа који говоре о причешћивању младенаца на дан венчања, у неким млађим грчким рукописима предвиђа се могућност да им се причешће ускрати и да се они тада не причесте. То бива ако нису „достојни“, односно „чисти и непорочни“;[33] или нису постили;[34] или нису првобрачни.[35] У тим случајевима, по Светом Симеону Солунском, „Свети Дарови се не дају, него само општа чаша за неко освећење и добру заједницу и јединство у Божјем благослову“.[36]

Према неким млађим рукописима, причешћивање или непричешћивање младенаца ставља се у зависност од њихове воље („… и ако хоће да се причесте …“). И из казивања Светог Симеона Солунског види се да већ тада нису се сви спремали за причешће („Јереј причешћује младенце ако су спремни“), што показује слабљење сазнања о значају Светог Причешћа и ревности да му се приступи. Стога је он принуђен да опомиње: „А треба да су спремни, да би се достојно венчали и часно сјединили“.[37]

Изнето разматрање показује нам рељефно развојни пут чина венчања. Првобитно он је кратак, састоји се из Велике јектеније и свега две кратке молитве, затим следи полагање венаца на новобрачне, а онда Света Литургија и причешће. После Литургије долази молитва опште чаше и пијење из ње, чиме се Чин венчања завршава и младенци отпуштају.

Но уз овај кратки, како примећује проф. Трембелас, јавља се, већ од X века опширнији Чин венчања. Његовом колевком он сматра Јужну Италију, одакле се проширио, особито у време млетачке власти, на целу Егејску област, Крит и Кипар.[38] Узор у развићу овог типа умногоме је послужила Литургија Пређеосвећених Дарова, којој је Чин венчања сасвим сродан. Део чина до полагања венаца на новобрачне одговара Пређеосвећеној до входа. У оба чина постоји Велика јектенија, молитве на венчању одговарају молитвама антифона на Пређеосвећеној, Апостол и Еванђеље библијским одељцима који се читају на Пређеосвећеној. После тога следе јектеније и возглас: „И сподоби нас, Владико…“, Оче наш и главоприклоњење, па је раније следило и при венчању: „Вонмем. Преждеосвајшченаја Свјатаја свјатим“ и причешће, а сада пијење из опште чаше и отпуст.[39]

Шта је изазвало појаву овог опширнијег чина?

Пошто се у исто време, тј. од X века, јављају у рукописима помени о причешћивању младенаца Пређеосвећеним Даровима, мишљења сам да је овај опширнији чин настао у време кад се није успевало, нпр. у планинским крајевима, да сватови све обаве и стигну цркви пре почетка Литургије. У таквим случајевима, да они не би остали непричешћени, прибегло се Пређеосвећеним Даровима. Али како је изостављањем Свете Литургије Чин венчања, у очима свештенства и верних, изгледао сувише сиромашан и кратак, због тога је, сматрам, и дошло до његовог проширивања. Како Пређеосвећена Литургија није могла доћи на место пуне, јер се служи само у Велики пост, то је онда њен склоп узет за основу овог проширења. Поред Апостола и Еванђеља додате су му и неколике дуже молитве и јектеније. Тако у шест грчких рукописа, наведених код Дмитријевског, по којима се новобрачни причешћују Пређеосвећеним Даровима, поред двеју кратких молитава Барберинског рукописа, налази се и молитва: Боже Пречисти и све твари Створитељу.., тј. прва од садашњих Евхологија. Поред те, неки од ових рукописа наводе и друге молитве.[40]

У нашим рукописима, поред двеју молитава Барберинског рукописа, редовно се налази и молитва „Благословен јеси Господи Боже наш…“, тј. друга, најопширнија садашњег чина.[41] Тек у рукописном Требнику Грујићеве збирке бр. 16, XVIII в., налази се и прва опширна молитва садашњег чина, тј. он садржи све четири молитве савремених црквенословенских и грчких Требника.[42]

У доцније време, у рукописима све су ређе вести о причешћивању новобрачних и Пређеосвећеним Даровима, да би најзад остао само Чин венчања и у њему општа чаша, без причешћа уопште.

Да се развој венчања упути у правцу непричешћивања младенаца, утицало је свакако и народно схватање да је приступање причешћу несагласно са свадбом и свадбеним весељем. У старије доба, кад је вера била снажнија у народу, знала се одржати мера и у весељу и гозби, јер су сви сватови били свесни присуства Спаситеља и на овој свадби као и на оној у Кани Галилејској. Али се доцније прелазила мера, падало у разузданост и претеривање. То је најзад принудило Цркву да 54. каноном Лаодикијског сабора и 24. Трулског нареди свештеним лицима да брачну гозбу морају напустити чим почну недоличне игре.[43] Заједно с тим брачници нису журили да се физички и духовно спреме за причешће на дан венчања, све су више проширивани свадбени обичаји у дому невесте, све се ређе стизало на венчање пре Литургије, те је оно вршено све доцније. Као знак да се венчање вршило у вези са Литургијом, до данас је остао пропис да се венчање по правилу може обавити пре подне, те Крмчија наређује да после ручка, или увече „дерзнет никакоже иереј под правилноју казнију и под грехом смертним, никогоже венчати“.[44] Венчање после подне врши се само изнимно.

Кад се венчање без причешћивања већ утврдило, сећање на негдашње причешћивање младенаца у свести народа везано је за општу чашу, те се у народу и данас казује да се они вином из ње „причешћују“.

Вероватно да су свештеници о којима је реч у постављеном питању, под утицајем овог лаичког схватања, да заједничка чаша у чину венчања значи причешћивање младенаца, дошли на мисао да ту чашу замене путиром, поготово што је он „лепши од сваке друге чаше“. При овом расуђивању, испустили су из вида да се Св. путир искључиво употребљава при Евхаристији и ни за шта друго.[45] Тиме су прекорачили меру свога овлаштења добијеног на рукоположењу, не расудивши да кад би се путир могао употребљавати и у друге сврхе, а не само од Литургије до Литургије, да би, за 2000 година, светији од нас на то већ дошли. Да се путир у својству опште чаше не може употребљавати, нити се до сада кад употребљавао, доказује нам јасно његово разликовање, у рукописима, од опште чаше. Иако се у грчком језику истом речју назива и једно и друго (потирион), у рукописима се јасно и доследно разликује „Свети путир“ (агион потирион) за Свето Причешће, и „општа чаша“ (кинон потирион) за благословено вино.[46]

Још јасније разликовање путира и опште чаше показују они рукописи у којима се општа назива „другим судом“.[47] Но најочигледније то разликовање између металног путира и стаклене опште чаше показују они рукописи који наводе да се општа чаша разбија пошто се даде новобрачнима да из ње пију.

Сматрам, дакле, да би много боље учинили ови свештеници, као и они овде, у земљи, кад би се потрудили око тога да новобрачни, и верни уопште, схвате важност Свете Тајне Причешћа, њено централно место међу свим Тајнама и у целом нашем духовном животу. Кад би указивали на речи Светог Симеона Солунског да од Светог Причешћа брак добива освећење, а брачници мир и јединство. То би, велим, пастирски било неупоредиво боље и корисније, него што давањем маха својој логици и своме схватању естетике само доводе верне у недоумицу: Да ли овакви поступци свештеника потичу из лакомислености, или недоучености? Не мислим да у Цркви све мора да буде стереотипно и скамењено, без икаквих промена, али свакако не ни у вештинама импровизације, уместо чврстине моралног става; театралности уместо стварно лепог и свечаног; пошто-пото нечег новог и изненађујућег, уместо литургички и богословски утврђеног и јасног.

Суочени са млаком вером код својих парохијана, свештеници увиђају да као пастири треба да настоје око тога да се верски живот активира. То су и дужни као помоћници и сарадници Божији (1 Тим. 3, 9) на делу освећења и „спасења себе и оних који их слушају“ (1 Тим. 4, 16). Али то се мора чинити озбиљношћу еванђелске проповеди, да савременом свету излажу вечне божанске истине савременим језиком и доказима, не само из прошлости, него и својим животом у Христу. То да буде њихова „разумна служба“ (Рим. 12, 1).

Конкретно у наведеној ствари, мислим да би сасвим одговарало свечаности чина венчања да свештеници набаве лепу чашу, нпр. од кристала (кад већ многи од њих имају у свом дому и пепељаре за пушаче од кристала), која би се употребљавала само у ту сврху, па да не долазе у искушење да за то употребљавају оно што није дозвољено.

Још мање би се путир смео употребљавати да се из њега прелије вином славско кољиво, или за упокојене. Но кад се већ попусти непровереном естетском осећању да оно командује шта треба чинити и у цркви, и како употребљавати путир, онда је тешко зауставити се на томе путу, те да се недоличан поступак, допуштен у једном случају, не допусти и у другом, исто тако недоличном. Ако се већ сматра да ово преливање треба да буде што импресивније и лепше, могло би се, мислим, и у овом случају то учинити поменутом чашом од кристала, набављеном за употребу при венчању. Или бочицом од кристала која би се посебно набавила у том циљу.

 

Гласник, јануар 1983.

 

НАПОМЕНЕ:

---

[1] Дим. Мораитис, Гамос у Тхрискевтики ке итхики енкиклопедиа, Атина 1964, Т. IV, к. 213.

[2] Уп. П. Трембелас, Микрон Евхологион, Атина 1950, 307-309; Евхологион Синајске библиот. бр. 957, IХ-Х в., на крају чина крштења и миропомазања; „И онда следи Божанска Литургија“ (А. Дмитријевскиј, Евхологиа, Кијев 1901, стр. 3.).

[3] Др Л. Мирковић, Литургика, Београд 1967, II, 2, 143; Евхологион Синај. библиот. бр. 973, XII в.; „И савршава се Св. Литургија до Благословљу Господа, и не дају отпуст, него одмах почињу 50. псалам… И пошто помажу болесника…онда дају њему светог освећења (агиасматон) и причешћује се…“ (Дмитријевскиј, н. д. 107, 109).

[4] Л. Мирковић, н. д. 170; А. Дмитријевскиј, н. д. 220.

[5] Мињ, П. Г. Т. 155, О браку, к. 512.

[6] А. Дмитријевскиј, н. д. 100. Слично се казује и у Евхологиону библиотеке Лавре Св. Атанасија Атонског бр. 105, XV в.; „И ако је на Литургији и новобрачни су достојни да се причесте, говори јереј тропар и кондак дана… и народ Трисвето и даље Св. Литургија и новобрачници се причешћују кад јереј или ђакон кажу: Са страхом Божјим…“ (Дмитријевскиј, н. д. 635). Иста примедба налази се и у бр. 21, из 1536. г., исте библиотеке (Дмитријевскиј, н. д. 762). Св. Литургија и причешће новобрачних прописује се и у Евхологиону Патријарш. библиотеке у Александрији бр. 207, XVI в.; „После Св. Литургије излази јереј из олтара и приводе новобрачне унутра у цркву… По Оченашу и главоприклоњењу узглашава се: Свјатаја свјатим… И даје Свето (Причешће) новобрачним и одмах оставља Свето (Причешће) у предложењу…“ (Дмитријевскиј, н. д. 903, 906).

[7] Гоар, Евхологион, Венеција 1730, 321.

[8] Синајске библиотеке бр. 957, IХ-Х в.; бр. 1036, ХII-ХIII в.; Патмоског манастира бр. 162, ХI-ХII в.; бр. 104 и 105, оба из XIII века.

[9] Трембелас, н. д. 16.

[10] Дмитријевскиј, н. д.: Евхологиони Синај. библиот.; бр. 957, IХ-Х в., стр. 5; бр. 1036, ХII-ХIII в. Дмитријевскиј стр. 151; бр. 966, XIII в.,стр. 214; Ватопед. бр. 133 (744), XIV в., стр. 294; Синај библиот. Евхолог. грч.-арапски бр. 977, XVI в., стр. 715; Светогробске библиот. у Цариграду бр. 615 (!), из 1522. г., стр. 741 и бр. 134 (593), из 1584. г., стр. 803; Библиот. Костамонитског ман. бр. 61 (63), XVI в., стр. 856; Народ. библиот. у Атини бр. 64, XVI в., Трембелас, н. д. 63.

[11] Од наших рукописа: Грујићеве збирке бр. 23, XVI в.: По Оче наш… Јако Твоје јест царство… и г(лаго)љет: Ванмем, С(ве)таја с(ве)тим. Једин с(ве)т Г(оспо)д И(су)с… И причештајет их. И по причештенији тех г(лаго)љет м(о)литву: Г(оспод)и Б(ож)е наш вса твореј крепостију си… (л. 127 б). Исто у штампаном Требнику Јеролима Загуровића из 1570. г., као и у Требницима Народ. библиот. у Београду бр. Р51, XVIII в. и бр. Р52 из 1666. године.

[12] Несумњиво да ту није реч о Литургији Пређеосвећених Дарова, него о честицама Св. Хлеба остављеног, у ову сврху, на пуној Литургији, на начин како се то оставља за Пређеосвећену. Ово јасно казује грч. Евхологион Светогроб. библиот. бр. 615 (757), из 1522. г.: „Треба знати, ако је први брак, и ако су чисти и непорочни, и хоће да се причесте од Пречистог Тела и Часне Крви Спаситеља нашег Исуса Христа, чува се честица овог од Литургије, и кад јереј каже…: Вонмем, или ђакон: Свјатаја свјатим… И када их причешћују, певајући: Чашу спасенија…“ (Дмитријевскиј, н. д. 741, 742).

[13] Евхологион Синај. библиот. бр. 962, ХI-ХII в., Дмитријевскиј, н. д. 74; бр. 960, XIII в., стр. 194; бр. 981, XIV в., стр. 342; бр. 984, XV в., стр. 596; Патмоског ман. бр. 105, XIII в., стр. 169; Лавре Св. Атанасија Атонског бр. 189, XIII в., стр. 183; бр. 7, XIV в., стр. 366; Костамонитског ман. бр. 19 (20), XV в., стр. 366; Констамонитског ман. бр. 19 (20), XV в., стр. 494; Патмоског ман. бр. 715, XV в., стр. 657; Кутлумушког ман. бр. 358, XVI в.; Криптофератског, Гоар стр. 320; Евхологиони Нар. библиот. Атина бр. 64, XVI в., Трембелас, н. д. стр. 64; Исте библиот. бр. 663, XV-XVI в.; бр. 662, XII-XIV в. и бр. 1910, XVI в., стр. 66; бр. 724, XIV-XV в., бр. 664, XV в., бр. 851, XVI в., бр. 690, XIV в., стр. 66.

[14] Дмитријевскиј, н. д. 5.

[15] Бр. 958, X в.: „И даје им од Животворног Причешћа Пређеосвећеног и говори молитву опште чаше: Господе Боже наш који си благословио чашу Св. апостола…И после узгласа даје најпре младожењи из опште чаше и пије, онда тако невести“ (исто 31).

[16] Како се у неким рукописима изрично вели да су новобрачни причешћивани честицама Св. Хлеба Пређеосвећеног, изгледа да им из путира није давано и вино, него су – вели проф. Трембелас – то примали из опште чаше (н. д. 64). Тај смисао биће да имају и речи Св. Симеона Солунског „због Свесветих Дарова“.

[17] Н. д. к. 513.

[18] „Она служи као знак њиховог нераздељивог јединства у сажићу, заједничком управљању и коришћењу имањем“ (Архиеп. Венијамин, Новаја Скрижаљ, С. Петербург 1859, 147); „Вино се даје женику и невести из опште чаше у знак тога да су они дужни живети у нераскидљивој заједници, нераздељиво управљати и користити се својим имањем и делити међу собом чашу радости и чашу жалости, срећу и несрећу“, и још „зато што је на браку, који је сам Господ благословио својим присуством у Кани Галилејској, давано вино чудом претворено од воде“ (К. Никољскиј, Пособије, С. Петербург 1900, 730). Тако вели и проф. Мирковић, Литургика, Београд 1967, II, 2, 138, а такође прот. К. Калиникос. „Општом чашом назива се јер означава заједницу живота венчаваних, који су дужни да заједно испију до дна, тј. до последњег даха све угодности и неугодности, радости и жалости“ (О христианикос наос, Атина 1969, 514).

[19] Синај. библиот. бр. 973, XII век.

[20] Н. д. 25. Слично тумачење даје и проф. Фундулис, Апантисис ис литургикас апориас, Атина 1967, II, 50.

[21] Народ. библиот. Атина бр. 64, XVI в.; Лавре Св. Атанасија бр. 21, XVI век.

[22] Трембелас, н. д. 26.

[23] Давање овог вина деци проф. Ј. Фундулис сматра да је веома стари обичај, јер су деца помагала свештенику у потребљавању остатка Св. Причешћа кад би га остало много (исто).

[24] Патмоског ман. бр. 105, ХII в., Дмитриј. 169; Синај. библииот. бр. 958, X в., Трембелас 69.

[25] Фундулис, н. д. 50.

[26] Трембелас, н. д. 25.

[27] Евхологија Синај. библ. бр. 966, XIII в.; бр. 986, XV в. (Дмитр. стр. 214, 596), Криптофератски, Гоар, 320; Народ. библиот. Атина, бр. 851, XVI в.; Синај. библиот, бр. 984, XV в.; Патмос. ман. бр. 105, XIII в.,Трембелас, н. д. 25.

[28] Н. д. 515.

[29] Трембелас, н. д. 25; Фундулис, н. д. 50.

[30] Музеја СПЦ бр. 246, XVI в. и бр. 229, XVI-XVII в.; Јеролима Загуровића из 1570. г.; Грујићеве збирке бр. 23, XVI в.; Дечански бр. 68 из 1422. г.; бр. 69, крај XIV в.; бр. 70, XVI в. X. Теофило Стевановић такође казује да су се, у старини, брачници на дан свадбе причешћивали, али сматра да је најпре била Литургија и причешће па тек онда венчање (Обредословље, Београд 1895, 283). До оваквог закључка вероватно је дошао закључивањем да би окушање опште чаше, у чину венчања, онемогућило причешће. Није разумео да се чин опште чаше вршио после причешћа.

[31] Дмитријевскиј, н. д. 762.

[32] Дечански бр. 68, из 1422. г., л. 344б.

[33] „Ако вршиш венчање у Литургији и достојни су, причести их… Ако ли су према нашој немоћи чини како си научио и како си уобичајио“ (Лавре Св. Атанасија бр. 21, из 1536. г., Дмитријевскиј 762; исте библиот. бр. 105, X в., Дмитријевскиј 635); „… и ако су чисти и непорочни и хоће да се причесте… тада их причешћује“ (Лавре Св. Атанасија бр. 615 (757), из 1522. г., Дмитријевскиј 741).

[34] „И ако су постили новобрачни, причешћују се“ (Ватопед. библиот. бр. 322 (939), из 1468. г., Дмитријевскиј 422).

[35] „Треба знати, ако је први брак… тада их причешћује“ (Лавре Св. Атанас. бр. 615, Дмитријевскиј исто); „… двобрачним и сличним (тј. трећебрачним – по Гоару) Св. Дарови се не дају“ (Св. Симеон Солун., н. д.). И Св. Никифор Исповедник (прав. 2) вели да се двобрачни не причешћују за две године (Милаш, Правила II, 520).

[36] Н. д. 513

[37] Исто.

[38] Н. д. 14.

[39] Уп. Трембелас, н. д. 15.

[40] Синај. библиот. бр. 958, X в.; Лавре Св. Атанасија бр. 189, ХIII в.; Светогроб. библиот. бр. 8 (182), XV в.; Констамон. ман. бр. 19 (20), XV в.; Патмос. ман. бр. 715, XV в.; Александријске патр. библиот. бр. 207, XVI в. (Дмитриј. стр. 31, 183, 464, 494, 656, 904).

Истина, поред двеју молитава Барберинског рукописа, налазе се и друге молитве у два рукописа (Синај. библиот. бр. 973, из 1153. г. и Лавре Св. Атанасија бр. 105, XV в.), у којима је реч о пуној Литургији, а не о Пређеосвећеним Даровима. Најпре ће бити да су оне ушле у те рукописе преписивањем из оних у којима је реч о причешћу Пређеосвећеним Даровима. Препис је вероватно настао у крају где се још долазило на венчање пре Литургије.

Три друга рукописа (Синај. библ. бр. 1036, ХII-ХIII в. и бр. 960, XIII в.; Патмос. ман. бр. 105, XIII в., Дмитриј. стр. 151, 169, 194), иако помињу причешћивање новобрачних Пређеосв. Даровима, ипак имају само две Барберинске молитве, што вероватно значи да су настали у крају где дужи чинови још нису доспели.

[41] Дечански бр. 68, из 1422. г. По Апостолу и Еванђ. јектенија и „с(ве)шетеник м(о)л(и)тву разумно и велми, г(лаг)љет Г(оспод)у помолим(се): Бл(аго)с(ло)вен јеси Г(оспод)и Б(ож)е наш…, Бл(аго)с(ло)ви је Г(оспод)и Б(ож)е наш јакоже бл(аго)с(ло)вил јеси Аврама са Сароју…“ итд. (л. 344б); бр. 69, крај XIV в.;бр. 70, XVII в.; Музеја СПЦ бр. 246, XVI в.; бр 229, XVI-XVII в.; Јеролима Загуровића, штампан 1570. г.; Грујићеве збирке бр. 223, XV в.; Народ. библиот. у Београду бр. Р41, XVI в.; Р51, XVII в.; Р52,из 1666. г.

[42] Две дуге молитве – прва и друга – садашњих грчких и црквенослов. Требника јављају се, дакле, рано, прва у грчким, а друга у нашим рукописима, а обе заједно код нас у рукописима XVII в., код Грка тек у познијим штампаним издањима. За другу, најопширнију молитву савременог Чина венчања, проф. Трембелас зна да се налази у словенским Требницима. „Али не можемо рећи“, вели он, „да ли је ова молитва узета из старе праксе Цариградске цркве, или из првих штампаних венецијанских Евхологиона из времена које би падало у доба доцније исправке литургичких књига Руске цркве“ (н. д. 12). Како се молитва „Благословен јеси Господе…“, слична овој најопширнијој, јавља у грчким рукописима од XV в. (Светогроб. библиот. бр. 8 (182); Патмос. ман. бр. 690 и бр. 715), а у нашим већ од XIV в., то је јасно да је много старија од венецијанских штампаних издања. Све четири ове молитве налазе се у главном тексту Гоаровог Евхологиона (стр. 315-318).

[43] Милаш, Правила, II, 895, I, 504.

[44] Гл. 50, Милаш, Црквено право, Београд 1926, 630.

[45] Док се дискос употребљава и при освећењу храма да се на њега положи кутијица са Св. моштима.

[46] „И оставља Св. путир на Часну трапезу, и сагнувши се према општој чаши моли се тајно“ (Евхологија Нар. библиот. у Атини, бр. 664, XV в., Трембелас, н. д. 66). Слично се вели у Криптофератском: „И лежи на Часној трапези путир са Пређеосвећеним, и два венца, и стаклена чаша пуна вина“ (Гоар, н. д. 320).

[47] „А јереј оставља Свето (Причешће) на Св. трапези, и узевши другу чашу, у којој је вино, даје мужу да пије… и одмах жени, трипут“ (Лавре Св. Атанасија бр. 88 из 1475 г., Дмитријевскиј, н. д. 442).