NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga II

Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga II

Može li Sveti putir biti upotrebljen kao opšta čaša u Činu venčanja?

 

PITANJE: Videla sam, u nekoliko naših crkava u inostranstvu, da sveštenici, umesto „opšte čaše“, na venčanju upotrebljavaju Sveti putir, iz koga se na Liturgiji pričešćuje. Na moju primedbu da to sada vidim prvi put, sveštenici su objašnjavali da se tako čini i u drugim hrišćanskim crkvama i da u toj prilici, na venčanju, putir izgleda lepše od svake druge čaše.

Takođe sam videla da je sveštenik iz putira prelio koljivo na jednom pomenu održanom neposredno posle Svete Liturgije. Na čuđenje prisutnih, on je izjavio da se to može činiti, a i praktično je.

Ne prelazi li se ovakvim novačenjem mera ne samo tradicionalnog nego i liturgičkog?

 

ODGOVOR: Od najstarijeg doba, Sveta Tajna Braka vršena je uvek u vezi sa Svetim Pričešćem, Evharistijom, tom najvećom Tajnom naše vere. Već Tertulijan, krajem II veka, svedoči da brak koji Crkva sklapa „utvrđuje prinos Svete Liturgije i pečati blagoslov“.[1] I pri drugim Tajnama postupalo se isto tako. Ne samo pri Tajni Pokajanja, koja je vršena pred pričešće, i Tajni Sveštenstva, koja se van Liturgije i ne može vršiti, nego je i krštenje vršeno na svenoćnom bdeniju da bi novokršteni, posle krštenja i miropomazanja, na Liturgiji koja je bivala iza toga, primili odmah i Svetu Tajnu Pričešća.[2] Isto je tako bivalo i sa Tajnom Jeleosvećenja. Bolesnik je najpre pristupao Tajni Pokajanja (Ispovesti), zatim je vršena sama Tajna Jeleosvećenja, a onda, ako je mogao, prisustvovao je Svetoj Liturgiji na kojoj se pričestio. Ako to nije mogao, donošeno mu je Sveto Pričešće i pričešćivao se na domu.[3] Monašenje je takođe vršeno u vezi sa Svetom Liturgijom na kojoj se novopostriženi monah pričešćivao.[4] Kroz vekove bivalo je tako, te princip izložen Svetim Simeonom Solunskim u važnosti je i danas: „Jer je kraj svakog čina i pečat svake Svete Tajne Sveto Pričešće“.[5]

Pri Tajni Braka, najpre je vršeno venčanje, pa su onda bračnici prisustvovali Svetoj Liturgiji, na kojoj su se pričešćivali i tako dostizali puno jedinstvo sa Hristom, a preko Njega i jedno sa drugim. Na kraju Čina venčanja u jednom rukopisu iz HII v. veli se: „I počinje Sveta Liturgija (ke arhete i thia liturgia). I kada dođe vreme životvornog pričešća, daje im božanskog osvećenja…“.[6]

Prema najstarijim rukopisima, vidi se da je Čin venčanja bio kratak. Barberinski Evhologion, s kraja VIII, ili početka IX veka, pored mirne jektenije sa prozbama za dobro i blagoslov bračnika, ima svega dve kratke molitve „Bože sveti, koji si stvorio čoveka…“, i „Gospode Bože naš, koji si po svom spasonosnom domostroju…“, polaganje venaca i molitvu opšte čaše: „Bože koji si sve stvorio…“.[7] Apostola i Evanđelja nema. Doduše, ne pominje se ni Liturgija ni pričešćivanje mladenaca. Ali baš taj nedostatak Apostola i Evanđelja u ovom, kao i u nekoliko drugih, takođe starih rukopisa,[8] posredno pokazuju „spajanje Čina braka sa Božanskom Liturgijom“.[9] Svakako da i drugi rukopisi, u kojima je Čin venčanja razvijeniji, a koji, ne pominjući izrično Svetu Liturgiju, ali govore o pričešćivanju novobračnih, pretpostavljaju vršenje pune Liturgije.[10] Od naših rukopisa neki se izražavaju tako: Po Oče naš… Jako Tvoje jest carstvo.. i g(lago)ljet: Vanmem, S(ve)taja s(ve)tim. Jedin s(ve)t G(ospo)d I(su)s H(risto)s va slavu B(og)u O(t)cu. I pričeštajet ih. I po pričešteniji teh g(lago)ljet m(o)litvu: G(ospod)i B(ož)e naš vsa tvorej krepostiju si…[11]

Mnoštvo pak drugih, takođe starih, kao i mlađih rukopisa kazuju o pričešću novobračnih u vezi sa venčanjem, ali pri tome ne pominju Liturgiju, nego upotrebu Pređeosvećenih Darova.[12] Pričešće novobračnih Pređeosvećenim Darovima pominje se i u drugim grčkim rukopisima,[13] a takođe u našim: Taž(e) vazdvig C(a)ra, g(lago)ljet: Vanmem, prežde sv(e)štennaja s(ve)taja s(ve)tim. Ljudije: Jedin s(ve)t… I pričeštajet ih.

Posle pričešća novobračnih, bilo na Liturgiji, bilo Pređeosvećenim Darovima, u većini grčkih rukopisa dolazi molitva „opšte čaše“ i davanje iz nje ženiku i nevesti. Taj način nalazi se već u onim najstarijim, Barberinskom, VIII-IX v., pomenutom Sinajskom br. 957, iz IH-H v., gde odmah posle kazivanja da jerej „davši im od Životvornog Pričešća, čini otpust“,sledi „Molitva čaše“: „I donosi čašu vina i čini molitvu jerej ovako: Bože, koji si sve stvorio…“.[14] Slično se kazuje i u drugom Evhologionu iste biblioteke.[15]

Sveti Simeon Solunski, govoreći o opštoj čaši, veli da se ona daje novobračnim „zbog Svesvetih Darova…[16] (za) dobru zajednicu i jedinstvo u Božjem blagoslovu“.[17] Ovaj smisao daju opštoj čaši i savremeni liturgičari.[18]

Pojedini rukopisi daju o opštoj čaši više značajnih pojedinosti. Tako jedni od njih, umesto o jednoj, govore o dve opšte čaše: „I po svršetku Liturgije, donosi jerej dve čaše i stavlja u obe bino i govori ovaj psalam: Ispovedamo ti se, Bože… (Ps. 74) i preliva iz jedne čaše u drugu i govori: I preliva iz ove u onu, i daje čašu kumu i starom svatu (paranimfis)… i daju kumovi novobračnim čaše i piju…“.[19] Kakav smisao ima ovo mešanje vina u dve čaše i pojenje iz njih novobračnih kumom i starim svatom? Prof. Trembelas tome daje ovakvo objašnjenje: „Dvema čašama, i mešanjem sadržaja u njima, očigledno se simvolizuje zajednica dobara i jedinstvo uživanja sviju ugodnosti života… Davanje zajedničke čaše od kuma i starog svata protumačiće se kad se uzme u obzir da su kum i stari svat uzimali aktivnog učešća u tome da dođe do ovog braka, bivajući aktivni posrednici u ostvarenju ove bračne veze, te preko njih bivaju zajednička sva dobra“.[20]

Neki rukopisi pominju takođe dve čaše, ali je u jednoj med, a u drugoj vino. Sveštenik umače u med parče hleba, ili badem, i daje oboma, a zatim iz druge čaše vino.[21] Ovom simvolikom još očiglednije se ukazuje na zajedničko uživanje dobara.[22]

U savremenim crkvenoslovenskim i grčkim Trebnicima nema uputstva šta se čini sa ostatkom vina opšte čaše. Nema ga ni u našim starim Trebnicima. Kod nas ga sveštenici obično izliju na mesto u oltaru gde se peru ruke, ili ga daju kumu i starom svatu. U pojedinim mestima u Grčkoj daju ga prisutnim devojkama, ili deci.[23]  Neki grčki rukopisi vele da, pošto se dade ženiku i nevesti, ponovo se daje ženiku „i ispije sve“.[24] Koji bilo od ovih načina potrebljenja označava nastojanje da se očuva smisao osvećenja, koje je vino molitvom dobilo.[25] Prosipanje pak ostatka vina na zemlju, koje predviđaju pojedini rukopisi, označava molitvenu želju „da obilje cpeće prati mladence i izliva se svuda oko njih“ .[26]

Najčudnije izgleda kazivanje onih grčkih rukopisa koji vele da opštu čašu „sveštenik razbija“.[27] Biće da je ovaj postupak nastao po uzoru na praksu kod Jevreja. I kod njih se, naime, pri sklapanju braka – kako veli prota K. Kalinikos – upotrebljava opšta čaša, „no odmah, čim je mladenci isprazne, razbija se“.[28] Smatra se da simvolika ovog čina treba da napomene novobračnim kako je ljudska sreća krhka i prolazna, te da će im i to biti zajedničko i imati zajedničke posledice.[29] Ili možda da ni u vreme najveće sreće ne zaborave prolaznost ovog sveta i života.

Prema izlaganju Čina venčanja u našim starim Trebnicima, posle venčanja bračnici se pričešćuju na Liturgiji, ili pak Pređeosvećenim česticama. Onda dolazi molitva „obštenije svete čaše“: Gospodi Bože naš vsa tvore krepostiju si…,[30] ali ne pominju pijenje iz nje nijednom rečju. Čak ni u rukopisnom Trebniku Grujićeve zbirke, br. 16, iz XVIII v., u kome se po molitvi Oče naš i glavopriklonjenju, ne pominje pričešće, nego samo molitva čaše, nema kazivanja o njenoj upotrebi. Može biti da se smatralo da onima koji su bili „dostojni“, te se pričestili, i tako ostvarili puno osvećenje i jedinstvo, nije bilo potrebno pijenje iz opšte čaše, jer je ona samo simvol „nekog osvećenja… i jedinstva“, kakav smisao, videsmo, daje opštoj čaši Sveti Simeon Solunski. Iz primedbe navedenog rukopisa lavre Svetog Atanasija izlazilo bi to direktno:

„Ako vršiš venčanje u Liturgiji, i dostojni su, pričesti ih časnog Tela i Krvi Spasiteljeve, a ostavi (čašu) sa…vinom“.[31] Ili će pre biti da je to stoga što je čin vršen na kraju obručenja, ako se ono vršilo ranije, a ne na dan venčanja, kako bi izlazilo prema nekim našim rukopisima. U njih nekoliko, primedba na kraju obručenja upućuje sveštenika na molitvu opšte čaše na kraju venčanja, a zatim se kazuje: Ašte li hoštet u tazi dan venčati ih, da ne dajet obštenija čaše, na po činu služenija (tj. nego posle Liturgije).[32]

Pored mnoštva rukopisa koji govore o pričešćivanju mladenaca na dan venčanja, u nekim mlađim grčkim rukopisima predviđa se mogućnost da im se pričešće uskrati i da se oni tada ne pričeste. To biva ako nisu „dostojni“, odnosno „čisti i neporočni“;[33] ili nisu postili;[34] ili nisu prvobračni.[35] U tim slučajevima, po Svetom Simeonu Solunskom, „Sveti Darovi se ne daju, nego samo opšta čaša za neko osvećenje i dobru zajednicu i jedinstvo u Božjem blagoslovu“.[36]

Prema nekim mlađim rukopisima, pričešćivanje ili nepričešćivanje mladenaca stavlja se u zavisnost od njihove volje („… i ako hoće da se pričeste …“). I iz kazivanja Svetog Simeona Solunskog vidi se da već tada nisu se svi spremali za pričešće („Jerej pričešćuje mladence ako su spremni“), što pokazuje slabljenje saznanja o značaju Svetog Pričešća i revnosti da mu se pristupi. Stoga je on prinuđen da opominje: „A treba da su spremni, da bi se dostojno venčali i časno sjedinili“.[37]

Izneto razmatranje pokazuje nam reljefno razvojni put čina venčanja. Prvobitno on je kratak, sastoji se iz Velike jektenije i svega dve kratke molitve, zatim sledi polaganje venaca na novobračne, a onda Sveta Liturgija i pričešće. Posle Liturgije dolazi molitva opšte čaše i pijenje iz nje, čime se Čin venčanja završava i mladenci otpuštaju.

No uz ovaj kratki, kako primećuje prof. Trembelas, javlja se, već od X veka opširniji Čin venčanja. Njegovom kolevkom on smatra Južnu Italiju, odakle se proširio, osobito u vreme mletačke vlasti, na celu Egejsku oblast, Krit i Kipar.[38] Uzor u razviću ovog tipa umnogome je poslužila Liturgija Pređeosvećenih Darova, kojoj je Čin venčanja sasvim srodan. Deo čina do polaganja venaca na novobračne odgovara Pređeosvećenoj do vhoda. U oba čina postoji Velika jektenija, molitve na venčanju odgovaraju molitvama antifona na Pređeosvećenoj, Apostol i Evanđelje biblijskim odeljcima koji se čitaju na Pređeosvećenoj. Posle toga slede jektenije i vozglas: „I spodobi nas, Vladiko…“, Oče naš i glavopriklonjenje, pa je ranije sledilo i pri venčanju: „Vonmem. Preždeosvajščenaja Svjataja svjatim“ i pričešće, a sada pijenje iz opšte čaše i otpust.[39]

Šta je izazvalo pojavu ovog opširnijeg čina?

Pošto se u isto vreme, tj. od X veka, javljaju u rukopisima pomeni o pričešćivanju mladenaca Pređeosvećenim Darovima, mišljenja sam da je ovaj opširniji čin nastao u vreme kad se nije uspevalo, npr. u planinskim krajevima, da svatovi sve obave i stignu crkvi pre početka Liturgije. U takvim slučajevima, da oni ne bi ostali nepričešćeni, pribeglo se Pređeosvećenim Darovima. Ali kako je izostavljanjem Svete Liturgije Čin venčanja, u očima sveštenstva i vernih, izgledao suviše siromašan i kratak, zbog toga je, smatram, i došlo do njegovog proširivanja. Kako Pređeosvećena Liturgija nije mogla doći na mesto pune, jer se služi samo u Veliki post, to je onda njen sklop uzet za osnovu ovog proširenja. Pored Apostola i Evanđelja dodate su mu i nekolike duže molitve i jektenije. Tako u šest grčkih rukopisa, navedenih kod Dmitrijevskog, po kojima se novobračni pričešćuju Pređeosvećenim Darovima, pored dveju kratkih molitava Barberinskog rukopisa, nalazi se i molitva: Bože Prečisti i sve tvari Stvoritelju.., tj. prva od sadašnjih Evhologija. Pored te, neki od ovih rukopisa navode i druge molitve.[40]

U našim rukopisima, pored dveju molitava Barberinskog rukopisa, redovno se nalazi i molitva „Blagosloven jesi Gospodi Bože naš…“, tj. druga, najopširnija sadašnjeg čina.[41] Tek u rukopisnom Trebniku Grujićeve zbirke br. 16, XVIII v., nalazi se i prva opširna molitva sadašnjeg čina, tj. on sadrži sve četiri molitve savremenih crkvenoslovenskih i grčkih Trebnika.[42]

U docnije vreme, u rukopisima sve su ređe vesti o pričešćivanju novobračnih i Pređeosvećenim Darovima, da bi najzad ostao samo Čin venčanja i u njemu opšta čaša, bez pričešća uopšte.

Da se razvoj venčanja uputi u pravcu nepričešćivanja mladenaca, uticalo je svakako i narodno shvatanje da je pristupanje pričešću nesaglasno sa svadbom i svadbenim veseljem. U starije doba, kad je vera bila snažnija u narodu, znala se održati mera i u veselju i gozbi, jer su svi svatovi bili svesni prisustva Spasitelja i na ovoj svadbi kao i na onoj u Kani Galilejskoj. Ali se docnije prelazila mera, padalo u razuzdanost i preterivanje. To je najzad prinudilo Crkvu da 54. kanonom Laodikijskog sabora i 24. Trulskog naredi sveštenim licima da bračnu gozbu moraju napustiti čim počnu nedolične igre.[43] Zajedno s tim bračnici nisu žurili da se fizički i duhovno spreme za pričešće na dan venčanja, sve su više proširivani svadbeni običaji u domu neveste, sve se ređe stizalo na venčanje pre Liturgije, te je ono vršeno sve docnije. Kao znak da se venčanje vršilo u vezi sa Liturgijom, do danas je ostao propis da se venčanje po pravilu može obaviti pre podne, te Krmčija naređuje da posle ručka, ili uveče „derznet nikakože ierej pod pravilnoju kazniju i pod grehom smertnim, nikogože venčati“.[44] Venčanje posle podne vrši se samo iznimno.

Kad se venčanje bez pričešćivanja već utvrdilo, sećanje na negdašnje pričešćivanje mladenaca u svesti naroda vezano je za opštu čašu, te se u narodu i danas kazuje da se oni vinom iz nje „pričešćuju“.

Verovatno da su sveštenici o kojima je reč u postavljenom pitanju, pod uticajem ovog laičkog shvatanja, da zajednička čaša u činu venčanja znači pričešćivanje mladenaca, došli na misao da tu čašu zamene putirom, pogotovo što je on „lepši od svake druge čaše“. Pri ovom rasuđivanju, ispustili su iz vida da se Sv. putir isključivo upotrebljava pri Evharistiji i ni za šta drugo.[45] Time su prekoračili meru svoga ovlaštenja dobijenog na rukopoloženju, ne rasudivši da kad bi se putir mogao upotrebljavati i u druge svrhe, a ne samo od Liturgije do Liturgije, da bi, za 2000 godina, svetiji od nas na to već došli. Da se putir u svojstvu opšte čaše ne može upotrebljavati, niti se do sada kad upotrebljavao, dokazuje nam jasno njegovo razlikovanje, u rukopisima, od opšte čaše. Iako se u grčkom jeziku istom rečju naziva i jedno i drugo (potirion), u rukopisima se jasno i dosledno razlikuje „Sveti putir“ (agion potirion) za Sveto Pričešće, i „opšta čaša“ (kinon potirion) za blagosloveno vino.[46]

Još jasnije razlikovanje putira i opšte čaše pokazuju oni rukopisi u kojima se opšta naziva „drugim sudom“.[47] No najočiglednije to razlikovanje između metalnog putira i staklene opšte čaše pokazuju oni rukopisi koji navode da se opšta čaša razbija pošto se dade novobračnima da iz nje piju.

Smatram, dakle, da bi mnogo bolje učinili ovi sveštenici, kao i oni ovde, u zemlji, kad bi se potrudili oko toga da novobračni, i verni uopšte, shvate važnost Svete Tajne Pričešća, njeno centralno mesto među svim Tajnama i u celom našem duhovnom životu. Kad bi ukazivali na reči Svetog Simeona Solunskog da od Svetog Pričešća brak dobiva osvećenje, a bračnici mir i jedinstvo. To bi, velim, pastirski bilo neuporedivo bolje i korisnije, nego što davanjem maha svojoj logici i svome shvatanju estetike samo dovode verne u nedoumicu: Da li ovakvi postupci sveštenika potiču iz lakomislenosti, ili nedoučenosti? Ne mislim da u Crkvi sve mora da bude stereotipno i skamenjeno, bez ikakvih promena, ali svakako ne ni u veštinama improvizacije, umesto čvrstine moralnog stava; teatralnosti umesto stvarno lepog i svečanog; pošto-poto nečeg novog i iznenađujućeg, umesto liturgički i bogoslovski utvrđenog i jasnog.

Suočeni sa mlakom verom kod svojih parohijana, sveštenici uviđaju da kao pastiri treba da nastoje oko toga da se verski život aktivira. To su i dužni kao pomoćnici i saradnici Božiji (1 Tim. 3, 9) na delu osvećenja i „spasenja sebe i onih koji ih slušaju“ (1 Tim. 4, 16). Ali to se mora činiti ozbiljnošću evanđelske propovedi, da savremenom svetu izlažu večne božanske istine savremenim jezikom i dokazima, ne samo iz prošlosti, nego i svojim životom u Hristu. To da bude njihova „razumna služba“ (Rim. 12, 1).

Konkretno u navedenoj stvari, mislim da bi sasvim odgovaralo svečanosti čina venčanja da sveštenici nabave lepu čašu, npr. od kristala (kad već mnogi od njih imaju u svom domu i pepeljare za pušače od kristala), koja bi se upotrebljavala samo u tu svrhu, pa da ne dolaze u iskušenje da za to upotrebljavaju ono što nije dozvoljeno.

Još manje bi se putir smeo upotrebljavati da se iz njega prelije vinom slavsko koljivo, ili za upokojene. No kad se već popusti neproverenom estetskom osećanju da ono komanduje šta treba činiti i u crkvi, i kako upotrebljavati putir, onda je teško zaustaviti se na tome putu, te da se nedoličan postupak, dopušten u jednom slučaju, ne dopusti i u drugom, isto tako nedoličnom. Ako se već smatra da ovo prelivanje treba da bude što impresivnije i lepše, moglo bi se, mislim, i u ovom slučaju to učiniti pomenutom čašom od kristala, nabavljenom za upotrebu pri venčanju. Ili bočicom od kristala koja bi se posebno nabavila u tom cilju.

 

Glasnik, januar 1983.

 

NAPOMENE:


[1] Dim. Moraitis, Gamos u Thriskevtiki ke ithiki enkiklopedia, Atina 1964, T. IV, k. 213.

[2] Up. P. Trembelas, Mikron Evhologion, Atina 1950, 307-309; Evhologion Sinajske bibliot. br. 957, IH-H v., na kraju čina krštenja i miropomazanja; „I onda sledi Božanska Liturgija“ (A. Dmitrijevskij, Evhologia, Kijev 1901, str. 3.).

[3] Dr L. Mirković, Liturgika, Beograd 1967, II, 2, 143; Evhologion Sinaj. bibliot. br. 973, XII v.; „I savršava se Sv. Liturgija do Blagoslovlju Gospoda, i ne daju otpust, nego odmah počinju 50. psalam… I pošto pomažu bolesnika…onda daju njemu svetog osvećenja (agiasmaton) i pričešćuje se…“ (Dmitrijevskij, n. d. 107, 109).

[4] L. Mirković, n. d. 170; A. Dmitrijevskij, n. d. 220.

[5] Minj, P. G. T. 155, O braku, k. 512.

[6] A. Dmitrijevskij, n. d. 100. Slično se kazuje i u Evhologionu biblioteke Lavre Sv. Atanasija Atonskog br. 105, XV v.; „I ako je na Liturgiji i novobračni su dostojni da se pričeste, govori jerej tropar i kondak dana… i narod Trisveto i dalje Sv. Liturgija i novobračnici se pričešćuju kad jerej ili đakon kažu: Sa strahom Božjim…“ (Dmitrijevskij, n. d. 635). Ista primedba nalazi se i u br. 21, iz 1536. g., iste biblioteke (Dmitrijevskij, n. d. 762). Sv. Liturgija i pričešće novobračnih propisuje se i u Evhologionu Patrijarš. biblioteke u Aleksandriji br. 207, XVI v.; „Posle Sv. Liturgije izlazi jerej iz oltara i privode novobračne unutra u crkvu… Po Očenašu i glavopriklonjenju uzglašava se: Svjataja svjatim… I daje Sveto (Pričešće) novobračnim i odmah ostavlja Sveto (Pričešće) u predloženju…“ (Dmitrijevskij, n. d. 903, 906).

[7] Goar, Evhologion, Venecija 1730, 321.

[8] Sinajske biblioteke br. 957, IH-H v.; br. 1036, HII-HIII v.; Patmoskog manastira br. 162, HI-HII v.; br. 104 i 105, oba iz XIII veka.

[9] Trembelas, n. d. 16.

[10] Dmitrijevskij, n. d.: Evhologioni Sinaj. bibliot.; br. 957, IH-H v., str. 5; br. 1036, HII-HIII v. Dmitrijevskij str. 151; br. 966, XIII v.,str. 214; Vatoped. br. 133 (744), XIV v., str. 294; Sinaj bibliot. Evholog. grč.-arapski br. 977, XVI v., str. 715; Svetogrobske bibliot. u Carigradu br. 615 (!), iz 1522. g., str. 741 i br. 134 (593), iz 1584. g., str. 803; Bibliot. Kostamonitskog man. br. 61 (63), XVI v., str. 856; Narod. bibliot. u Atini br. 64, XVI v., Trembelas, n. d. 63.

[11] Od naših rukopisa: Grujićeve zbirke br. 23, XVI v.: Po Oče naš… Jako Tvoje jest carstvo… i g(lago)ljet: Vanmem, S(ve)taja s(ve)tim. Jedin s(ve)t G(ospo)d I(su)s… I pričeštajet ih. I po pričešteniji teh g(lago)ljet m(o)litvu: G(ospod)i B(ož)e naš vsa tvorej krepostiju si… (l. 127 b). Isto u štampanom Trebniku Jerolima Zagurovića iz 1570. g., kao i u Trebnicima Narod. bibliot. u Beogradu br. R51, XVIII v. i br. R52 iz 1666. godine.

[12] Nesumnjivo da tu nije reč o Liturgiji Pređeosvećenih Darova, nego o česticama Sv. Hleba ostavljenog, u ovu svrhu, na punoj Liturgiji, na način kako se to ostavlja za Pređeosvećenu. Ovo jasno kazuje grč. Evhologion Svetogrob. bibliot. br. 615 (757), iz 1522. g.: „Treba znati, ako je prvi brak, i ako su čisti i neporočni, i hoće da se pričeste od Prečistog Tela i Časne Krvi Spasitelja našeg Isusa Hrista, čuva se čestica ovog od Liturgije, i kad jerej kaže…: Vonmem, ili đakon: Svjataja svjatim… I kada ih pričešćuju, pevajući: Čašu spasenija…“ (Dmitrijevskij, n. d. 741, 742).

[13] Evhologion Sinaj. bibliot. br. 962, HI-HII v., Dmitrijevskij, n. d. 74; br. 960, XIII v., str. 194; br. 981, XIV v., str. 342; br. 984, XV v., str. 596; Patmoskog man. br. 105, XIII v., str. 169; Lavre Sv. Atanasija Atonskog br. 189, XIII v., str. 183; br. 7, XIV v., str. 366; Kostamonitskog man. br. 19 (20), XV v., str. 366; Konstamonitskog man. br. 19 (20), XV v., str. 494; Patmoskog man. br. 715, XV v., str. 657; Kutlumuškog man. br. 358, XVI v.; Kriptoferatskog, Goar str. 320; Evhologioni Nar. bibliot. Atina br. 64, XVI v., Trembelas, n. d. str. 64; Iste bibliot. br. 663, XV-XVI v.; br. 662, XII-XIV v. i br. 1910, XVI v., str. 66; br. 724, XIV-XV v., br. 664, XV v., br. 851, XVI v., br. 690, XIV v., str. 66.

[14] Dmitrijevskij, n. d. 5.

[15] Br. 958, X v.: „I daje im od Životvornog Pričešća Pređeosvećenog i govori molitvu opšte čaše: Gospode Bože naš koji si blagoslovio čašu Sv. apostola…I posle uzglasa daje najpre mladoženji iz opšte čaše i pije, onda tako nevesti“ (isto 31).

[16] Kako se u nekim rukopisima izrično veli da su novobračni pričešćivani česticama Sv. Hleba Pređeosvećenog, izgleda da im iz putira nije davano i vino, nego su – veli prof. Trembelas – to primali iz opšte čaše (n. d. 64). Taj smisao biće da imaju i reči Sv. Simeona Solunskog „zbog Svesvetih Darova“.

[17] N. d. k. 513.

[18] „Ona služi kao znak njihovog nerazdeljivog jedinstva u sažiću, zajedničkom upravljanju i korišćenju imanjem“ (Arhiep. Venijamin, Novaja Skrižalj, S. Peterburg 1859, 147); „Vino se daje ženiku i nevesti iz opšte čaše u znak toga da su oni dužni živeti u neraskidljivoj zajednici, nerazdeljivo upravljati i koristiti se svojim imanjem i deliti među sobom čašu radosti i čašu žalosti, sreću i nesreću“, i još „zato što je na braku, koji je sam Gospod blagoslovio svojim prisustvom u Kani Galilejskoj, davano vino čudom pretvoreno od vode“ (K. Nikoljskij, Posobije, S. Peterburg 1900, 730). Tako veli i prof. Mirković, Liturgika, Beograd 1967, II, 2, 138, a takođe prot. K. Kalinikos. „Opštom čašom naziva se jer označava zajednicu života venčavanih, koji su dužni da zajedno ispiju do dna, tj. do poslednjeg daha sve ugodnosti i neugodnosti, radosti i žalosti“ (O hristianikos naos, Atina 1969, 514).

[19] Sinaj. bibliot. br. 973, XII vek.

[20] N. d. 25. Slično tumačenje daje i prof. Fundulis, Apantisis is liturgikas aporias, Atina 1967, II, 50.

[21] Narod. bibliot. Atina br. 64, XVI v.; Lavre Sv. Atanasija br. 21, XVI vek.

[22] Trembelas, n. d. 26.

[23] Davanje ovog vina deci prof. J. Fundulis smatra da je veoma stari običaj, jer su deca pomagala svešteniku u potrebljavanju ostatka Sv. Pričešća kad bi ga ostalo mnogo (isto).

[24] Patmoskog man. br. 105, HII v., Dmitrij. 169; Sinaj. bibliiot. br. 958, X v., Trembelas 69.

[25] Fundulis, n. d. 50.

[26] Trembelas, n. d. 25.

[27] Evhologija Sinaj. bibl. br. 966, XIII v.; br. 986, XV v. (Dmitr. str. 214, 596), Kriptoferatski, Goar, 320; Narod. bibliot. Atina, br. 851, XVI v.; Sinaj. bibliot, br. 984, XV v.; Patmos. man. br. 105, XIII v.,Trembelas, n. d. 25.

[28] N. d. 515.

[29] Trembelas, n. d. 25; Fundulis, n. d. 50.

[30] Muzeja SPC br. 246, XVI v. i br. 229, XVI-XVII v.; Jerolima Zagurovića iz 1570. g.; Grujićeve zbirke br. 23, XVI v.; Dečanski br. 68 iz 1422. g.; br. 69, kraj XIV v.; br. 70, XVI v. X. Teofilo Stevanović takođe kazuje da su se, u starini, bračnici na dan svadbe pričešćivali, ali smatra da je najpre bila Liturgija i pričešće pa tek onda venčanje (Obredoslovlje, Beograd 1895, 283). Do ovakvog zaključka verovatno je došao zaključivanjem da bi okušanje opšte čaše, u činu venčanja, onemogućilo pričešće. Nije razumeo da se čin opšte čaše vršio posle pričešća.

[31] Dmitrijevskij, n. d. 762.

[32] Dečanski br. 68, iz 1422. g., l. 344b.

[33] „Ako vršiš venčanje u Liturgiji i dostojni su, pričesti ih… Ako li su prema našoj nemoći čini kako si naučio i kako si uobičajio“ (Lavre Sv. Atanasija br. 21, iz 1536. g., Dmitrijevskij 762; iste bibliot. br. 105, X v., Dmitrijevskij 635); „… i ako su čisti i neporočni i hoće da se pričeste… tada ih pričešćuje“ (Lavre Sv. Atanasija br. 615 (757), iz 1522. g., Dmitrijevskij 741).

[34] „I ako su postili novobračni, pričešćuju se“ (Vatoped. bibliot. br. 322 (939), iz 1468. g., Dmitrijevskij 422).

[35] „Treba znati, ako je prvi brak… tada ih pričešćuje“ (Lavre Sv. Atanas. br. 615, Dmitrijevskij isto); „… dvobračnim i sličnim (tj. trećebračnim – po Goaru) Sv. Darovi se ne daju“ (Sv. Simeon Solun., n. d.). I Sv. Nikifor Ispovednik (prav. 2) veli da se dvobračni ne pričešćuju za dve godine (Milaš, Pravila II, 520).

[36] N. d. 513

[37] Isto.

[38] N. d. 14.

[39] Up. Trembelas, n. d. 15.

[40] Sinaj. bibliot. br. 958, X v.; Lavre Sv. Atanasija br. 189, HIII v.; Svetogrob. bibliot. br. 8 (182), XV v.; Konstamon. man. br. 19 (20), XV v.; Patmos. man. br. 715, XV v.; Aleksandrijske patr. bibliot. br. 207, XVI v. (Dmitrij. str. 31, 183, 464, 494, 656, 904).

Istina, pored dveju molitava Barberinskog rukopisa, nalaze se i druge molitve u dva rukopisa (Sinaj. bibliot. br. 973, iz 1153. g. i Lavre Sv. Atanasija br. 105, XV v.), u kojima je reč o punoj Liturgiji, a ne o Pređeosvećenim Darovima. Najpre će biti da su one ušle u te rukopise prepisivanjem iz onih u kojima je reč o pričešću Pređeosvećenim Darovima. Prepis je verovatno nastao u kraju gde se još dolazilo na venčanje pre Liturgije.

Tri druga rukopisa (Sinaj. bibl. br. 1036, HII-HIII v. i br. 960, XIII v.; Patmos. man. br. 105, XIII v., Dmitrij. str. 151, 169, 194), iako pominju pričešćivanje novobračnih Pređeosv. Darovima, ipak imaju samo dve Barberinske molitve, što verovatno znači da su nastali u kraju gde duži činovi još nisu dospeli.

[41] Dečanski br. 68, iz 1422. g. Po Apostolu i Evanđ. jektenija i „s(ve)šetenik m(o)l(i)tvu razumno i velmi, g(lag)ljet G(ospod)u pomolim(se): Bl(ago)s(lo)ven jesi G(ospod)i B(ož)e naš…, Bl(ago)s(lo)vi je G(ospod)i B(ož)e naš jakože bl(ago)s(lo)vil jesi Avrama sa Saroju…“ itd. (l. 344b); br. 69, kraj XIV v.;br. 70, XVII v.; Muzeja SPC br. 246, XVI v.; br 229, XVI-XVII v.; Jerolima Zagurovića, štampan 1570. g.; Grujićeve zbirke br. 223, XV v.; Narod. bibliot. u Beogradu br. R41, XVI v.; R51, XVII v.; R52,iz 1666. g.

[42] Dve duge molitve – prva i druga – sadašnjih grčkih i crkvenoslov. Trebnika javljaju se, dakle, rano, prva u grčkim, a druga u našim rukopisima, a obe zajedno kod nas u rukopisima XVII v., kod Grka tek u poznijim štampanim izdanjima. Za drugu, najopširniju molitvu savremenog Čina venčanja, prof. Trembelas zna da se nalazi u slovenskim Trebnicima. „Ali ne možemo reći“, veli on, „da li je ova molitva uzeta iz stare prakse Carigradske crkve, ili iz prvih štampanih venecijanskih Evhologiona iz vremena koje bi padalo u doba docnije ispravke liturgičkih knjiga Ruske crkve“ (n. d. 12). Kako se molitva „Blagosloven jesi Gospode…“, slična ovoj najopširnijoj, javlja u grčkim rukopisima od XV v. (Svetogrob. bibliot. br. 8 (182); Patmos. man. br. 690 i br. 715), a u našim već od XIV v., to je jasno da je mnogo starija od venecijanskih štampanih izdanja. Sve četiri ove molitve nalaze se u glavnom tekstu Goarovog Evhologiona (str. 315-318).

[43] Milaš, Pravila, II, 895, I, 504.

[44] Gl. 50, Milaš, Crkveno pravo, Beograd 1926, 630.

[45] Dok se diskos upotrebljava i pri osvećenju hrama da se na njega položi kutijica sa Sv. moštima.

[46] „I ostavlja Sv. putir na Časnu trapezu, i sagnuvši se prema opštoj čaši moli se tajno“ (Evhologija Nar. bibliot. u Atini, br. 664, XV v., Trembelas, n. d. 66). Slično se veli u Kriptoferatskom: „I leži na Časnoj trapezi putir sa Pređeosvećenim, i dva venca, i staklena čaša puna vina“ (Goar, n. d. 320).

[47] „A jerej ostavlja Sveto (Pričešće) na Sv. trapezi, i uzevši drugu čašu, u kojoj je vino, daje mužu da pije… i odmah ženi, triput“ (Lavre Sv. Atanasija br. 88 iz 1475 g., Dmitrijevskij, n. d. 442).

 

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. AnaMarija

    Da li crkva dozvoljava mladim mirjanima da udju u celibat?

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *