NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga II

Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga II

Treba li žene da pokrivaju glavu u hramu za vreme bogosluženja? Žena u hrišćanstvu.

 

PITANJE: U nekim našim manastirima i crkvama, pri ulasku u crkvu, traži se da žene obavezno pokrivaju glavu. U drugima se taj uslov ne postavlja. Čula sam da u Rusiji običaj pokrivanja glave u crkvi žene drže strogo.

Postoji li propis o tome, i kakav mu je smisao, s obzirom da je danas vreme emancipacije žena i borbe protiv njihovog srednjovekovnog porobljavanja?

 

ODGOVOR: Do novijeg vremena žene su kod nas, pogotovo udate, prisustvujući na kome bilo bogosluženju u crkvi, i molitvi, redovno bile pokrivenih glava, a muškarci otkrivenih. Muškarci se drže striktno ovog propisa i sada. O molitvi muškaraca s nepokrivenom glavom, a žena s pokrivenom, govori i prof. dr Lazar Mirković u svojoj Liturgici.[1] Svedočanstvo o Ruskoj crkvi daje liturgičar S. Bulgakov, veleći da žene na Velikom vhodu ne mogu s nepokrivenim glavama podilaziti pod Svete Darove, ni pričešćivati se, niti uopšte ulaziti u hram i moliti se.[2]

Oba običaja potiču iz Svetog Pisma i nalaze se jasno izložena u Prvoj poslanici Korinćanima: „Svaki muž koji se pokrivenom glavom moli Bogu ili prorokuje, sramoti glavu svoju. I svaka žena koja se gologlava moli Bogu ili prorokuje, sramoti glavu svoju“ (1 Kor. 11, 4, 5). Nastavljajući dalje, apostol iznosi razlog zašto je to tako i veli: „Muž da ne pokriva glave, jer je slika i slava Božja, a žena je slava muža. Jer nije muž od žene, nego žena od muža. Jer muž nije sazdan žene radi, nego žena muža radi“ (1 Kor. 11, 7-10).

Ovaj stav apostola Pavla u suštini izražava biblijsko učenje o postanku prvih ljudi, po kome je Bog najpre stvorio čoveka Adama, „od praha zemaljskog i dunuo mu u nos duh životni“. Ženu je pak stvorio posle njega, „od rebra koje uze Adamu“ (1 Mojs. 2, 7, 22). Razlog za stvaranje žene Biblija vidi u potrebi čoveka da ima „druga prema njemu“, da ne bude sam (1 Mojs. 2, 18).

Sveti Jovan Zlatoust, tumačeći navedene reči Poslanice Korinćanima, nabraja četiri razloga zbog kojih žena treba da pokriva glavu: „Prvo je to što je naša glava Hristos, a mi (glava) ženi; drugo je to što smo mi slava Božja, a naša slava je žena; treće je to što nismo mi od žene, nego žena od nas; četvrto je to što nismo mi radi nje, nego ona radi nas. Zato žena treba da ima znak vlasti na glavi“.[3] Iznoseći ove odlike, Zlatoust objašnjava da reč glava, iako se upotrebljava i u odnosu Boga Oca prema Sinu, kao i muža prema ženi, ne treba da se shvati u smislu da „Sin toliko odstoji od Oca koliko mi od Njega, niti da žena odstoji toliko od nas koliko mi od Boga Reči“.[4] Po Blaženom Teodoritu, ova reč u stvari označava jedinstvo suštine: „Kao što (nama) Hristos, imajući našu ljudsku prirodu, po čovečanstvu biva glava, i po tome je jednosuštan s nama, tako Otac, budući Njegova glava, pokazuje jednosuštnost. Stoga je On (Hristos) po božanstvu jednosuštan Ocu, a nama po čovečanstvu“.[5] Prema tome, ovde je reč o principu uzvišenosti i časti, a „ne da muž vlada ženom u istom stepenu u kome Hristos vlada svima; niti muž ima ona prava koja ima Hristos nad svima. Niti je muž tvorac žene, niti je imao kao sopstvenost, kao Hristos Crkvu, iskupivši je svojom krvlju“.[6] Episkop Teofan Zatvornik ilustruje ovaj odnos slikom tela: „Kao što je glava u telu glava ne samo grudi, ruku ili nogu, nego svega tela, tako je Hristos glava sviju, sve Crkve. Sledstveno i ženi je glava Hristos. No, kao što su u telu pojedini članovi u vezi sa glavom neposrednije, a ostali posredstvom drugih članova, tako su i u Crkvi Sveti apostoli i njihovi prejemnici, predstojatelji Crkava, i uopšte sveštenstvo, u neposrednijem odnosu prema Hristu kao glavi. Drugi članovi Crkve, pored svega što stoje u vezi sa Hristom kao glavom, u mnogim slučajevima imaju potrebu u njihovom posredništvu. Slično tome, postoji nešto zbog čega se predstavlja da je muž neposrednije u vezi sa Hristom kao glavom, a žena, bez obzira što zajedno s mužem ima za glavu Hrista, u vezi je s njim na neki način preko muža“. U pogledu svog spasenja, isto kao i muž, žena ima sve u Gospodu: „Vera je od Gospoda, blagodat od Gospoda, svaka pomoć takođe od Gospoda… No, mada žena stoji takođe u vezi sa Gospodom, ona ne prekida potčinjenost mužu.[7]

Isto je tako i u pogledu načela da muž ne treba da pokriva glavu jer je slika i slava Božja, a žena je slava muževljeva. Blaženi Teodorit veli da slika Božja znači da je „od početka njemu (mužu) poverena vlast nad svima na zemlji“. Svakako, „vlada i žena drugim (stvarima), ali je naređeno da se pokori mužu“.[8] U istom smislu kazuje Teofilakt da je muž „slava Božja, tj. upravitelj (iparhos) Božji“.[9] Od značaja je da se o ženi ovde govori kao o slavi muža, a da se ne naziva slikom muža, jer je i ona stvorena po slici Božjoj.[10]

Pored četiri navedena razloga, zbog kojih žena treba da ima pokrivač, simvol vlasti na glavi, apostol Pavle navodi i peti: „Zbog anđela“ (str. 10). Koga treba razumeti pod rečju anđeo? Najpre će biti da se ovde kazuje o anđelu u direktnom smislu reči: „Ako ti“ – veli Sveti Jovan Zlatoust – „ne obraćaš pažnju na muža, to se postidi anđela“.[11] Sveti Kirilo Aleksandrijski podrazumeva ovde „anđele od Boga postavljene Crkvama“, „koji predstoje i zajedno se mole sa onima koji se mole“ (Sveti Jovan Damaskin). Da li ovo pokrivanje glave treba da žena čini ugledajući se na anđele koji krilima zakrivaju lica svoja (Isa. 6, 2)? Ili uopšte „da se stidi anđela, da se ne bi pokazala i njima kao bestidna“ (Teofilakt). „Ako neće to da čini nemajući stida od ljudi, neka se bar postidi od anđela koji bivaju svedoci i posmatrači ove potčinjenosti“ (Ikumenije), i „vrlo se žaloste ako neko ne mari kako treba za zakon“ (Kiril Aleksandrijski).[12] Episkop Teofan Zatvornik kaže da za anđele nema značaja samo po sebi pokrivanje ili nepokrivanje glave, „no s kakvom namerom i u kakvom duhu se to čini, može da ih raduje ili žalosti. I to tim više ako se zlo ne ograničava samo na jedno lice koje drži glavu otkrivenu nego se širi i dalje. Đavo ponekad preko jednog lica čini zlo stotini“.[13]

Sem na anđele, u starini je bilo mišljenja da se ovde podrazumevaju demoni (Tertulijan); na pobožne, anđelskog života hrišćane (Kliment Aleksandrijski);[14] na episkope i pastire Crkve (Sveti Amvrosije Milanski, Sveti Jefrem Sirin).[15]

Apostol Pavle navodi i šesti razlog zbog koga „nije lepo da se žena gologlava moli Bogu“ (st. 13). Od početka ženi je kosa bila ukras, i sama od sebe težila je da ima što dužu kosu: „Ženi je slava ako gaji dugačku kosu“. To je u stvari izraz same prirode, po kojoj žena ne treba da otkriva glavu, te joj je kosu dala kao pokrivač (Ne uči li vas i sama priroda… jer joj je kosa data kao pokrivač, st. 14, 15). Tu misao apostola Pavla, prep. Nikodim Svetogorac potkrepljuje i činjenicom da priroda „nijednu ženu ne učini nikad ćelavom, bez kose, kao što učini neke muževe“.[16]

Sveti Jovan Zlatoust postavlja pitanje: „Ako joj je kosa dana kao pokrivač, zašto onda jednom pokrivaču dodavati drugi?“ I na njega odgovara: „Zato, veli, da bi se pokazala potčinjenost ne samo po prirodi, nego i po dobroj volji. Priroda je unapred ustrojila da bi ti bila pokrivena. A ti dodaj nešto od sebe, da ne bi izgledalo da narušavaš zakone prirode“.[17]

Držanje ovih propisa Sveto Pismo nalaže ženi imajući u vidu potrebu dostizanja osnovne evanđelske vrline, smirenosti, na kojoj se onda može dalje da izgrađuje zgrada ostalih vrlina. U tom pogledu, Sveti Jovan Zlatoust kaže: „Pokrivanje je, dakle, znak pokornosti i potčinjenosti; ono pobuđuje da se gleda dole, da se smirava i čuva vrlina. A vrlina i čast potčinjenog sastoji se upravo u tome da prebiva u poslušnosti“.[18] Primer smirenosti i poslušnosti pokazivale su svete žene još u Starom Zavetu: Jer se tako nekad ukrašavahu i svete žene, koje se uzdahu u Boga i pokoravahu se svojim muževima, kao što Sara slušaše Avrama i zvaše ga gospodarom; njene ste kćeri vi postale, ako činite dobro (1 Pet. 3, 5-6). Još bliži i veći primer smirenosti i pokornosti volji Božjoj pokazuje Sveta Bogorodica: Jer pogleda na smirenje sluškinje svoje…; Evo sluškinje Gospodnje, neka mi bude po reči tvojoj (Lk. 1, 48, 38). Najveći pak primer smirenja daje Gospod Isus Hristos: On je krotak i smiren u srcu (Mt. 11, 29); i beše ponizan do same smrti, smrti na krstu (Filip. 2, 8).

Govoreći o smirenosti i poslušnosti, Pravoslavna crkva ne traži ove vrline samo od žena nego i od muškaraca, ne samo od svetovnjaka nego i od svega sveštenstva. Apostol Petar zapoveda: „Tako i vi mlađi slušajte starešine. A svi budite jedan drugome ponizni, jer se Bog gordima protivi, a poniznima daje blagodat. Ponizite se, dakle, pod silnu ruku Božju, da vas uzvisi kad dođe vreme“ (1 Pet. 5, 6). Kao i priča o Mitaru i Fariseju, i ove nam reči kazuju da je smirenost vrlina koja čoveka uzdiže i čini velikim pred Bogom. Sveti Ignjatije Bogonosac postavlja kao opšti hrišćanski princip: „Verni neka se pokoravaju đakonu, đakoni prezviterima, prezviteri episkopu, episkop Hristu, kao On Ocu“.[19]

Jasno je da apostol Pavle, koji je izložio evanđelski princip: Nema muško i žensko… jer smo svi jedno u Hristu Isusu (Gal. 3, 28), ne traži od žena da pokrivaju glave zbog nipodaštavanja ženske, a preuznošenja muške prirode i muških prava, najmanje pak iz pothranjivanja i uzdizanja muške sujete. Da ne bi bilo nikakve nedoumice, apostol odmah nastavlja: Ali u Gospodu niti je žena bez muža što, ni muž bez žene; jer kao što je žena od muža i muž je iz žene; a sve je od Boga (1 Kor. 11, 11-12). Tumačeći ovo mesto Sveti Jovan Zlatoust kaže: „Zbog toga što je (apostol) pripisao veće preimućstvo mužu, rekavši da je žena od njega, za njega i pod njegovom vlašću, to da ne bi uzdiglo muževe iznad potrebnog, a ženu unizilo, pogledaj kakvu unosi ispravku govoreći: Ali u Gospodu niti je muž bez žene što, ni žena bez muža. Ne ukazuj mi, veli, samo na prvobitna preimućstva i na stvaranje, nego obrati pažnju na docnije pa ćeš videti da svako od njih zavisi od drugog, ili bolje (rečeno) ne jedno od drugog, nego svi od Boga. Zato i govori: Niti je muž bez žene što, ni žena bez muža, u Gospodu, jer kao što je žena od muža tako se i muž (rađa) iz žene… Uostalom uzročnik ovih preimućstava nije muž, nego Bog, zato i dodaje: A sve je od Boga“.[20] Slično kazuje i Sveti Jefrem Sirin: „Eto, veli, sa svoje strane ona mukama rađanja vraća mužu ono što mu je privremeno dužna da vrati, jer je uzeta od njega u vreme sna bez muka rađanja“.[21] „Ovim kao da se kazuje“ – veli episkop Teofan – „da se žena okreće mužu od koga je uzeta; a ti gledaj u ženi prirodu one koja te je rodila, i odnosi se prema njoj s poštovanjem“.[22]

Međutim , uzvišenost ove jednakosti date od Boga, svojim grešenjem muškarac i žena nisu održali. I jedno i drugo su od prirodnog nagona stvorili pohotu, udaljujući se sve više od onog što je Bog njime hteo. To traje vekovima. Muškarac traži od žene da služi njegovoj pohoti, da mu bude sredstvo za uživanje. Nesreća je i za ženu i za čoveka i za čovečanstvo što je ona na taj zahtev pristala.[23] Pored svoje pohote i želje za uživanjem, njenoj sujeti je godilo da bude željena stvar, te je u tom pravcu uputila svoju pažnju, počela se neodgovorno ukrašavati, kinđuriti, praviti od sebe „lepu igračku“, trošeći na to ogromna sredstva i vreme. Umesto ljudskih odnosa, propisanih Bogom, muškarac i žena sada pristupaju jedno drugom ne sa ljubavlju i poštovanjem kao ličnosti , nego kao stvari, ponižavajući uzajamno ljudsko u sebi. Zbog svojih fizioloških i bioloških razlika, žena je pri tome prošla gore. Zajedničkim dejstvom, muškarac i žena stvorili su od nje prostitutku.[24]

Kinđureći se iz ovih pobuda, žene su, pored drugih delova tela, ukrašavale glavu pletenicama i trakama, zlatnim nakitom i biserom itd. „Nisu ostale pri prirodnom ukrasu“ – kao što kaže Sveti Vasilije Veliki – tj. kosi, koja je ženama data umesto pokrivača, nego uplitanjem u kosu nekih umetaka nepristojno su ukrašavale sebe…“.[25] Mnoge od njih, osobito u velikim i bogatim gradovima, nastavile su da postupaju tako i pošto su postale hrišćanke, što je izazvalo, već u apostolsko vreme, potrebu ispravljanja i upućivanja na skromnost i pristojnost u odevanju, i umesto ukrašavanja prolaznog tela, ukrašavanje duše neprolaznim vrlinama. Sveti apostol Petar opominje hrišćanke: Vaš nakit da ne bude spolja, u pletenju kose, u kićenju zlatom i oblačenju haljina, nego skriveni čovek srca s neraspadljivim (nakitom) krotkog i mirnog duha. To je pred Bogom skupoceno (1 Pet. 3, 3-5). Gotovo istim rečima i apostol Pavle: Tako i žene, u pristojnom odelu, sa stidom i smernošću da ukrašavaju sebe ne pletenicama, zlatom, biserom ili haljinama skupocenim, nego kao što dolikuje ženama koje za sebe govore da su pobožne: dobrim delima (1 Tim. 2, 9-10).

U tom smislu, Crkva je kroz vekove, i žene i muškarce pozivala na skromnost, izbegavanje taštine i spoljašnjeg ukrašavanja. Trulski sabor 96. kanonom naređuje: „Koji se kroz krštenje obukoše u Hrista, obećaše da će podražavati životu Njegovom po telu. Stoga one koje udešavaju kosu na glavi pletenjem, na štetu onih koji ih gledaju… poučavamo i upućujemo… da ostavivši prevaru i taštinu koja iz materije proizlazi, stalno upravljaju um neprolaznom i blaženom životu… Da se što više Bogu približavaju čistim životom, i unutrašnjeg čoveka više nego spoljašnjeg ukrašavaju vrlinama i dobrim i neporočnim vladanjem….A koji bi postupio protiv ovog kanona, neka se odluči“.[26] Valsamon tumačeći ovaj kanon kaže: „Dužni su“ – veli – „svi verni da gledaju prema gornjem, blaženom životu i da se vladaju sa strahom Božjim, da bi Mu se približili koliko je moguće, i unutrašnjeg čoveka, tj. dušu da ukrašavaju svima vrlinama, a ne spoljašnjeg“.[27]

Kanon 16. Sedmog vaseljenskog sabora osobito se obraća kliricima naređujući: „Svaka raskošnost i ukrašavanje tela strana je svešteničkom činu. Stoga episkop, ili klirici, koji se kite sjajnim i raskošnim haljinama, imaju se popraviti. Ako li ostanu uporni, neka se podvrgnu kazni. Tako isto i koji se mažu mirisavim mastima“. Pri tome, Sabor se poziva na reči Svetog Vasilija Velikog: „Sve što se ne upotrebljava radi potrebe, nego radi nakita, potpada prigovoru sujetnosti“.[28]

Svakako je nedoličnog ukrašavanja bilo i kod hrišćanki u Korintu, s obzirom da je Korint bio poznat u grčkom svetu pored bogatstva i po svojoj moralnoj raspuštenosti. Verovatno da je bilo i drugih razloga, što je prinudilo apostola Pavla da ovo pitanje postavi i detaljno o njemu raspravlja. Episkop Teofan smatra da su u Korintu „žene neznaboškinje ulazile u (idolske) hramove otkrivene, s nečistim namerama. Izgoneći ovaj običaj iz hrišćanskog hrama, apostol i piše tako“.[29] Takođe je moguće da su neke hrišćanke, krivo shvatajući princip „nema muško i žensko“, iz prazne sujete težile izjednačenju sa muškarcima, dok apostol Pavle toliko podvlači smirenost i poslušnost.

U prvo hrišćansko doba žene su držale naredbu apostola Pavla. Pismeno svedočanstvo, s početka Š veka, ostavio je Tertulijan svojim zahtevom (iz perioda prelaska u montanizam) da se propis o pokrivanju žena protegne i na devojke: „Svaka, veli, žena (1 Kor. 11 ,5). Šta znači svaka, ako ne svake vrste, svakog staleža, svakog položaja, svakog dostojanstva, svakog uzrasta… A deo žena su i devojke“.[30] Iz ovog perioda potiču i scene u živopisu pojedinih katakombi u Rimu sa predstavama žena hrišćanki na molitvi, sa velom na glavi.[31]

Kad su se u IV veku javili jeretici evstatijani, sa svojim učenjem protiv braka, dopuštajući ženama, da iz pogrešno shvaćene jednakosti, nose muško odelo i da seku kosu, pomesni sabor u Gangri (oko 340. g.), pored drugih njihovih neumesnosti, osudi i ove: „Koja žena, radi tobožnjeg vežbanja u dobru, promeni odelo i umesto običnog ženskog odela uzme muško, neka je anatema“;[32] „Ako koja žena, zbog tobožnjeg vežbanja u vrlini, ostriže kosu koju joj je Bog dao da se podseća potčinjenosti, kao razrešujući zapovest potčinjenosti, neka je anatema“.[33] Da bi se ova odluka Sabora uvela u život, car Teodosije Veliki (379-395 g.) izda zakon da se izagnaju iz Crkve one žene koje šišaju svoju kosu, a arhijereji koji bi ih primili da se zbace sa arhijerejstva.[34] U IV v. pravoverne žene su svuda dolazile u crkvu pokrivenih glava, kako svedoči Sveti Jovan Zlatoust: „Ako su tada Korinćani protivrečili tome pravilu, no sada ga je primila i čuva ga sva vaseljena. Takva je sila Raspetoga“.[35]

U današnje vreme modernih feminističkih pokreta, nije reč o izjednačenju žena sa muškarcima u moralnom pogledu, što je Crkva svagda zahtevala, boreći se protiv dva morala, jednog za muškarce i drugog za žene, jednog koji mužu dozvoljava, i drugog koji to isto ženi zabranjuje. Ustima Svetog Grigorija Bogoslova, ovaj stav ona je davno iznela i obrazložila: „Žena koja je zlo namislila protiv loža (postelja) muževljeva čini preljubu, dok muž koji je narušio vernost prema ženi ne odgovara za to. Takvog zakonodavstva ne primam, niti takav običaj odobravam. Muževi su bili zakonodavci i zato je zakonodavstvo protiv žena: i pošto su decu potčinili vlasti oceva, slabi pol ostaviše zabataljen. Ali Bog nije tako odredio. Jedan je Tvorac muža i žene, obadvoje su iz iste zemlje, jedna slika (Božja), jedna smrt, jedno vaskrsenje. Jednako se rađamo od muža i žene, jedna dužnost pripada roditeljima prema deci. Pa kako, dakle, ti tražiš čistotu koju sam ne pružaš? Kako tražiš ono što ti ne daješ, kako donosiš nepravedni zakon imajući telo jednakog dostojanstva? Ako uzmeš u obzir gore – žena je zgrešila, a i Adam je isto učinio, zmija je obadvoje prevarila; nije se jedno pokazalo slabijim, a drugo jačim. Ako obratiš pažnju na bolje – Hristos je svojim stradanjem spasao obadvoje. Radi muža On se ovaplotio, to isto učini i radi žene. Radi muža On je umro, Njegovom smrću spasava se i žena“.[36]

U savremenom feminizmu nije reč ni o ravnopravnosti političkoj i društvenoj, nego se diže protiv toga što prirodne razlike muškarcu daju prednost. „Još u doba svoje mladosti“ – piše jedna čitateljka prof. A. Nemilovu – „bila sam ljuta na taj nepravedni zakon prirode koji muškarcu omogućuje uživanja za koja ne mora da pati, a ženu primorava da za jedan jedini trenutak cpeće propati najstrašnije bolove. Šta nam vredi ženska ravnopravnost, i politička i pravna, kad nismo biološki ravnopravne sa muškarcima. Oni mogu imati stotine avantura a da čak i ne znaju da li su te avanture imale posledice. A žena mora trpeti krvave muke. Kakva nepravičnost!“ Druga jedna piše da zbog ove nepravde mrzi sve muškarce i gleda da im se osveti.[37] Iz izjava drugih čitateljki, koje su mu povodom njegove knjige pisale, prof. Nemilov zaključuje: „Sve se slažu u tome da ženu na pobačaje i primenu svih sredstava za sprečavanje začeća ne primoravaju samo ekonomski razlozi, nego i težnja da se oslobodi biološkog ropstva“.[38]

Za pokret žena koje na razliku polova gledaju tako, rečeno je s pravom da u suštini znači „samo težnju za prelaženjem iz materinstva u prostituciju. On je kao celina više emancipacija bludnice nego žene“.[39] Od žena zahvaćenih ovakvim bezbožnim idejama Velikog Inkvizitora, da u grehu ljudsko biće može dostići sreću, bilo bi iluzorno očekivati da se potrude samo da shvate, a kamoli prihvate smirenost i poslušnost, i pokrivanje glave kao simvol usvajanja tih evanđelskih vrlina.

I za ženu hrišćanku danas nije lako prihvatiti ove vrline, jer je i ona, kao i svi mi, umnogome zahvaćena sujetom, gordošću, čiji je izraz nepokornost i neposlušnost. Sem toga, nepokrivanje glave već je ukorenjena navika, koja se, kao svaka navika teško savlađuje i uz pomoć raznih dokazivanja teži da se opravda i zadrži. A ovde će to dokazivanje potražiti oslonac i u rečima samog apostola Pavla. Naime, pošto apostol veli da otkrivena glava kod žena znači isto što i ošišana, a zatim: Ako se žena ne pokriva neka se i šiša (1 Kor. 11, 5-6); iz tog se onda zaključuje da je misao apostola Pavla ovo: Žena, kojoj je dika duga kosa, treba da se pokriva. Neće li da se pokriva – neka se šiša. Kako žene danas baš tako postupaju, tj. seku kosu, znači ne moraju ni da se pokrivaju. Isto bi izlazilo i iz postavke: Ako li je ružno ženi da se šiša… neka se pokriva. Znači: Nije li joj ružno da se šiša, to ne mora ni da se pokriva.

Pored toga, da na propis o pokrivanju glave žena u crkvi ne treba strogo gledati, jasno je, vele, i iz toga što apostola Pavle, suprotno ženama, od muškaraca traži da se mole otkrivene glave. Međutim, gledamo i sada, ne samo episkope sa mitrama nego i sve monahe sa kamilavkama na glavi kako se u crkvi mole Bogu. Zašto bi se naredba o pokrivanju žena morala striktno držati, a o nepokrivanju muškaraca ne mora, kad je obe postavio isti apostol Pavle, u isto vreme, u istoj Poslanici?

Na prvi pogled ovo zaključivanje može izgledati tačno. Zaista, čini nam se, da je apostol Pavle ostao na naredbi da se žena moli pokrivene glave, inače sramoti glavu svoju, bez objašnjavanja s kraja stiha 5. i u 6. stihu (Ako joj je ružno da se šiša, neka se pokriva), da bi njegov stav bio jasniji i određeniji, te se iz njega ne bi mogli izvlačiti zaključci da žena sada ne mora da pokriva glavu. Jer ovim relativnim „ako“ (Ako joj je ružno…), ceo zahtev dobija smisao uslovnosti, relativnosti, pogotovo u naše vreme kad ženi niti je dika da ima dugu kosu, niti joj je ružno da se šiša.

No ako se stvar razmotri ozbiljnije, zaključak će biti drukčiji. Tvrdnja da žene sada ne moraju pokrivati glavu, jer im nije ružno da se šišaju, bio bi u važnosti da je apostol izneo samo ta obrazloženja, bez dogmatskih osnova na koje je zahtev o pokrivanju glava postavio, tj. da nije rekao: Hristos je glava mužu, muž glava ženi (st. 3); muž je slava Božja, a žena je slava muža; žena je od muža i radi muža, ne muž od žene i radi žene (st. 8, 9). Ove dogmatske postavke nisu relativne, niti zavise od okolnosti, nego ostaju zauvek, tiču se svakog vremena i sviju prilika. Druga je stvar što je apostol, pišući tadašnjim ženama, ove osnove obrazlagao tadašnjim dokazima, tada je za ženu bila dika da ima dugačku kosu, a ružno da se šiša.[40] U današnje vreme apostol svakako ne bi upotrebio ova obrazloženja. Zato, ako se pogled na šišanje kose kod žena izmenio, nije se izmenilo biblijsko učenje o postanku muža i žene, te nema osnova da se menja simvol tog učenja – pokrivanje glave.

Ovakvo gledište zastupa i profesor P. Trembelas: „U celoj ovoj perikopi“ – piše on – „Pavle se obraća principima. Nositi ili ne nositi pokrivač, na izgled je stvar od malog značaja. Sve zavisi od toga kakav se smisao daje nošenju, ili nenošenju pokrivača. Prirodno stanje žene (st. 13-15) isto je i danas kakvo je bilo tada, i ostaće zauvek isto, nezavisno od toga da li će se shvatanje o pokrivaču izmeniti. Analogije u odnosu Boga i Hrista, Hrista i čoveka, čoveka i žene nisu se izmenile do danas, iako su se običaji o kosi izmenili.[41] Zbog toga ne može niko da kaže da Pavle nije postavio pravilne silogizme, ili da njegovi silogizmi, ako su tada bili pravilni, nisu to i sada“.[42]

Na analogiju sa monasima, već smo rekli u primedbi o monahinjama koje su sekle kosu, oblačile muško odelo da bi se podvizavale u muškom manastiru, da je tu reč o simvolu, koji sam nije suština, nego samo spoljašnji znak suštine. One nisu napuštale znak zbog neprihvatanja i odbacivanja suštine. Nego prihvatajući suštinu, zbog okolnosti, privremeno nisu držale simvol. Njihov postupak Crkva nikad nije osuđivala, nego pohvaljivala, jer su to činile iz iskrene pobožnosti, ne napuštajući ni zapovest o smirenju ni o pokornosti.[43] To je smisao i pokrivanja glava monaha, u pojedinim momentima na bogosluženju (dok su u drugim obavezni da otkrivaju glave). Oni to čine u znak svoga zaveta devstvenosti i odricanja od muških prava radi Carstva Nebeskog.[44]

Iz Spasiteljeve priče o sinovima, od kojih je jedan na zapovest oca da ide u vinograd i radi, rekao da neće, ali se posle pokajao i otišao, izvršivši tako volju očevu; a drugi rekao da hoće, ali nije otišao (Mt. 21, 28 – 30), ne ispunivši što je otac hteo, jasno nam je da žena koja bi prihvatajući smirenost i poslušnost kao volju Božju, no došla u hram nepokrivene glave, ličila na prvog, a ona koja bi ne ispunjavajući volju Božju, smatrala da je nedostojno savremene žene da prihvati smirenost i pokornost, ali ušla u hram s pokrivenom glavom, ličila drugom sinu.

Nesumnjivo da je postupak prvog sina bolji nego drugog. Isto tako je nesumnjivo da bi njegov postupak bio još uzvišeniji i savršeniji da je rekao ocu da će otići u vinograd, ili makar bez reči otišao da radi. S pravom se može očekivati da onaj koji već ispunjava i drži teže, da će moći održati i lakše, jer Gospod naređuje: Držite sve što sam vam zapovedio… i Ono je trebalo činiti, a ovo ne ostavljati (Mt. 28, 20; 23, 23).

Stoga se, smatram, s pravom očekuje i od žena, koje usvoje biblijsko učenje izloženo apostolom Pavlom, da će prihvatiti i simvol tog učenja, pokrivanje glave, iz poverenja da Sveti apostol Pavle zna šta treba da verujemo i kojim znakom tu veru spoljašnje da izrazimo.

Još da na kraju napomenemo: Šta apostol Pavle traži od hrišćanki, i šta one treba da čine, jasno je. Sveštenici, monasi i monahinje treba da govore vernicima da u hram ulaze pokrivene glave. No, ako neka od njih ipak uđe gologlava, ili ne shvatajući smisao apostolove naredbe, ili što nema pri ruci doličan pokrivač, pa da ne bi metala na glavu što bilo, stupati s njom u svađu i prepirku, pogotovo u hramu, bilo bi, najblaže rečeno, nedolično. Sam apostol Pavle, završavajući ovaj odeljak poslanice, opominje nas: Ako li pak ko hoće da se svađa, mi takvoga običaja nemamo, niti crkve Božje (1 Kor. 11, 16).

 

Glasnik, decembar 1982.

 

NAPOMENE:


[1] Liturgika, Beograd 1965, I, 310.

[2] Nastoljnaja knjiga, Harkov 1900, prim. 86. na Liturgiju, str. 818

[3] Tvorenija, v russkom perevode, S. Peterburg 1904, T. H, 259.

[4] Up. P. Trembelas, Ipomnima is tas epistolas tis kenis diathikis, Atina 1956, T. I, 348.

[5] Isto. Prema Gode-u, ovde je reč o tri vrste jerarhičnosti: 1. muža prema ženi, čisto ljudska; 2. Hrista prema mužu, božanska i ljudska; 3. Hrista prema Ocu, čisto božanska… Muž koji upravlja – u prvom; Hristos – rukovodeće i dejstvujuće načelo u drugom; u trećem – postojanje sinovstva čini zajednicu božanskog života između Hrista i Oca, ali i u njoj dejstvo potiče od Oca Koji rađa Sina (Trembelas, n. d. 348.)

[6] Isto.

[7] Ep.Teofana, Tolkovanije pervago poslanija Sv. ap. Pavla k Korintjanom, Moskva 1843, 397.

[8] Trembelas, n. d. 350.

[9] Isto.

[10] Trembelas, isto. I Evangelistička crkva u Nemačkoj u ovoj stvari ima isti stav: „Muž kao podobije Boga ne treba da pokriva svoju glavu, s obzirom na Božju slavu. Žena naprotiv treba da nosi pokrivač na glavi kao znak svoje potčinjenosti mužu i treba da ga ne skida ni pri službi Božjoj, jer razlika između muža i žene, koju je Bog ustrojio, ostaje i onda kad oni stupe pred Boga“ (Die Bibel, Uebersetzung Martin Luther, mit erklärenden Aufmerkungen, Stuttgart 1937, str. 274).

[11] Tvorenija, 259.

[12] Prema Trembelas, n. d. 351.

[13] N. d. 401. Evangelistička crkva u Nemačkoj podrazumeva ovde takođe anđele: „Pri molitvi dolazi zajednica pred Gospodnji tron, oko koga stoje anđeli. Njima bi bila neprijatna slika kad bi se žene nepristojno pokazale“. (Die Bibel, 274.)

[14] „Anđelima naziva pravedne i pobožne. Neka se dakle, pokriva, da ih ne sablazni na blud. Jer anđeli stvarno na nebu, i pokrivenu je vide“ (I potiposis, VEPES, Atina 1956, T. VIII, 375, Kliment Aleksandrijski).

[15] Trembelas, n. d. 351.

[16] Poslanica Smirnjanima, VEPES, izd. Apost. Diak. Atina 1970, str. 403. Istu misao izrazio je još u XII v. kanonist Jovan Zonara: „Priroda smatra dugu kosu toliko srodnom ženama da prirodno ne bivaju ćelave“ (Atinska Sintagma, Atina 1853, T. III, 113). O prirodi, na ovom mestu Sv. Jovan Zlatoust veli: „Pod imenom prirode ja razumem Boga, jer je On tvorac prirode“ (Ep. Teofan, n. d. 395).

[17] Tvorenija, n. d. 260.

[18] Isto, 259.

[19] Poslanica Smirnjanima, VEPES, izd. Apost. Diakonia, Atina 1955, T. II, 315.

[20] Tvorenija, n. d. 260.

[21] Tvorenija, v russkom perevode, Sergijev Posad 1895, T. VII, 8.

[22] N. d. 403.

[23] Ovu misao vrlo lepo izlaže poznati Indijac, Mahatma Gandi: „Da nije muškarac u svojoj slepoj sebičnosti skršio ženinu dušu, i da ona nije podlegla uživanjima, svetu bi pokazala beskrajnu snagu skrivenu u sebi“ (Borba nenasiljem, Beograd 1970, str. 209). Da bi oslobodila ljudsko u sebi, i pomogla muškarcu u njegovom oslobađanju, „žena mora prestati da sebe smatra objektom muškarčeve požude… „Nemojte se kinđuriti“ – poručuje Gandi ženama – „ne upotrebljavajte mirise od lavande. Ako hoćete lepo da mirišete, taj miris mora izlaziti iz vaše duše; tad ćete osvojiti ne muškarca, već čovečanstvo“ (isto).

Rđav bi bio zaključak da bi na ovaj način od žene postalo neženstveno biće, muškobanja, nego, naprotiv, oslobađanje njene ženstvenosti od krivog pravca koji ona ima u bludnici. Ženstvenost u prostitutki nije ženstvenost, nego karikatura ženstvenosti.

[24] Ekonomska beda i socijalna neravnopravnost samo su koristile ovaj pristanak žene da bude stvar i bude upotrebljena kao stvar, tj. prostitutka, ali nisu prostituciju stvorile, kako se često navodi: „Osnovu prostitucije čini ekonomska i socijalna beda“ (dr Smiljanić i Milisav Mijušković, Drama braka i porodice, Beograd 1965, str. 336). Koliko je unutrašnja saglasnost na prostituciju i imponovanje što je željena kao stvar primarnije od ovih okolnosti, u kojima se ona samo otkriva u svoj svojoj bedi, pokazuju primeri žena iz viših društvenih slojeva, materijalno osiguranih, „koje su bile obrazovane, kulturne i lepo vaspitane, živele dobro u braku i imale decu“ (Smiljanić, n. d. 324), a pristajale na prostituciju. Glavni značaj zamašnih suma, za koje su na to pristajale, u tome je što im je, u vremenu u kome su sve vrednosti merene novcem („Novac je sve, za novac sve!“), to služilo kao najbolji indikator koliko su kao ženke željene i koliko kao „lepe stvari“ odskaču od drugih žena.

Za ovu tvrdnju govori i činjenica da „prostitucija i u zemljama koje izgrađuju socijalizam predstavlja težak problem“, jer joj se odaju i zaposlene žene i devojke, „koje u određene dane dolaze na određeno mesto i prostituišu se, ili se jednostavno upute drumom i odazovu pozivu vlasnika automobila i s njim, za novac ili što je gosti i časti, provode nedeljni i praznični vikend“ (Smiljanić, n. d. 339.). „Šta u sebi kriju naši noćni lokali i barovi?“ – pita Zagorka Pešić, pa zatim odgovara: „Zar to nije javna tajna da prostitucija ponovo počinje da cveta“. Iz te činjenice ona izvodi tačan zaključak: „Koreni prostitucije, dakle, ne nalaze se više u socijalnoj bedi, već u ukorenjenim lošim navikama i tendenciji da se na „lak“ način živi. Ako poštenim radom ne mogu nabaviti skupe haljine i nakit, neke su žene sklone da to kupe prodavanjem svoga tela… Pogotovo su za osudu one žene koje se bez ikakvog kriterijuma podaju prvom strancu za ma kakav inostrani predmet“ (Zagorka Pešić, Moralna problematika odnosa muškarca i žene, Beograd 1957, 32, 33).

[25] VEPES, izd. Apost. Diakonia, Atina 1978, T. 56. Tumačenje na Isa. gl. 3, str. 142. Kad se pominju pletenice, nije tu reč o njima kao takvima, niti je apostol protiv oblačenja žene na način koji se sviđa mužu, i muža prema želji ženinoj, da iz ljubavi ugode jedno drugom, ostajući u granicama pristojnosti. Takođe da ne bi aljkavošću jedno drugom dalo povoda da ih druge žene ili muškarci zavode, nego protiv onoga što prelazi tu meru.

[26] Pidalion, 305,306; Milaš, n. d. I, 586, 587.

[27] Atinska Sintagma, Atina 1852, T. II, 535, 536.

[28] Pidalion, n. d. 335; Milaš, n. d. I, 587, 622.

[29] N. d. 396.

[30] Liber de virginibus velandis, Minj, P. L. T. II, k. 900.

[31] Thriskevtiki ke ithiki enkiklopedia, Atina 1964, T. IV, k. 860, 861. U pravoslavnoj ikonografiji Sv. Bogorodica uvek se slika pokrivene glave, a tako i svete žene.

[32] Ova saborska odluka osuđuje jeretičko, lažno shvatanje jednakosti muža i žene i njihovo ukidanje razlike u odeći muža i žene. U sadašnje vreme, Pravoslavna crkva nije protiv toga da žene nose pantalone zbog prirode posla koji vrše, npr. u fabrikama, ili putovanju zimi na konjima, motociklu, skijanju itd. I pre rata, žene i devojke, silazeći na konjima iz okolnih sela u Sarajevo, i u crkvu su dolazile u pantalonama svojih muževa i braće, jer se drukčije, po onom snegu i mrazu nije moglo. Crkva je protiv takvog oblačenja kad je ono zbog mode i pogrešnog shvatanja jednakosti polova.

[33] Pidalion, kan. 13. i 17, str. 401, 403; Milaš, n. d. II, 42, 44.

[34] Sozomen, knj. VII, gl. 16, u Pidalion n. d. 328, prim. 1. I odluka ovog Sabora kazuje da je pokrivanje glava simvol koji treba da opominje na poniznost, te da one žene koje su iz stvarne pobožnosti oblačile muško odelo i strigle kosu, da bi neprimećene odavale se strogom podvigu u muškom manastiru, „kao što je takvih bilo mnogo tokom istorije, ne potpadaju pod kaznu ovog kanona, jer zbog istinske askeze i sa smirenošću činjahu ovo, i ne javno, nego neprimećene od mnogih“ (Prep. Nikodim Svetogorac, Pidalion, prim. 1, str. 403). Takve su npr. bile: Prep. Teodora, 11. sept.; Evfrosinija, 25. sept.; Pelagija, 8. okt.; Marija, 12. febr.; Anastasija, 10. maja i druge.

[35] Ep. Teofan, n. d. 405.

[36] Up. dr Dušan Jakšić, Život i učenje Sv. Jovana Zlatousta, Srem. Karlovci 1934, 240, 241. Kako se može, pored ovakvog stava Sv. Grigorija Bogoslova, kao i stava Sv. ap. Pavla: „Nema muško i žensko, jer ste vi svi jedno u Hristu Isusu“, „Niti je žena bez muža što, ni muž bez žene“; „Brak da drže svi u časti“ (Jevr. 13, 4), doći do tvrdnje: „Stav hrišćanstva kao određene ideologije i hrišćanske crkve kao institucije… bio je… što se tiče žene, da to odmah i odlučno kažemo, vrlo nepovoljan za nju, štaviše negativan do stepena prezira i mržnje, pa samim tim ne može biti, niti je bio, pozitivan ni za brak i porodicu“ (dr Smiljanić i M. Mijušković, n. d. 171, 172). Još kad se uzme u obzir činjenica da je Hrišćanska crkva uzdigla brak na stepen Sv. Tajne, u redu sa Krštenjem, Sveštenstvom, Sv. Pričešćem i dr., a u licu Sv. Bogorodice uzdigla ženu iznad anđela, ne izgleda da je ovakva tvrdnja postala iz dobronamernog, nego iz neprijateljskog stava „do stepena prezira i mržnje“ prema hrišćanstvu. Formirana je aprioristički – da to odmah i odlučno kažemo – da čitaoci dobiju takvo ubeđenje i steknu takav stav na svaki način, bilo to stvarno tako, ili ne bilo.

Kad se zna da se Crkva kroz vekove borila protiv negativnog gledišta pojedinih jeretika na brak (maniheja, bogomila, ili evstatijana npr. protiv kojih govori 1. kan. Gangrskog sabora: „Koji kudi brak i gnušava se žene koja sa mužem svojim spava, a verna je i pobožna, te je kori kao da ona ne može u Carstvo Božije ući, neka je anatema“ – Milaš, n. d. II, 37), uzimati stav ovakvih jeretika kao stav Crkve hrišćanske, očigledno ne može biti dobronamerno. Niti je dobronamerno proširivati izjave pojedinih Otaca, u kojima je reč o ženi kao bludnici i prostitutki, na ženu uopšte i njenu prirodu u celini.

[37] A. Nemilov, Biološka tragedija žene, Beograd 1940, str. 178.

[38] Isto, 186. Za žene ovakvog duhovnog profila, rađanje dece je „biološko ropstvo“, za ap. Pavla – jedno od sredstava spasenja (1 Tim. 2, 15).

[39] Dr Oto Vajninger, Pol i karakter, Beograd 1938, 432.

[40] Pa i docnije, sve do naših dana, bilo je ponegde šišanje kose žene uhvaćene u preljubi znak kazne i sramote (dr Smiljanić, n. d.).

[41] „To da neko ima pokrivenu glavu, smatralo se na Istoku kao znak sramote, ili potčinjenosti, suprotno prema novijem običaju Evropljana, prema kome je nepokrivenost glave bila znak potčinjenosti, a pokrivenost njena označavaše uzvišenost i gospodarenje“ (Trembelas, n. d. 349).

Ni pri molitvi i drugim verskim činovima, u raznim religijama starog vremena (pa i danas) nije bilo jednakosti. „Hrišćani npr.“ – veli prof. V. Čajkanović – „ulaze u crkvu gologlavi i prisustvuju svakom religioznom aktu sa otkrivenom glavom; Jevreji i muslimani, naprotiv, zadržavaju u takvim prilikama na glavi kapu i u hram ulaze sa pokrivenom glavom; Grci su (izuzev možda pitagorejaca…) prinosili žrtve gologlavi; Rimljani, naprotiv, pokrivali su glavu (i to obično togom; jedino kad bi prinosili žrtvu „Greko ritu“ – na grčki način – onda bi bili nepokrivene glave…). Ali i Grci, kad su prinosili žrtvu, morali su imati na glavi venac (Propis „Otan piosi tas thisias stefani foritosan i polite ke i pariki pantes…“ – Kad prinose žrtve, svi građani i došljaci nošahu vence –  važio je svakako za ceo grčki svet)“ (V. Čajkanović, Mit i religija u Srba, Beograd 1973, 166, 167).

[42] Trembelas, n. d. 353.

[43] „U ženskom telu i u muškom obliku, muški si prošla podvig, naselivši se među muževe, k strasti oslabivši i stremljelje pohote potpuno obuzdavši postom i nepresganim molitvama…“ (I stihira na Gospodi Vozvah 11. IX); „Slabost žensku muški si izmenila novim imenom i likom…“ (Isto, 2. tropar 3. pesme kanona na jutrenji); „Čudan izgled i prirodi neodgovarajući… usred muževa naselivši se savršenim razumom…“ (3. st. na Gospodi vozvah 25. IX); „… U muškom izgledu, ženskost si spoljašnje izmenila, sakrivši se od Velijarovih zamki…“ (Isto, Slava na Gospodi vozvah). Nomokanon Mileševskog Trebnika iz 1545. g. o tome kazuje: Ašte žena ostrižet vlasi svoje, nepšujušti (smatrajući) jako dobro jest B(o)ga radi, krome tačiju ipočaskago žitija, i drznuvša se satvoriti, anatema… Tačiju jegda pridet va inočasko žitije (Sveščica 42, list 6a, 6b.).

[44] U tom smislu, pojedini monasi puštaju i dugu kosu. Kao što smo rekli na drugom mestu, opštežiteljni monasi, u staro vreme, nisu imali dugu kosu, nego je strigli na poseban način (up. Glasnik 1980, str. 186).

U znak svog života u bezbračnosti, celibata, rimokatolički sveštenici briju bradu i brkove.

 

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. AnaMarija

    Da li crkva dozvoljava mladim mirjanima da udju u celibat?

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *