Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига II

Начин и редослед целивања икона у храму

 

ПИТАЊЕ I: У многим црквама стоји на целиваоници поред иконе још Крст и Еванђеље. Којим се редом они целивају и да ли поредак у том погледу има значаја?

ПИТАЊЕ II: У једном нашем манастиру има кип Свете Богородице у седећем ставу, са дететом Христом на крилу. Многи од верних који долазе целивају Христа или Свету Богородицу у лице. Монахиња вели да то не ваља, него да треба целивати руку Христову или Богородичину. Због чега то не би било добро кад то они чине из љубави и побожности?

 

ОДГОВОР: По црквеним прописима, на целиваоници – аналогију, тетраподу – на средини цркве стоји икона Светог коме је храм посвећен, а која се на велике празнике Христове и Богородичине, и њихова попразништва, као и на празнике Светих с полијелејем и бденијем, замењује празничном.[1] Еванђељу ту није место, као ни крсту. Само на недељном јутрењу, пошто се прочита, износи се Еванђеље ради целивања, те га свештеник држи стојећи на средини храма (меси ту нау),[2] или га ставља на целиваоницу,[3] уз храмовну икону, тако да икона буде с десне стране, а Еванђеље с леве.[4] Крст се износи код нас на целиваоницу на Крстовдан (и стоји до оданија); на дан Происхожденија честних древ честнаго и животворјашчаго креста (1. августа), и Крстопоклону недељу. Еванђеље и крст иначе по правилу треба да стоје на Часној трапези.

Но, без обзира како су на то место храма дошли, кад се нађемо пред крстом, Еванђељем и иконом на целиваоници, по одлуци Седмог Васељенског сабора ми смо дужни да им укажемо поштовање „целивањем и клањањем поштовања, али не истинским служењем које, према нашој вери, припада само Божанској природи“.[5] У овој одлуци Сабора изједначују се Свете иконе с Часним крстом и Еванђељем, али је ту реч о указивању истог начина поштовања, а не о реду по коме се оно њима треба да указује.

Да би пак све било „лепо и уредно“ (евсхимонос ке ката таксин), како вели Свети апостол Павле (1 Кор. 14, 40), није без значаја и ред по коме треба целивати ове Свете предмете. Тим се питањем позабавио Свети Никодим Светогорац у свом Пидалиону велећи: „Прво се клања Светом Еванђељу“.[6] Као разлог за то он наводи речи Светога Јована Златоуста, према којима „оно што су Свети рекли слике су (иконес) њихових душа“. Отуд Свети Никодим закључује: „И речи Светог Еванђеља су слике (иконес) душе и срца Господа“.[7] Стога, дакле, треба указати најпре поштовање Светом Еванђељу. „Затим крсту“ – наставља Свети Никодим – „онда икони Христовој, икони Свете Богородице и даље иконама Светих… по реду оригинала (личности Светих) и важности, тако следи и ред клањања њиховим иконама“.[8]

По овом, дакле, реду треба поступати и данас.[9]

На питање шта треба целивати на иконама Господа, Свете Богородице и Светих, који део тела, сматрам да је доличније целивати њихову руку него лице. Јесте, због љубави према нама Господ је сишао на земљу и постао човек, поднео разне муке и смрт, у Причешћу нам дао Тело и Крв Своју, у Еванђељу науку Своју, усинио нас Богу и дао право да Му се обраћамо речима: „Ава, Оче!“ (Гал. 4, 6), да будемо „суграђани са Светима и домаћи Божји“ (Еф. 2, 19). Због љубави према Богу и ближњима, и Свети су нам блиски и своји. Но ипак, свагда треба имати на уму колико су Свети и Света Богородица духовно изнад нас, а поготово Господ Исус Христос. Стога и у погледу показивања поштовања и љубави према њима морамо их одвајати од блиских нам и драгих личности на земљи. Такав став смирености рећи ће нам онда да је боље и прикладније целивати њихову руку или ногу, него лице. С правом се у Календару „Црква“ за 1934. годину препоручује вернима: „Целивање Св. Јеванђеља, крста, моштију и светих икона треба пропратити с три побожна (мала) поклона; два долазе пред целивањем, а један после целивања. При целивању иконе Христа Спаситеља треба целивати ноге; Божје Матере и светитеља – руку, а на нерукотвореном снимку (образу) Спаситељевом и Глави Јована Претече – власи“.[10]

Добро, дакле, упућује верне поменута монахиња, ако то чини мирно и са смиреношћу, те ће и верни учинити добро ако њен савет мирно и са смиреношћу прихвате.

 

Гласник, мај 1977.

 

НАПОМЕНЕ:

---

[1] Црквенословенски Типикон, Москва 1877, гл. 2, л. 7. И по грчком рукописном Типику Андрејевског скита на Атону, из XV в., „архијереј улази у цркву и клања се ставши у средину цркве, затим целива икону која стоји насред храма, па узлази у свој трон“ (А. Дмитријевскиј, Типика, Кијев 1895, I, 164). Уп. и епископ Мелентије, Правилник, Београд 1904, I, 63.

[2] То се место означавало кругом од мермера у разним бојама или орнаментима, и звало још грчком речју омфалос (буквално – пупак). Уп. Мансветов, Церковниј устав, Москва 1885, 199.

[3] Никољскиј, Пособије, С. Петербург 1900, 297; С. Булгаков, Настољнаја књига, Харков 1900, 782; епископ Мелентије, н. д. I, 63; В. Николајевић, Велики Типик, Београд 1971, 27; В. Иљин, Всеношчноје бденије, ИМКА Прес, Париз, без године издања, 106, 107.

[4] По Николајевићевом Типику обратно, н. д. 20. Изгледа да је Еванђеље доспело на целиваоницу најпре у сеоским црквама, где је остављено да би га могли целивати верни који нису стигли на јутрењу, него тек на Литургију.

[5] Пидалион, изд. Астир 1970, 317.

[6] Н. д. 318.

[7] Н. д. 319.

[8] Исто.

[9] Правилно поступа, кад на крају заклетве коју полаже пред своје рукоположење, нови свештеник најпре целива Еванђеље, а затим крст Господа Исуса.

[10] Стр. 116, т. 7.