NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga II

Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga II

Klanjanje pred svetim ikonama

 

PITANJE: Neki bogomoljci i monasi klanjaju se pri celivanju ikona. Treba li to činiti i zašto?

 

ODGOVOR: Klanjanje uopšte kao znak ukazivanja poštovanja, odanosti, pokornosti i zahvalnosti poznato je iz davnine, kako kod Jevreja, tako i kod Persijanaca i drugih starih istočnih naroda.[1]

U Starom Zavetu pominje se ono već u doba Avrama, Davida i proroka ne samo u odnosu prema Bogu[2] i anđelima[3] nego i u odnosu prema ljudima.[4]

Novi Zavet nam iznosi primer Mudraca sa istoka kako se klanjaju Bogomladencu (Mt. 2, 11), dvadeset četiri starešine klanjaju se Bogu na prestolu i Jagnjetu (Otkr. 5, 14; 19, 4), pa i samog Gospoda kako u Getsimaniji „pada na lice svoje“ moleći se (Mt. 26, 39).

Bogosluženje Hrišćanske crkve od početka zna za priklanjanje glave ne samo katihumena i pokajnika nego i vernih.[5] Klanjaju se i sveštenici, kao što pokazuju stari činovi Liturgija. Iz davnine je naređeno da se klanja sveštenik s đakonom pred Časnom trapezom na početku Svete Liturgije (kao što biva i danas), a zatim, tokom Liturgije, više puta: pred uzimanjem Svetog Evanđelja za Mali vhod, pri recitovanju heruvimske pesme, pred celiv mira, blagosiljanje Svetih Darova i primanje Pričešća. Prema odredbama Arhijerejskog činovnika, treba da se klanja i arhijerej u svim ovim slučajevima; pored toga, i na Velikom vhodu kad prima diskos i putir. Tu se nalazi i propis o klanjanju pred ikonama, što arhijerej treba da čini pri „uzimanju vremena“ i celivanju Spasiteljeve i Bogorodičine ikone. U sličnoj prilici tako treba da postupi i sveštenik i đakon.[6]

Odluka Sedmog Vaseljenskog sabora otkriva nam jasno smisao i potrebu ukazivanja poštovanja prema ikonama celivanjem i klanjanjem, „a ne istinskim služenjem koje, prema našoj veri, pripada samo božanskoj prirodi“. Navodeći dalje reči Svetog Vasilija Velikog: „Jer čast prema ikoni prelazi na prototip“, odluka zaključuje: „Koji se klanja ikoni klanja se licu koje je na njoj predstavljeno“.[7] Još ranije, u navedenom smislu pominje klanjanje pred ikonama Sveti Vasilije Veliki veleći: „Stoga poštujem likove njihovih ikona i klanjam se pred njima“.[8] U docnije vreme, slično govori o tome Sveti Jovan Damaskin: „A klanjamo se ikonama ne prinoseći klanjanja tvari, nego preko ikona onima koji su na njima naslikani“.[9]

Direktnu pak naredbu da to treba činiti nalazimo kod Svetog Nikifora Ispovednika († 818. g.) čije 10. pravilo određuje: „Nedeljom, kao i kroz svu Pedesetnicu ne mogu se činiti obična metanija, nego treba samo saviti kolena pri celivanju sv. ikona“.[10]

Pogrešno bi bilo mišljenje da ova naredba stoji u suprotnosti s 20. kanonom Prvog Vaseljenskog sabora, koji zabranjuje preklanjanje kolena u nedelju i dane Pedesetnice, i naređuje da se tada na molitvi stoji (što ponavlja i 91. pravilo Svetog Vasilija Velikog), već ovu odluku stvarno utvrđuje podvlačeći da se u te dane ne mogu vršiti obična kolenopreklonjenja, nego se mogu samo saviti kolena, a to je nešto sasvim drugo. Sveti Nikifor naime razlikuje dve vrste savijanja kolena: 1. kolenopreklonjenja (goniklisia), za koja kaže da ih 20. kan. Prvog Vaseljenskog sabora zabranjuje nedeljom i u Pedesetnicu, i 2. savijanje (klinin goni) kolena za koje veli da nije zabranjeno, nego se može vršiti i tada i inače.

Ovo razlikovanje dveju vrsta poklona, velikih i malih, postoji i danas u Pravoslavnoj crkvi. Veliki pokloni vrše se tako da se kolenima, rukama i čelom dotiče do zemlje,[11] pošto se prethodno prekrsti. A mali, ili dopojasni pokloni vrše se – pošto se najpre prekrsti – sagibanjem glave do pojasa, dok se rukom dođe do zemlje.[12]

Veliki pokloni vrše se u crkvi u dane posta (sem subotom i nedeljom), a van posta se ne vrše. Mali pak pokloni mogu se vršiti svagda, kao što ukazuje navedeno pravilo Svetog Nikifora.[13]

Tako, dakle, pri celivanju hramovne ikone na sredini hrama, ili koje druge, Časnog krsta ili Svetih moštiju, treba da se najpre prekrstimo, pa onda sagibanjem glave, dok se rukom otprilike dođe do zemlje (pri čemu se sasvim neznatno saviju i kolena), učinimo mali poklon; isto tako se prekrstimo i učinimo mali poklon i drugi put, pa onda celivamo ikonu; najzad se prekrstimo i učinimo mali poklon i treći put i odlazimo.[14]

Ovakve poklone pred ikonama, kao što je rečeno, treba činiti i nedeljom i kroz svu Pedesetnicu.

 

Glasnik, oktobar 1973.

 

NAPOMENE:


[1] Dr Lazar Mirković, Liturgika 1, Beograd 1965, 306; V. Proskinisis, u Triskevtiki ke ithiki enkiklopedia, Atina 1960, 656.

[2] 1 Mojs. 24, 26; 2 Mojs. 12, 27; 1 Dnevn. 29, 20; Ps. 5, 7; 96, 9; Jezek. 1, 28.

[3] 1 Mojs. 18, 2; 19, 1; Is. Nav. 5, 14.

[4] 1 Mojs. 23, 7; 42, 6; 43, 26; 2 Mojs. 18, 7; 1 Sam. 24, 9.

[5] Apost. Ustanove, knj. 8, gl. 5, 8, 15, kod Mirkovića, n. d. 306.

[6] L. Mirković, Liturgika, Dnevna bogosluženja, Sv. liturgije i sedmična bogosluženja, Beograd, 1966, 57; V. Nikolajević, Veliki Tipik, Beograd 1971, 30.

[7] Ioanu Karmiri, Ta dogmatika ke simvolika mnimia tis ortodoksu katolikis ekklisias, Atina 1960, l 240.

[8] Pismo Julijanu Odstupniku kod Makarija, Pravoslavno-dogmatičeskoje bogoslovije, S. Peterburg 1883, II, 575.

[9] Kod P. Trembelas, Dogmatiki, Atina 1961, 3, 408.

[10] N. Milaš, Pravila Pravosl. crkve s tumačenjima, 2, N. Sad 1895; Atinska sintagma.

[11] Ne znam zašto prof. Mirković (Liturgika 1, 307) veli da se pri velikim poklonima kolenima ne dodiruje zemlja, dok se u Venijaminovoj Novoj Skrižalji jasno veli: „Kad se spušta kolenima, rukama i glavom do zemlje, to je poklon, ili metanije veliko“, (S. Peterburg 1891, str. 92). Posredno tako veli i Bulgakov objašnjavajući da se pri malom poklonu ne pada na kolena, niti glava priklanja do zemlje (Nastoljnaja knjiga, Kijev 1913, 555). Da se pada na kolena veli i Ustav lavre Sv. Jovana Zlatousta u Sv. Gori, napisao iguman Kiril 1910, preveo arhim. dr Justin Popović, rukopis, str. 105. I kod Jirečeka nalazimo da se veliki poklon vršio u tri takta: prvo se padalo ničice na kolena, pa na ruke i, najzad, čelom se dodirnuo pod (Istorija Srba, II, Beograd 1952, 272).

[12] Crkvenoslovenski Tipik, gl. 2; Bulgakov, n. d. 555.

[13] Up. J. Bekatoros, Metania, u Thriskevtiki ke ithiki enkiklopedia, Atina 1966; Skabalanovič,Tolkovij Tipikon, Kijev 1913, 288.

[14] Up. Crkvenoslovenski Tipik, gl. 2, posle celivanja nedeljom Evanđelja. Takođe 26. sept. kraj jutrenje i pomazivanje osvećenim uljem.

 

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. AnaMarija

    Da li crkva dozvoljava mladim mirjanima da udju u celibat?

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *