Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига II

Од каквог се материјала праве црквене одежде?

 

ПИТАЊЕ: Kojи су разлози да се данас праве црквене одежде по узору на оне из прошлог века, од златотканог и свиленог броката, или макар од неког броката који се производи за стилски намештај, или чак од оног за јоргане? При том обавезно са златотканим ширитом и његовим распоредом какав није био у старини. На старим фрескама видимо да су од златотканог материјала израђени само неки делови одежди: епитрахиљ, појас, наруквице, набедреник, орар. Крупнији делови одежди: стихар, фелон, омофор израђивани су већином од лакшег и једноставнијег материјала; стихар и омофор су скоро увек беле боје.

Зашто се од овог лепог правила одступа, па се држи новије традиције, а напуштају узори из дубље старине, у којој су одежде, од једноставнијег материјала, биле лепше и прикладније и са јасније израженом символиком од садашњих?

 

ОДГОВОР: Долазећи храму на молитву и друге облике култа, људи су кроз векове то чинили у свечанијем, не у свакидашњем оделу, како би и тиме указали своје поштовање Богу и божанском. Овај начин изражавања својих осећања присутан је и разумљив и нама данашњим људима. Разумљиво је такође да је оваква пракса била још израженија код свештених лица, која непосредније долазе у додир са светињом. Примера за то има код свих старих народа. У Старом Завету Мојсејев закон прописује такође посебне одежде за свештенике и првосвештенике (2 Мојс. 40, 12-14).

У Откривењу Светог Јована Богослова, мноштво народа који стоји „пред престолом Божјим и служе му дан и ноћ у храму Његовом“ (Откр. 7, 15) обучено је у хаљине беле. Исто су тако обучени, у беле хаљине и опасани златним појасима по прсима, седам анђела који изиђоше из небеског храма Божјега (Откр. 15, 6). Саветујући да хришћани носе просту, белу одећу, за долазак на молитву, Климент Александријски (Ш век) вели: „За долазак на заједнички скуп (екклисиан) треба да жена и муж буду лепо обучени“.[1]

Није, дакле, чудо што у Хришћанској цркви врло рано свештена лица, при богослужењу, употребљавају посебне одежде. Изгледа да на то указује, већ половином II века Јерма у свом Пастиру: „И после мало дана, дођосмо на место. И седе Пастир на место анђела, и ја стајах пред њим. И рече ми: Опаши ланену хаљину чисту. Видећи ме опасаног и спремног да му служим, зови, рече, људе…[2] У III в. Блажени Јероним казује одређено: „Не дозвољава се да улазимо у Светињу над светињама (храм) са свакодневном и општом за обични живот одећом… Божанствена религија има друго одело при служењу, а друго у обичном животу“.[3] Помесни Лаодикијски сабор (343. г.), у свом 22. и 23. канону, помиње ђаконски орар наређујући да га не могу носити ни ипођакони, ни чтеци ни појци.[4] Свети Исидор Пелусиот, IV-V в., помиње омофор епископа, као и његову боју и материјал од кога се прави.[5] Представе свештених лица у одеждама налазе се у катакомбама и старим црквама.

Прве одежде у Хришћанској цркви и по материјалу и по облику биле су сличне одећи тадашњег доба код Јевреја, какву су носили и Господ и апостоли, уз извесно угледање на одежде старозаветног свештенства. Кад су хришћанство примили Грци и Римљани, неке одежде су преузете из њихове ношње. Као и данас, тако се и у старини разлика између свештених чинова: ђакона, свештеника и епископа, спољашње примећивала и у погледу њихових одежди, не само у њиховом облику и материји него и броју, да би најзад дошло до тога да ђакон има три, свештеник пет, а епископ седам одежди.

Овим одеждама, као и другом у цркви, почео се придавати врло рано извесни символички значај. У духовној области човековог живота символизам је неопходан. Већ речи људског говора су символ, символ мисли, које на тај начин хоћемо да саопштимо другоме. Исто су то поједини гестови, мимика, игре, итд. Смисао символа је с једне стране, у томе да средствима доступним чулима изрази натчулно. Са друге стране, како се натчулно не може никад изразити потпуно, символ остаје знак под којим се то неизразиво крије и наговештава. Символизма је било и у незнабожачким религијама, као и у старозаветној Цркви, али символизам у Новозаветној има пунији смисао и нову садржину.

У Цркви на Истоку потврде о символизму одежди имамо већ од III века.[6] Поменути Свети Исидор Пелусиот, у IV в., сасвим одређено говори да епископ представља Исуса Христа, а омофор на њему изгубљену овцу, коју је Добри Пастир тражио и нашао. Да свештеници представљају Исуса Христа говори се и у старом хришћанском спису, Апостолским Установама.[7] Примећено је да се, у вези са одеждама, током времена јављају три врсте символизма: 1. Морални символизам, по коме одежде означавају чистоту душе која треба да украшава лица; 2. Догматски символизам, по коме свештеници означавају Исуса Христа, а облачење у одежде Његово оваплоћење, начин сједињења двеју природа, однос једне природе према другој итд; 3. Свештеник представља Христа вођеног на страдање, па поједине одежде символишу стављање на Њега хаљине поруге, везивање руку, трнов венац итд; 4. Алегоријски тип символизма, према коме свештеник означава борца против ђавола, а поједине одежде символишу оклоп, мач и остало оружје у тој борби, према речи апостола Павла (Еф. 6, 11-17).[8] Поред тога, сматрам да поједине одежде, особито архијереја, символишу три службе Господа Исуса као Помазаника, Месије Господњега: пророчку, првосвештеничку и царску. Његову пророчку службу символише набедреник и штака; првосвештеничку: мали омофор, полиставрија, епитрахиљ и др.; а царску: сакос, митра, велики омофор.

Изнети принципи символизма несумњиво су знатно утицали на облик и боју црквених одежди. При томе, пунота свештенства, као и символизам првосвештеничке и царске службе Исуса Христа, кога епископ представља, давао је подстицај да се особито његове одежде украшавају и праве од скупоценије материје. Њихова особитост огледала се најпре у врсти материјала и начина на који су ткане, а доцније у богатству веза свиленом, златном и сребрном жицом. Црква је при томе упућивала како верне, тако и свештенство да се у одевању не оде у раскош и сујету, јер је, како опомиње 16. канон Седмог Васељенског сабора, „свака раскошност и украшавање тела противна свештеничком чину. Стога, епископи и клирици који се украшавају сјајним и раскошним хаљинама треба да се исправе; ако ли остану упорни, нека се подвргну казни“.[9] Разлог зашто је украшавање хаљинама и другим недостојно хришћана, Шести Васељенски сабор види у чињеници „што се крштењем обукоше у Христа и тако обећаше да ће подражавати животу Његовом по телу…, да се Богу, колико је могуће више приближавају узорним владањем, и да унутрашњег човека више него спољашњег украшавају врлинама и добрим и непорочним поступањем“.[10]

Како је Господ Исус био смеран и противан свакој раскоши, па и у одевању (Мт. 6, 28; 11, 8), као и Свети апостоли (1 Тим. 2, 9; Јак. 2, 1-7; 1 Пет. 3, 3-4), тако су били и Свети Оци, а Свети Василије Велики каже да се славољубиви људи „труде само око тога да би гледали на њих и узносили их због скупе одеће“.[11] А Свети Јован Златоуст: „Кад ти облачиш златну одећу, златни појас, златну обућу, и толико стављаш на себе ствари неуздржања, да би удовољио ненаситој страсти, и дајеш храну најсвирепијој звери, тј. среброљубљу, тада ти обнажаваш сироте, вређаш удовице и показујеш се општим непријатељем свију, проводећи сујетан живот и избирајући пут који не води ничему добром“.[12]

Еванђелски, канонски и отачки разлози односе се на раскош и луксуз уопште, не само у одевању верника и клирика у приватном животу него и на раскош и луксуз црквених одежди. Тешко бисмо могли прихватити мисао да би се Господ, који је рекао да се они који облаче раскошне, меке хаљине налазе у царским дворовима (Мт. 11, 8), сагласио у које било, па ни у наше време, да се раскошне одежде носе у црквама Његовог имена и да их носе свештеници који себе називају Његовим слугама. Контраст између сиромаштва прве Цркве у спољашњем, материјалном погледу и богатства у духовном, треба да нам је узор и стално опомиње да не трошимо сувише времена и средстава на спољашње, да не пређемо у луксуз и сујету ни у одеждама, ни у чему другом. Биће трагично ако се за нас и наше време, упоређеним са оним у старини, буде могло рећи са Јеронимом Савонаролом: У старо доба Црква је имала дрвене путире а златне свештенике; данас има златне путире а дрвене свештенике! Свакако да ће дух сујете изналазити најразличнија оправдања за луксуз у одевању, као што указује Валсамон да су се неки изговарали у његово време, велећи да „клирици који се облаче у скупоцено одело чине то у славу Божју“,[13] очигледно покушавајући тим речима да прикрију у ствари сујетно истицање себе, обраћање пажње на себе, а не на Бога, што се луксузом увек жели да постигне, и што луксуз увек значи. Познати грчки литургички писац К. Каллиникос, указујући на слично прикривање уздизања себе прибегавањем неумесном символизму појединих одежди и алегорији, узвикује: „Несрећна алегорија! Колике су људске слабости до сада тражиле уточиште под Твојом сиромашком хаљином (Господе)“![14]

Никако не значи да би хришћанска скромност, као супротност раскоши и луксузу, значила аљкавост, неукус и немарност. Пример чувања и од једне и друге крајности, и идења царским путем, показују нам Свети Оци, који су знали представљати Христа, Господара над господарима и Цара над царевима, али Цара чије Царство није од овога света (Јн. 18, 36; Откр. 17, 14). Заиста, колико величанствености, а опет скромности у њиховим фелонима-полиставријама са белим и крстовима у боји! Од царске одоре само бели велики омофор. Нема ни скупоцено везеног сакоса, ни златне митре.[15]

Биће да су сакос од византијских царева најпре добили патријарси. Теодор Валсамон, у својој расправи о патријарашким одличјима (прономион), убраја га у патријарашке одежде, помињући уједно међу њима и „фелон са много крстова“ (та диа полиставрион фелониа) и његово значење „часног крста свесветску славу и моћ“.[16] Биће да он тиме казује да су првобитно патријарси и архиепископи сакос облачили „само на три светла Господња годишња празника, тј. на Велику недељу Пасхе, на Педесетницу и на Рождество Христово“, како директно сведочи Димитрије Хоматијан, архиепископ охридски, с почетка XIII в.,[17] иначе су и они носили фелон-полиставрију. У време Светог Симеона Солунског (XV в.), поред патријараха, сакос (који је такође с много крстова) носе и најодличнији од архиепископа. „Митрополити пак, вели, облаче полиставрије“. За епископе каже да „само омофором страдање Христово крстом објављују“, тј. да нису носили ни полиставрију, него обичан фелон.[18] У доба ропства под Турцима, најпре поједини митрополити, а затим и епископи, добијају од патријарха право да носе сакос, да би најзад у XVIII в. сакос постао одежда свих епископа.[19]

Митра, као припадност архијерејског богослужења, јавља се још доцније. Валсамон вели да су је из старине носили само римски епископи, по дару цара Константина, и александријски од времена Светог Кирила, који ју је добио председавајући Трећем Васељенском сабору.[20] На Истоку, вели, и сада је носи само александријски епископ, а на Западу је имају и 12 кардинала.[21] И Свети Симеон Солунски, почетком XV в., помиње митре римског и александријског епископа, такође велећи да на Истоку сви други архијереји служе гологлави. Он вели да је тако од старине „не по неком унижењу (према старозаветном првосвештенику који је покривао главу), него због више узвишених разлога“. Први је што Свети апостол Павле учи да је Христос наша глава, а ми удови Његови, „те да треба поштујући Њега да имамо непокривене своје главе при молитви“. Други, што новозаветни архијереји примају благодат Светог Духа, „па нам је благодат Светог Духа, која седе на апостоле, као кидарис на глави“. Трећи, што се при рукополагању епископу полаже на главу не митра, него „свештено Еванђеље, и не треба да има други покривач кад свештенодејствује божанске Тајне“.[22]

Али из даљег казивања Светог Симеона види се да су у то време, поред александријског, и неки други јерарси на Истоку (свакако патријарси) покривали главе, на богослужењу, свештеним покривачем називаним митра. Носили су га, вели, „по старом предању, или још пре по закону (старозаветном), јер је и архијереј Закона носио на глави кидарис, који су и митром називали, како и покривајући се јерарси обичавају да га називају“.[23] Будући да овај покривач није ношен стално на богослужењу, него је у важним моментима скидан, Свети Симеон вели да ово повремено скидање митре значи да и они који су је носили признају „да је важније предање блаженога Павла“ (тј. да се треба молити откривене главе – 1 Кор. 11, 4),[24] како су сви јерарси кроз векове дотле чинили.

Ускоро по смрти Светог Симеона (1429. г.) настаје турско ропство. Највеће и најлепше цркве Турци одузимају, раји остају мале и опљачкане. Уколико се негде и сачувало лепших одежди и утвари, свако показивање велелепија богослужења бива за Турке изазов за нове пљачке и притисак. У општој беди и осиромашењу народа и свештеника мора се тражити милостиња од православне Русије. Цариградски патријарх Јоасаф II моли руског цара 1557. г. да му подари митру. То исто чини 1559. г. јерусалимски патријарх Герман, жалећи се да јерменски и коптски патријарси служе у митрама, а он православни је нема. Један руски изасланик 1583. г. присуствовао је у Цариграду Литургији коју су служили цариградски, александријски и антиохијски патријарси, од којих је само александријски имао митру.[25]

Почетком XVII в., митра се сматра још припадношћу само патријараха, те цариградски патријарх Тимотеј, 1620. г., на Синоду, коме су присуствовали и патријарси александријски, антиохијски и јерусалимски, свргава Лаврентија, архиепископа синајског, „што је против старог предања, први од свију, ставио митру на главу на свештеном богослужењу“.[26] Али већ 1644. г., Партеније, цариградски патријарх, даје право митрополиту филаделфијском у Венецији да носи митру и сакос; 1679. г. добија то право епископ Закинта,[27] а затим и остали.

У тешким приликама ропства, можемо схватити настојање свештенства да се свим средствима нагласи разлика између хришћанства и ислама, да би се верни оснажили и сачували од вере освајача, која им се наметала. У томе циљу истицала се царска служба Господа Исуса, који ће на крају доћи као Цар чије Царство неће моћи нико одрицати. Такође да верни не забораве да Он као Цар и Судија и сада дочекује сваког човека, кад по смрти изађе пред Њега, да му суди по вери и делима, те да су им стално пред очима речи Његове: Ко се одрекне мене пред људима, одрећи ћу се и ја њега пред Оцем Својим који је на небесима (Мт. 10, 33).

Ови разлози, као што напоменусмо, раније, давали су подстрек најпре патријарху цариградском, као и другим, да своје архијерејске одежде уподобљавају царским и у византијско и у доба под Турцима, кад цара више није било и кад је цариградски патријарх постао глава грчког народа (милет баша). У другим крајевима то су били остали патријарси, а за локалне власти у појединим градовима – епископи. Неке од царских одежда, још у византијско време, поред патријарха, носили су архиепископи и митрополити да би најзад прешле у достојање свих епископа.

Како се од половине XVIII в. економско стање хришћана у Цариграду, и другим градовима турског царства, видно побољшало, а и притисак ропства попустио, црквено благолепије се уздиже, те одежде свештенства бивају све богатије и по материјалу и по украсима. У томе се правцу наставља и по ослобођењу од Турака, прелазећи понекад меру у украшавању, што ни тада ни сада не може деловати позитивно на верне.[28]

У данашње време, сматрам да је верним особито потребно истаћи првосвештеничку службу Господа Исуса, значај Његове крсне жртве за наше спасење. Такође, потреба редовног доласка на заједничко богослужење, као и потребе што чешћег приступања Светој Тајни Причешћа, уз свакодневни труд око спремања своје душе за што достојније приступање тој Светој Тајни. На то да делују свештеници и речима и одеждама. Не делују у том правцу на верне богате царске одежде и утркивање са овим светом у луксузу, него обратно – враћање на узвишеност отачких полиставрија. Крстови на њима да нас подсећају на крсну жртву Господа Исуса и потребу ношења свога крста идући за Њим. Бела пак боја моралну чистоту, коју првенствено треба да има свештенство и њоме да делује на верне и неверне, да виде њихова добра дела и прославе Оца нашега који је на небесима (Мт. 5, 16).

 

Гласник, април 1986.

 

НАПОМЕНЕ:

---

[1] Педагог III, 11. Вивлиотхики еллинон патерон ке екклисиастикон синграфеон, Атина1956, Т. VII, 223.

[2] Вивлиотхики Еллинон патерон…, Атина 1955, Т. II, 81-82.

[3] Уп. Дим. Мораитис, Амфиа, у Тхрискевтики ке итхики енкиклопедиа, Атина 1963, Т. II, к. 403; др Лазар Мирковић, Православна литургика, Београд 1965, I, 123.

[4] Н. Милаш, Правила Прав. цркве с тумачењима, Н. Сад 1896, II, 84, 85.

[5] К. Каллиникос, О христианикос наос, Атина 1969, 489; Л. Мирковић, н. д. 131.

[6] Конст. Куркулас, Символисмос ке тхеологиа (амфион), Тхрискевтики ке итхики енкиклопедиа, Т. II, к. 412.

[7] Књ. II, гл. 25, ВЕПЕС, Атина 1966, Т. II, 33-34.

[8] Уп. К. Куркулас, н. д. к. 412-413.

[9] 16. кан., Пидалион, Атина 1970, 335; Милаш, н. д. I, 622.

[10] 96. канон, Милаш н. д. I, 586.

[11] Творенија, в русском перев., С. Петербург 1911, Т. II, 360.

[12] 17 бес. на псал. 18, Творенија в руском перев., С. Петербург 1899, Т. V, 577.

[13] Тумачење 16. канона Седмог Васељенског сабора, Атин. Синтагма, Атина 1852, Т. II, 624.

[14] Н. д. 494. Истицање себе, маскирано интересима других, лепо илуструје једна прича талијанског писца Луиђи Пирандела: Један гроф, млад и богат, живи слободним животом без много моралних обзира, не жени се него, после других сличних веза, живи са једном девојком грађанског сталежа. Мајка његова, жена побожна, стално га моли да се окани таквог живота и ожени се, али он наставља по своме. Али настаје епидемија, и мајка у страху да се и он не зарази и не умре, па са таквим грехом доспе у пакао, преклиње га да везу са овом девојком легализује браком. Сину досаде свакодневне мајчине молбе и венча се с том девојком. После неког времена, види он да се његова жена, која се раније облачила отмено, али скромно, сада дотерује преко мере. – Зашто се ти сада тако дотерујеш? – запитаће је муж једног дана. – Ја бих хтела, одговори жена, да се сви окрећу за нама кад пролазимо и кажу са завишћу: Погледај какву жену има овај човек! – А, драга моја, одговори муж, ти би, дакле, хтела да сви завиде мени, дивећи се теби!

[15] Што се тиче предања међу доцнијим живописцима, према којем је Св. Јован Златоуст први носио сакос, те се обично слика у њему, то предање потиче, као што вели проф. В. Стефанидис, из доцнијег времена и нема историјског ослонца (Екклисиастики историа, Атина 1970, 440).

[16] Атинска Синтагма, Атина 1854, Т. IV, 545, 548.

[17] К. Каллиникос, н. д. 487-488.

[18] Одговор 19. Гаврилу Пентапољском, Мињ. П. Г. Т. 155, к. 872. Све три ове одежде: сакос, фелон-полиставрија и обичан фелон уз велики омофор, виде се на фрескама у старим манастирима. Сакос носи Св. Сава Српски у Грачаници, фелон-полиставрије Св. архиепископи у представи служења Св. Литургије у олтарској апсиди, а тако и обични фелони са Вел. омофором на осталим Св. епископима, у медаљонима у олтару Грачанице, такође Студенице, Дечана, Благовештењу кабларском, Бањи код Прибоја, Жичи(?) и др.

[19] Уп. В. Стефанидис, н. д. 762; Каллиникос, н. д. 488; Л. Мирковић, н. д. 129.

[20] Проф. В. Стефанидис сматра да је александријски епископ почео да носи митру много доцније, у доба владавине Арапа над Египтом (641-1620. г.) (н. д. 761).

[21] Атинска Синтагма, н. д. 539. Тадашња митра је, како се види на фрескама, мала шиљаста капица, или „више повез главе него данашња митра“, како вели проф. Мирковић, као што то није била ни руска митра-шапка. Тек доцније је она уподобљена венцу-круни византијских царева, особито после пада под Турке (Литургика, н. д. 134). Овог облика је и папска тиара, коју носи у ванлитургијским приликама. Пореклом је са Истока. Персијска реч „тиара“ означавала је купасту капу коју су, као символ достојанства и власти, носили асирски и персијски цареви и велможе.

Тиару од једног венца први је носио папа Никола II (1059. г.); од два венца, постављена један над другим, папа Бонифације VIII († 1305. r.). Тиара од три венца јавља се од 1314. г. (уп. В. Стефанидис, н. д. 761, прим. 1.) Митра конусног облика, коју носе на богослужењу папа и бискупи, јавља се од X в., а добија коначни изглед у XVII и XVIII веку (уп. А. Бадурина, Лексикон иконографије, литургике и симболике западног кршћанства, Загреб 1979, 408-409).

[22] Одговор 20. Гаврилу Пентапољском, н. д. к. 872; Излагање о божанственом храму, н. д. к. 716.

[23] Излагање о божанственом храму, гл. 45, н. д. к. 716-717.

[24] Исто, к. 717.

[25] K. Каллиникос, н. д. 490.

[26] Исто, 491.

[27] Исто.

[28] Да би одежде колико-толико биле од бољег материјала, многи свештеници, после рата, па и до скоро, код нас, били су принуђени да праве одежде од материјала за стилски намештај и јоргане, јер се другачији није могао набавити.