NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga II

Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga II

Od kakvog se materijala prave crkvene odežde?

 

PITANJE: Koji su razlozi da se danas prave crkvene odežde po uzoru na one iz prošlog veka, od zlatotkanog i svilenog brokata, ili makar od nekog brokata koji se proizvodi za stilski nameštaj, ili čak od onog za jorgane? Pri tom obavezno sa zlatotkanim širitom i njegovim rasporedom kakav nije bio u starini. Na starim freskama vidimo da su od zlatotkanog materijala izrađeni samo neki delovi odeždi: epitrahilj, pojas, narukvice, nabedrenik, orar. Krupniji delovi odeždi: stihar, felon, omofor izrađivani su većinom od lakšeg i jednostavnijeg materijala; stihar i omofor su skoro uvek bele boje.

Zašto se od ovog lepog pravila odstupa, pa se drži novije tradicije, a napuštaju uzori iz dublje starine, u kojoj su odežde, od jednostavnijeg materijala, bile lepše i prikladnije i sa jasnije izraženom simvolikom od sadašnjih?

 

ODGOVOR: Dolazeći hramu na molitvu i druge oblike kulta, ljudi su kroz vekove to činili u svečanijem, ne u svakidašnjem odelu, kako bi i time ukazali svoje poštovanje Bogu i božanskom. Ovaj način izražavanja svojih osećanja prisutan je i razumljiv i nama današnjim ljudima. Razumljivo je takođe da je ovakva praksa bila još izraženija kod sveštenih lica, koja neposrednije dolaze u dodir sa svetinjom. Primera za to ima kod svih starih naroda. U Starom Zavetu Mojsejev zakon propisuje takođe posebne odežde za sveštenike i prvosveštenike (2 Mojs. 40, 12-14).

U Otkrivenju Svetog Jovana Bogoslova, mnoštvo naroda koji stoji „pred prestolom Božjim i služe mu dan i noć u hramu Njegovom“ (Otkr. 7, 15) obučeno je u haljine bele. Isto su tako obučeni, u bele haljine i opasani zlatnim pojasima po prsima, sedam anđela koji iziđoše iz nebeskog hrama Božjega (Otkr. 15, 6). Savetujući da hrišćani nose prostu, belu odeću, za dolazak na molitvu, Kliment Aleksandrijski (Š vek) veli: „Za dolazak na zajednički skup (ekklisian) treba da žena i muž budu lepo obučeni“.[1]

Nije, dakle, čudo što u Hrišćanskoj crkvi vrlo rano sveštena lica, pri bogosluženju, upotrebljavaju posebne odežde. Izgleda da na to ukazuje, već polovinom II veka Jerma u svom Pastiru: „I posle malo dana, dođosmo na mesto. I sede Pastir na mesto anđela, i ja stajah pred njim. I reče mi: Opaši lanenu haljinu čistu. Videći me opasanog i spremnog da mu služim, zovi, reče, ljude…[2] U III v. Blaženi Jeronim kazuje određeno: „Ne dozvoljava se da ulazimo u Svetinju nad svetinjama (hram) sa svakodnevnom i opštom za obični život odećom… Božanstvena religija ima drugo odelo pri služenju, a drugo u običnom životu“.[3] Pomesni Laodikijski sabor (343. g.), u svom 22. i 23. kanonu, pominje đakonski orar naređujući da ga ne mogu nositi ni ipođakoni, ni čteci ni pojci.[4] Sveti Isidor Pelusiot, IV-V v., pominje omofor episkopa, kao i njegovu boju i materijal od koga se pravi.[5] Predstave sveštenih lica u odeždama nalaze se u katakombama i starim crkvama.

Prve odežde u Hrišćanskoj crkvi i po materijalu i po obliku bile su slične odeći tadašnjeg doba kod Jevreja, kakvu su nosili i Gospod i apostoli, uz izvesno ugledanje na odežde starozavetnog sveštenstva. Kad su hrišćanstvo primili Grci i Rimljani, neke odežde su preuzete iz njihove nošnje. Kao i danas, tako se i u starini razlika između sveštenih činova: đakona, sveštenika i episkopa, spoljašnje primećivala i u pogledu njihovih odeždi, ne samo u njihovom obliku i materiji nego i broju, da bi najzad došlo do toga da đakon ima tri, sveštenik pet, a episkop sedam odeždi.

Ovim odeždama, kao i drugom u crkvi, počeo se pridavati vrlo rano izvesni simvolički značaj. U duhovnoj oblasti čovekovog života simvolizam je neophodan. Već reči ljudskog govora su simvol, simvol misli, koje na taj način hoćemo da saopštimo drugome. Isto su to pojedini gestovi, mimika, igre, itd. Smisao simvola je s jedne strane, u tome da sredstvima dostupnim čulima izrazi natčulno. Sa druge strane, kako se natčulno ne može nikad izraziti potpuno, simvol ostaje znak pod kojim se to neizrazivo krije i nagoveštava. Simvolizma je bilo i u neznabožačkim religijama, kao i u starozavetnoj Crkvi, ali simvolizam u Novozavetnoj ima puniji smisao i novu sadržinu.

U Crkvi na Istoku potvrde o simvolizmu odeždi imamo već od III veka.[6] Pomenuti Sveti Isidor Pelusiot, u IV v., sasvim određeno govori da episkop predstavlja Isusa Hrista, a omofor na njemu izgubljenu ovcu, koju je Dobri Pastir tražio i našao. Da sveštenici predstavljaju Isusa Hrista govori se i u starom hrišćanskom spisu, Apostolskim Ustanovama.[7] Primećeno je da se, u vezi sa odeždama, tokom vremena javljaju tri vrste simvolizma: 1. Moralni simvolizam, po kome odežde označavaju čistotu duše koja treba da ukrašava lica; 2. Dogmatski simvolizam, po kome sveštenici označavaju Isusa Hrista, a oblačenje u odežde Njegovo ovaploćenje, način sjedinjenja dveju priroda, odnos jedne prirode prema drugoj itd; 3. Sveštenik predstavlja Hrista vođenog na stradanje, pa pojedine odežde simvolišu stavljanje na Njega haljine poruge, vezivanje ruku, trnov venac itd; 4. Alegorijski tip simvolizma, prema kome sveštenik označava borca protiv đavola, a pojedine odežde simvolišu oklop, mač i ostalo oružje u toj borbi, prema reči apostola Pavla (Ef. 6, 11-17).[8] Pored toga, smatram da pojedine odežde, osobito arhijereja, simvolišu tri službe Gospoda Isusa kao Pomazanika, Mesije Gospodnjega: proročku, prvosvešteničku i carsku. Njegovu proročku službu simvoliše nabedrenik i štaka; prvosvešteničku: mali omofor, polistavrija, epitrahilj i dr.; a carsku: sakos, mitra, veliki omofor.

Izneti principi simvolizma nesumnjivo su znatno uticali na oblik i boju crkvenih odeždi. Pri tome, punota sveštenstva, kao i simvolizam prvosvešteničke i carske službe Isusa Hrista, koga episkop predstavlja, davao je podsticaj da se osobito njegove odežde ukrašavaju i prave od skupocenije materije. Njihova osobitost ogledala se najpre u vrsti materijala i načina na koji su tkane, a docnije u bogatstvu veza svilenom, zlatnom i srebrnom žicom. Crkva je pri tome upućivala kako verne, tako i sveštenstvo da se u odevanju ne ode u raskoš i sujetu, jer je, kako opominje 16. kanon Sedmog Vaseljenskog sabora, „svaka raskošnost i ukrašavanje tela protivna svešteničkom činu. Stoga, episkopi i klirici koji se ukrašavaju sjajnim i raskošnim haljinama treba da se isprave; ako li ostanu uporni, neka se podvrgnu kazni“.[9] Razlog zašto je ukrašavanje haljinama i drugim nedostojno hrišćana, Šesti Vaseljenski sabor vidi u činjenici „što se krštenjem obukoše u Hrista i tako obećaše da će podražavati životu Njegovom po telu…, da se Bogu, koliko je moguće više približavaju uzornim vladanjem, i da unutrašnjeg čoveka više nego spoljašnjeg ukrašavaju vrlinama i dobrim i neporočnim postupanjem“.[10]

Kako je Gospod Isus bio smeran i protivan svakoj raskoši, pa i u odevanju (Mt. 6, 28; 11, 8), kao i Sveti apostoli (1 Tim. 2, 9; Jak. 2, 1-7; 1 Pet. 3, 3-4), tako su bili i Sveti Oci, a Sveti Vasilije Veliki kaže da se slavoljubivi ljudi „trude samo oko toga da bi gledali na njih i uznosili ih zbog skupe odeće“.[11] A Sveti Jovan Zlatoust: „Kad ti oblačiš zlatnu odeću, zlatni pojas, zlatnu obuću, i toliko stavljaš na sebe stvari neuzdržanja, da bi udovoljio nenasitoj strasti, i daješ hranu najsvirepijoj zveri, tj. srebroljublju, tada ti obnažavaš sirote, vređaš udovice i pokazuješ se opštim neprijateljem sviju, provodeći sujetan život i izbirajući put koji ne vodi ničemu dobrom“.[12]

Evanđelski, kanonski i otački razlozi odnose se na raskoš i luksuz uopšte, ne samo u odevanju vernika i klirika u privatnom životu nego i na raskoš i luksuz crkvenih odeždi. Teško bismo mogli prihvatiti misao da bi se Gospod, koji je rekao da se oni koji oblače raskošne, meke haljine nalaze u carskim dvorovima (Mt. 11, 8), saglasio u koje bilo, pa ni u naše vreme, da se raskošne odežde nose u crkvama Njegovog imena i da ih nose sveštenici koji sebe nazivaju Njegovim slugama. Kontrast između siromaštva prve Crkve u spoljašnjem, materijalnom pogledu i bogatstva u duhovnom, treba da nam je uzor i stalno opominje da ne trošimo suviše vremena i sredstava na spoljašnje, da ne pređemo u luksuz i sujetu ni u odeždama, ni u čemu drugom. Biće tragično ako se za nas i naše vreme, upoređenim sa onim u starini, bude moglo reći sa Jeronimom Savonarolom: U staro doba Crkva je imala drvene putire a zlatne sveštenike; danas ima zlatne putire a drvene sveštenike! Svakako da će duh sujete iznalaziti najrazličnija opravdanja za luksuz u odevanju, kao što ukazuje Valsamon da su se neki izgovarali u njegovo vreme, veleći da „klirici koji se oblače u skupoceno odelo čine to u slavu Božju“,[13] očigledno pokušavajući tim rečima da prikriju u stvari sujetno isticanje sebe, obraćanje pažnje na sebe, a ne na Boga, što se luksuzom uvek želi da postigne, i što luksuz uvek znači. Poznati grčki liturgički pisac K. Kallinikos, ukazujući na slično prikrivanje uzdizanja sebe pribegavanjem neumesnom simvolizmu pojedinih odeždi i alegoriji, uzvikuje: „Nesrećna alegorija! Kolike su ljudske slabosti do sada tražile utočište pod Tvojom siromaškom haljinom (Gospode)“![14]

Nikako ne znači da bi hrišćanska skromnost, kao suprotnost raskoši i luksuzu, značila aljkavost, neukus i nemarnost. Primer čuvanja i od jedne i druge krajnosti, i idenja carskim putem, pokazuju nam Sveti Oci, koji su znali predstavljati Hrista, Gospodara nad gospodarima i Cara nad carevima, ali Cara čije Carstvo nije od ovoga sveta (Jn. 18, 36; Otkr. 17, 14). Zaista, koliko veličanstvenosti, a opet skromnosti u njihovim felonima-polistavrijama sa belim i krstovima u boji! Od carske odore samo beli veliki omofor. Nema ni skupoceno vezenog sakosa, ni zlatne mitre.[15]

Biće da su sakos od vizantijskih careva najpre dobili patrijarsi. Teodor Valsamon, u svojoj raspravi o patrijaraškim odličjima (pronomion), ubraja ga u patrijaraške odežde, pominjući ujedno među njima i „felon sa mnogo krstova“ (ta dia polistavrion felonia) i njegovo značenje „časnog krsta svesvetsku slavu i moć“.[16] Biće da on time kazuje da su prvobitno patrijarsi i arhiepiskopi sakos oblačili „samo na tri svetla Gospodnja godišnja praznika, tj. na Veliku nedelju Pashe, na Pedesetnicu i na Roždestvo Hristovo“, kako direktno svedoči Dimitrije Homatijan, arhiepiskop ohridski, s početka XIII v.,[17] inače su i oni nosili felon-polistavriju. U vreme Svetog Simeona Solunskog (XV v.), pored patrijaraha, sakos (koji je takođe s mnogo krstova) nose i najodličniji od arhiepiskopa. „Mitropoliti pak, veli, oblače polistavrije“. Za episkope kaže da „samo omoforom stradanje Hristovo krstom objavljuju“, tj. da nisu nosili ni polistavriju, nego običan felon.[18] U doba ropstva pod Turcima, najpre pojedini mitropoliti, a zatim i episkopi, dobijaju od patrijarha pravo da nose sakos, da bi najzad u XVIII v. sakos postao odežda svih episkopa.[19]

Mitra, kao pripadnost arhijerejskog bogosluženja, javlja se još docnije. Valsamon veli da su je iz starine nosili samo rimski episkopi, po daru cara Konstantina, i aleksandrijski od vremena Svetog Kirila, koji ju je dobio predsedavajući Trećem Vaseljenskom saboru.[20] Na Istoku, veli, i sada je nosi samo aleksandrijski episkop, a na Zapadu je imaju i 12 kardinala.[21] I Sveti Simeon Solunski, početkom XV v., pominje mitre rimskog i aleksandrijskog episkopa, takođe veleći da na Istoku svi drugi arhijereji služe gologlavi. On veli da je tako od starine „ne po nekom uniženju (prema starozavetnom prvosvešteniku koji je pokrivao glavu), nego zbog više uzvišenih razloga“. Prvi je što Sveti apostol Pavle uči da je Hristos naša glava, a mi udovi Njegovi, „te da treba poštujući Njega da imamo nepokrivene svoje glave pri molitvi“. Drugi, što novozavetni arhijereji primaju blagodat Svetog Duha, „pa nam je blagodat Svetog Duha, koja sede na apostole, kao kidaris na glavi“. Treći, što se pri rukopolaganju episkopu polaže na glavu ne mitra, nego „svešteno Evanđelje, i ne treba da ima drugi pokrivač kad sveštenodejstvuje božanske Tajne“.[22]

Ali iz daljeg kazivanja Svetog Simeona vidi se da su u to vreme, pored aleksandrijskog, i neki drugi jerarsi na Istoku (svakako patrijarsi) pokrivali glave, na bogosluženju, sveštenim pokrivačem nazivanim mitra. Nosili su ga, veli, „po starom predanju, ili još pre po zakonu (starozavetnom), jer je i arhijerej Zakona nosio na glavi kidaris, koji su i mitrom nazivali, kako i pokrivajući se jerarsi običavaju da ga nazivaju“.[23] Budući da ovaj pokrivač nije nošen stalno na bogosluženju, nego je u važnim momentima skidan, Sveti Simeon veli da ovo povremeno skidanje mitre znači da i oni koji su je nosili priznaju „da je važnije predanje blaženoga Pavla“ (tj. da se treba moliti otkrivene glave – 1 Kor. 11, 4),[24] kako su svi jerarsi kroz vekove dotle činili.

Uskoro po smrti Svetog Simeona (1429. g.) nastaje tursko ropstvo. Najveće i najlepše crkve Turci oduzimaju, raji ostaju male i opljačkane. Ukoliko se negde i sačuvalo lepših odeždi i utvari, svako pokazivanje velelepija bogosluženja biva za Turke izazov za nove pljačke i pritisak. U opštoj bedi i osiromašenju naroda i sveštenika mora se tražiti milostinja od pravoslavne Rusije. Carigradski patrijarh Joasaf II moli ruskog cara 1557. g. da mu podari mitru. To isto čini 1559. g. jerusalimski patrijarh German, žaleći se da jermenski i koptski patrijarsi služe u mitrama, a on pravoslavni je nema. Jedan ruski izaslanik 1583. g. prisustvovao je u Carigradu Liturgiji koju su služili carigradski, aleksandrijski i antiohijski patrijarsi, od kojih je samo aleksandrijski imao mitru.[25]

Početkom XVII v., mitra se smatra još pripadnošću samo patrijaraha, te carigradski patrijarh Timotej, 1620. g., na Sinodu, kome su prisustvovali i patrijarsi aleksandrijski, antiohijski i jerusalimski, svrgava Lavrentija, arhiepiskopa sinajskog, „što je protiv starog predanja, prvi od sviju, stavio mitru na glavu na sveštenom bogosluženju“.[26] Ali već 1644. g., Partenije, carigradski patrijarh, daje pravo mitropolitu filadelfijskom u Veneciji da nosi mitru i sakos; 1679. g. dobija to pravo episkop Zakinta,[27] a zatim i ostali.

U teškim prilikama ropstva, možemo shvatiti nastojanje sveštenstva da se svim sredstvima naglasi razlika između hrišćanstva i islama, da bi se verni osnažili i sačuvali od vere osvajača, koja im se nametala. U tome cilju isticala se carska služba Gospoda Isusa, koji će na kraju doći kao Car čije Carstvo neće moći niko odricati. Takođe da verni ne zaborave da On kao Car i Sudija i sada dočekuje svakog čoveka, kad po smrti izađe pred Njega, da mu sudi po veri i delima, te da su im stalno pred očima reči Njegove: Ko se odrekne mene pred ljudima, odreći ću se i ja njega pred Ocem Svojim koji je na nebesima (Mt. 10, 33).

Ovi razlozi, kao što napomenusmo, ranije, davali su podstrek najpre patrijarhu carigradskom, kao i drugim, da svoje arhijerejske odežde upodobljavaju carskim i u vizantijsko i u doba pod Turcima, kad cara više nije bilo i kad je carigradski patrijarh postao glava grčkog naroda (milet baša). U drugim krajevima to su bili ostali patrijarsi, a za lokalne vlasti u pojedinim gradovima – episkopi. Neke od carskih odežda, još u vizantijsko vreme, pored patrijarha, nosili su arhiepiskopi i mitropoliti da bi najzad prešle u dostojanje svih episkopa.

Kako se od polovine XVIII v. ekonomsko stanje hrišćana u Carigradu, i drugim gradovima turskog carstva, vidno poboljšalo, a i pritisak ropstva popustio, crkveno blagolepije se uzdiže, te odežde sveštenstva bivaju sve bogatije i po materijalu i po ukrasima. U tome se pravcu nastavlja i po oslobođenju od Turaka, prelazeći ponekad meru u ukrašavanju, što ni tada ni sada ne može delovati pozitivno na verne.[28]

U današnje vreme, smatram da je vernim osobito potrebno istaći prvosvešteničku službu Gospoda Isusa, značaj Njegove krsne žrtve za naše spasenje. Takođe, potreba redovnog dolaska na zajedničko bogosluženje, kao i potrebe što češćeg pristupanja Svetoj Tajni Pričešća, uz svakodnevni trud oko spremanja svoje duše za što dostojnije pristupanje toj Svetoj Tajni. Na to da deluju sveštenici i rečima i odeždama. Ne deluju u tom pravcu na verne bogate carske odežde i utrkivanje sa ovim svetom u luksuzu, nego obratno – vraćanje na uzvišenost otačkih polistavrija. Krstovi na njima da nas podsećaju na krsnu žrtvu Gospoda Isusa i potrebu nošenja svoga krsta idući za Njim. Bela pak boja moralnu čistotu, koju prvenstveno treba da ima sveštenstvo i njome da deluje na verne i neverne, da vide njihova dobra dela i proslave Oca našega koji je na nebesima (Mt. 5, 16).

 

Glasnik, april 1986.

 

NAPOMENE:


[1] Pedagog III, 11. Vivliothiki ellinon pateron ke ekklisiastikon singrafeon, Atina1956, T. VII, 223.

[2] Vivliothiki Ellinon pateron…, Atina 1955, T. II, 81-82.

[3] Up. Dim. Moraitis, Amfia, u Thriskevtiki ke ithiki enkiklopedia, Atina 1963, T. II, k. 403; dr Lazar Mirković, Pravoslavna liturgika, Beograd 1965, I, 123.

[4] N. Milaš, Pravila Prav. crkve s tumačenjima, N. Sad 1896, II, 84, 85.

[5] K. Kallinikos, O hristianikos naos, Atina 1969, 489; L. Mirković, n. d. 131.

[6] Konst. Kurkulas, Simvolismos ke theologia (amfion), Thriskevtiki ke ithiki enkiklopedia, T. II, k. 412.

[7] Knj. II, gl. 25, VEPES, Atina 1966, T. II, 33-34.

[8] Up. K. Kurkulas, n. d. k. 412-413.

[9] 16. kan., Pidalion, Atina 1970, 335; Milaš, n. d. I, 622.

[10] 96. kanon, Milaš n. d. I, 586.

[11] Tvorenija, v russkom perev., S. Peterburg 1911, T. II, 360.

[12] 17 bes. na psal. 18, Tvorenija v ruskom perev., S. Peterburg 1899, T. V, 577.

[13] Tumačenje 16. kanona Sedmog Vaseljenskog sabora, Atin. Sintagma, Atina 1852, T. II, 624.

[14] N. d. 494. Isticanje sebe, maskirano interesima drugih, lepo ilustruje jedna priča talijanskog pisca Luiđi Pirandela: Jedan grof, mlad i bogat, živi slobodnim životom bez mnogo moralnih obzira, ne ženi se nego, posle drugih sličnih veza, živi sa jednom devojkom građanskog staleža. Majka njegova, žena pobožna, stalno ga moli da se okani takvog života i oženi se, ali on nastavlja po svome. Ali nastaje epidemija, i majka u strahu da se i on ne zarazi i ne umre, pa sa takvim grehom dospe u pakao, preklinje ga da vezu sa ovom devojkom legalizuje brakom. Sinu dosade svakodnevne majčine molbe i venča se s tom devojkom. Posle nekog vremena, vidi on da se njegova žena, koja se ranije oblačila otmeno, ali skromno, sada doteruje preko mere. – Zašto se ti sada tako doteruješ? – zapitaće je muž jednog dana. – Ja bih htela, odgovori žena, da se svi okreću za nama kad prolazimo i kažu sa zavišću: Pogledaj kakvu ženu ima ovaj čovek! – A, draga moja, odgovori muž, ti bi, dakle, htela da svi zavide meni, diveći se tebi!

[15] Što se tiče predanja među docnijim živopiscima, prema kojem je Sv. Jovan Zlatoust prvi nosio sakos, te se obično slika u njemu, to predanje potiče, kao što veli prof. V. Stefanidis, iz docnijeg vremena i nema istorijskog oslonca (Ekklisiastiki istoria, Atina 1970, 440).

[16] Atinska Sintagma, Atina 1854, T. IV, 545, 548.

[17] K. Kallinikos, n. d. 487-488.

[18] Odgovor 19. Gavrilu Pentapoljskom, Minj. P. G. T. 155, k. 872. Sve tri ove odežde: sakos, felon-polistavrija i običan felon uz veliki omofor, vide se na freskama u starim manastirima. Sakos nosi Sv. Sava Srpski u Gračanici, felon-polistavrije Sv. arhiepiskopi u predstavi služenja Sv. Liturgije u oltarskoj apsidi, a tako i obični feloni sa Vel. omoforom na ostalim Sv. episkopima, u medaljonima u oltaru Gračanice, takođe Studenice, Dečana, Blagoveštenju kablarskom, Banji kod Priboja, Žiči(?) i dr.

[19] Up. V. Stefanidis, n. d. 762; Kallinikos, n. d. 488; L. Mirković, n. d. 129.

[20] Prof. V. Stefanidis smatra da je aleksandrijski episkop počeo da nosi mitru mnogo docnije, u doba vladavine Arapa nad Egiptom (641-1620. g.) (n. d. 761).

[21] Atinska Sintagma, n. d. 539. Tadašnja mitra je, kako se vidi na freskama, mala šiljasta kapica, ili „više povez glave nego današnja mitra“, kako veli prof. Mirković, kao što to nije bila ni ruska mitra-šapka. Tek docnije je ona upodobljena vencu-kruni vizantijskih careva, osobito posle pada pod Turke (Liturgika, n. d. 134). Ovog oblika je i papska tiara, koju nosi u vanliturgijskim prilikama. Poreklom je sa Istoka. Persijska reč „tiara“ označavala je kupastu kapu koju su, kao simvol dostojanstva i vlasti, nosili asirski i persijski carevi i velmože.

Tiaru od jednog venca prvi je nosio papa Nikola II (1059. g.); od dva venca, postavljena jedan nad drugim, papa Bonifacije VIII († 1305. r.). Tiara od tri venca javlja se od 1314. g. (up. V. Stefanidis, n. d. 761, prim. 1.) Mitra konusnog oblika, koju nose na bogosluženju papa i biskupi, javlja se od X v., a dobija konačni izgled u XVII i XVIII veku (up. A. Badurina, Leksikon ikonografije, liturgike i simbolike zapadnog kršćanstva, Zagreb 1979, 408-409).

[22] Odgovor 20. Gavrilu Pentapoljskom, n. d. k. 872; Izlaganje o božanstvenom hramu, n. d. k. 716.

[23] Izlaganje o božanstvenom hramu, gl. 45, n. d. k. 716-717.

[24] Isto, k. 717.

[25] K. Kallinikos, n. d. 490.

[26] Isto, 491.

[27] Isto.

[28] Da bi odežde koliko-toliko bile od boljeg materijala, mnogi sveštenici, posle rata, pa i do skoro, kod nas, bili su prinuđeni da prave odežde od materijala za stilski nameštaj i jorgane, jer se drugačiji nije mogao nabaviti.

 

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. AnaMarija

    Da li crkva dozvoljava mladim mirjanima da udju u celibat?

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *