NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga II

Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga II

Koja su bitna obeležja pravoslavnog hrama?

 

PITANJE: Zašto se pri građenju hramova danas, kada sa savremenim građevinskim materijalom (naročito betonom) imamo neuporedivo šire mogućnosti nego klasičnim (kamenom, opekom, drvetom) – primoravamo pseudovizantijskim oblicima, imitiranju onih formi koje su nastale isključivo u mogućnostima klasičnog materijala?

Koja su to bitna obeležja pravoslavne crkve kao građevine kojih bi se savremeni arhitekta morao pridržavati, a u svemu ostalom da može slobodno delati prema savremenim građevinskim mogućnostima i umetničkim shvatanjima?

 

ODGOVOR: Kada je reč o hrišćanskom hramu, treba imati u vidu njegovu bitnu razliku kako prema starozavetnom, tako i prema hramovima idolopoklonika, neznabožaca. I jevrejski jerusalimski hram i hramovi neznabožaca bili su svetišta u koja niko od vernika nije mogao ulaziti. Hramovi idolopoklonika bili su staništa bogova, građevine bez prozora, u kojima su u mraku stajali kipovi idola i gde su povremeno ulazili samo sveštenici, na molitvu, kađenje i vršenje drugih oblika kulta.

Slično je bilo i sa hramom kod Jevreja. Podeljen je bio na dva dela. U prvi, veći deo, ulazio je kockom određeni sveštenik, jutrom i večerom, da prinese na zlatnom kadionom oltaru tamjan, pripravi i zapali žiške na sedmokrakom svećniku, koji su cele noći goreli: subotom, pak, da zameni hlebove predloženja. U manji deo, „svetinju nad svetinjama“, gde je na krilima zlatnih heruvima, postavljenih na poklopcu „Kovčega zaveta“, bilo sedište Božje, nisu mogli ulaziti ni sveštenici, nego jedino prvosveštenik, i to samo jedanput godišnje, na veliki Dan očišćenja, da krvlju žrtve za grehe narodne i svoje pokropi poklopac Kovčega zaveta.[1] U koji bilo od tih delova hrama, ni u kom slučaju nije mogao ući niko od naroda, nego su stojali napolju, u dvorištu Izrailjaca, tu prinosili žrtve i molili se Bogu.

U hrišćanstvu, pak, odnos prema hramu potpuno se menja, te hram dobija sasvim drugo obeležje i funkciju. On postaje mesto skupljanja vernih na zajedničku molitvu, na slušanje pouke, propovedi i primanje Svetog Pričešća, kao i drugih Svetih Tajni i molitvoslovlja. Ovoj trostrukoj funkciji zajedničkog novozavetnog bogosluženja: molitvenoj – latreutičkoj, poučnoj – didaktičkoj i osvećujućoj – sakramentalnoj, služio je hrišćanski hram kroz svoju istoriju do danas.[2]

3bog gonjenja od Jevreja i Rimljana, u prvo doba hrišćani nisu mogli podizati hramove. Bili su prinuđeni da se skupljaju u privatnim domovima pojedinih svojih članova, zatim na skrovitim mestima van grada, katakombama, od kojih su najpoznatije one u Rimu. Tek kada su gonjenja prestala, okupljaju se u sopstvenim građevinama, podizanim najpre po uzoru na savremene javne građevine koje su najbolje odgovarale navedenim potrebama hrišćanskog bogosluženja. Te svetovne građevine bile su bazilike, četvorostrana zdanja, uzdužno podeljena stubovima na tri ili pet delova, ili brodova, sa prozorima u gornjem delu zidova broda. Građevini je na dužem kraju, suprotno od ulaza, dodavan oltarski deo, polukružnog ili poligonalnog oblika, za sveštenike, dok je ostali, veći deo bio za narod. Oltar je od ostalog dela hrama delila niska rešetka, koja docnije dobija stubove, a iznad njih gredu. Između stubova su zavese koje se navlače u pojedinim momentima bogosluženja, docnije zamenjene ikonama (ikonostas). U sredini ikonostasa su Carske, a sa strana severne i južne dveri, vrata.

Kad je iz Jermenije preuzeta veština da se, umesto drvene tavanice bazilike, zidovi hrama premoste polukružnim svodom, pri čemu su zidovi morali biti masivniji, kako bi mogli održati bočni pritisak svoda, nastaje romanski stil. Iz Jermenije dolazi podsticaj da jednobrodna građevina dobije poprečni brod, transept (opisani krst), a na njihovom preseku da se uzdigne kube koje nadvisuje građevinu, stremeći uvis, nebu. Ubrzo se javlja vizantijski stil, kvadratne osnove, sa kubetom na stubovima koji unutrašnjosti daju krstasti oblik (upisani krst). Na Zapadu se javlja gotski stil, sa prelomljenim lukovima i svodovima, pa stil renesanse i dr. Pored hramova ovih stilova, koji su četvorostrane građevine, bilo ih je kružne osnove (rotunde), osnove trolista, itd.[3]

U Apostolskim Ustanovama, starom hrišćanskom spisu, naređuje se: „Prvo da hram bude izdužen, upravljen prema istoku, s obeju strana da ima prostorije prema istoku, da je sličan lađi. U sredini neka bude episkopov tron, a sa obe strane njegove neka sedi prezviterstvo…“.[4] O razlozima za okretanje hrišćana na molitvi prema istoku govore mnogi stari hrišćanski pisci i Sveti Oci.[5]

Bilo koga stila, dakle, pravoslavni hram olatarom treba da je okrenut istoku. Lađa crkve, u odnosu na oltar, treba da je tako konstruisana da se oltar vidi sa svake tačke, da je što manje mrtvih uglova i zaklona. Takođe je potreba da zidne površine budu ravne, bez mnogih preloma, radi potrebe živopisanja, a isto tako da crkva bude dobro osvetljena dnevnom svetlošću i akustična, iako se danas taj zahtev lako nadoknađuje sredstvima ozvučenja. Pojedine veće crkve imaju na zapadu i treći deo, papertu.

Čovek je biće stvoreno sa osećanjem za lepo (I stvori Bog drveće lepo za gledanje – 1 Mojs. 2, 9).[6] Stoga je Pravoslavna crkva zainteresovana da građevina hrama bude lepa. Ona ne smatra da se stereotipno mora ponavljati već estetski dostignuto i ostvareno. To jasno kazuje kod nas postojanje ne jednog, nego više pomenutih stilova hrišćanskog hrama koji su se javljali jedan za drugim u crkvenom građevinarstvu. Smatra, dakle, da treba ići napred u pronalaženju novih umetničkih oblika.

Ali pri tome treba imati u vidu da Crkva ne prihvata „umetnost radi umetnosti“, tj. odvajanje estetske od ostalih duhovnih potreba čovekovog bića. Crkva pravog čoveka vidi u harmoničnom razvijanju njegovih sposobnosti i snaga kao celovite i jedinstvene ličnosti, koja uzrasta u istini, dobru, ljubavi i lepoti. Stoga od estetskog izgleda zgrade hrama, spolja i iznutra, Crkva očekuje dejstvovanje na dušu vernika tako da punije učestvuje u crkvenoj molitvi, lakše primi evanđelsku pouku i uvodi je u život. Onako isto kako shvata i melodiju crkvenih pesama, ne kao nešto samostalno, zavisno od sadržaja pesme, nego da verni, slušajući lepu melodiju, zajedno s njom usvaja misao pesme. Isto tako, posmatrajući ikone i freske u hramu, da umetnički predstavljeni događaji i ličnosti, dejstvuju na verne u istom smislu, da podražavaju tim dobrim primerima. U starije vreme, kada je većina vernih bila nepismena, živopis je predstavljanjem pojedinih scena iz Svetog Pisma i istorije Crkve, vršio ćutke pouku[7] i ujedno ih umetnički uzdizao. Taj značaj živopis ima i danas, u vreme opšte pismenosti, i imaće ga svagda. Tako nam je jasan smisao crkvene borbe protiv ikonoborstva i pobede nad njim. U Crkvi je ostala, pored drugih, i slikarska umetnost, da bi sve strane čovekovog bića učestvovale u proslavljanju Boga.

Svaka crkva, dakle, treba da nam sobom ukazuje na nebo, na to da smo stvoreni ne da ostanemo na ovoj zemlji zauvek, niti da na njoj nestanemo bez traga. Nego, kao zrno što se seje u zemlju da nikne, a pravo svoje biće i plod da donese u jednoj drugoj sredini, u vazduhu, tako se i mi nalazimo na zemlji da se pretrpimo za ulazak u „novu zemlju i novo nebo gde pravda obitava“ (2 Pet. 3, 13). Ili kao što se kazuje u starom spisu, Poslanici Diognetu, o hrišćanima i njihovom shvatanju života na zemlji: „Obitavaju u svojim otadžbinama, no kao došljaci; svuda kao stranci; svaka tuđa otadžbina je njihova, i svaka otadžbina tuđa…; na zemlji se bave, no po nebu se vladaju… Prosto rekavši: Što je u telu duša, to su u svetu hrišćani… Duša obitava u telu, no nije od tela. I hrišćani u svetu obitavaju, no nisu od sveta“.[8] I savremene duše, koje dožive u Pravoslavlju istinski susret sa Hristom, osećaju hram kao svedočanstvo neba. Tatjana Goričeva, savremena ruska spisateljica koja je od nevernice postala iskreno verujuća, upoređujući zbornice pojedinih hrišćanskih sekti (koje, veli, izgledaju kao sale za partijske sastanke) sa pravoslavnim hramom, kaže: „Navikla sam na carsku, tajanstvenu i mističnu lepotu pravoslavnog hrama. Navikla sam da je hram Božji nebo koje je sišlo na zemlju“.[9] Kao što se kaže u crkvenoj pesmi uz Časni post: „Stojeći u hramu slave Tvoje, mislimo da stojimo na nebesima…“.

Taj značaj hrama, u starini su graditelji ne samo umom shvatali, nego živeći hrišćanski, iznutra razumevali, te su crkve koje su izgradili, i spolja i iznutra opominjale na prolaznost života na zemlji i neprolaznost na nebu. Ostvarenjem te ideje, svi ti različiti stilovi hramova bili su vezani za prvobitne, iz kojih su organski izrastali i razvijali se dalje u umetničkom stremljenju tokom istorije.

Današnje arhitekte, živeći većinom jednim životom i shvatanjem ovog sveta, daleko od evanđelskih principa Crkve, ne dostižu iznutra do shvatanja hrama kao svedočanstva neba, te jedni od njih nedoživljeno, mehanički daju kopije postojećih stilova. Drugi, opet, pružaju nova rešenja, no bez ikakve veze sa osećajem da se crkva gradi na zemlji, ali za ljude, koji nisu samo zemaljski. Ove nove građevine teže da privuku na sebe pažnju svojim čudnim oblikom, novošću, originalnošću pošto-poto, ostajući u granicama ovog sveta i za ovaj svet, ne ukazujući nam na onaj i ne uzdižući nas njemu.

Graditelji takvog stava teško mogu i shvatiti smisao pravoslavnog hrama, a još teže ga prihvatiti, sukobljavajući se odmah sa mišlju da bi, prihvatiti ga, značilo davanje ponižavajuće, drugostepene uloge kako umetnosti, tako i njihovim arhitektonskim sposobnostima. Kao što rekosmo, nisu životom i vaspitanjem navikli da delaju nenametljivo, smireno i da anonimno posluže večnom dobru i lepoti.

To je, mislim, glavni razlog što se u crkvenim krugovima danas smatra da je mnogo bolje graditi crkve po ugledu na stare, umetnički i estetski osobito uspele (npr. Gračanicu, Lazaricu, Kalenić itd.), dok se ne dođe do novog, za Pravoslavlje prihvatljivog stila. Smatramo da to ne znači spuštanje umetnosti na pseudoumetnost, jer umetnički oblici navedenih stilova, ili ovih naših crkava, mada nastali pre stotine, ili hiljadu godina, nisu preživeli. Istinski lepo u suštini nikad ne prolazi, niti stari. Stari i prolazi samo ono što je u njima zavisno od vremena. A toga ima u svakom umetničkom delu. Estetska zamisao graditelja-umetnika, pri ostvarenju, građenju, nikada se ne može potpuno izraziti. Ograničene mogućnosti građevinskog materijala, umetnički nivo majstora-izvođača, duhovno-estetska strujanja datog vremena, ona su strana umetničkog dela koja se tokom vremena oseti kao ljuštura, preživelo i mrtvo. Ako je arhitekta pravi umetnik, znaće i danas ono bitno, istinski lepo, osetiti i odvojiti od prolaznog i preživelog, i umesto toga iz sebe udahnuti sveže, živo i lepo. Šta znači ugledanje na stare uzore, lepo nam kazuje prof. Svetozar Radojčić. Pominjući kako je manastir Banjska, po zapovesti kralja Milutina, zidan na sliku Svete Bogorodice Studeničke, on veli: „Naša današnja shvatanja o međusobnoj sličnosti arhitekture ne slažu se sa srednjevekovnim. I poređenje između Bogorodičine studeničke crkve i crkve Svetog Stefana u Banjskoj najbolje pokazuje kako Danilo zamišlja obnovu starih uzora. On ne može da se vrati sa naučnom akribijom na oblike i prostore kasnog XII veka. Sve što se zbilo u razvoju srpske arhitekture raške škole tokom HIII veka, sve je to uneseno u kompoziciju Banjske. Danilo insistira na osnovnim elementima: on podiže mramornu građevinu tehnikom romanskog građenja i na nju stavlja romansku kamenu dekoraciju, trudeći se da naročito ponovi – što sličnije – plastiku portala, trifora i ostalog ukrasa“. Pa dalje zaključuje: „Savremeni umetnik često se zanosi da stvara novo, a u suštini, ponavlja već stvorene kalupe. Srednjevekovni majstor težio je da ponovi staro, a stvarao je novo, izrastajući prirodno, preobražavajući se i protiv svoje volje, nošen dinamikom spontanog stvaralaštva“.[10] Vanredno široke mogućnosti današnjeg građevinskog materijala moći će onda iskoristiti u oblikovanju unutrašnjosti hrama, davši što bolje površine i oblike za izražajne potrebe živopisa, što se sa klasičnim materijalom nije moglo (npr. Gračanica, „koja spada u red nesumnjivo najdragocenijih spomenika srednjevekovne arhitekture na Balkanu“,[11] iznutra je stešnjena i zamračena katihumenom i stubovima koji su konstruktivno morali da osiguravaju pritisak trostruko krstastog krova i pet kubeta). To je pravi način kako da se branimo od eksperimentisanja sa građevinama modernih fantastičnih oblika koje se ne mogu uklopiti u razvojnu liniju pravoslavnih hramova, i koje ma koliko da se dižu u vis, ne uspevaju da našu misao uzdignu nebu, nego je vraćaju zemlji.

 

Glasnik, mart 1986.

 

NAPOMENE:


[1] 3 Mojs. 40, 1-32; 16, 14-17; 1 Car. 6, 1-36.

[2] Up. dr Lazar Mirković, Pravoslavna liturgika, Beograd 1965, I, 9-11.

[3] Isto, 80-85.

[4] Vivliothiki Ellinon pateron ke singrafeon, izd. Apost. Diakonia, Atina 1955, T. II, 52.

[5] Po Sv. Atanasiju Velikom, da bismo gledali prema Raju: „Pošto padosmo iz svoje stare otadžbine i kraja, molimo Boga i Gospoda da nas povrati otkuda smo isterani (VEPES, Atina 1964. T. 35, 110); Sv. Vasilije Veliki kazuje da je okretanje istoku primljeno predanjem iz starine (91. kan., Milaš, Pravila Prav. crkve s tumačenjima, N. Sad 1896, T. II, 434); Sv. Jovan Damaskin: „Pošto je Bog Svetlost duhova i Sunce pravde i Istok se u Pismima naziva Hristos, postavljeno mu je klanjanje na isto…“. On navodi takođe okretanje prema Raju, a zatim da „Gospod razapet prema zapadu gledaše, i stoga se klanjamo gledajući prema Njemu. I uznoseći se prema istoku, dizaše se i tako mu se apostoli pokloniše; i tako će doći, na koji ga način videše da je uzlazio na nebo, kao što sam Gospod reče: Kao što munja izlazi od istoka i sine do zapada, tako će biti i dolazak Sina Čovečjega (Mt. 24, 27); da Njega dočekamo, klanjamo se prema istoku“ (Tačno izloženje pravoslavne vere, izd. Bonifacius Kotter, Berlin – Njujork 1973, gl. 85, str. 190).

[6] Misao da je lepota imanentna svetu jasno kazuje grčka reč za celokupnost sveta, vasionu: „kosmos“. Reč „kosmos“ dolazi od glagola „kosmeo“= uređujem, ukrašavam, činim lepim, kitim, te znači: krasota, lepota.

[7] Gospod Isus, kao Spasitelj, centralna je ličnosg u živopisu pravoslavnih hramova. Stavljanjem Njegovog lika na tri najuočljivija mesta u hramu ističe se svakom verniku Njegova trostruka služba Mesije, Pomazanika Gospodnjeg. U timpanonu nad „krasnim vratima“, koja vode iz paperte u lađu crkve, predstavljen je On kako drži Evanđelje u levoj ruci. To označava Njegovu proročku službu. Kao što su, naime, proroci objavljivali volju Božju, tako je On to izvršio u potpunosgi. Kad uđemo u lađu crkve, ugledaćemo Ga u niši oltara, iznad ikonostasa (koji je u starini bio nizak), gde kao Arhijerej pričešćuje apostole. To predstavlja Njegovu prosvešteničku službu. Došavši u sredinu hrama i pogledavši gore, u kaloti kubeta vidimo ga kao Cara, Pobednika greha, đavola i smrti, kako nas gleda s neba. Odatle će, na kraju vremena, doći kao Car da nam svima sudi po delima našim.

[8] VEPES, Atina 1955, T. II, 253.

[9] O Bogu govoriti opasno je, Samizdat 1984, str. 42. O hrišćanskom hramu kao putokazu u Carstvo Nebesko, i nebu na zemlji, govori i naša poznata književnica Isidora Sekulić. Opisujući gotsku katedralu u Šartru, ona veli da ta crkva „probija u gornje sfere na način oštriji od ptičijega leta i od okinute strele, šiljcima zvonika koji imaju preteću sugestivnost jednog u nebo uprtog prsta“ (Ogledi i zapisi, N. Sad – Beograd 1971, str. 396). Kad nastane veče i napolju se smrkne, veli: „Odjedared se sve pogasi, vojske svetaca i martira nestanu vam ispred očiju, teški krugovi mraka stanu oko vas kolutati i vi izlazite brzo, kao terani iz neba“ (isto, 402-403).

[10] Uzori i dela starih srpskih umetnika, Beograd 1975, str. 198.

[11] Đurđe Bošković, Srednjevekovna umetnost u Srbiji i Makedoniji, Beograd 1948, 15; A. Deroko, Monumentalna i dekorativna arhitektura u srednjevekovnoj Srbiji, Beograd 1962, 130.

 

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. AnaMarija

    Da li crkva dozvoljava mladim mirjanima da udju u celibat?

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *