Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига II

Да ли рукоположење за епископа потире све пређашње грехе рукоположеног?

 

ПИТАЊЕ: Присуствовао сам разговору свештеника који имају дипломе Богословског факултета, при коме је изнето мишљење да рукоположење за епископа потире све пређашње грехе рукополаганог, ма какви да су. Који су основи ове тврдње и да ли рукополагања за ђакона и свештеника имају исто дејство?

 

ОДГОВОР: За примање у клир Црква је од почетка постављала одређене услове: 1) Физичке – мушко, одређене доби, здравља и физичке способности за вршење свештене службе (да није без руке, глух, или слеп – 78. апостолски канон); 2) Духовне – непоколебива вера, како је тумачи Православна црква, уз способност да у томе и друге поучи; такође поседовање и осталих врлина потребних за пастирско служење, особито љубави, без које је „паства оваца“ немогућа (Јов. 21, 15-17);[1] 3) Моралне – чистота личног живота и слобода од извесних грехова,[2] а не порекло и значај породице (Канон 33. Шестог Васељенског сабора).

Да би се све ово утврдило, како вели Свети Василије Велики: „Служитељи Цркве, по старом обичају који се утврдио у Цркви Божјој, примани су после веома озбиљног испитивања, и најтачније се истраживало њихово владање: да нису опадачи, или пијанице, или склони свађама; да ли васпитавају своју децу, како би успешно могли управљати светињом, без које нико неће видети Господа (Јевр. 12, 14). И ово су испитивали презвитери и ђакони… који су их познавали. (Ови) би обавештавали хороепископе, који би саслушали сигурне сведоке, и пошто би о томе известили епископе, тек би тада поменутог служитеља убројали у чин свештенства“.[3] Канон 9. Првог Васељенског сабора наређује да се без таквог испитивања нико не може рукоположити за свештеника. Они, за које би се утврдило да су учинили извесне грехе, нису могли бити рукоположени. Ако би се, поред тога, ипак „нашли људи, покренути насупрот правилима, да на њих положе руке“ – вели се даље у овом правилу – „оваквима канон не дозвољава да остану у клиру“.[4] Оваква испитивања вршена су и пред рукоположење ђакона за презвитера и презвитера за епископа. У 12. канону Лаодикијског сабора читамо: „За црквено старешинство треба постављати епископе, одлуком митрополита и околних епископа, оне који су дуго испитивани како у погледу вере, тако и у погледу правилног владања“.[5]

Сви, дакле, наведени услови траже се једнако за рукоположење како ђакона, тако и свештеника и епископа, а такође за рукопроизвођење (хиротесију) појца, чтеца и ипођакона, који се чинови такође убрајају у клир.[6] Ако би кандидат за свештенство поседовао све потребне услове, али се нашло да је учинио нпр. хотимично или нехотично убиство, блуд, крађу, кривоклетство, по својој вољи био ушкопљен, рукоположење се не би могло обавити. Канон. 61. Светих апостола заповеда: „Ако буде каква тужба против верног за блуд, или прељубу, или друго какво забрањено дело, и докаже се, у клир да се не уводи“.[7] Не само то, него – по 8. канону Неокесаријског сабора – ако би жена неког световњака учинила прељубу, тај верни због тога не би могао бити примљен за клирика. Ако ли учини прељубу после његове хиротоније, дужан је да је отпусти. Настави ли с њом да живи, не може остати у клиру.[8] Из овог канонског прописа види се јасно да извесне тешке грехе жене кандидата за свештенство његова хиротонија не би могла да изглади, а камоли такав или сличан његов грех. И из других канонских прописа може се закључити исто. Поменути Неокесаријски сабор, у 9. канону наређује: „Презвитер, ако телесно сагреши пре него што је рукоположен и исповеди да је пре хиротоније згрешио, нека не приноси жртву, а остало нека задржи, ако је у другоме ревносан“. Неоспорно, према овом пропису, греси који онемогућавају рукоположење остају и после рукоположења, тј. нису њиме изглађени.

Истина, у том се канону вели и ово: „Јер као што многи говораху, рукоположење изглађује остале грехе“.[9] Милаш, позивајући се на Зонару, вели да је овде реч о другим, мањим гресима које је могао учинити при оном главном греху, те да о њима „правило каже да по мишљењу многих… – јер то није утврђено (хос хомологоуменон) – те мање грехе изглађује рукоположење“.[10] Преподобни Никодим Агиорит пак сматра да ове речи казују „да ово говоре многи, а не сам (овај Сабор)“.[11] Милаш још сматра да је 9. канон Првог Васељенског сабора издат баш против мишљења појединих да не треба искључити из клира оне за које се дознало да су чинили, пре рукоположења, неки тежак грех, јер би тобоже рукоположење, као и крштење, изгладило све претходне грехе.[12]

Свети Василије Велики, у свом 69. канону чтецу, који би имао телесни однос са својом заручницом пре венчања, налаже епитимију да годину дана не може вршити своју службу, а после тога да је опет врши, али „остајући без напредовања“, тј. не може бити произведен у виши степен, ипођакона, а камоли ђакона, или презвитера. Ако ли је тај грех учинио с другом женом, која му није заручница, не може уопште да врши дужност чтеца. Нема, дакле, места гледишту да Тајна Свештенства може изгладити ни овакве грехе, а камоли теже, „ма какви они били“.[13] Сличан смисао има и 70. канон истог Светог Оца који говори о ђакону који се оскврнуо устима па то сам исповедио: „Нека престане од служења, али нека се удостојава причешћа заједно са ђаконима; тако исто и презвитер. Ако се пак који затече да је згрешио нешто више, ма на каквом степену био, нека се свргне“.[14] Према Зонари „оскврњење устима“, о коме је овде реч, означава љубљење неке жене. Он такође сматра да је казна престајања служења, предвиђена за „оскврњење устима“, била привремена, јер потпуно свргнуће овај канон предвиђа за оне који су учинили „нешто више“, тј. тежи грех.[15]

Према 3. канону Шестог Васељенског сабора, могао би неко закључити да се и за тежи грех не мора налагати казна свргнућа, него привремена епитимија, какву предвиђа 70. канон Светог Василија Великог за оскврњење устима. Такав закључак био би погрешан, као што ћемо видети из даљег излагања. У време одржања овог сабора, наиме, један број свештеника, ђакона и ипођакона, у неким источним крајевима Византије, по незнању ступили су били у други брак, или узели удовицу, а неки неожењени пре рукоположења закључили су по рукоположењу први брак. Цар Јустинијан II потражи од Сабора решење овог проблема. Како су неки од поменутих клирика, увидевши погрешност свог поступка, већ отпустили ове жене, а некима су оне биле помрле, Сабор одлучи да сви овакви буду привремено одлучени од свештенодејства, „јер је неумесно да благосиља другога онај који треба да своје ране лечи“, али да задрже „част свештеничког седишта и стајања…, плачем молећи од Господа да им се опрости грех незнања“. После издржане епитимије, да се поново успоставе у свештенодејство, али без права напредовања и добијања вишег свештеног степена. Они пак који су остали у незаконитом браку и после одређеног рока, морали су бити сасвим свргнути. Да не би ово снисхођење доцније послужило другима као повод за сличне грехе, Сабор подвлачи неизмењену важност 17. и 18. апостолског канона, који за такве грехе предвиђају свргнуће. Наведена одлука Шестог Васељенског сабора имала је, дакле, како вели и Зонара, важност само изнимно, за тадашњи случај, те је јасно да се оно што је учињено изнимно не може узети за правило.

Сви ови канони стоје сагласно на становишту да извесни тешки греси онемогућавају примање Тајне Свештенства, а ако се она и прими, или се греси учине после рукоположења, па се за њих дозна, било од самог починиоца, било од других, такав је морао бити подвргнут казни свргнућа. Уколико је учињени грех био лакши, чистио се покајањем уз привремену епитимију. Починилац греха лишавао се, дакле, привремено или потпуно и оног свештеног чина у коме се затекао. У најбољем случају, могао је остати, на степену у коме се затекао, а никако није могао добити виши, при чему би рукоположење на виши степен тобоже уништило претходно учињене грехе. Стога речи 9. Неокесаријског канона, о мишљењу многих да „рукоположење изглађује остале грехе“, најприхватљивије је схватити у смислу да мањи греси не сметају Тајни Свештенства, те да дотични може свештенодејствовати после исповести, и издржане епитимије.

Мишљење да се рукоположењем за епископа бришу сви претходни учињени греси није, дакле, могло понићи на основу ових канона, који не знају ни за какву изнимку епископског рукоположења, кад захтевају моралну чистоту свештенства „кога било чина“. То је и природно. Апостол Павле тражи од ђакона да су поштени, трезвени, мужеви једне жене, својим домом добро да управљају (1 Тим. 3, 8-12). А то исто тражи и од епископа још у већој мери (1 Тим. 3, 2-7), према еванђелском принципу: „Коме је много дано, од тога ће се много и тражити; и коме је много поверено, од тога ће се још више искати” (Лк.12, 38).

Први пут налазимо теорију о брисању греха епископским рукоположењем јасно изложену уз образложење, код канонисте Теодора Валсамона у ХII в. У тумачењу 12. канона Анкирског сабора, Валсамон вели да је 969. год., кад је после убиства свог претходника Никифора Фоке, дошао за цара Јован Цимискије, постављено начело да царско помазање брише све претходне грехе које је цар учинио. Навешћемо дословно Валсамонове речи: „Употребивши овај канон, најсветији онај патријарх Полиевкт, најпре је одбио од свештеног круга најсветије Божије Велике Цркве почившег цара Јована Цимискија, као убицу цара господина Никифора Фоке. Доцније (га) је примио, јер рече са Свети Синодом, у донетој таквој синодској одлуци, која постоји у архиви, да као што помазање (хрисма) Светог Крштења, грехе пре тога (крштења) брише (апалифи), ма какви и ма колики да су, сасвим (тако) и царско помазање избриса пре њега учињено убиство Цимискијево“.[16] Настављајући даље, Валсамон директно вели: „Подобно (аколутхос), дакле, таквој пракси, веле они који су блажи (симпатхестерои) и стављају Божју милост изнад (Његовог) суда, помазањем архијерејства да се бришу греси пре тога (помазања), и отклањају сасвим одговорност архијереја за душевну нечистоту пре архијерејства. Јер као што се цареви називају и јесу помазаници Господњи, тако јесу и називају се и архијереји“. Но како у православном Чину хиротоније епископа не постоји, нити је постојало помазивање рукополаганог, Валсамон вели да заступници наведене идеје образлажу то овако: „А уместо уља помазања царева и архијереја, према старом Закону, говоре да је архијерејима довољно што се поставља јарам Еванђеља на њихов врат и печат призива Светог Духа при рукополагању“.[17] При томе се позивају на речи Светог Григорија Богослова, који по хиротонији за епископа пише: „Опет је на мени помазање (хрисма) и дух…“.[18]

Из изнетог следи сасвим јасно да је мишљење о хиротонији за епископа као сили чишћења од греха, иако поникло, као што смо видели, у IX веку, у X веку добило своје образложење не позивом на који канонски пропис, него аналогијом са схватањем о таквој моћи царског венчања.

Што се тиче рукоположења за ђакона и свештеника, њима у то доба није приписивана таква моћ као рукоположењу за епископа. Схватање о њима излаже Валсамон овако: „А хиротонија јереја и другог свештенства (тон етерон иероменон) брише мале грехе: пристанак (синкататхесин) велим, и лаж и друго такво што не доводи до свргавања. А блуд не (брише)“.[19]

Но познавајући добро канонске прописе Цркве, Валсамон зна да мишљење о брисању претходних греха хиротонијом епископа није основано ни на једном канонском пропису, те у тумачењу 9. канона Првог Васељенског сабора вели: „Свештенство онемогућавају разне сметње, међу којима је и блуд. Ако је неко осуђен да је учинио блуд, било пре рукоположења, било после њега, свргава се. Стога канон вели: Ко је рукоположен насупрот канонима, без испитивања, иако је исповедио пре хиротоније грех, нема користи од хиротоније, него пошто се дозна, свргава се. Јер неки говораху да као што крштење чини новим човеком крштеног, тако и свештенство грехе (учињене) пре свештенства спира. Али то канонима није установљено“.[20]

*

У Православној цркви од почетка су позната свега два средства за очишћење душе од греха кога било њеног члана, свештеника или световњака. То су Света Тајна Крштења за спирање прародитељског и личних грехова учињених до крштења,[21] и Света Тајна Покајања којом се чисти од грехова учињених после крштења.[22] Другог средства за очишћење од греха нема. О тим двема Тајнама Свети Симеон Солунски каже: „И пошто после крштења нема другог позива натраг, по благодати и бесплатно, без борбе и труда, осим исправке и суза, и исповести преступа, и одустајања од зла, због тога нам је дат овај дар…“.[23]

Ма какав био грех, тим средствима може се од њега очистити и уз даљи чист живот задобити спасење. Но у погледу примања свештеничког чина, и остајања у њему, после извесних тешких грехова, ствар стоји друкчије. И поред најискреније исповести, издржане епитимије и измене живота, такав не би могао бити свештеник.[24] По Светом Василију Великом, „такав човек, ако буде и мртве васкрсавао, свештеник не може бити“.[25] А ако је већ свештеник, лишава са свештенства. Овај канонски принцип налазимо и код Светог Симеона Солунског: „И ово кажемо о онима који су примили хиротонију згрешивши или пре (ње), или после – сви су недостојни. Ако xoћe да се покају и спасу нека одустану од вршења најсветијих свештенодејстава и умилостиве себи Бога исповешћу и плакањем. Јер им ништа неће користити покајање ако најпре не одустану од вршења свештенодејства“.[26] Овакав став Црква као Тело Христово заузима због своје чистоте, према одлуци Првог Васељенског сабора: „Јер саборна Црква штити оно што је непорочно“. Затим због духовне користи верних, јер по 27. канону Светог Василија Великог (који дословно понавља 26. канон Шестог Васељенског сабора): „Није умесно да благосиља другог онај који има своје ране да лечи. Јер је благосиљање предавање освећења. Ако тога нема због прекршаја…, како ће га другом дати“?[27] Или, како то у једној реченици обухвата Милаш, „што би рукоположење таквог лица служило понижењу свештеничког достојанства и било у опреци с циљевима свештеничке службе“.[28]

Да би нам овај принцип био јаснији, послужићемо се једним упоређењем. Хришћанин који би желео свештенство и имао све духовне и моралне квалитете за то, али би му била ампутирана нпр. нога, или рука, или би био слеп, не би могао бити рукоположен због немогућности обављања свештенорадњи. Разуме се да се поред тог недостатка он се може спасти, али не може бити свештеник. Слично томе бива и са оним који је учинио неки од набројаних тешких грехова, као да му је духовно одсечена рука, или нога. Покајањем се и он може спасти, али не може бити свештеник. Свакако Бог може својим дејством учинити да се кљастоме исцели одсечена рука у физичком[29] и у духовном погледу[30], но до Његове посебне интервенције за нас апсолутно морају бити у важности канонски прописи које нам је Он дао Духом Светим.[31] Према свему изнетом, по канонским прописима Православне цркве, чишћење душе од греха бива у Светој Тајни Крштења, а за грехе учињене по крштењу – у Светој Тајни Покајања, којој по потреби приступају клирици свију степена једнако као и лаици. Ма који грех, искреном исповешћу чисти се потпуно. Но извесни тешки греси, мада очишћени покајањем, не дозвољавају починиоцу нити да буде рукоположен, нити да у клиру остане, ако је већ рукоположен. Само лакши греси, после покајања и епитимије, не искључују могућност даљег свештенодејствовања. Учење да рукоположење за ђакона, свештеника, или епископа чисти неке, или све пређашње грехе, које се током времена јављало као мишљење појединаца, Црква није нити установила, нити примила неким својим правилом.

 

Гласник, јун 1979.

 

НАПОМЕНЕ:

---

[1] „Без љубави свако служење било би ништа; оно би било ван Цркве зато што је сама Црква љубав“ (Н. Афанасјев, Церков Духа Свјатаго, Париз, 1971, 301).

[2] Уп. Н. Милаш, Правосл. црквено право, Београд 1926, 275; Б. Цисарж, Црквено право, Београд 1970, I, 53-56.

[3] Пидалион, изд. Астир, Атина 1970, 631-632; Н. Милаш, Правила Прав. цркве с тумачењима, Н. Сад 1896, II, 430.

[4] Пидалион, 135; Милаш, н. д. I, 205.

[5] Пидалион, 425; Милаш, н. д. II, 78.

[6] Милаш, н. д. II, 76.

[7] Пидалион, 79; Милаш, н. д. I, 131.

[8] 8. кан. Неокесар. саб., Пидалион, 391; Милаш, н. д. II, 30.

[9] Пидалион, 391; Милаш, н. д. II, 32.

[10] Исто.

[11] Пидалион, 392.

[12] Правила I, 207, 208.

[13] Никита, архиеп. солунски из XII в., одређено вели да ако би неки клирик имао телесни однос ма и не са другом женом, него са својом заручницом, сматрајући да му заруке дају право на то, ипак се не удостојава хиротоније. Ако би ипак био рукоположен, и по рукоположењу венчао се с њом, ипак се свргава.

[14] Пидалион, 625; Милаш, н. д. II, 412.

[15] Милаш, н. д. II, 412, 413.

[16] Атинска синтагма, Атина 1853, Т. III, 44.

[17] Исто, 44, 45. Уп. Г. Острогорски, О царевом миропомазању…, у књизи: О веровањима и схватањима Византинаца, Београд 1970, 319.

[18] Исто, 45.

[19] Исто.

[20] Исто, Т. II, 137.

[21] Ту убрајамо и „крштење крвљу“. Уп. Гласник 1975, бр.5, стр. 95.

[22] Уп. др Л. Мирковић, Литургика, Београд 1967, II₂, 11, 79; др Јустин Поповић, Догматика, Београд 1978, III, 564, 572; X. Андруцос, Догматики, Атина 1956, 320, 376; П. Трембелас, Догматики, Атина 1961, III, 101, 298.

[23] О Тајнама, гл. 39, Мињ. Т. 155, 180. Наводећи средства за чишћење од греха по Мојсијевом Закону, Ориген наводи седам средстава за очишћење од греха по Еванђељу: „Прво је што се крштавамо за опроштење греха. Друго је опроштење у мученичком страдању. Tpeћe је што се даје преко милостиње, јер Спаситељ вели: Али дајите милостињу, и гле све вам је чисто (Лк. 11, 41). Четврто нам бива опроштење грехова уколико и ми опраштамо грехе браћи нашој, јер овако говори сам Господ и Спаситељ наш, да „ако ви опраштате браћи вашој из срдаца ваших грехе њихове, и вама ће опростити Отац ваш грехе ваше. А ако ви не опраштате браћи вашој из срца, ни вама неће опростити Отац ваш (Мт. 6, 14, 15); и као што нас учи у молитви да говоримо: Опрости нам грехе наше као што и ми опраштамо дужницима својим. Пето је опраштање греха, кад неко одврати грешника с грешног пута његовог, јер божанско Писмо вели да ко одврати грешника с грешног пута његовог, спашће душу његову од смрти и покриће мноштво грехова (Јак. 5, 20). Шесто бива такође опроштење грехова по мноштву љубави, као што сам Господ вели: Заиста ти кажем: Опраштају јој се многи греси јер је имала велику љубав (Лк. 7, 47). И апостол вели: Јер љубав покрива мноштво греха (1 Пет. 4, 8). Још има и седмо, иако сурово и тешко, кроз покајање опроштење грехова, где грешник пере у сузама свој товар и бивају му сузе хлеб дан и ноћ, и кад се не стиди да свештенику Господњем каже свој грех и да потражи лек, према оном који каже: Изнећу против себе неправду моју Господу и Ти ћеш отпустити безакоње срца мога. У овоме се испуњава и оно што каже апостол Јаков: Болује ли ко међу вама, нека дозове старешине црквене, нека читају молитву над њим и нека га помажу уљем у име Господње. И молитва вере помоћи ће болесноме, и подигнуће га Господ. И ако је грехе учинио, опростиће му се (Јак. 5, 14, 15)“ (2. беседа на књ. Левитску, Мињ. Т. XII, к. 417, 418).

Ови наводи из Св. Писма не стоје у супротносги са тврдњом Св. Симеона о свега два средства за чишћење од греха, јер, осим крштења (као и крштења у крви) и Тајне Исповесги, остале случајеве које Ориген наводи треба схватити у смислу услова за опроштење грехова и искрености покајања, а не да су и они таква средства за спирање грехова као ове две Тајне.

[24] Ако би такви греси били учињени пре крштења, по духу 17. ап. канона, крштењем су се спирали, и такав би могао бити свештеник. „Ми верујемо“ – вели Зонара – „да божанска снага Св. Крштења пере сваку нечистоту којом су новокрштени били окаљани, нити икакав грех што је неко пре крштења учинио може новокрштеноме запречити да буде примљен у свештенство” (Милаш, н. д. I, 75).

[25] Канон 35. Св. Никифора Исповедника, Пидалион, 731; Милаш, Правила II, 532.

[26] 13. одговор Гаврилу Пентапољском, н. д., к. 861.

[27] Пидалион, 608, 240; Милаш, н. д. I, 506, II, 384.

[28] Црквено право, н. д., 285.

[29] Kao Св. Јовану Дамаскину; В. др Јустин Поповић, Житија светих за децембар, Београд 1977, стр. 112; Еп. Николај, Охридски Пролог, Ниш 1928, 968.

[30] Ko што су Оци, по 27. ап. прав., одлучили од свештенодејства Св. Николаја Мирликијског што је, како пише монах Јован Студит, ошамарио Арија, али се неким од њих у визији јавио Господ Исус пружајући Св. Николају Еванђеље, а Св. Богородица омофор, што су они разумели као наредбу Божју да му скину забрану свештенодејства (Еп. Николај, н. д. 976; др Јустин Поповић, н. д. 196.).

[31] Неко ће можда изнети приговор да ће се у данашње време, ако се буде строго држало ових принципа, мало наћи кандидата за свештенство. Приговор је без основе. Нигде у еванђелским и канонским прописима нема начела, да ако нема онаквих каквих треба, по канонском мерилу, треба постављати за свештенике какви се нађу. Без сумње, нико од нас људи не може сматрати да је достојан свештеничког чина, али постоји Духом Светим одређена граница која искључује принцип: Боље ико, него нико. Ако Дух Свети преко Апостолских канона, утврђених и ауторитетом Шестог Вас. сабора, вели да такав и такав не може бити свештеник, каква би корист за душу своју и душе верних, тј. за Цркву, била и да дође до свештенства? Ако Дух Свети не жели да такав служи Њему као свештеник, коме би онда у Цркви требала ова служба? Сем њеним непријатељима, у Цркви Христовој свакако ником.

Бог је Господар њиве на којој смо ми радници, помоћници његови (1 Кор. 3, 9). Ни више ни мање. Наше је да се молимо Њему да пошаље раднике на њиву Своју (Мт. 9, 38), и да се трудимо, вером и животом по вери, да их препознамо кад их Он пошаље. Љубав и остале врлине показаће их достојним службе у Цркви, да буду „пастири зато што су изабрани и постављени Богом, примивши од Њега благодат“ за своју службу (Н. Афанасјев, Церков Духа Свјатаго, Париз 1971, 295). Не да их ми самовољно постављамо. Никоме у Цркви није дозвољена самовоља, поступање насупрот еванђелским и канонским прописима. Јер би иначе, како вели Св. Теодор Студит, било непотребно Еванђеље, узалудни канони, и сваки епископ, ако му је слободно да он, или они који га окружују, чине по личном нахођењу, био нови еванђелист, други апостол, нови законодавац. Но ми имамо заповест апостола: „Ако би анђео с неба проповедао Еванђеље друкчије него што смо проповедали, анатема да буде (Гал. 1, 8). А говорити о канонима и Еванђељу Христовом једно је исто, јер су канони запечаћени Духом Светим и њиховим одредбама решава се све што се тиче спасења људи (Творенија… на руском, С. Петербург 1907, стр. XXXVI).