NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga II

Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga II

Da li rukopoloženje za episkopa potire sve pređašnje grehe rukopoloženog?

 

PITANJE: Prisustvovao sam razgovoru sveštenika koji imaju diplome Bogoslovskog fakulteta, pri kome je izneto mišljenje da rukopoloženje za episkopa potire sve pređašnje grehe rukopolaganog, ma kakvi da su. Koji su osnovi ove tvrdnje i da li rukopolaganja za đakona i sveštenika imaju isto dejstvo?

 

ODGOVOR: Za primanje u klir Crkva je od početka postavljala određene uslove: 1) Fizičke – muško, određene dobi, zdravlja i fizičke sposobnosti za vršenje sveštene službe (da nije bez ruke, gluh, ili slep – 78. apostolski kanon); 2) Duhovne – nepokolebiva vera, kako je tumači Pravoslavna crkva, uz sposobnost da u tome i druge pouči; takođe posedovanje i ostalih vrlina potrebnih za pastirsko služenje, osobito ljubavi, bez koje je „pastva ovaca“ nemoguća (Jov. 21, 15-17);[1] 3) Moralne – čistota ličnog života i sloboda od izvesnih grehova,[2] a ne poreklo i značaj porodice (Kanon 33. Šestog Vaseljenskog sabora).

Da bi se sve ovo utvrdilo, kako veli Sveti Vasilije Veliki: „Služitelji Crkve, po starom običaju koji se utvrdio u Crkvi Božjoj, primani su posle veoma ozbiljnog ispitivanja, i najtačnije se istraživalo njihovo vladanje: da nisu opadači, ili pijanice, ili skloni svađama; da li vaspitavaju svoju decu, kako bi uspešno mogli upravljati svetinjom, bez koje niko neće videti Gospoda (Jevr. 12, 14). I ovo su ispitivali prezviteri i đakoni… koji su ih poznavali. (Ovi) bi obaveštavali horoepiskope, koji bi saslušali sigurne svedoke, i pošto bi o tome izvestili episkope, tek bi tada pomenutog služitelja ubrojali u čin sveštenstva“.[3] Kanon 9. Prvog Vaseljenskog sabora naređuje da se bez takvog ispitivanja niko ne može rukopoložiti za sveštenika. Oni, za koje bi se utvrdilo da su učinili izvesne grehe, nisu mogli biti rukopoloženi. Ako bi se, pored toga, ipak „našli ljudi, pokrenuti nasuprot pravilima, da na njih polože ruke“ – veli se dalje u ovom pravilu – „ovakvima kanon ne dozvoljava da ostanu u kliru“.[4] Ovakva ispitivanja vršena su i pred rukopoloženje đakona za prezvitera i prezvitera za episkopa. U 12. kanonu Laodikijskog sabora čitamo: „Za crkveno starešinstvo treba postavljati episkope, odlukom mitropolita i okolnih episkopa, one koji su dugo ispitivani kako u pogledu vere, tako i u pogledu pravilnog vladanja“.[5]

Svi, dakle, navedeni uslovi traže se jednako za rukopoloženje kako đakona, tako i sveštenika i episkopa, a takođe za rukoproizvođenje (hirotesiju) pojca, čteca i ipođakona, koji se činovi takođe ubrajaju u klir.[6] Ako bi kandidat za sveštenstvo posedovao sve potrebne uslove, ali se našlo da je učinio npr. hotimično ili nehotično ubistvo, blud, krađu, krivokletstvo, po svojoj volji bio uškopljen, rukopoloženje se ne bi moglo obaviti. Kanon. 61. Svetih apostola zapoveda: „Ako bude kakva tužba protiv vernog za blud, ili preljubu, ili drugo kakvo zabranjeno delo, i dokaže se, u klir da se ne uvodi“.[7] Ne samo to, nego – po 8. kanonu Neokesarijskog sabora – ako bi žena nekog svetovnjaka učinila preljubu, taj verni zbog toga ne bi mogao biti primljen za klirika. Ako li učini preljubu posle njegove hirotonije, dužan je da je otpusti. Nastavi li s njom da živi, ne može ostati u kliru.[8] Iz ovog kanonskog propisa vidi se jasno da izvesne teške grehe žene kandidata za sveštenstvo njegova hirotonija ne bi mogla da izgladi, a kamoli takav ili sličan njegov greh. I iz drugih kanonskih propisa može se zaključiti isto. Pomenuti Neokesarijski sabor, u 9. kanonu naređuje: „Prezviter, ako telesno sagreši pre nego što je rukopoložen i ispovedi da je pre hirotonije zgrešio, neka ne prinosi žrtvu, a ostalo neka zadrži, ako je u drugome revnosan“. Neosporno, prema ovom propisu, gresi koji onemogućavaju rukopoloženje ostaju i posle rukopoloženja, tj. nisu njime izglađeni.

Istina, u tom se kanonu veli i ovo: „Jer kao što mnogi govorahu, rukopoloženje izglađuje ostale grehe“.[9] Milaš, pozivajući se na Zonaru, veli da je ovde reč o drugim, manjim gresima koje je mogao učiniti pri onom glavnom grehu, te da o njima „pravilo kaže da po mišljenju mnogih… – jer to nije utvrđeno (hos homologoumenon) – te manje grehe izglađuje rukopoloženje“.[10] Prepodobni Nikodim Agiorit pak smatra da ove reči kazuju „da ovo govore mnogi, a ne sam (ovaj Sabor)“.[11] Milaš još smatra da je 9. kanon Prvog Vaseljenskog sabora izdat baš protiv mišljenja pojedinih da ne treba isključiti iz klira one za koje se doznalo da su činili, pre rukopoloženja, neki težak greh, jer bi tobože rukopoloženje, kao i krštenje, izgladilo sve prethodne grehe.[12]

Sveti Vasilije Veliki, u svom 69. kanonu čtecu, koji bi imao telesni odnos sa svojom zaručnicom pre venčanja, nalaže epitimiju da godinu dana ne može vršiti svoju službu, a posle toga da je opet vrši, ali „ostajući bez napredovanja“, tj. ne može biti proizveden u viši stepen, ipođakona, a kamoli đakona, ili prezvitera. Ako li je taj greh učinio s drugom ženom, koja mu nije zaručnica, ne može uopšte da vrši dužnost čteca. Nema, dakle, mesta gledištu da Tajna Sveštenstva može izgladiti ni ovakve grehe, a kamoli teže, „ma kakvi oni bili“.[13] Sličan smisao ima i 70. kanon istog Svetog Oca koji govori o đakonu koji se oskvrnuo ustima pa to sam ispovedio: „Neka prestane od služenja, ali neka se udostojava pričešća zajedno sa đakonima; tako isto i prezviter. Ako se pak koji zateče da je zgrešio nešto više, ma na kakvom stepenu bio, neka se svrgne“.[14] Prema Zonari „oskvrnjenje ustima“, o kome je ovde reč, označava ljubljenje neke žene. On takođe smatra da je kazna prestajanja služenja, predviđena za „oskvrnjenje ustima“, bila privremena, jer potpuno svrgnuće ovaj kanon predviđa za one koji su učinili „nešto više“, tj. teži greh.[15]

Prema 3. kanonu Šestog Vaseljenskog sabora, mogao bi neko zaključiti da se i za teži greh ne mora nalagati kazna svrgnuća, nego privremena epitimija, kakvu predviđa 70. kanon Svetog Vasilija Velikog za oskvrnjenje ustima. Takav zaključak bio bi pogrešan, kao što ćemo videti iz daljeg izlaganja. U vreme održanja ovog sabora, naime, jedan broj sveštenika, đakona i ipođakona, u nekim istočnim krajevima Vizantije, po neznanju stupili su bili u drugi brak, ili uzeli udovicu, a neki neoženjeni pre rukopoloženja zaključili su po rukopoloženju prvi brak. Car Justinijan II potraži od Sabora rešenje ovog problema. Kako su neki od pomenutih klirika, uvidevši pogrešnost svog postupka, već otpustili ove žene, a nekima su one bile pomrle, Sabor odluči da svi ovakvi budu privremeno odlučeni od sveštenodejstva, „jer je neumesno da blagosilja drugoga onaj koji treba da svoje rane leči“, ali da zadrže „čast svešteničkog sedišta i stajanja…, plačem moleći od Gospoda da im se oprosti greh neznanja“. Posle izdržane epitimije, da se ponovo uspostave u sveštenodejstvo, ali bez prava napredovanja i dobijanja višeg sveštenog stepena. Oni pak koji su ostali u nezakonitom braku i posle određenog roka, morali su biti sasvim svrgnuti. Da ne bi ovo snishođenje docnije poslužilo drugima kao povod za slične grehe, Sabor podvlači neizmenjenu važnost 17. i 18. apostolskog kanona, koji za takve grehe predviđaju svrgnuće. Navedena odluka Šestog Vaseljenskog sabora imala je, dakle, kako veli i Zonara, važnost samo iznimno, za tadašnji slučaj, te je jasno da se ono što je učinjeno iznimno ne može uzeti za pravilo.

Svi ovi kanoni stoje saglasno na stanovištu da izvesni teški gresi onemogućavaju primanje Tajne Sveštenstva, a ako se ona i primi, ili se gresi učine posle rukopoloženja, pa se za njih dozna, bilo od samog počinioca, bilo od drugih, takav je morao biti podvrgnut kazni svrgnuća. Ukoliko je učinjeni greh bio lakši, čistio se pokajanjem uz privremenu epitimiju. Počinilac greha lišavao se, dakle, privremeno ili potpuno i onog sveštenog čina u kome se zatekao. U najboljem slučaju, mogao je ostati, na stepenu u kome se zatekao, a nikako nije mogao dobiti viši, pri čemu bi rukopoloženje na viši stepen tobože uništilo prethodno učinjene grehe. Stoga reči 9. Neokesarijskog kanona, o mišljenju mnogih da „rukopoloženje izglađuje ostale grehe“, najprihvatljivije je shvatiti u smislu da manji gresi ne smetaju Tajni Sveštenstva, te da dotični može sveštenodejstvovati posle ispovesti, i izdržane epitimije.

Mišljenje da se rukopoloženjem za episkopa brišu svi prethodni učinjeni gresi nije, dakle, moglo ponići na osnovu ovih kanona, koji ne znaju ni za kakvu iznimku episkopskog rukopoloženja, kad zahtevaju moralnu čistotu sveštenstva „koga bilo čina“. To je i prirodno. Apostol Pavle traži od đakona da su pošteni, trezveni, muževi jedne žene, svojim domom dobro da upravljaju (1 Tim. 3, 8-12). A to isto traži i od episkopa još u većoj meri (1 Tim. 3, 2-7), prema evanđelskom principu: „Kome je mnogo dano, od toga će se mnogo i tražiti; i kome je mnogo povereno, od toga će se još više iskati“ (Lk.12, 38).

Prvi put nalazimo teoriju o brisanju greha episkopskim rukopoloženjem jasno izloženu uz obrazloženje, kod kanoniste Teodora Valsamona u HII v. U tumačenju 12. kanona Ankirskog sabora, Valsamon veli da je 969. god., kad je posle ubistva svog prethodnika Nikifora Foke, došao za cara Jovan Cimiskije, postavljeno načelo da carsko pomazanje briše sve prethodne grehe koje je car učinio. Navešćemo doslovno Valsamonove reči: „Upotrebivši ovaj kanon, najsvetiji onaj patrijarh Polievkt, najpre je odbio od sveštenog kruga najsvetije Božije Velike Crkve počivšeg cara Jovana Cimiskija, kao ubicu cara gospodina Nikifora Foke. Docnije (ga) je primio, jer reče sa Sveti Sinodom, u donetoj takvoj sinodskoj odluci, koja postoji u arhivi, da kao što pomazanje (hrisma) Svetog Krštenja, grehe pre toga (krštenja) briše (apalifi), ma kakvi i ma koliki da su, sasvim (tako) i carsko pomazanje izbrisa pre njega učinjeno ubistvo Cimiskijevo“.[16] Nastavljajući dalje, Valsamon direktno veli: „Podobno (akoluthos), dakle, takvoj praksi, vele oni koji su blaži (simpathesteroi) i stavljaju Božju milost iznad (Njegovog) suda, pomazanjem arhijerejstva da se brišu gresi pre toga (pomazanja), i otklanjaju sasvim odgovornost arhijereja za duševnu nečistotu pre arhijerejstva. Jer kao što se carevi nazivaju i jesu pomazanici Gospodnji, tako jesu i nazivaju se i arhijereji“. No kako u pravoslavnom Činu hirotonije episkopa ne postoji, niti je postojalo pomazivanje rukopolaganog, Valsamon veli da zastupnici navedene ideje obrazlažu to ovako: „A umesto ulja pomazanja careva i arhijereja, prema starom Zakonu, govore da je arhijerejima dovoljno što se postavlja jaram Evanđelja na njihov vrat i pečat priziva Svetog Duha pri rukopolaganju“.[17] Pri tome se pozivaju na reči Svetog Grigorija Bogoslova, koji po hirotoniji za episkopa piše: „Opet je na meni pomazanje (hrisma) i duh…“.[18]

Iz iznetog sledi sasvim jasno da je mišljenje o hirotoniji za episkopa kao sili čišćenja od greha, iako poniklo, kao što smo videli, u IX veku, u X veku dobilo svoje obrazloženje ne pozivom na koji kanonski propis, nego analogijom sa shvatanjem o takvoj moći carskog venčanja.

Što se tiče rukopoloženja za đakona i sveštenika, njima u to doba nije pripisivana takva moć kao rukopoloženju za episkopa. Shvatanje o njima izlaže Valsamon ovako: „A hirotonija jereja i drugog sveštenstva (ton eteron ieromenon) briše male grehe: pristanak (sinkatathesin) velim, i laž i drugo takvo što ne dovodi do svrgavanja. A blud ne (briše)“.[19]

No poznavajući dobro kanonske propise Crkve, Valsamon zna da mišljenje o brisanju prethodnih greha hirotonijom episkopa nije osnovano ni na jednom kanonskom propisu, te u tumačenju 9. kanona Prvog Vaseljenskog sabora veli: „Sveštenstvo onemogućavaju razne smetnje, među kojima je i blud. Ako je neko osuđen da je učinio blud, bilo pre rukopoloženja, bilo posle njega, svrgava se. Stoga kanon veli: Ko je rukopoložen nasuprot kanonima, bez ispitivanja, iako je ispovedio pre hirotonije greh, nema koristi od hirotonije, nego pošto se dozna, svrgava se. Jer neki govorahu da kao što krštenje čini novim čovekom krštenog, tako i sveštenstvo grehe (učinjene) pre sveštenstva spira. Ali to kanonima nije ustanovljeno“.[20]

*

U Pravoslavnoj crkvi od početka su poznata svega dva sredstva za očišćenje duše od greha koga bilo njenog člana, sveštenika ili svetovnjaka. To su Sveta Tajna Krštenja za spiranje praroditeljskog i ličnih grehova učinjenih do krštenja,[21] i Sveta Tajna Pokajanja kojom se čisti od grehova učinjenih posle krštenja.[22] Drugog sredstva za očišćenje od greha nema. O tim dvema Tajnama Sveti Simeon Solunski kaže: „I pošto posle krštenja nema drugog poziva natrag, po blagodati i besplatno, bez borbe i truda, osim ispravke i suza, i ispovesti prestupa, i odustajanja od zla, zbog toga nam je dat ovaj dar…“.[23]

Ma kakav bio greh, tim sredstvima može se od njega očistiti i uz dalji čist život zadobiti spasenje. No u pogledu primanja svešteničkog čina, i ostajanja u njemu, posle izvesnih teških grehova, stvar stoji drukčije. I pored najiskrenije ispovesti, izdržane epitimije i izmene života, takav ne bi mogao biti sveštenik.[24] Po Svetom Vasiliju Velikom, „takav čovek, ako bude i mrtve vaskrsavao, sveštenik ne može biti“.[25] A ako je već sveštenik, lišava sa sveštenstva. Ovaj kanonski princip nalazimo i kod Svetog Simeona Solunskog: „I ovo kažemo o onima koji su primili hirotoniju zgrešivši ili pre (nje), ili posle – svi su nedostojni. Ako xoće da se pokaju i spasu neka odustanu od vršenja najsvetijih sveštenodejstava i umilostive sebi Boga ispovešću i plakanjem. Jer im ništa neće koristiti pokajanje ako najpre ne odustanu od vršenja sveštenodejstva“.[26] Ovakav stav Crkva kao Telo Hristovo zauzima zbog svoje čistote, prema odluci Prvog Vaseljenskog sabora: „Jer saborna Crkva štiti ono što je neporočno“. Zatim zbog duhovne koristi vernih, jer po 27. kanonu Svetog Vasilija Velikog (koji doslovno ponavlja 26. kanon Šestog Vaseljenskog sabora): „Nije umesno da blagosilja drugog onaj koji ima svoje rane da leči. Jer je blagosiljanje predavanje osvećenja. Ako toga nema zbog prekršaja…, kako će ga drugom dati“?[27] Ili, kako to u jednoj rečenici obuhvata Milaš, „što bi rukopoloženje takvog lica služilo poniženju svešteničkog dostojanstva i bilo u opreci s ciljevima svešteničke službe“.[28]

Da bi nam ovaj princip bio jasniji, poslužićemo se jednim upoređenjem. Hrišćanin koji bi želeo sveštenstvo i imao sve duhovne i moralne kvalitete za to, ali bi mu bila amputirana npr. noga, ili ruka, ili bi bio slep, ne bi mogao biti rukopoložen zbog nemogućnosti obavljanja sveštenoradnji. Razume se da se pored tog nedostatka on se može spasti, ali ne može biti sveštenik. Slično tome biva i sa onim koji je učinio neki od nabrojanih teških grehova, kao da mu je duhovno odsečena ruka, ili noga. Pokajanjem se i on može spasti, ali ne može biti sveštenik. Svakako Bog može svojim dejstvom učiniti da se kljastome isceli odsečena ruka u fizičkom[29] i u duhovnom pogledu[30], no do Njegove posebne intervencije za nas apsolutno moraju biti u važnosti kanonski propisi koje nam je On dao Duhom Svetim.[31] Prema svemu iznetom, po kanonskim propisima Pravoslavne crkve, čišćenje duše od greha biva u Svetoj Tajni Krštenja, a za grehe učinjene po krštenju – u Svetoj Tajni Pokajanja, kojoj po potrebi pristupaju klirici sviju stepena jednako kao i laici. Ma koji greh, iskrenom ispovešću čisti se potpuno. No izvesni teški gresi, mada očišćeni pokajanjem, ne dozvoljavaju počiniocu niti da bude rukopoložen, niti da u kliru ostane, ako je već rukopoložen. Samo lakši gresi, posle pokajanja i epitimije, ne isključuju mogućnost daljeg sveštenodejstvovanja. Učenje da rukopoloženje za đakona, sveštenika, ili episkopa čisti neke, ili sve pređašnje grehe, koje se tokom vremena javljalo kao mišljenje pojedinaca, Crkva nije niti ustanovila, niti primila nekim svojim pravilom.

 

Glasnik, jun 1979.

 

NAPOMENE:


[1] „Bez ljubavi svako služenje bilo bi ništa; ono bi bilo van Crkve zato što je sama Crkva ljubav“ (N. Afanasjev, Cerkov Duha Svjatago, Pariz, 1971, 301).

[2] Up. N. Milaš, Pravosl. crkveno pravo, Beograd 1926, 275; B. Cisarž, Crkveno pravo, Beograd 1970, I, 53-56.

[3] Pidalion, izd. Astir, Atina 1970, 631-632; N. Milaš, Pravila Prav. crkve s tumačenjima, N. Sad 1896, II, 430.

[4] Pidalion, 135; Milaš, n. d. I, 205.

[5] Pidalion, 425; Milaš, n. d. II, 78.

[6] Milaš, n. d. II, 76.

[7] Pidalion, 79; Milaš, n. d. I, 131.

[8] 8. kan. Neokesar. sab., Pidalion, 391; Milaš, n. d. II, 30.

[9] Pidalion, 391; Milaš, n. d. II, 32.

[10] Isto.

[11] Pidalion, 392.

[12] Pravila I, 207, 208.

[13] Nikita, arhiep. solunski iz XII v., određeno veli da ako bi neki klirik imao telesni odnos ma i ne sa drugom ženom, nego sa svojom zaručnicom, smatrajući da mu zaruke daju pravo na to, ipak se ne udostojava hirotonije. Ako bi ipak bio rukopoložen, i po rukopoloženju venčao se s njom, ipak se svrgava.

[14] Pidalion, 625; Milaš, n. d. II, 412.

[15] Milaš, n. d. II, 412, 413.

[16] Atinska sintagma, Atina 1853, T. III, 44.

[17] Isto, 44, 45. Up. G. Ostrogorski, O carevom miropomazanju…, u knjizi: O verovanjima i shvatanjima Vizantinaca, Beograd 1970, 319.

[18] Isto, 45.

[19] Isto.

[20] Isto, T. II, 137.

[21] Tu ubrajamo i „krštenje krvlju“. Up. Glasnik 1975, br.5, str. 95.

[22] Up. dr L. Mirković, Liturgika, Beograd 1967, II2, 11, 79; dr Justin Popović, Dogmatika, Beograd 1978, III, 564, 572; X. Andrucos, Dogmatiki, Atina 1956, 320, 376; P. Trembelas, Dogmatiki, Atina 1961, III, 101, 298.

[23] O Tajnama, gl. 39, Minj. T. 155, 180. Navodeći sredstva za čišćenje od greha po Mojsijevom Zakonu, Origen navodi sedam sredstava za očišćenje od greha po Evanđelju: „Prvo je što se krštavamo za oproštenje greha. Drugo je oproštenje u mučeničkom stradanju. Tpeće je što se daje preko milostinje, jer Spasitelj veli: Ali dajite milostinju, i gle sve vam je čisto (Lk. 11, 41). Četvrto nam biva oproštenje grehova ukoliko i mi opraštamo grehe braći našoj, jer ovako govori sam Gospod i Spasitelj naš, da „ako vi opraštate braći vašoj iz srdaca vaših grehe njihove, i vama će oprostiti Otac vaš grehe vaše. A ako vi ne opraštate braći vašoj iz srca, ni vama neće oprostiti Otac vaš (Mt. 6, 14, 15); i kao što nas uči u molitvi da govorimo: Oprosti nam grehe naše kao što i mi opraštamo dužnicima svojim. Peto je opraštanje greha, kad neko odvrati grešnika s grešnog puta njegovog, jer božansko Pismo veli da ko odvrati grešnika s grešnog puta njegovog, spašće dušu njegovu od smrti i pokriće mnoštvo grehova (Jak. 5, 20). Šesto biva takođe oproštenje grehova po mnoštvu ljubavi, kao što sam Gospod veli: Zaista ti kažem: Opraštaju joj se mnogi gresi jer je imala veliku ljubav (Lk. 7, 47). I apostol veli: Jer ljubav pokriva mnoštvo greha (1 Pet. 4, 8). Još ima i sedmo, iako surovo i teško, kroz pokajanje oproštenje grehova, gde grešnik pere u suzama svoj tovar i bivaju mu suze hleb dan i noć, i kad se ne stidi da svešteniku Gospodnjem kaže svoj greh i da potraži lek, prema onom koji kaže: Izneću protiv sebe nepravdu moju Gospodu i Ti ćeš otpustiti bezakonje srca moga. U ovome se ispunjava i ono što kaže apostol Jakov: Boluje li ko među vama, neka dozove starešine crkvene, neka čitaju molitvu nad njim i neka ga pomažu uljem u ime Gospodnje. I molitva vere pomoći će bolesnome, i podignuće ga Gospod. I ako je grehe učinio, oprostiće mu se (Jak. 5, 14, 15)“ (2. beseda na knj. Levitsku, Minj. T. XII, k. 417, 418).

Ovi navodi iz Sv. Pisma ne stoje u suprotnosgi sa tvrdnjom Sv. Simeona o svega dva sredstva za čišćenje od greha, jer, osim krštenja (kao i krštenja u krvi) i Tajne Ispovesgi, ostale slučajeve koje Origen navodi treba shvatiti u smislu uslova za oproštenje grehova i iskrenosti pokajanja, a ne da su i oni takva sredstva za spiranje grehova kao ove dve Tajne.

[24] Ako bi takvi gresi bili učinjeni pre krštenja, po duhu 17. ap. kanona, krštenjem su se spirali, i takav bi mogao biti sveštenik. „Mi verujemo“ – veli Zonara – „da božanska snaga Sv. Krštenja pere svaku nečistotu kojom su novokršteni bili okaljani, niti ikakav greh što je neko pre krštenja učinio može novokrštenome zaprečiti da bude primljen u sveštenstvo” (Milaš, n. d. I, 75).

[25] Kanon 35. Sv. Nikifora Ispovednika, Pidalion, 731; Milaš, Pravila II, 532.

[26] 13. odgovor Gavrilu Pentapoljskom, n. d., k. 861.

[27] Pidalion, 608, 240; Milaš, n. d. I, 506, II, 384.

[28] Crkveno pravo, n. d., 285.

[29] Kao Sv. Jovanu Damaskinu; V. dr Justin Popović, Žitija svetih za decembar, Beograd 1977, str. 112; Ep. Nikolaj, Ohridski Prolog, Niš 1928, 968.

[30] Ko što su Oci, po 27. ap. prav., odlučili od sveštenodejstva Sv. Nikolaja Mirlikijskog što je, kako piše monah Jovan Studit, ošamario Arija, ali se nekim od njih u viziji javio Gospod Isus pružajući Sv. Nikolaju Evanđelje, a Sv. Bogorodica omofor, što su oni razumeli kao naredbu Božju da mu skinu zabranu sveštenodejstva (Ep. Nikolaj, n. d. 976; dr Justin Popović, n. d. 196.).

[31] Neko će možda izneti prigovor da će se u današnje vreme, ako se bude strogo držalo ovih principa, malo naći kandidata za sveštenstvo. Prigovor je bez osnove. Nigde u evanđelskim i kanonskim propisima nema načela, da ako nema onakvih kakvih treba, po kanonskom merilu, treba postavljati za sveštenike kakvi se nađu. Bez sumnje, niko od nas ljudi ne može smatrati da je dostojan svešteničkog čina, ali postoji Duhom Svetim određena granica koja isključuje princip: Bolje iko, nego niko. Ako Duh Sveti preko Apostolskih kanona, utvrđenih i autoritetom Šestog Vas. sabora, veli da takav i takav ne može biti sveštenik, kakva bi korist za dušu svoju i duše vernih, tj. za Crkvu, bila i da dođe do sveštenstva? Ako Duh Sveti ne želi da takav služi Njemu kao sveštenik, kome bi onda u Crkvi trebala ova služba? Sem njenim neprijateljima, u Crkvi Hristovoj svakako nikom.

Bog je Gospodar njive na kojoj smo mi radnici, pomoćnici njegovi (1 Kor. 3, 9). Ni više ni manje. Naše je da se molimo Njemu da pošalje radnike na njivu Svoju (Mt. 9, 38), i da se trudimo, verom i životom po veri, da ih prepoznamo kad ih On pošalje. Ljubav i ostale vrline pokazaće ih dostojnim službe u Crkvi, da budu „pastiri zato što su izabrani i postavljeni Bogom, primivši od Njega blagodat“ za svoju službu (N. Afanasjev, Cerkov Duha Svjatago, Pariz 1971, 295). Ne da ih mi samovoljno postavljamo. Nikome u Crkvi nije dozvoljena samovolja, postupanje nasuprot evanđelskim i kanonskim propisima. Jer bi inače, kako veli Sv. Teodor Studit, bilo nepotrebno Evanđelje, uzaludni kanoni, i svaki episkop, ako mu je slobodno da on, ili oni koji ga okružuju, čine po ličnom nahođenju, bio novi evanđelist, drugi apostol, novi zakonodavac. No mi imamo zapovest apostola: „Ako bi anđeo s neba propovedao Evanđelje drukčije nego što smo propovedali, anatema da bude (Gal. 1, 8). A govoriti o kanonima i Evanđelju Hristovom jedno je isto, jer su kanoni zapečaćeni Duhom Svetim i njihovim odredbama rešava se sve što se tiče spasenja ljudi (Tvorenija… na ruskom, S. Peterburg 1907, str. XXXVI).

 

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. AnaMarija

    Da li crkva dozvoljava mladim mirjanima da udju u celibat?

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *