NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga II

Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga II

Može li sveštenik koji je prešao u drugu veru pa se pokajao biti ponovo sveštenik?

 

PITANJE: Može li pravoslavni sveštenik koji napusti svoju i pređe u neku drugu veru, pa se pokaje i vrati u Pravoslavlje, biti primljen kao sveštenik i vršiti bogosluženja kao i pre?

 

ODGOVOR: Odstupništvo od vere, apostasija, oduvek je u Crkvi važilo za jedan od najtežih, smrtnih grehova. Iz duboke starine o tome govori mnoštvo kanonskih propisa koji ujedno određuju dužinu i vrstu pokajanja za one koji shvate kakav su greh učinili i potraže da se vrate Crkvi.[1] Od najblažeg i najkraćeg pokajanja – klečanja u crkvi sa zapadne strane amvona i izlaska sa katihumenima, za vreme od dve godine – onih koji su bili prinuđeni da dođu na neznabožačku žrtvenu gozbu, ali nisu okušali od jela neznabožačkih žrtava,[2] do strogog – prolaska kroz sva četiri pokajnička stupnja, u toku 12 ili 15 godina, kad se tek udostojavalo pričešća – za one koji su u vreme gonjenja, bez mučenja i konfiskacije imovine, odstupili od Hrista,[3] bilo je još teže: kad se pokajanje produžavalo do kraja života i tek pred smrt udostojavalo pričešća – za one koji su se hotimično odrekli hrišćanstva.[4]

Iz navedenih kanona vidi se da je tu većinom reč o onim vernim, ili sveštenim licima, koja su odstupila od pravoslavne vere u doba gonjenja od strane Jevreja i rimske vlasti, tako da su ovi propisi, po rečima bivšeg arhiepiskopa atinskog Jeronima Kotsonisa, specifični, odnose se na tadašnje prilike života Crkve i ne mogu se neposredno primeniti u doba mira na slučajeve hotimičnog, slobodnog opredeljenja i prelaska u neku nehrišćansku veru, ili koju od hrišćanskih sekti.[5]

No razmotrimo li pažljivo ove propise, moći ćemo sasvim određeno sagledati princip da se u Crkvi mnogo strožije procenjuje odstupništvo od vere onih koji to učine iz straha od mučenja, no pre nego što ona i nastupe, nego onih koji to učine pod mukama, ne mogući ih pretrpeti zbog slabosti tela. Ovaj princip sasvim određeno zastupa Sveti Vasilije Veliki propisujući u 73. kanonu, kao što navedosmo, doživotno pokajanje za one koji se dobrovoljno odreknu vere, dok u 81. kanonu za one koji su bili teško mučeni pa to učinili određuje osmogodišnju epitimiju, a onima koji bi poklekli pod manjim mučenjem predviđa desetogodišnju.[6] I Sveti Grigorije Niski, u svom 2. kanonu, propisuje doživotno kajanje za one koji se po svojoj volji otisnu u neznabožačku judejsku, manihejsku, ili neku drugu veru, pa se pokaju i potraže da se povrate. Koji su pak pod teškim mukama pali, treba da se kaju za neko vreme, po čovekoljubivoj odredbi Svetih Otaca. Sveti Grigorije ovu blagost Svetih objašnjava time „što nije duša učestvovala u padu, nego telesna nemoć nije odolela pri zlostavljanju“.[7] Razloge za strože procenjivanje odstupništva onih koji to učine u vreme mira, bez prinude, možemo sagledati i po 18. kanonu Svetog Vasilija Velikog, gde on posvećenim devojkama, koje odstupe od svog zaveta i udaju se, određuje nesravnjivo teže i duže pokajanje od ranijih Otaca. Dok su oni takvima odredili pokajanje kao drugobračnim, tj. jednu godinu, Sveti Vasilije veli da moraju izdržati pokajanje kao za preljubu, tj. petnaest godina, i prolazeći sva četiri stupnja pokajanja. Takav svoj stav on zasniva na naredbi Svetog apostola Pavla da se u spisak crkvenih udovica ne primaju mlađe, jer ako bi se udale, pogazile bi svoje obećanje Hristu (1 Tim. 5, 12). Pošto je udovištvo niže od devojaštva, to je „prestup udovica mnogo manji od prestupa devojaka“, veli Sveti Vasilije, upoređujući udovice sa ropkinjama koje bi pale u blud, a devojke sa nevestama slobodnih ljudi. Pored toga, dužu epitimiju zahteva i ta okolnost što je „milošću Hristovom Crkva postala jača, i množi se čin devojaka“.[8]

Prema odluci 62. kanona Svetog apostola, klirik koga bilo čina, koji se zbog straha od neznabožaca, ili Judejaca ili jeretika odreče hrišćanstva, kažnjava se najtežom kaznom: lišenjem čina i isključenjem iz Crkve. Ako li odrekne da je sveštenik, kanon naređuje da se liši sveštenstva. Pokaje li se, može biti opet primljen u Crkvu samo kao svetovnjak. Objašnjavajući ovo pravilo, Valsamon s pravom zaključuje: „Jer ako se svrgava onaj koji se zbog straha odreče svog izbranja, koliko se pre onaj koji dobrovoljno učini takvo odricanje, igrajući se sa Svetim Činom, ne udostojava pređašnjeg čina“.[9] Opravdanost ovakvog postupka objašnjava nam evanđelski stav da je sveštenom licu mnogo dano, pa se od njega mnogo i traži (Lk. 13, 48). Od njega se bezuslovno očekuje da pruži „primer vjernima kako treba i život svoj žrtvovati za ime hrišćansko, a međutim, prosto iz straha da mu se kakvo zlo ne učini, odriče se Hrista i postaje apostatom“.[10]

U svom 1. i 2. kanonu Ankirski sabor ukazuje izvesno snishođenje sveštenim licima koja su se pod mukama odrekla vere, pa se posle pokajala i izdržala zbog toga nove muke, veleći da se mogu primiti u Crkvu uz očuvanje časti i svešteničkog imena, ali bez prava prinošenja beskrvne žrtve, propovedanja i vršenja bilo kakve sveštene službe.[11]

Videli smo da 62. apostolski kanon jednako osuđuje odstupanje u neku nehrišćansku veru, kao i u hrišćansku – jeretičku raskolničku. Kanon ne pominje odstupanje u raskol, što razume se ne znači da je odstupanje u njega dozvoljeno. Sveti Vasilije Veliki, u svom 1. kanonu objašnjava: „Jeresi sastavljaju oni koji su se sasvijem odvrgli i od same vjere otuđili; raskole pak oni koji nijesu suglasni u nekim crkvenim predmetima i u pitanjima koja se daju izravnati; a parasinagoge to su sastanci koje sastavljaju nepokorni prezviteri, ili episkopi, i neuki narod“.[12] No pored tako velikih razlika među njima, zajedničko im je što su se odvojili i udaljili od Pravoslavne crkve: „Od nas iziđoše“ – veli Sveti Jovan Bogoslov – „ali ne bijahu od nas, jer da bijahu od nas ostali bi s nama, ali da se pokažu da nisu svi od nas“ (1 Jov. 2, 19).

Svakom sveštenom licu mora biti jasno da je, po učenju Svetog Pisma, Crkva telo Hristovo, kome je On glava (1 Kor. 12, 12, 13, 27; Ef. 1, 22, 23; 5, 23; Kol. 1, 18, 24). Jasno je bez dokazivanja da pod jednom glavom može biti samo jedno telo Hristovo, jedna Crkva, što se u Svetom Pismu podvlači mnogo puta (Jov. 10, 16; Rimlj. 112, 5; 1 Kor. 10, 17; 12; 13; Gal. 3, 28). Ne biti član te Crkve znači ne biti udom tela Hristovog, od mesa Njegovog i od kostiju Njegovih (Ef. 5, 30), tj. odvojiti se od Crkve znači odvojiti se od Hrista i spasenja, upravo onako kao što veli Sveti Kiprijan Kartaginski: „Van Crkve nema spasenja“, ili Blaženi Avgustin: „Van Crkve sve se može imati sem spasenja. Može imati čast, može imati tajnu…, može držati Evanđelje, može imati veru u ime Oca i Sina i Svetog Duha, i propovedati, ali nikad, sem u katoličanskoj Crkvi ne može se naći spasenje“.[13] Jeretici su se odvojili od Crkve ne sačuvavši „jedinstvo Duha“, jedinstvo u dogmatima, u veri s njom, i tako izgubivši i „vezu mira“ (Ef. 4, 3). Šizmatici pak još drže „jedinstvo Duha“, ali su u neprijateljstvu prema Crkvi, ne sačuvavši „vezu mira“ zbog spoljašnjih, ovosvetskih ili političkih interesa.

Isto tako mora biti jasno svakom pravoslavnom kliriku da pored, ili paralelno sa „Jednom, Svetom, Sabornom i Apostolskom Crkvom“ ne može postojati neka druga jeretička ili raskolnička grupa, bez obzira da li sebe naziva crkvom ili kojim drugim imenom, u kojoj bi se takođe moglo postići jedinstvo sa Hristom i spasenje. Još manje se sa pravoslavnog stanovišta može prihvatiti anglikanska „teorija o granama“, po kojoj nijedna od postojećih hrišćanskih zajednica, pa ni Pravoslavna crkva, nije sačuvala punoću učenja i oznaka jedine Hristove Crkve, nego jedna ove, a druga one. Tek sve zajedno, prinoseći svaka ono što je sačuvala, daju celinu i punoću jedne Crkve Hristove.

Onaj sveštenik, koji bi pored svega toga napustio „Jednu, Svetu, Sabornu i Apostolsku Crkvu“ i prešao u koju hrišćansku sektu, smatrajući da se kao i u Pravoslavlju, ili čak još bolje i sigurnije nego u njemu, može spasti i dostići Carstvo Nebesko, a bio pozvan da svoj stav revidira i povrati se Pravoslavlju, ako to ne učini mora biti predat Crkvenom sudu i po 62. apostolskom kanonu isključen iz Crkve. Pokaje li se docnije i potraži da se vrati Pravoslavlju, može biti primljen samo kao laik. S obzirom na 102. kanon Trulskog sabora, prema kome je i Božje i „sve staranje onoga kome je povereno pastirsko rukovođenje u tome da se zabludela ovca povrati i ranjena od zmije izleči, te niti da se otisne u strmine očajanja, niti uzda popusti za raspuštenost i nemarni život, nego na svaki način, bilo oštrijim i stežućim lekovima, bilo lakšim i blažim, stati protiv bolesti i postarati se da čir zaraste“,[14] moglo bi se snishoditi da takav zadrži ime i čast sveštenika, ali bez prava bogosluženja i propovedanja, tj. da je pod doživotnom zabranom sveštenodejstva. Više od toga ne bi se smelo ići u popustljivosti, imajući u vidu da se pravoslavni sveštenik odlučuje čak u slučaju ako bi se samo molio zajedno sa jereticima, ili odlučenima, a svrgava ako bi dopustio jeretičkom kliriku da izvrši koje sveštenodejstvo.[15]

Ipak, Sveti Atanasije dopušta jednu iznimku. Kad su po prestanku nasilja cara Valenta (364-378) neki sveštenici, koji su silom prišli arijevcima, tražili da se vrate Crkvi, Sveti Atanasije održi jedan sabor u Aleksandriji, na kome bude rešeno da se mogu primiti, no tako da oni koji su se istakli zaštitom i opravdanjem arijanstva ne mogu više biti sveštenici. Drugi, pak, koji su bez prihvatanja arijanske nauke rasudili da je bolje da popuste nasilju i podnesu jaram, zbog naroda, da ne bi umesto njih bili postavljeni pravi arijanski sveštenici, od kojih bi narod i njegova vera imali teške nevolje, oni – veli Sveti Atanasije – mogu i nadalje ostati sveštenici…[16]

U slučaju da mu bude učinjena nepravda od strane crkvenog suda, zbog netačnih podataka, ili gnevljivosti i pristrastnosti episkopa, pravoslavni klirik ima mogućnost da se požali Velikom crkvenom sudu, ali do njegove presude mora se držati naložene naredbe episkopa. Prekrši li je, pokazaće „gordost i drskost“[17] i neshvatanje da smo dužni pretrpeti uvredu i nepravedni prekor: „Jer to je blagodat, ako neko podnosi žalosti po savesti radi Boga, stradajući nepravedno“ (1 Pet. 2, 19). Bog koji je Milostivi Otac i Pravedni Sudija, bilo sad, ili docnije, ispraviće nepravdu. U svakom slučaju, onaj koji pretrpi spasiće dušu svoju. Ako li pod pritiskom nepravde odstupi od Pravoslavne crkve u drugu veru, ne može imati Boga za zastupnika i Oca, jer „ne može imati Boga za Oca onaj koji nema Crkvu za mater“, po poznatoj reči Svetog Kiprijana Kartaginskog.[18]

Postavljeno pitanje je uopšteno. Iz njega se ne vidi da li je pravoslavno svešteno lice prešlo u neku nehrišćansku veru, u neku jeretičku sektu, ili u raskol i parasinagogu. Takođe se ne vidi ni da li je bilo isključeno iz Crkve. Iz iznetog smatram da će se moći sagledati kako u datom slučaju treba postupiti: Da li ga primiti kao laika, ili može da zadrži čin uz doživotnu zabranu sveštenodejstva. Po navedenom 1. kanonu Svetog Vasilija Velikog, oni koji se vrate iz parasinagoge u Crkvu mogu biti primljeni u istom sveštenom činu koji su imali, i vršiti sva činodejstva.[19]

Pored svega navedenog, treba naglasiti da sem ispovedanja vere u Hrista rečima, postoji i njeno iskazivanje životom i delima, pa kako veli Sveti Jovan Zlatoust: „Ako nema ovog poslednjeg, nalazimo se u opasnosti da budemo kažnjeni jednako sa onima koji su se odrekli (Gospoda)“. Isto tako, odricanje od Njega biva ne samo jezikom i ustima, „jer nije jedan način odricanja“ – nastavlja dalje Sveti Jovan – „nego mnogi i različni, koje nam opisuje Pavle u sledećim rečima: Govore da znaju Boga, a delima ga se odriču (Titu 1, 6); i na drugom mestu: Ako li ko o svojima, a osobito o domaćima ne promišlja, odrekao se vere i gori je od nevernika (1 Tim. 5, 8); i još: Umrtvite udove svoje koji su na zemlji… lakomstvo što je idolopoklonstvo (Kol. 3, 5)“. Ne zaboravljati, dakle, da u Carstvo Nebesko neće ući ni oni koji Isusa Hrista samo ustima priznaju za Gospoda, ako ne budu vršili volju Oca Nebeskoga (Mt. 7, 21), niti u pakao ulaze samo oni koji Ga se ustima odriču, nego i oni koji to čine svojim zlim delima.

 

Glasnik, jun 1985.

 

NAPOMENE:


[1] 1-9. kanon Ankirskog sabora, 62. kan. Sv. apostola, 11. i 12. kanon Prvog Vaselj. sabora, 1-14. kanon Sv. Petra Aleksandrijskog, 73. kanon Sv. Vasilija Velikog, 2. kanon Sv. Grigorija Niskog.

[2] 5. i 7. kanon Ankirskog sabora.

[3] 11. kanon Prvog Vaseljenskog sabora.

[4] 73. kanon Sv. Vasilija Velikog, 2. kanon Sv. Grigorija Niskog.

[5] Up. članak „Apostasia“ u Thriskevtiki ke ithiki epkiklopedia, Atina 1963, T. II, k. 1158.

[6] Up. N. Milaš, Pravila Pravosl. crkve s tumačenjima, N. Sad 1896, T. II, 414, 418.

[7] Pidalion, izd. Astir, Atina 1970, 654; Milaš, n. d. II, 459.

[8] Milaš, n. d. II, 372.

[9] Atinska sintagma, Atina 1852, T. II, 80.

[10] Milaš, n. d. II, 1133.

[11] Pidalion, n. d. str. 37, 372; Milaš, n. d. II, 3, 5.

[12] Milaš, n. d. II, 341.

[13] Up. Glasnik 1982, str. 158.

[14] Pidalion, n. d. 312.

[15] 10. i 45. kanon Sv. apostola, Milaš, n. d. I, 66, 109. Ep. N. Milaš zastupa gledište da kad se neko svešteno lice odmetne u neku jeres koja nije velika i koja „ne propoveda ništa protiv pravoslavnog simvola vjere, ni uopće protiv dogmata pravoslavne Crkve, pa se obrati opet u pravoslavnu Crkvu, takvome sveštenom licu Crkva može priznati da opet pripadne kliru i da može i sveštenodjejstvovati“. Pri tome se on poziva na 8. kan. Prvog Vas. sabora o primanju sveštenih lica „koja su bila prešla u sektu tzv. katara, ili novatijana“ (Crkveno kazneno pravo, Mostar 1911, 388). No neće biti da je tu reč o pravoslavnim kliricima koji su prešli u katare, nego o onima koji su to i bili, pa potražili prelaz u Pravoslavlje. Sv. Vasilije Veliki kaže da samo oni klirici koji sa nepokornim odstupe u parasinagogu, „poslije odnosnoga pokajanja, primaju se na isti stepen“ (1. kanon, Milaš, n. d. II, 342). Prema iznetom, odstupnik u neku jeretičku sektu isključuje se iz Crkve, te ako docnije i bude primljen, ne može sveštenodejstvovati, kako radi svoga dobra, tako i da se ne sablazne verni i ostali imaju strah (1 Tim. 5, 20). Ovakva kazna „treba da ima za cilj ne ponižavanje prekoravanog, nego korist koliko drugih, pred kojima biva prekoravanje, koliko i samog prekoravanog dovedenog u prisustvu i drugih lica u najdublje shvatanje prestupa“ (Trembelas, Ipomnima is tas epistolas tis kenis diathikis, Atina 1956, 379).

[16] N. Milaš, Pravila Pravoslavne crkve s tumačenjima, Novi Sad 1896, 338.

[17] 14. kan. Sardičkog sab., Milaš, n. d. II, 1123.

[18] Up. Glasnik 1982, str. 158.

[19] Pidalion, n. d. 587; Milaš, Pravila, II, 342.

 

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. AnaMarija

    Da li crkva dozvoljava mladim mirjanima da udju u celibat?

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *